Иницијатива

Иницијатива је способност да се отпочне, покрене нешто самостално, вољност да се преузме први корак, као и одговорност за то, да се истраје у отпочетој активности. Иницијатива је кад “препознам и урадим оно што мислим да треба да се уради пре него што то неко тражи од мене”...

Ериксонова теорија

Према теорији Ерика Ериксона, зрела, развијена иницијатива је способност да се развију активности или пројекти, поверење и уверење да је у реду то урадити, чак и ако постоји ризик неуспеха или грешака. Базичне врлине или вештине које су укључене у иницијативу су:

• осећање сврхе и усмереност,
• способност доношења одлука,
• сарађивање са другима и вођење других,
• способност да се дефинише лично усмерење и циљеви и
• способност да се предузме иницијатива и прикладни ризици.

Иако се извесни рудиментарни облици иницијативе могу видети и у ранијим развојним фазама, према Ериксону је одлучујуће и критично време за развој иницијативе узраст између 3 и 5 године живота. У овој фази живота, када је дете уверено да је самостална личност (што је последица повољног развоја у претходној фази стицања аутономије између 2 и 3 године), оно мора пронаћи каква ће личности постати. То је период истраживања света, себе, сопствених интересовања и могућности, период радозналости и „авантуризма“. Ериксон говори о томе да је, на овом стадијуму развоја, иницијатива интрузивна (наметљива, пробојна). Карактерише је мноштво активности и фантазија сличних по изгледу. То укључује пробој у друга тела - физичким нападом, у уши и ум других људи (дете “пробија уши” својим гласом, “упада у реч”) - агресивним говором; у простор - својим живахним кретањем; у непознато - снажном радозналошћу. Ово је, такође, стадијум инфантилне сексуалне радозналости, гениталне подражљивости, повремене преокупације и претераног интересовања за област сексуалног, период Едипалног комплекса. Иницијатива детета се може повезати са осећањем кривице везаним са инфантилну сексуалност и бити блокирана. Ако су експанзија и покушаји иницијативе у овом периоду праћени превеликим страхом, осећањем кривице због ривалства и сексуалних фантазија, може доћи до застоја и одустајања од иницијативе. Неуспех у разрешавању ове кризе води до учвршћивања осећања кривице, узнемирености, страховања за живот и удове (тзв. “кастрациони страх”). Друга могућност је развој такозваног фаличко нарцистичког карактера, када се иницијатива развија упркос кривици, када се негира кривица, што може довести до бездушне иницијативности на уштрб других, безосећајности, изражене потребе за доминацијом.

Небојша Јовановић, оснивач О.L.I. Интегративне Психодинамске Психотерапије, говори о четири правца и два смера развоја иницијативе. Смер иницијативе може бити од развоја (ка манипулацији другима, паразитирању) или ка развоју, индивидуацији. Правци развоја иницијативе везани су за изворе мотивације о којима говоре четири психоаналитичке психологије - психологија нагона, психологија објектних односа, Его психологија и Селф психологија. Покретачка сила, извор иницијативе, према психологији нагона је потреба за задовољењем нагона (либида и агресије). Према психологији објектних односа покретач иницијативе је потреба за успостављањем добрих односа са значајним другима-„објектима”. Према Его психолозима, извор иницијативе лежи у потреби ега за овладавањем, адаптацијом, ефикасним функционисањем. Према Селф психологији, базични покретачи су сржне амбиције и идеали особе, потреба за креирањем кохезивне, добре слике о себи. Ове теорије се не искључују, већ се надопуњавају.

Организација личности у односу на мотивационе факторе

Када се размишља о иницијативи особе, правцима у којима је усмерена, њеном квалитету, суштински је битно разумети шта је покреће и зашто. Око примарних мотивационих снага се организује личност особе. Свака особа развија личну организацију, персоналну хијерархију појава и мотива ове четири психологије. Није свака од ових мотивација подједнако важна. Једно или друго постаје централно, а остало се организује око њега. Али, оно што постаје централно у личној хијерархијској организацији варира од особе до особе. Неке људе примарно покреће хедонизам (потреба за телесним уживањем), друге потреба за уживањем у властитој ефикасности, треће потреба за односима са другима, четврте амбиције, идеали, доживљај мисије у животу... Сваки од ових мотивационих праваца може имати зрели или незрели смер, начин задовољавања потреба. Неки од мотивационих праваца код одређене особе може постати централни (задовољење нагона, објектни односи, его организација, доживљај селфа) и хијерархијски надређен осталим појавама и то само представља људску варијабилност. У оквиру било којег хијерархијског уређења може бити више или мање патологије и доминација одређених мотивационих фактора се може мењати у току живота. Ексцесивна доминација једне или друге групе тема може бити индикативна за патологију.

У О.L.I. Интегративној Психодинамској Психотерапији иницијатива је сврстана у базичне емоционалне компетенције - базичне способности за обраду и управљање емоцијама и, према функцији коју обавља, названа “покретач психе”.

Види још

• Психоанализа
• Емоционалне компетенције
• Ментализација
• Неутрализација (психологија)
• Константност објекта
• Целовитост објекта
• Толеранција на фрустрацију
• Толеранција на амбиваленцију
• Способност за љубав и рад

Спољашњи извори

• Иницијатива и способност за љубав Архивирано на сајту Wayback Machine (20. фебруар 2014)