Интравенска исхрана

С Википедије, слободне енциклопедије
Емулзија липида за интравенску исхрану

Интравенска исхрана, парентерална исхрана је уношење храњљивих материја у организам неалиментарним путем. Интравенска исхрана у медицинском смислу улази у састав сета терапијских мера зивотне подрске за очување живота пацијента када кључни системи тела не функционишу у довољној мери да би се живот одржао.

Терапије животне подршке користе комбинацију неколико техника: тубусе за исхрану, интравенску инфузију, потпуну интравенску (парентералну) исхрану, механичку респирацију, бајпас срца или плућа, дефибрилацију, уринарну катетеризацију и дијализу. Исте технике се такође користе и за интензивну негу или у неким случајевима током хируршких интервенција да би се стабилизовао пацијент и постигао потпуни опоравак.

Интравенска исхрана је по својој суштини, вештачка исхрана која представља нужну алтернативу и најбољи начин исхране код свих стања где је природна исхрана неефикасна или контраиндикована. Овом врстом исхране намирници улазе директо у циркулацију и при томе заобилазе желудачноцревни (гастроинтестинални) систем и први пролазе кроз јетру. Зато интравенска исхрана мора бити адекватна како би испунила основне захтева оптималног уноса, у међусобно избалансираним односима; воде, енергетских суспстанци, протеина, витамина, минерала и олигоелемената.[1]

Историјат[уреди | уреди извор]

Историјски развој инфузија и интреванске исхране почиње још у античким временима и развијао се у неколико фаза, које су биле непосредно повезане са открићима циркулације и трансфузиолошких техника.

Година 1628. била је једна од прекретница када је Вилијам Харви поставио правилни концепт циркулаторног система, након чега су следили експерименти са инфундовањем животињске крви у жив људски организам.

Критични период за инфузиону терапију био је 19. век када се, по први пут, уводе слани раствори у медицинску праксу. На то је у овом веку имао велики утицај епидемијски талас тешке колере, који је захватио многе делове западне Европе.[2] Томас Лата (Тхомас Аитцхисон Латта 1790-1833), је своја прва искуства са инфузијама сланог раствора, током те епидемије, објавио 1832. године па се он, од већине историчара медицине, препознаје као прави зачетник инфузионе терапије.[3][4]

Синди Рингер је 1883. године описао Рингеров раствор.

Због непознавања инкомпатибилности рани почеци инфузионе терапије били су праћени нежељеним реакцијама а не ретко и трагичним исходима, тако да је тек 20. век био је обележен развојем медицинских средстава за инфузиону терапију и парентералну исхрану.

Хартог Жакоб Хамбургер је 1921. године предложио примену 0.9% НаЦл.[5], а Алексис Френк Хартман 1943. године је у састав сланих раствора додао лактате, добивши Хартманов раствор.

Увођење трансфузија крви и сланих раствора у клиничку праксу је условило и развој других облика инфузионе терапије и посебно, одговарајућих медицинских средстава за интравенску исхрану.[6]

Интерес за новим, савременијим сазнањима из области инфузионе терапије не јењава ни данас. „Нова надахнућа извиру из модерних дисциплина као што је фармаковигиланца и интензивно лечење.“[7]

Значај и врсте[уреди | уреди извор]

У случајевима када болесници не могу перорално, нити ентерално да се хране, интравенска исхрана је метода лечења која омогућава успешнији и бржи опоравак, што значајно скраћује болничко лечење, смањује цену лечења и морталитет.[8][9][10]

Примарни циљ интравенске исхране је одржавање и побољшање нутритивног и метаболичког статуса болесника који је у одређеном временском периоду не може бити одржаван у животу ентералним путем (тј преко гастроинтестиналног система). Овом исхраном код критично оболелих покушава се свођење губитака протеина и енергената на најмању могућу меру.[11]

Малфункција дигестивног система и немогућност унос хране преко устију, уз њену повећану потрошњу, уобичајена је последица великих хируршких захвата, повреда и системских инфекција. У тим условим настаје стање потхрањености које ремети клинички ток и исход болести. Зато бројне нутритивне манипулације у које спада и интравенска исхрана имају за циља да ублаже све негативне учинке метаболичког одговора на стрес у болесним стањима, уз очување његових позитивних дејстава.[12]

Интравенска исхрана може бити парцијална или комплетна (тотална).

Индикације[уреди | уреди извор]

Тотална интравенска исхрана

Овај облик исхране апсолутно је индикована код:

  • Синдром малапсорпције код пацијената код којих велики део цревне површине није у функцији, као што је масивна ресекција црева (функционално мања од 1 метра), инфламаторни ентеритис, фистуле у гастроинтестиналном систему.[13]
  • Продужени постоперативни илеус.[14]
  • Преоперативна припрема потхрањених пацијената.[15]
  • Потхрањених пацијената који не могу да узимају или апсорбују храну, нпр код панкреатисиса, или других хиперкатаболичких стања
  • Нутритивна потпора прематуруса.
  • Нутритивна потпора болесника у терминалној фази малигних болести или након оперативних захвата.[16]
  • У стањима у којима је у циљу лечења неопходно мировање гастроинтестиналног тракта (панкреасне и ентерокутане фистуле).

Тотална интравенска исхранана се може примењивати као периферна или централна венска катетеризација, кроз периферну вену или кроз централну вену (када је потребна континуирана 24-часовна исхрана или циклично, супституцијом оралне исхране током дужег временског периода).[16]

Контраиндикације[уреди | уреди извор]

  • Кардиоваскуларна нестабилност (шок, хипоксија, неконтролисана хеморагија и примена кардиостимулативних лекова).[17]
  • Поремећај метаболизма аминокиселина, метаболичка ацидоза, преоптерећење тецностима, хипонатремија, бубрезна инсуфицијенција.

Раствори енергетских супстрата за интравенску примену[уреди | уреди извор]

Раствори за интравенску исхрану подразумевају растворе шечера као што су глукоза, фруктоза и ксилитол, аминокиселина и емулзије масних материје. Сви раствори енергетских супстрата за интравенску примену могу се међусобно комбиновати – комбиновање је строого индивидуално и првенствено зависи од општег стања и потреба сваког болесника.

Раствори угљених хидрата

Раствори који се састоје искључиво од угљене хидрате обично садрже глукозу или комбинацију глукозе и осталих шећера као што су фруктозе или шећерни алкохоли (нпр ксилитол). Раствори угљених хидрата се примењују код стања која захтевају делимичну или потпуну интравенску исхрану (нпр. малдигестија, малдигестија, малапсорпција, анорексија, предоперативни и постоперативни третман).

У случајевима да употреба глукозе као јединог састојка раствора угљених хидрата није могућа тада се користе раствори фруктозе. Фруктоза је моносахарид који се у организму (највише у јетри) лагано прерађује у глукозу. Примењује се код болесника код којих је појава хипергликемије ризична, па се применом фруктозе уноси енергија без појаве хипергликемије.

Раствори аминокиселина

Раствори аминокиселина садрже све есенцијалне, полуесенцијалне и неесенцијалне аминокиселине помешана у правилним односима како би њихово искоришћење било потпуно. Осим чистих аминокиселина у овим растворима могу се користити и хидролизати високовредних протеина.

Раствори аминокиселина садрже и све неопходне електролите (минерале), органске киселине и изворе уљених хидрата у облику шећера или шећерног алкохола. Ови раствори, се користе код случајева кахексије и опште слабости како би се исправио негативни азотни баланс.

Раствори аминокиселине не смеју се мешати са другим медицинским производима, осим са производима за парентералну исхрану, због повећаног ризика од микробиолошке контаминације и некомпатибилности. У случају мешања са другим средствима (угљенохидрата, липидних емулзија, електролита, витамина или елемената у траговима), у циљу комплетније парентералне исхране, треба водити рачуна о асептичности, потпуном мешању и компатибилности.

Емулзије масти

Емулзије масти су беле, млечног изгледа непрозирне течности, које садрже пречишчене природне масне материје, попут сојиног уља и фосфолипида из јаја и глицерол. Фосфолипиди из јаја емулгују уље и стварају ситне капљице масноће приближне величине природним хиломикронима. Користе се у случајевима када је болеснику неопходна већа количина енергије (нпр. кахексија код туморских болести) или кад се болесник налази у стању недостатка есенцијалних масних киселина због неадекватне апсорпције кроз слузокожу црева. Таква стања јесу тумори дигестивних органа или хроничне дигестивне болести попут улцерозног колитиса или терминалног илеитиса. Такође, инфузије емулзија масти могу послужити и као носач код честе интравенске примене липофилних лекова.

Компликације[уреди | уреди извор]

Метаболичке компликације су чешће код болесника с удруженим болестима (бубрежна инсуфицијенција, ослабљена функција јетре, кардиореспираторна инсуфицијенција, септичко стање, продужена абнормална дренажа из гастроинтестиналног система). Оне настају због деловања велике количине нутритивног раствора (брза инфузија), дефицита или споредних токсичних ефеката појединачних компоненти нутритивне терапије. Нежељени ефекти код примене емулзије масти могу се манифестовати црвенилом коже, повишеном телесном температуром, гађењем, повраћањем, отежаним дисањем и боловима у крстима. Дуготрајна интравенска исхрана може изазвати функционалне и морфолошке ефекте у организму болесника.[18]

У најчешће метаболичке компликације спадају:

  • интолеранција глукозе (хипер и хипогликемија),
  • хиперлипидемија, дефицит есенцијалних масних киселина,
  • хидроелектролитни и ацидобазни поремећаји, поремећаји метаболизма азота, дефицит минерала,
  • хипер и хиповитаминозе,
  • интрахепатична холестаза.

Изненадно прекидање интравенске исхране може довести до хипогликемија, пре свега код недовољно исхрањених пацијената. Код пацијената који се циклично интравенски хране, брзину давања треба преполовити на један час пре прекида исхране.

Холелитијаза и холециститис су чести код пацијената који се дуже време налазе на парентералној исхрани, посебно ако је радјена ресекција црева. Ради превенције холестазе дају се холецистокинин таблете.

Панкреатитис је ретка компликација интравенске исхране.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Николић M. ур. Дијететика, WУС Аустриа, Медицински факултет, Ниш, 2008.стр.197-201.
  2. ^ Фоëx, Б.А. (2003) Хоw тхе цхолера епидемиц оф 1831 ресултед ин а неw тецхниqуе фор флуид ресусцитатион. Емергенцy медицине јоурнал, 20(4): 316-8
  3. ^ Др Тхомас Аитцхисон Латта (ц1796-1833): пионеер оф интравеноус флуид реплацемент ин тхе треатмент оф цхолера. Ј Мед Биогр 2013;21:2 70-74
  4. ^ Массон А. Латта—пионеер ин салине инфусион. Бр Ј Анаестх 1971;43:681–6.
  5. ^ Аwад, С., Аллисон, С.П., Лобо, D.Н. (2008) Тхе хисторy оф 0.9% салине. Цлиницал нутритион, 27(2): 179-88
  6. ^ Греенwалт, Т.Ј. (1997) А схорт хисторy оф трансфусион медицине. Трансфусион, 37(5): 550-63
  7. ^ Драгаш D, Миловановић ДР. Историјат инфузија. ПОНС - медицински часопис 2011;8(3):103-105.
  8. ^ Силберман Х. Парентерал анд ентерал нутрутион. 2нд ед. Сан Матео Цалифорниа: Апплеатон анд Ланге; 1989.
  9. ^ Дрисцолл ДФ. Тотал нутриент адмиxтурес: тхеорy анд працтице. Нутр Цлин Працт 1995; 10(3): 114−9.
  10. ^ Сфорзини А, Берсани Г, Станцари А, Гросси Г, Боноли А, Цесцхел ГЦ. Аналyсис оф алл-ин-оне парентерал нутритион адмиxтурес бy лиqуид цхроматограпхy анд ласер диффрацтион: студy оф стабилитy. Ј Пхарм Биомед Анал 2001; 24(5−6): 1099−109.
  11. ^ Деспотовић, Б., Гајин, П., Матић, П., Јоцић, D., Танасковић, С., Бабић, С., & Јовић, M. (2008). Оправданост примене тоталне парентералне исхране у хируршкој пракси. Медицинска истраживања, 42(1), 45-48.
  12. ^ Боззетти, Ф., Гаваззи, C., Мицели, Р., Росси, Н., Мариани, L., Цоззаглио, L., Бонфанти, Г., Пиаценза, С. (2000) Периоперативе тотал парентерал нутритион ин малноурисхед, гастроинтестинал цанцер патиентс: А рандомизед, цлиницал триал. Ј Парентер Ентерал Нутр, 24(1): 7-14
  13. ^ Тхе Ветеранс Аффаирс Тотал Парентерал Нутритион Цооперативе Гроуп (1991) Периоперативе тотал парентерал нутритион ин сургицал патиент. Н Енгл Ј Мед, 325: 525-532
  14. ^ Салвино, Р.M., Децхиццо, Р.С., Сеиднер, D.L. (2004) Периоперативе нутритион суппорт: Wхо анд хоw. Цлеве Цлин Ј Мед, 71(4): 345-51
  15. ^ Пацелли, Ф., Боссола, M., Папа, V., Малерба, M., Модести, C., Сгадари, А., Беллантоне, Р., Доглиетто, Г.Б., Модести, C., ен-тпн Студy Гроуп (2001) Ентерал вс парентерал нутритион афтер мајор абдоминал сургерy: Ан евен матцх. Арцх Сург, 136(8): 933-6
  16. ^ а б Бреннан, M.Ф., Пистерс, П.W., Поснер, M., Qуесада, О., Схике, M. (1994) А проспецтиве рандомизед триал оф тотал парентерал нутритион афтер мајор панцреатиц ресецтион фор малигнанцy. Анн Сург, 220(4): 436-41; дисцуссион 441-4
  17. ^ Аллwоод MC. Пхармацеутицал аспецтс оф парентерал нутритион: фром ноw то тхе футуре. Нутритион 2000; 16(7−8): 615−8.
  18. ^ Соботка L, Аллисон С, Фüрст П, Меиер Р, Перткиеwицз M, Соетерс П. Басицс ин цлиницал нутритион. 3рд ед. Прагуе: Хоусе Галéн; 2004.

Види још[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Intravenska_ishrana&oldid=27447947”