Међународни субјективитет државе

Међународно правни субјективитет подразумева да је нека јединка носилац права и обавеза према међународном праву, да се понаша у складу са правилима права и да је непосредно подвргнута међународноправном поретку. Ова дефиниција пре свега обухвата, али не и искључиво, државе. Генерално, то су таква међународна лица са капацитетом да поседују (од других правних лица призната) међународна права и међународне обавезе и одговорности, а посебно способност лица да тужи (и да буде тужена), врши уговарање и учлањује се у међународне организације, стиче и располаже имовином, има међународне имунитете и привилегије, представља се, и врши све друге међународне правне акте (једностране, двостране или вишестране), као и правне процесе својстевене оваквим правним лицима.

Европске државе

Међународни субјективитет државе

Израз субјект међународног права могуће је дефинисати набрајањем особина које он поседује, а обично се наводе:правна, пословна, процесна и деликтна способност.

Особине које требају да имају субјекти међународних односа:

1. Организованост
2. Независност
3. Међународни карактер
4. Политички значај
5. Врсте

Организованост

Група људи мора бити организована тако да је способна да доноси одлуке које се приписују целој заједници и које њени припадници усвајају и спроводе у дело, тј. она мора да има средиште одлучивања.

Независност

Субјект међународних односа мора бити независан од других таквих субјеката. Ова независност се односи на субјективну неометаност у одлучивању.

Међународни карактер

Ово обележје субјекта међународних односа своди се на захтев да то буду међународни субјекти, а не они који учествују у политичким односима унутар политичких система који нису међународни, према томе субјект међународних односа може бити само онај који ступа у односе који превазилазе и пресецају државне границе.

Политички значај

Под међународним односима се подразумевају међународни политички односи, а субјекти тих односа се могу оквалификовати као носиоци политичких интереса чији специфични интереси често нису у потпуности једнаки са интересима неког другог субјекта. Овде се испољава утицај моћи једног субјекта на други. Дилема у вези са политичким значајем и моћи се јављају нарочито у вези са међународним невладиним организацијама где постоје огромне разлике између поједних невладиних организација али је тешко одредити место које заузимају те невладине организације.

Врсте

Субјекти међународних односа се могу поделити на националне, међународне и транснационалне. Национални субјекти су они који су територијално ограничени једном државом, јер су људи који их чине на територији једне државе или њени држављани. Типични и тако рећи једни национални субјект међународних односа је сама држава. Међународни субјекти настају удруживањем држава (односно људи путем својих држава) и државе су њихове чланице. Транснационални субјекти настају удруживањем људи из различитих земаља, без посредства њихових држава.

Држава

Међународно право не регулише начине на које настаје држава. Кроз историју се може видети да је настанак држава резултат многих ратова, којима су често следили међународни конгреси и конференције на којима су се утврђиваче границе нових држава, мењале постојеће и признавале нове државе. Потом је долазило до нових ратова и међународних конференција на којима су се преправљале постојеће границе или потврђивало настајање нових држава.

Мапа света

Међународно право разликује два начина настанка државе: оригинални (када држава настаје на подручју које није било ни под чијом власти (терра нуллиус) и деривативни (када настаје услед промена територија већ постојећих држава). Овај други начин ствара проблем везане за међународноправни континуитет и сукцесију државе. Иако међународно право не регулише настанак државе, оно садржи три мерила по којима се утврђује да нова држава постоји. Основни елементи државе су: одређена територија (чије границе не морају бити дефинитивно одређене), стално становништво (које не мора бити етнички хомогено) и суверена власт. Држава настаје када се стекну ова три елемента. Иако теорија у погледу систематизације права држава није једнозначна , реч је о основним правима на сувереност, једнакост, самоодржавање, међународно општење и поштовање. Право на самоодржавање- постојање државе предуслов је уживања свих осталих права. Данашње међународно право обавезује државе да своје међусобне спорове решавају мирним начинима и забрањује агресију тј. прибегавање оружаној сили. Сувереност схваћена у апсолутном смислу значи највишу власт, власт која није подвргнута никаквој другој , вишој власти. У погледу спољних односа , то значи да су државе правно једнаке, дас у суверене и да им та права не могу бити одузета. Дакле, држава је независна од сваке спољне власти. На унутрашњем плану, сувереност укључује право слободног избора политичког, социјалног и економског система. Државе ограничавају своју сувереност сваким међународним, двостраним или вишестраним уговором који закључује. Уговори обавезују државе уговорнице на одређено понашање у међународном саобраћају и на конкретно деловање. I чланство у међународној организацији обавезује чланице на одређена правила понашања. Право на поштовање подразумева, пре свега, дужност поштовања других држава , а израћава се формалним чинима и конкретним облицима уважавања лица која их представљају. Право на међународни саобраћај назива се и правом на међународну сарадњу. Иако свака држава има право на саобаћај друге државе нису дужне да прихвате њене понуде о неком конкретном облику сарадње.

Врсте држава

Величина државе, број становника и друге фактичке разлике које међу државама постоје нису релевантне за међународно право. Међутим, постоји разлика у зависности од тога да ли је држава унитарна или спаде у неки од облика сложене државе. Ако је држава сложена , треба знати ко је субјект међународног права, држава или њене чланице. То је важно да би се знало ко је овлашћен да у име државе иступа на међународном плану и да даје изјаве којима се стичу права и преузимају обавезе. Унитарна држава је она где постоји јединствена државна власт на читавој територији, без обзира на унутрашње територијалне поделе и која самостално обавља послове који спадају у област међународних односа. Историја познаје неколико облика сложене државе: персоналну унију (две различите државе које везују личност владара, а државе чланице задржавају међународноправни субјективитет) и реалну унију (две самосталне јединице које имају неке заједничке послове, док је према иностранству унија јединствен субјект међународног права). Савремени облици сложене државе су конфедерација (савез држава) и федерација (савезна држава). Федералне државе су данас готово једини облик сложене државе. Оснивају се уставом (унутрашњим правним актом), а надлежност је подељена између федералних власти и власти чланица федерације. Федерација наступа према иностранству и једини је субјект међународног права. Федералне јединке задржавају искључиву надлежност у областима које нису пренете на федерацију. Извршавање међународних уговора које закључи федерација може доћи у питање ако нека од њених јединки која је у односној области задржала искључиву надлежност није спремна да изврши преузете обавезе. Федерација би била одговорна за неизвршење међународног уговора иако до тога није дошло њеном кривицом већ уставном немогућношћу да приволи своју федералну јединку да односни део уговора изврши. У међународне уговоре које закључују федерације са другим државама некада се уносе посебне одредбе тзв. “федерална клаузула” – којима се настоје предупредити могуће тешкоће у извршавању уговора. Постоје и стално неутралне државе. Тема сталне неутралности постепено губи значај за међународно право. Неутралност почива, са једне стране, на одлуци државе која жели остати неутрална у свим будућим оружаним сукобима, а са друге, на неки начин израженој сагласности других држава да њену неутралност поштују.

Спољашње везе

• Предлог закона о поступку признавања правног субјективитета Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2015)
• Међународно јавно право

Види још

• Владавина права
• Међународно право
• Игор Јанев, Увод у дипломатију, АГМ књига, Београд. 2015