Рат

Из Википедије, слободне енциклопедије

Рат је организован сукоб наоружаних људи, као продужење политике држава, нација, класа, средствима оружаног насиља у циљу остваривања одређене политичке, економске и друге добити.

Рат је друштвена појава условљавана и повезана са појавом и развитком класног друштва чији су основни закони уједно и општи закони развоја рата. Основни садржај рата чини оружана борба, али се рат не своди само на њу, он је шири, сложенији, јер укључује и друге облике борбе (политичке, психолошке, пропагандне, економске, итд.) које имају велико значење за припрему и вођење рата.

Викицитати „Рат није ништа друго до политика продужена другим средствима“
(Карл фон Клаузевиц)

Порекло, природа и карактер рата[уреди]

Историјски гледано, рат се јавља током развоја приватног власништва над производним средствима, поделе друштва на класе и појаве државе као органа и оруђа владајуће класе.

Првобитна заједница[уреди]

У првобитној заједници није било ратова, Сукоби између родова и племена имају нека обележја рата, али им је природа сасвим различита. У тим сукобима није било издвојене организације за вођење рата, сваки члан рода или племена је био ратник. Ти сукоби су били засновани више на зависности људи од природе, из потребе за подручјима у којим се налази храна или због крвне освете, а не на присвајању туђег власништва или за прибављање радне снаге. У тим сукобима није било заробљеника и искориштавања побеђених.

Са развитком првих облика државних организација јавља се и војска, као посебна издвојена организација унутар државе задужена за вођење рата са спољашњим непријатељем или овладавањем отпора унутар државе.

Робовласничко друштво[уреди]

У робовласничком друштву привреда се заснива на искориштавању роба, који је њено основно оруђе, и не може се развијати без сталног прилива нових робова. Због тога, робовласничка држава их набавља првенствено ратом: покоравањем околних племена који још немају државну организацију, ратовима са другим робовласничким државама, којим се у случају победе прибављају не само робови већ и други ратни плен и проширује територије (Египат, Римско царство, походи Александра Великог).

Ти ратови су често узроковали устанке и побуне робова (Први, Други и Трећи робовски рат). Припадници владајуће класе међусобно се боре око власти и моћи, брже богаћење и узрокују грађанске ратове. У време стварања робовласничких држава, највећи део човечанства још се увек налазио на ниском степену развоја, па су и војске биле мале а оружје једноставно.

Феудално друштво[уреди]

У феудализму државе воде ратове ради поробљавања и пљачке, територијалног проширења, стицања нових поседа и искориштавања кметова. Међу највеће ратове овог карактера спадају ратови франачке државе под Карлом Великим, турска освајања итд. Циљеви тих ратова су имали и династичко обележје као нпр. Стогодишњи рат.

Међусобних ратова феудалаца или група феудалаца око превласти и проширивања територија на рачун супарника било је много у раздобљу раног феудализма кад је расцепканост била највећа (Италија, Француска, Русија). Такви ратови, само крупних размера су обиљежје и каснијег раздобља, познатог као касни феудализам.

Раздобље феудализма су потресали и сељачки ратови. Феудално искориштавање учинило је положај кмета врло тешким и терало га на борбу, и то поготову онда кад се појављују и робно-новчани односи, па се кмету и наметну тешке новчане обвезе.

Развитак господарства и повећања богатства доводи и до појаве плаћених војски, који воде рат за рачун оног који их плаћа.

Капитализам[уреди]

Буржоазија као носилац и покретач нових господарствених, друштвених, социјалних и политичких односа у капиталистичком друштву води антифеудалне и револуционарне ратове у циљу надилажења феудалне рацепканости, и стварању националних држава као новог, погоднијег облика развитка капиталистичког господарства. Најпознатије револуције тог до империјалистичког раздобља су: Холандска револуција (Рат између Холандије и Шпаније 1566 - 1609. године), Француска револуција, Амерички рат за независност итд.

У овом раздобљу долази и до честих ратова између држава или коалиција држава за хегемонију, као последица неравномерног развитка капитализма у разним земљама и њихових различитих интереса у борби за трговинску, поморску, колонијалну и другу премоћ (између Холандије и Енглеске, Холандије и Француске, Енглеске и Француске, Седмогодишњи рат 17561763. године, Кримски рат 18531856. године.).

Осим тога, воде се и ратови за национално уједињење (Италија, Немачка), ратови за национално ослобођење (ратови против Наполеона 18021814. године), ратови балканских народа против Турске, Грчки рат за ослобођење 18211829.).

У 17. и 18. веку као резултат колонијалних ратова, стварају се огромне колонијалне империје капиталистичких европских држава. Колонијални ратови имају крајње реакционарну улогу, јер су лишили многе народе политичке независности и узроковали су ослободилачке ратове народа колонија (Индија, Индонезија, Алжир, Мексико, Куба, Филипини итд.). У овом раздобљу јављају се и први грађански устанци и ратови које, пролетаријат води против буржоазије.

Империјалистички ратови за колоније су наследили ратове предимперијалистичког раздобља. Потреба за колонијама и сировинама су прерасли националне оквире и претворили се у борбу импријалистичких сила за поделу света, нових територија, тржишта и извоз капитала, што је и узроковало и Први светски рат, који избија у условима нарушене равнотеже међу империјалистичким државама.

Теорије о рату[уреди]

Још у време антике, грчки филозофи идеалисти, су тврдили да је рат природно стање духа (Платон) и природан начин стицања имовине (Аристотел). Обема тезама су се правдали ратови робовласничке класе и представљале израз њених интереса.

У средњем веку црква је као најјачи феудалац била носилац и стваралац религиозне идеологије, према којој су ратови израз Божје воље, натприродне појаве пред којим је човек немоћан. У то име, црква води и Крсташке ратове и тиме прикрива њихов прави карактер.

Буржоаско раздобље доноси и шира објашњења рата. Многи напредни мислиоци, знанственици, филозофи и др. су били противници рата као средства за постизање циља и борили се против тога, верујући да здрав људски ум може спријечити рат. У овом раздобљу се јављају три различите теорије посматрања рата:

  • идеалистичке,
  • етичке и
  • геополитичке.

Идеалистичке, Етичке и Геополитичке.[уреди]

Многи буржоаски идеалисти су објашњавали порекло рата биолошким узроцима (социјалдарвинизам). Они су упоређивали рат са законитостима који владају у животињском свету, и сматрали да је рат услов друштвеног опстанка на исти начин као и што је борба за опстанак услов за постојање у природи.

  • Томас Хобс је објашњавао вечност и неизбежност ратова само човековом природом, а ратно стање јединим законом у односима држава и влада. Готфрид Вилхелм Лајбниц, пак сматра да вечни мир није могућ на овом свету и да би довео до умртвљавања природе, до необнављања живота и до застоја у развитку. Рат је урођено стање човека, јер у основи његовог живота, као и у основи сваког другог живог бића, је борба за опстанак и зато је човек човеку вук.
  • Расна теорија је најгрубљи вид ове биолошке теорије, јер узроке рата објашњава природном неједнакошћу. У овој расној теорији се истакао немачки идеолог најреакционарнијег дела немачке буржоазије Ниче, који је истицао надмоћ аријевске расе.

Етичке теорије (Хегел, Прудон, Фулер и други) сматрају да је рат прогресивна појава која позитивно утиче на морал људи и народа и без које се не може ни замислити постојање и развитак друштва, јер морално стање народа доприноси величању јаких личности и нација којима је предодређена историјска улога. Рат чува народе од труљења и је најбоље средство за лечење народа.

  • Енглески свештеник Малтус је развио теорију да је рат неминован за ограничавање претераног пораста становништва јер уништава сувишно становништво и одржава равнотежу између средстава за живот и броја становника.

У 20. веку се рађају нове, геополитичке теорије као покушај оправдања империјалистичких ратова (Хаусхофер, Мекиндер и други). Они објашњавају порекло рата географским положајем појединих народа: смањивањем животног простора и борбом за простор, непогодношћу и потребом промене границе и сл. Геополитика се и данас често употребљава за оправдање ратних припрема.

Друге Теорије[уреди]

Осим ове три теорије јављају се и неки други правци у објашњавању порекла рата као што су субјективизам (рат је трагедија погрешака), космополитизам, пацифизам итд.

Ипак, у данашње време највише навођени теоретичар о рату је Карл фон Клаузевиц. Карл је написао дело "О рату" у којем је објаснио своја виђења односа између политике и рата. Одредио је појам апсолутног рата. По њему се појам борба поистовећује с појмом рата, где употреба оружаних снага није ништа друго до организација одређеног броја бојева. Клаузевиц сматра одбрану јачим видом борбе од напада, јер по њему рат почиње одбраном, јер ако се нападнути не брани не може доћи ни до рата. Ту тезу он изводи из тактике и преноси је у стратегију што је било сасвим необично у то време, па га многи и критикују. Моралне снаге су у средишту Клаузевицове идеје о рату, јер само фин, продоран разум може у тој области осетити истину. Клаузевицова стратегија вођења рата, међутим, не прелази европски континет и не захвата односе снага на мору иако су имали изванредне утицаје на Наполеонове ратове

Рат и право[уреди]

Рат као друштвену појаву регулише и право (међународно јавно и ратно право). Правни појам рата је ужи од његовог општег појма. Рат је оружани сукоб између две или више држава, узрокован вољом једне од њих, уз потребу принудних мера којим свака зараћена снага покушава наметнути своју вољу противнику.

1928. године рат је био одобраван по међународном ратном праву, јер је свака независна држава имала право на вођење рата. 27. августа 1928. године је рат по први пут у историји забрањен Париским пактом, где су се државе, потписнице тог уговора одрекле права на рат и обвезале да у њиховим међусобним односима неће прибећи рату. Међутим ова обвеза је важила само за потписнице уговора, па је рат и даље био правно допуштен. Проблем овог уговора је то што није јасно одредио појам правичне самоодбране, напада или одбране. Стога је увек постојала могућност да се нападачки рат прогласи одбрамбеним како би се оправдала његова потреба. На тај је начин и Немачка, иако потписница пакта, почела Други светски рат.

Повеља УН из 1945. коначно забрањује рат као средство решавања међународних спорова и националне политике. Чланице УН су се обвезале да неће употребљавати силу или претити силом која би била усмерена против политичке или територијалне независности било које државе, да ће све спорове и сукобе решавати једино и искључиво мирним путом, да ће пружити помоћ свакој нападнутој чланици, да ће се уздржати од пружања помоћи свакој држави против које УН преузму неку принудну меру. Иако забрањује рат, повеља УН ипак допушта урођено право на појединачну и заједничку самоодбрану у случају оружаног напада против неког члана Уједињених нација, док Савет безбедности не предузме мере потребне за очување међународног мира и сигурности.

Подела ратова[уреди]

Други облици рата:

Види још[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :