Мирза Галиб

С Википедије, слободне енциклопедије

Мирза Галиб
Пуно имеМирза Асадула Кан Галиб
Име по рођењуМирза Асадуллах Баиг Кхан
Надимакمِرزا اسَدُاللہ بیگ خان
Датум рођења27 децембар 1797(1797-12-27)
Место рођењаДарјагани, Акбарабад (данашњи: Агра, Утар Прадеш)
 Индија
Датум смрти15. фебруар 1869.(1869-02-15) (71 год.)
Место смртиГали Касим Џан, Балимаран, Чандни Чоук, Делхи, Британска Индија
(данашњи: Галиб ки Хавели, Делхи)
 Индија
ПребивалиштеИндија
Држављанствоиндијско
Занимањепесник
ЕраМогулска ера, Британски раж
ДеловањеЉубав, филозофија, мистицизам

Галиб (Урду: غاؔلِب‎), рођен Мирза Асадулах Баиг Кан (Урду: مِرزا اسَدُاللہ بیگ خان‎), (27. децембар 1797 – 15. фебруар 1869),[1] био је проминентни[2] урду и персијски песник током задњих година Могулског царства. Он је користио своје псеудониме Галиб (Урду: غالِب‎, ġhālib са значењем „доминантан”) и Асад (Урду: اسَد‎, Асад са значењем „лав”). Његово почасно име је било Дабир-ул-Мулк, Најм-уд-Даула. Током његовог живота, дошло је до слабљења Могулског царства и његовог распада. Оно је било потиснуто колонијалном Британском Индијом и коначно расформирано након пораза Индијске побуне 1857. године. Неки од тих догађаја су описани у његовим радовима.[3]

За Галиба је карактеристично да је писао на урду и на персијском језику. Његов персијски опус је најмање пет пута дужи од оног у урду језику, али његова слава почива на његовој урду поезији. У данашње време Галиб и даље остаје популаран не само у Индији и Пакистану, већ и међу хиндустанским дијаспорама широм света.[4]

Рани живот[уреди | уреди извор]

Одећа Мирзе Галиба, у Галибовом музеју, Њу Делхију
Специјална комеморативна насловница Галиба објављена у Индији.
Статуа Мирзе Галиба у Галибовој вили.

Мирза Галиб је рођен у Кала Махалу у Агри[5] у породици Могула који су се преселили у Самарканд (у данашњем Узбекистану) након пада селџучких краљева. Његов деда по оцу, Мирза Кокан Бајг, био је селџучки Турчин[6] који је емигрирао у Индију из Самарканда за време владавине Ахмад Шаха (1748–1754).[7] Он је радио у Лахору, Делхију и Џајпуру, добио је под-округ Пахасу (Буландшар, УП) и коначно се настанио у Агри, УП, Индија. Он је имао четири сина и три кћери.[8]

Мирза Абдула Бајг (Галибов отац) оженио се Изат-ут-Ниса Бегум, етничком Кашмириском,[9] а затим је живео у кући свог таста, Галибовог деде. Прво је био запослен у Навабу из Лакнауа, а затим у Низаму из Хајдерабада, Декан. Погинуо је у бици 1803. у Алвару, и сахрањен је у Рајгарху (Алвар, Раџастан),[10] када је Галиб имао нешто више од 5 година. Након тога га је подизао његов ујак Мирза Насрула Бајг Кан, али је 1806. Насрула пао са слона и умро од задобијених повреда.[11]

Године 1810, у узрасту од тринаест година, Галиб се оженио Умрао Бегум, ћерком Наваба Илахија Бакша (брата Наваба из Ферозепур Џирка).[12] Убрзо се преселио у Делхи, заједно са својим млађим братом Мирзом Јусуфом, који је у младости развио шизофренију и касније умро у Делхију током хаоса 1857. године.[10] Ниједно од његових седморо деце није преживело после детињства. Након венчања, настанио се у Делхију. У једном од својих писама, он описује свој брак као други затвор након првобитног заточеништва који је био сам живот. Идеја да је живот једна непрекидна болна борба која се може завршити тек када се сам живот заврши, понавља се у његовој поезији. Један од његових куплета то укратко износи:[13]

قید حیات و بند غم ، اصل میں دونوں ایک ہیں‎
موت سے پہلے آدمی غم سے نجات پائے کیوں؟‎

Затвор живота и ропство туге су исто
Зашто би човек требало да се ослободи туге пре него што умре?

Постоје опречни извештаји о његовом односу са супругом. Сматрана је побожном, конзервативном и богобојажљивом.[14]

Књижевна каријера[уреди | уреди извор]

Галиб је почео са писањем поезије у својој 11 години. Његово матерњи језик је био урду, али се у његовој кући исто тако говорило персијски и турски. У младости је стекао образовање на персијском и арапском језику. У Галибово време речи „хиндски” и „урду” су биле синонимне (погледајте хинду-урду полемику). Галиб је писао персијско-арапским писмом које се користи за писање модерног урда, али је свој језик обично називао „хинди”. Једно од његових дела насловљено је Оде-е-Хинди („Парфем хиндија”).[15][16]

Галибова поема Насталику

Иако је Галиб преферирао персијски језик у односу на урду,[17] његова слава почива на радовима написаним на ургу језику. Урду научници су написали бројне коментаре о Галибовим гхазал компилацијама. Прво такво разматрање или Шарх написао је Али Хејдер Назм Табатабај из Хајдерабада за време владавине последњег Низама у Хајдерабаду.

У складу са конвенцијама класичног газала, у већини Галибових стихова идентитет и пол вољене су неодређени. Критичар/песник/писац Шамсур Рахман Фарукуј објашњава[18] да је конвенција о постојању „идеје” љубавника или вољеног уместо стварног љубавника/вољеног ослободила песника-протагонисту-љубавника од захтева реализма. Љубавна поезија у урду од последње четвртине седамнаестог века надаље састоји се од „песама о љубави”, а не од „љубавних песама” у западном смислу те речи.

Први потпуни енглески превод Галибових газала био је Љубавни сонет Галиба, који је урадио Сарфараз К. Ниази,[19] а објавиле су га издавачке куће Рупа & Цо у Индији и Ферозсонс у Пакистану. Тај превод садржи потпуну римску транслитерацију, експликацију и опсежан лексикон.[20]

Пензије и покровитељство[уреди | уреди извор]

Галиб је описан као да је више забринут за примање пензија него за изградњу имања или бављење трговином.[11] Галиб је добијао месечну плату од 62 рупије и 8 ана из државне пензије свог стрица до 1827. године.[21] Он је отпутовао је у Калкуту и поднео петицију генералном гувернеру да настави да прима новац од ове пензије.[21]

Једна од Галибових животних амбиција била је да постане устад највишег ранга за краљевски Могулски двор.[11] Ова позиција не само да би доказала његово уметничко мајсторство, већ би му обезбедила и плату од 400 рупија месечно.[11] Пре него што је постао званични песник лауреат суда, Галиб је добијао плату од 50 рупија месечно да пише историје о кући Тајмур.[11]

Писма[уреди | уреди извор]

Мирза Галиб је био надарен писац писама.[22] Мирза је стварао не само урду поезију, већ и прозу. Његова писма су дала основу лаком и популарном урду језику. Пре Галиба, писање писама на урду било је веома орнаментално. Своја писма је учинио да „разговарају”, користећи речи и реченице као да разговара са читаоцем.

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Он је умро у Делхију 15. фебруара 1869. године.[12][2] Кућа у којој је живео у Гали Касим Јану, Балимаран, Чанди Човк, у Старом Делхију позната као Галиб ки Хавели, сада је музеј посвећен њему.[23][24]

Газалски маестри као што су Јагјит Синг, Мехди Хасан, Икбал Бано, Абида Парвин, Фарида Канум, Тина Сани, Мадам Нур Џехан, Мохамед Рафи, Аша Босл, Бегум Актар, Гулам Али, Лата Мангешкар, Нусрат Фатех Фатех Али Кан певали су његове газале.[25]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Паван К. Варма (1989). Гхалиб, Тхе Ман, Тхе Тимес. Неw Делхи: Пенгуин Боокс. стр. 86. ИСБН 0-14-011664-8. 
  2. ^ а б „Мīрзā Асадуллāх Кхāн Гхāлиб”. Британница. Приступљено 16. 8. 2020. 
  3. ^ Ницоле Дастур (12. 5. 2007). „Ремемберинг 1857 ин 2007”. Тхе Тимес оф Индиа. 
  4. ^ Рас Х. Сиддиqуи (27. 7. 2003). „Гхалиб ин Цалифорниа”. Даwн. Архивирано из оригинала 4. 2. 2009. г. Приступљено 20. 5. 2013. 
  5. ^ „Но мемориал фор Гхалиб ат хис биртхплаце, Агра”. ИБНЛиве. 27. 12. 2013. Архивирано из оригинала 1. 1. 2014. г. 
  6. ^ „| ریختہ”. 
  7. ^ „Аḥмад Схах | Мугхал емперор”. Енцyцлопæдиа Британница (на језику: енглески). Приступљено 28. 6. 2019. 
  8. ^ Имам, Мир Јаффар; Имам (2003). Мирза Гхалиб анд тхе Мирс оф Гујарат (на језику: енглески). Гујарат, Индиа: Рупа Публицатионс. ИСБН 978-81-291-0057-3. 
  9. ^ Мирза Асадуллах Кхан Гхалиб (2000). Персиан поетрy оф Мирза Гхалиб. Пен Продуцтионс. стр. 7. ИСБН 978-81-87581-00-0. 
  10. ^ а б „Мирза Гхалиб”. Мегајоин.цом. Архивирано из оригинала 3. 11. 2012. г. Приступљено 20. 5. 2013. 
  11. ^ а б в г д Спеар, Перцивал (1972). „Гхалиб'с Делхи” (ПДФ). цолумбиа.еду. Приступљено 25. 10. 2019. 
  12. ^ а б Беркı, Камıл Еşфак (1996). ГĀЛİБ МİРЗА ЕСЕДУЛЛАХ - ан артицле публисхед ин İслâм Ансиклопедиси (на језику: турски). 13 (Фиких – Геленек). Истанбул: Тüркиyе Диyанет Вакф. стр. 328—329. ИСБН 9789753894401. 
  13. ^ Бyјамеела Сиддиqи. „Мирза Гхалиб: Тхе "Годлесс" Ловер бy Бyјамеела Сиддиqи”. Суфисм.ру. Архивирано из оригинала 18. 5. 2013. г. Приступљено 20. 5. 2013. 
  14. ^ Генеалогy оф тхе Наwабс оф Лохару Qуеенсланд Университy
  15. ^ Омкар Натх Коул (2008). Модерн Хинди Граммар. Дунwоодy. стр. 3. ИСБН 978-1-931546-06-5. 
  16. ^ „Мирза Гхалиб.”. Мегајоин.цом. Архивирано из оригинала 3. 11. 2012. г. Приступљено 20. 5. 2013. 
  17. ^ Wхеелер МцИнтосх Тхацкстон (1994). А Милленниум оф Цлассицал Персиан Поетрy: А Гуиде то тхе Реадинг & Ундерстандинг оф Персиан Поетрy фром тхе Тентх то тхе Тwентиетх Центурy. Ибеx Публисхерс, Инц. стр. 98. ИСБН 978-0-936347-50-9. 
  18. ^ „Схамсур Рахман Фаруqуи еxплаинс” (ПДФ). Цолумбиа Университy. 
  19. ^ „Др. Сарфараз К. Ниази”. ниази.цом. 
  20. ^ Роман транслитератионс wитх Енглисх транслатион оф унцоммон wордс
  21. ^ а б Наим, C.M. (септембар 2001). „Гхалиб'с Делхи: А Схамелесслy Ревисионист Лоок ат Тwо Популар Метапхорс” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 18. 08. 2021. г. Приступљено 22. 01. 2023. 
  22. ^ Али Асгхар (6. 5. 2003). „Гхалиб'с леттерс”. Тхе Хинду. Архивирано из оригинала 7. 6. 2011. г. Приступљено 20. 5. 2013. 
  23. ^ Тхе бест оф тхе бест плацес ин тхе wорлд : тхе 100 мост аwе-инспиринг плацес он еартх. Мумбаи, Индиа: Реадер'с Дигест Боок анд Хоме Ентертаинмент (Индиа). 2012. стр. 85. ИСБН 9781780201580. 
  24. ^ Тиwари, Пиyусх; Рао, Јyоти (22. 12. 2017). Делхи'с Цхангинг Буилт Енвиронмент (на језику: енглески). Роутледге. стр. 268. ИСБН 978-1-317-44136-6. 
  25. ^ "Гхалиб форготтен он хис 214тх биртх анниверсарy амид политицал цхаос" Архивирано 22 фебруар 2014 на сајту Wayback Machine, Заиб Азкаар Хуссаин, Тхе Интернатионал Неwс, 18 Децембер 2011.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Мирза Галиб на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Mirza_Galib&oldid=27676645”