Индија

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 21° 07' 32„ СГ Ш, 78° 18' 38“ ИГД

Република Индија
भारत गणराज्य
Bhārata Ganarājya
Застава Индије Грб Индије
Застава Грб
крилатица: Satyamēva Jayatē (Санскрит: Само Истина Побеђује)
Химна
Jana-Gana-Mana
Положај Индије
Главни град Њу Делхи
Службени језик Влада користи хинди и енглески, док су по уставу званична 23 језика: асамски, бенгалски, бодо, гуџарати, догри, енглески, канада, кашмири, конкани, маитхили, малајалам, манипури, марати, непалски, орија, панџаби, санскрит, сантали, синди, тамилски, телугу, урду, хинди
Председник: Пранаб Мукерџи
Премијер: Нарендра Моди
Облик државе Савезна република и парламентарна република
Независност: 15. августа, 1947
Површина  
 — укупно 3.287.240 km² (7)
 — вода (%) 9,56
Становништво  
 — 2014. 1.244.600.000 [1] (2)
 — густина 349/km² 
Валута Индијска рупија (100 паисеа)
Временска зона UTC +5:30
Интернет домен .in
Позивни број +91

Индија или званично Република Индија (хин. भारत गणराज्य, трансл. Bhārat Gaṇarājya; видети имена на другим званичним језицима Индије) је држава у јужној Азији [2]. Седма је држава на свету по површини своје територије, друга по броју становника. На југу излази на Индијски океан, на западу на Арапско море, а на Бенгалски залив излази на истоку. Укупна дужина њених обала износи 7517 km. Са Пакистаном се граничи на западу, на северу са Кином, Непалом и Бутаном, а на истоку са Бангладешом и Мјанмаром. У близини Индије, као острва у Индијском океану, налазе се Шри Ланка и Малдиви.

Индијски потконтинент, као дом Цивилизације долине Инда и област историјских трговачких путева и пространих царстава, је током великог дела своје дуге историје био познат по свом привредном и културном богатству. Четири значајне религије — хиндуизам, будизам, ђаинизам и сикизам — су настале у Индији, док су зороастризам, јудаизам, хришћанство и ислам стигли у првом миленијуму нове ере и значајно обликовали разнолику културу ове области. Британска источноиндијска компанија је од раног 18. века постепено преузимала власт у Индији, да би средином 19. века Индија постала колонија Уједињеног Краљевства. Након борбе за независност коју је обележио распрострањени ненасилни отпор, Индија је постала независна држава 1947.

Индија је република са парламентарним системом демократије и састоји се од 28 држава и 7 савезних територија. Привреда Индије је по номиналној вредности БДП једанаеста по величини на свету и четврта највећа по паритету куповне моћи. Индија је трећа на свету по бројности активне војске. Економске реформе које се спроводе од 1991. су омогућиле привреди ове земље статус једне од најбрже растућих привреда на свету. Ипак, Индија и даље има проблема са сиромаштвом, неписменошћу, корупцијом, болестима и неухрањеношћу становништва. Индија поседује нуклеарно оружје и десета је земља на свету по улагањима у одбрану. Поред тога што је религијски плуралистичка, вишејезична и мултиетничка држава, Индија је дом разноврсног дивљег света у својим бројним заштићеним стаништима.

Име[уреди]

Своје име Индија дугује старом персијском називу реке Инд - Синду. По уставу, држава се може називати и по свом називу у хинди језику Барат (भारत). Неке групе, нарочито муслимани, користе назив Хиндустан.

Географија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Географија Индије

Положај[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Индија се граничи са Пакистаном на западу, на северу са Непалом, Кином и Бутаном и са Бангладешом и Мјанмаром на истоку. Она је седма по површини земља на свету.

Индијске обале, дуге преко 7000 километара, запљускују Арапско море и Бенгалски залив, што су делови Индијског океана. Јужни део Индије представља, по облику троугласта, висораван Декан. На северу су широке равнице сливова река Ганг и Брамапутра. Даље ка северу су планине Хималаји. Услед огромне површине, Индија има разноврстан биљни и животињски свет, различите климатске услове и географске терене.

Геологија и рељеф[уреди]

Физичка мапа Индије

Индија заузима највећи део Индијског потконтинента, који лежи на Индијској тектонској плочи, и део Индо-аустралијске плоче.[3] Геолошки процес који је обликовао данашњу Индију је почео пре око 75 милиона година, када се Индијска плоча, тада део јужног суперконтитента Гондване, почела кретати на североисток због ширења морског дна на њеном југозападу и касније на југу и југоистоку.[3] Истовремено, велика тетиска океанска кора на северу је почела да се подвлачи под Евроазијску плочу.[3] Ови дуални процеси, вођени конвекцијом у Земљином мантлу су створили Индијски океан и изазвали да индијска континентална кора подигне Евроазију и издигне Хималаје.[3] Одмах јужно од новонастајућих Хималаја, кретање кора је створило велики трог кои је брзо испуњен рекама ношеним седиментима[4] и сада чини Индо-гангску низију.[5] Одвојена од низије древним венцем Аравали лежи пустиња Тар.[6]

Првобитна Индијска плоча је преживела као Индијско полуострво, најстарији и геолошки најстабилније део Индије, Онда се простире на север све до венаца Саптура и Виндја у цетралној Индији. Ови паралелни венци се простиру од Арапског мора у Гуџарату на западу до угљем богате висоравни Чота Нагпур у Џарканду на исток.[7] На југу, престало полуострвоско копно, висораван Декан, је окружена са запада и истока планиским венцима Западним и Источним Гатима;[8] висораван се састоји од најстарјих стеновитих формација Индије, од којих су неки старио више од милијарду година.

Воде[уреди]

Реке у Индији су: Ганг, Коси, Гандак, Гумти, Џама, кен, Дасан, Бетва, Синд, Чамбал, Кавери, Понојар, Пенер, Вајнганга, Тунгабахадра (уливају се у Индијски океан)

Флора и фауна[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Земљиште[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Клима[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Клима у Индији је суптропска, тропска и екваторска. Просечне температуре су у јануару 13 °C у Делхију и 25 степени у Ченаји. А просечне температуре у јулу су 31 степен у Делхију и Ченају.

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Индије
Историја Јужне Азије
Flag of Bhutan.svg Flag of Maldives.svg Flag of Pakistan.svg Flag of India.svg Flag of Bangladesh.svg Flag of Sri Lanka.svg Flag of Nepal.svg
Историја Индије
Камено доба 70.000–7000. п. н. е.
Култура Мергар 7000–3300. п. н. е.
Цивилизација долине Инда 3.300.–1700. п. н. е.
Касна Харапа култура 1700.–1300. п. н. е..
Ведска цивилизација 1500.–500. п. н. е.
· Краљевства античке Индије · 1200.–700. п. н. е.
Махаџанапади 700.–300. п. н. е.
Царство Магада 684.–26. п. н. е.
· Маурија царство · 321.–184. п. н. е.
Средња краљевства Индије 230. п. н. е.–1279. нове ере
· Сатавахана царство · 230. п. н. е.–199. нове ере
· Кушанско царство · 60.–240. нове ере
· Гупта царство · 240.–550.
· Чола царство · 848.–1279.
Исламски султанати у Индији 1210.–1596.
· Делхијски султанат · 1206.–1526.
· Декански султанат · 1490.–1596.
Хојсала царство 1040.–1346.
Виџајанагара царство 1336.–1565.
Могулско царство 1526.–1707.
Марата царство 1674.–1818.
Колонијална Индија 1757.–1947.
Подела Индије 1947.-
Историје држава
Република Индија · Пакистан · Бангладеш
Шри Ланка · Непал · Бутан · Малдиви
Регионалне историје
Пенџаб · Јужна Индија · Тамил Наду · Бенгал · Асам
Пакистански региони · Синд · Тибет

Индија је имала значајну улогу у историји човечанства, јер је била место где се развијала једна од четири највеће старе цивилизације, центар великих трговинских путева и великих царевина. У њој су се развиле три велике религије - будизам, ламаизам и хиндуизам, а и ислам је оставио неизбрисив траг.

Праисторија[уреди]

Верује се да су анатомски модерни људи стигли у јужну Азију пре 73–55.000 година,[9] иако су најстарији аутентични људски остаци датирани у период од пре 30.000 година.[10] Најстарији докази људске активности у Индији, цртежи на стенама из каменог доба из скоро истих временских периода је пронађена у многим деловима Индијског потконтитента, а међу њима су је и археолошки локалитет Бимбетка у Мадја Прадешу.[11] Око 7.000. п. н. е. прва позната неолитска насеља се појављују на потконтитенту у Мергарху и другим локалитетима у западном Пакистану.[12] Она су се постепено развиле у цивилизације долине Инда,[13] прву урбану културу у јужној Азији;[14] Култура је цветала у периоду од 2500–1900. п. н. е. у Пакистану и западној Индији.[15] Културе Инда су градиле градове од опеке. Ти су градови имали канализацијски сустав и широке улице. Највећи градови су били Харапа, Мохењо Даро, Долавира и Калибанган. Цивилизација се бавила на занатство и раширену трговину.[14]

Античка Индија[уреди]

Током периода од 2000-500. п. н. е. у погледу културе многи обласи потконтинента су прелазили од бакарног ка гвозденом добу.[16] Веде, најстарији свети текстови хиндуизма,[17] су написане у овом периоду,[18] а историчари сматрају да припадају ведским културама у Панџабу и горњој Ганској низији.[16] Већина историчара сматра да овај период обухвата неколико таласа Индоаријевских сеоба на потконтитнет са северозапада, из централне Азије.[19][17][20] Индоаријевци су уништили индске градове и преузела доминацију. Главни историјски извор за то доба су Веде, збирка четири књиге, и зато Индију од 1400. до 550. п. н. е. зовемо "ведска Индија". Хиндуизам се развија из ведске културе. Мале племенске јединице између Инда и Ганга су постепено прерасле у монархије.[21] Кад су настале државе, народ је из полуномадства прешао на пољопривреду, а друштво се раслојило на четири касте. Кастински систем је створио хијерархију брамана (свештеника), ратника и слободних сељака, али није обухватио домородачко становништво које је сматрано нечистима,[22] На Декану археолошки докази из овог периода наговетавају постојање система владавине више родова.[16] У јужној Индији, напредак ка седелачком начину живота наговештава велики број мегалитских споменика датираних у овај период,[23] као и оближњи трагови пољопривреде, резервоара за наводњавање и традиције занатства.[23]

Damaged brown painting of a reclining man and woman.
Цртежи у пећинама Ајата у Аургангабаду

У првом миленијуму постојало је мноштво краљевина у Индији. У касном ведском периоду, око 5. века пре нове ере, мале државе Гангске низије и северозападних региона су се консолидовале у 16 ​​великих олигархија и монархија које су познате као махаџанападе.[24][25] Све већа урбанизација, верске реформе и ортодоксије из овог периода су створиле и хетеродоксне верске покрете, од којих су два постала засебне религије. Будизам, заснован на учењима Готаме Буде, је привукао следбенике из свих друштвених слојева осим класе; праћење Будиног живора је било од кључне важности на почецима забележене историје у Индији.[26][27][28] Ђаинизам је добио на значају за живота Махавире, свог најзначајнијег исповедника.[29] У добу све већег богаћења градова, обе религије су наглашавале одрицање као идеал,[30] и обе су успоставиле дуготрајне традиције монаштва. На сјеверу је од тих држава велики допринос индијској културној баштини дала Мауријска династија До 3. века пре нове ере, краљевство Магаде је анектирало или смањило друге државе и основало Маурја царство.[24] Некада се мислило да је ово царство контролисало већи деп потконтинента осим крајњег југа, али сада се мисли да су његови основни региони били одвојени великим аутономним областима.[31][32] Маурјански краљеви су познати по изградњу свог краљевства и управљвању јавним животом, као и по Ашокином одбацивању милитаризма и упорним заступањем будистичке Дарме.[33][34]

Сангамска књижевност на тамилском језику открива да су, између 200. п. н. е. и 200. н. е., јужним делом потконтинтента владале династије Чалукја, Чера, Чола, Кадамба и Пандја, које се интезивно трговале са Римским царством и западном и југоисточном Азијом.[35][36] Од године 180. п. н. е., биљежи се серија инвазија из Централне Азије. То је довело до стварања Кушанског краљевства, као и целог низа Индо-грчких, индо-скитских и индо-партских краљевина на северу Индијског потконтинента. Од 3. века династија Гупта је владала у периоду који се често назива Златним добом Индије. До 4. и 5. века, Гупта царство у Гангској низији је развило сложени систем управе и опорезивања који је постао модел за каснија индијска краљевства.[37][38] У северној Индији хиндуизам је учврстио патријархатску контролу над породицом, што је довело до све већег потчињавања жена.[39][24] За време Гупти, обновљени хиндуизам се заснивао на више на посвећености него на ритуалима. Обнова се огледала у процвату вајарства и архитектуре, које су покровитеље нашле међу градском елитом.[38] Класична санкристска књижевност је такође цветала, а индијска наука, индијска астрономија, индијска медицина и математика су такође начиниле значајне напретке.[38]

Средњовековна Индија[уреди]

Гранитну кулу храма Брихадесварар у Танџавуру је завршио Раџараџа Чола I 1010. године

Рани средњовковни период историје Индије, од 600. до 1200, су обележила регионална краљевства и културне разноликости.[40] Када је цар Харша, који је владао велики делом Инго-гангске низије од 606. до 647, покушао да прошири своју државу на југ, поразио га чалукшки владар Декана.[41] Када је његов наследник покушао да се прошири према истоку, поразио га је палашки краљ Бенгала.[41] Када су Чалаукје покушале да се прошири на југ, поразиле су их Палаве, које су заузврат биле супорстављене Пандјама и Чолама још јужније.[41] Ниједан владар из овог периода није био у стању да створи царство и чврсто контролише много територије изван свог матичног региона.[40] Током овог периода пастирски народи који су протерани са свог земљишта да би се отворио пут растућој земљорадничкој економији, су се придодати кастинском систему, као нова нетрадиционалне владајућа класа.[42] Кастински системи су од тада почели да показују регионалне разлике.[42]

У 6. и 7. веку, први химне о посвећености су настале на тамилском језику.[43] Оне су опонашане широм Индије и довеле су до како до препорода хиндуизма, тако и до развој свих модерних језика потконтинента.[43] Индијско племство, велико и мало, и храмови чији су они били покровитељи, привлачили су у великом броју становништво у главне градове, који су постали и економски центри.[44] Градови са храмовима разних величина су почели да се појављују свуда, па је Индија доживела још једну урбанизацију.[44] До 8. и 9. века, њени ефекти су осетили у југоисточној Азији, како су се култура јужне Индије и њени политички системи извозили у земље које су постале делови данашњих држава Мјанмар, Тајланд, Лаос, Камбоџа, Вијетнам, Филипини, Малезија и Индонезија.[45] Индијски трговци, научници, и понекад војске су били укључене у овај пренос. Житељи југоистоне Азије су преузели иницијативу, а многи су долазили у Индију ради образовања и преводили су будистичке и хиндуистичке текстове на своје језике.[45]

Након 10. века муслимански номандски кланови централне Азије, који су се ослањали на брзу коњицу и организовање огромних војски уједињени по етничкој припадности и вероисповести, су у више наврата прегазили северозападне равнице јужне Азије, што је довело на крају до успостављања исламског Делхијског султаната 1206.[46] Султанат је владао већим делом северне Индије, и да више пута је покушао да се прошири на југ. Иако је у почетлу био непријатељски настројен према индијској елити, султанат у великој мери оставио огромном немуслиманском становништва да практикује сопствене законе и обичаје.[47][48] Захваљујући узастопним одбијањима монголских пљачкаша у 13. веку, султанат је спасао Индију од разарања какву су доживела западна и средња Азија, због чега су уследиле вишевековне миграције одбеглих војника, учених људи, мистика, трговаца, уметника и занатлија из тих региона на Индијски потконтинент, чиме је на северу створена синкретичка исламско-индијска култура.[49][50] Напади Делхијског султаната и слабљење регионалних краљевстава јужне Индије утрли су пут за аутохтоно Виџајанагара царство.[51] Пошто је прихватило јаку шиваистичку традицију и створило јаку војску, царство је загосподраило великим делом полуострвске Индије и утицало је на индијско друштво дуго након тога.[51]

Нововековна Индија[уреди]

Тестамент могулског двора на персијском језику.

Почетком 16. века северна Индија, пошто је углавном била под муслиманским владарима,[52] је поново пала због супериорне покретљивости и ватрене моћи нове генерације ратника из централне Азије.[53] Новонастало Могулско царство није искоренило локалне друштва којима је овладало, већ је балансирало и умирило их преко нове административне праксе[54][55] и разнолике владајуће елите[56]. То је довело до систематизованије, централизованије и униформније владавине.[57] Избегавањем племенских веза и исламског идентитета, посебно за време Ахбара Великог, Могули су ујединили своје далеке поседе кроз оданост (изражена кроз персијанизовану културу) цару који је имао скоро божански статус.[56] Економска политика могулске државе, која је највише приходе убирала од пољопривреде[58] и наложила да се порези плаћају у добро регулисаном сребрном новцу[59], подстицала је сељаке и занатлије да уђу на већа тржишта.[57] Релативни мир које је царство одржавало током већег дела 17. века је био фактор у економској експанзији Индије,[57] која је за последицу имало веће покровитељство за сликарство, књижевне форме и архитектуру.[60] Нове кохерентне социјалне групе у северној и западној Индији, као што су Марате, Раџпути и Сики, су добили војне и државничке амбиције током могулске владавине, које, кроз сарадњу или у кризама, давало им како признање тако и војно искуство.[61] Ширење трговине током могулско владавине довело је до појаве нове индијске трговачке и политичке елите дуж обале јужне и источне Индије.[61] Како се царство распадало, многи међу овим елитама су могли да траже и контролишу своје послове.[62]

Средином другог миленијума, неколико европских држава, укључујући Португалију, Низоземску републику, Француску и Велику Британију, које су испочетка биле заинтересоване само за трговину, искористиле су расцепканост подручја и размирице међу краљевствима како би успоставиле своје колоније. До почетка 18. века, када је линија између трговачке и политичке доминације избледела, велики број европских трговачких компанија, укључујући и енглеску Источноиндијску компанију, је оснивао приобалне испоставе.[63][64] Контрола Источноиндијске компаније над морима, већа средства и напреднија војна обука и технологија су довеле до раста њене војне моћи и да буде привлачна делу индијске елите; оба ова фактора су била од пресудног значаја у омогућавању компанији да стекне контролу над регионом Бенгала до 1765. и засени остале европске компаније.[65][63][66][67] Њен даљи приступ богатствима Бенгала и потоње повећање снаге и величина њене војске јој је омогућило да анектира или потчини највећи део Индије до 1820их.[68] Индија од тада више није извозила готове производе као што је дуго чинила, већ је уместо тога снабдевала сировинама Британску империју, и многи историчари сматрају ово почетком колонијалног периода Индије.[63] До тог времена, како је економска моћ Источноиндијске компаније озбиљно умањена одлукама британског парламента и она сама фактички претворена у продужену руку британске администрације, Компанија је почела да свесније улази у неекономске области, као што су образовање, социјалне реформе и култура.[69]

Модерна Индија[уреди]

Мапа Британског индијског царства из 1909. Области којима су Британци директно управљали је обележено ружичастом бојом; зависне државе под британским сизеренством су обојене жутом.

Историчари сматрају да је модерно доба Индије почело између 1848. и 1885. Именовање лорда Далхузија за генералног гувернера Источноиндијске компаније је у основи поставило сцену за промене есенцијалне за модерну државу. У ово је спадало учвршћивање и демаркације суверенитета, надзор становништва и образовање његових становника. Технолошке промене, а међу њима железница, канали и телеграф, су уведени недуго по њиховом увођењу у Европи.[70][71][72][73] Међутим, незадовољство Копанијом је такође расло у ово време, што је 1857. довело до Индијске побуне. Подстакнута разним озлојеђеностима и схватањима, међу којима су нападне друштвене реформе у британском стилу, тешки порези на земљиште, и третманом неких богатих земљопоседника и принчева, побуна је захватила многе регионе северне и централне Индије и уздрмала темеље Компаније.[74][75] Мада је побуна угушена 1858, она је довела до укидања Источноиндијске компаније и директне управе над Индијом од стране британске владе. Како су увели унитарну државу и постепено и ограничено парламентарни систем у британском стилу, нови владари су такође заштитили причеве и племство као феудалну заштиту од будућих немира.[76][77] Велика Британија је прогласила Индијско царство 1877, под својим монархом као сувереном. Француска и Португалија су задржале своје мање колонијалне испоставе. У следећим деценијама јавни живот се појавио свуда широм Индије, што је на крау довело до оснивања Индијског националног конгреса 1885.[78][79][80][81]

Џавахарлал Нехру (лево) је постао први премијер Индије 1947. Махатма Ганди (десно) је предводио ненасилни покрет за независност.

Налет технологије и комерцијализација пољопривреде у другој половини 19. века су били обележени економским назадовањем; много малих фармера је постало зависно од прохтева далеких тржишта.[82] Такође се десио пораст броја глади великих размера,[83] и, упркос ризицима развоја инфраструктуре који су сносили индијски порески обвезници, мало радних места у индустрији је отворено за Индијце.[84] Било је и позитивних ефеката: комерцијално узгајање прехрамбених биљака, нарочито у тек каналисаном Пенџабу, је довело до повећања производње хране за унутрашњу потрошњу.[85] Железничка мрежа је обезбедио испомоћ при великој глади,[86] пошто је смањило трошкове преношења,[86] и помогла индустрији у индијском власништву у њеном повоју.[85] После Првог светског рата, у ком је служило неколико милиона Индијаца, [87] почео је нови период. Он је био обележен британским реформама, али и репресивним законодавством, појачаним захтевима за индијске самоуправе, и почетком ненасиланног покрета несарадње, чији је Махатма Ганди постао вођа и трајни симбол[88], па се често назива Оцем нације. Током 1930-их година Британци су дозволили спору законодавну реформу, a Индијски национални конгрес је односио победе на потоњим изборима.[89] Следећа деценија је била оптерећена кризама: индијским учешћем у Другом светском рату, коначним притиском Конгреса за несарадњу и порастом муслиманског национализма. Све ово је крунисано добијањем независности 1947, али је ублажено поделом Индије у две државе: Индију и Пакистан.[90]

Независност[уреди]

Индијски војници у рату 1947.

Од виталне важности за индијски сопствену слику као независне државе је био њен устав, усвојен 1950. који је дефинисао државу као секуларну и демократску републику.[91]. У следећих 60 година Индија има мешовити низ успеха и неуспеха.[92] После 1947, Индија је спроводила социјалистичку планску привреду. Била је један од оснивача Покрета несврстаних и Уједињених нација. Међутим, Ганди није успео да заустави верски сукоби између хиндуса и муслимана. Гранични спор око Кашмира и други проблеми су разлогом за сталну напетост између две земље, која је у три наврата прерасла у отворени рат - 1947-48, 1965. и 1971. године. Она такође водили рат да освоји Гоа, португалску луку и град који није био део Индије до 1961. Индија је такође 1962. водила краћи неуспешни погранични рат са Кином. То је било разлог да Индија 1970-их започне са радом на властитом нуклеарном оружју. Индија је извршила нуклеарне пробе 1974. и 1998.

Због своје етничке и верске шароликости, као и огромних социјалних разлога, Индију ендемски погађа политичка нестабилност, штрајкови, демонстрације, нереди и тероризам. Упркос томе Индија је успела да очува демократски систем са грађанским слободама и углавном независном штампом, а последњих година је предузела и низ далекосежних економских и других реформи којима је циљ искористити огромне људске потенцијале у сврху постизања статуса светске економске, политичке и војне силе. Економска либерализација, која је почела 1990ух, је створила урбану средњу класу и преобразила Индију у једну од најбрже растућих економија у свету и повећала њен геополитички утицај. Међутим, Индију дуго мучи наизглед нерешиво сиромаштво, како и на селу и тако и у градовима[92], верско насиље и насиље због кастинског наслеђа[93], побуна маоистичких наксалита[94], сепаратизам у Џаму и Кашмиру и северној Индији. Индија такође има нерешене територијалне спорове са Кином[95] и Пакистаном.[95] Индијско-пакистанско нуклеарно ривалство је имало врхунац 1998.[96].

Индија је данас једна од чланица групе БРИКС.

Административна подела[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Индијске државе и територије

По уставу Индије, она је суверена, социјалистичка, секуларна и демократска република. Индија има федерално државно уређење са дводомним парламентом.

Административно, Индија се дели на двадесет и осам држава и седам територија. Све оне се даље деле на дистрикте.

Државе и територије Индије, са бројем дистрикта
Државе
# Држава дис. # Држава дис.
1 Андра Прадеш 23 15 Махараштра 35
2 Аруначал Прадеш 15 16 Манипур 9
3 Асам 23 17 Мегхалаја 7
4 Бихар 37 18 Мизорам 8
5 Чатисгар 16 19 Нагаланд 8
6 Гоа   2 20 Пенџаб 19
7 Гуџарат 25 21 Ориса 30
8 Харајана 19 22 Раџастан 32
9 Химачал Прадеш 12 23 Сиким 4
10 Џаму и Кашмир 14 24 Тамил Наду 30
11 Џарканд 22 25 Трипура 4
12 Карнатака 27 26 Утар Прадеш 70
13 Керала 14 27 Утаранчал 13
14 Мадја Прадеш 48 28 Западни Бенгал 18
Територије
# Територија дис. # Територија дис.
A Андамани и Никобари   2 E Лакадиви   1
B Територија Чандигар   1 F Делхи   9
C Дадра и Нагар Хавели   1 G Територија Пондишери   4
D Даман и Дију   1      
Укупно:   602

Друштво[уреди]

Индија је друга земља по броју становника у свету јер у њој живи преко милијарду људи. У Индији постоји двадесет два званична језика који се говоре у различитим регионима. Међу њима су хинди и енглески језик, који су и службени језици државе. У Индији већина становника живи у веома оскудним условима (чак 70%). Индија се споро развијала и била је углавном пољопривредно оријентисана држава. Данас је постала место модерног бизниса и високе технологије. Од 1974. Индија се декларише као земља која има атомску бомбу.

Религија[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.
Хиндуски ходочасници се купају у реци Ганг

Од религија у Индији је највише заступљен хиндуизам са 80,5%, затим ислам са 13,4%, хришћанство са 2,3%, и остале религије са 3,8% становништва.

Највећи градови[уреди]

Мумбај
Мумбај
Делхи
Делхи
Бангалор
Бангалор
Хајдерабад
Хајдерабад
Поредак Град Држава/територија Популација Ахмедабад
Ахмедабад
Ченај
Ченај
Колката
Колката
Сурат
Сурат
1 Мумбај Махараштра 12.478.447
2 Делхи Делхи 11.007.835
3 Бангалор Карнатака 8.425.970
4 Хајдерабад Андра Прадеш 6.809.970
5 Ахмедабад Гуџарат 5.570.585
6 Ченај Тамил Наду 4.681.087
7 Колката Западни Бенгал 4.486.679
8 Сурат Гуџарат 4.462.002
9 Пуна Махараштра 3.115.431
10 Џајпур Раџастан 3.073.350
11 Лакнау Утар Прадеш 2.815.601
12 Канпур Утар Прадеш 2.767.031
13 Нагпур Махараштра 2.405.421
14 Индор Мадја Прадеш 1.960.631
15 Тане Махараштра 1.818.872
16 Бопал Мадја Прадеш 1.795.648
17 Визагапатнам Андра Прадеш 1.730.320
18 Пимпри-Чинчвад Махараштра 1.729.359
19 Патна Бихар 1.683.200
20 Вадодара Гуџарат 1.666.703
[97]



Култура[уреди]

Таџ Махал у Агри је најпознатији споменик Индије
Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Референце[уреди]

  1. ^ Indiastat - Statistical Information [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ а б в г Ali & Aitchison (2005).
  4. ^ Dikshit & Schwartzberg (), стр. 7.
  5. ^ Prakash et al. (2000).
  6. ^ Dikshit & Schwartzberg (), стр. 11.
  7. ^ Dikshit & Schwartzberg (), стр. 8.
  8. ^ Dikshit & Schwartzberg (), стр. 9–10.
  9. ^ Petraglia, Allchin & (2007), стр. 6.
  10. ^ Singh (2009), стр. 64.
  11. ^ Singh (2009), стр. 89–93.
  12. ^ Possehl (2003), стр. 24–25.
  13. ^ Kulke & Rothermund (2004), стр. 21–23.
  14. ^ а б Singh (2009), стр. 181.
  15. ^ Possehl (2003), стр. 2.
  16. ^ а б в Singh (2009), стр. 255.
  17. ^ а б Singh (2009), стр. 186–187.
  18. ^ Witzel (2003), стр. 68–69.
  19. ^ Kulke & Rothermund (2004), стр. 31.
  20. ^ Stein (2010), стр. 47.
  21. ^ Singh (2009), стр. 200.
  22. ^ Kulke & Rothermund (2004), стр. 41–43.
  23. ^ а б Singh (2009), стр. 250–251.
  24. ^ а б в Singh (2009), стр. 319.
  25. ^ Kulke & Rothermund (2004), стр. 53–54.
  26. ^ Kulke & Rothermund (2004), стр. 54–56.
  27. ^ Stein (1998), стр. 21.
  28. ^ Stein (1998), стр. 67–68.
  29. ^ Singh (2009), стр. 312–313.
  30. ^ Singh (2009), стр. 300.
  31. ^ Stein (1998), стр. 78–79.
  32. ^ Kulke & Rothermund (2004), стр. 70.
  33. ^ Singh (2009), стр. 367.
  34. ^ Kulke & Rothermund (2004), стр. 63.
  35. ^ Stein (1998), стр. 89–90.
  36. ^ Singh (2009), стр. 408–415.
  37. ^ Kulke & Rothermund (2004), стр. 89–91.
  38. ^ а б в Singh (2009), стр. 545.
  39. ^ Stein (1998), стр. 92–95.
  40. ^ а б Stein (1998), стр. 132.
  41. ^ а б в Stein (1998), стр. 119–120.
  42. ^ а б Stein (1998), стр. 121–122.
  43. ^ а б Stein (1998), стр. 123.
  44. ^ а б Stein (1998), стр. 124.
  45. ^ а б Stein (1998), стр. 127–128.
  46. ^ Ludden (2002), стр. 68.
  47. ^ Asher & Talbot (2008), стр. 47.
  48. ^ Metcalf & Metcalf (2006), стр. 6.
  49. ^ Ludden (2002), стр. 67.
  50. ^ Asher & Talbot (2008), стр. 50–51.
  51. ^ а б Asher & Talbot (2008), стр. 53.
  52. ^ Robb (2001), стр. 80.
  53. ^ Stein (1998), стр. 164.
  54. ^ Asher & Talbot (2008), стр. 115.
  55. ^ Robb (2001), стр. 90–91.
  56. ^ а б Metcalf & Metcalf (2006), стр. 17.
  57. ^ а б в Asher & Talbot (2008), стр. 152.
  58. ^ Asher & Talbot (2008), стр. 158.
  59. ^ Stein (1998), стр. 169.
  60. ^ Asher & Talbot (2008), стр. 186.
  61. ^ а б Metcalf & Metcalf (2006), стр. 23–24.
  62. ^ Asher & Talbot (2008), стр. 256.
  63. ^ а б в Asher & Talbot (2008), стр. 286.
  64. ^ Metcalf & Metcalf (2006), стр. 44–49.
  65. ^ Robb (2001), стр. 98–100.
  66. ^ Ludden (2002), стр. 128–132.
  67. ^ Metcalf & Metcalf (2006), стр. 51–55.
  68. ^ Metcalf & Metcalf (2006), стр. 68–71.
  69. ^ Asher & Talbot (2008), стр. 289.
  70. ^ Robb (2001), стр. 151–152.
  71. ^ Metcalf & Metcalf (2006), стр. 94–99.
  72. ^ Brown (1994), стр. 83.
  73. ^ Peers (2006), стр. 50.
  74. ^ Metcalf & Metcalf (2006), стр. 100–103.
  75. ^ Brown (1994), стр. 85–86.
  76. ^ Stein (1998), стр. 239.
  77. ^ Metcalf & Metcalf (2006), стр. 103–108.
  78. ^ Robb (2001), стр. 183.
  79. ^ Sarkar (1983), стр. 1–4.
  80. ^ Copland (2001), стр. ix–x.
  81. ^ Metcalf & Metcalf (2006), стр. 123.
  82. ^ Stein (1998), стр. 260.
  83. ^ Bose & Jalal (2011), стр. 117.
  84. ^ Stein (1998), стр. 258.
  85. ^ а б Metcalf & Metcalf (2006), стр. 126.
  86. ^ а б Metcalf & Metcalf (2006), стр. 97.
  87. ^ Metcalf & Metcalf (2006), стр. 163.
  88. ^ Metcalf & Metcalf (2006), стр. 167.
  89. ^ Metcalf & Metcalf (2006), стр. 195–197.
  90. ^ Metcalf & Metcalf (2006), стр. 203.
  91. ^ Metcalf & Metcalf (2006), стр. 231.
  92. ^ а б Metcalf & Metcalf (2006), стр. 265–266.
  93. ^ Metcalf & Metcalf (2006), стр. 266–270.
  94. ^ Metcalf & Metcalf (2006), стр. 253.
  95. ^ а б Metcalf & Metcalf (2006), стр. 247–248.
  96. ^ Metcalf & Metcalf (2006), стр. 293–295.
  97. ^ „Census of India 2011: ''Provisional Population Totals. Cities having population 1 lakh and above.''“ (PDF) Приступљено 14. 10. 2012.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :