Раулов закон

С Википедије, слободне енциклопедије

Раулов занкон је термодинамички закон који је усппоставио француски хемичар Франсоа-Мари Раул 1887. године.[1] Закон наводи се да је парцијални притисак паре сваке компоненте идеалне мешавине идеалне смеше једнак притиску паре чисте компоненте помножене са њеном молском фракцијом у смеши.

Идеалне смеше су смеше код којих су исте међумолекулске интеракције између молекула у чистом стању и у смеши. Такве системе ће градити компоненте сличних својстава (слична величина молекула, структура, моларна маса, поларност итд.). Тада је ФА-А и ФБ-Б слично са ФА-Б (силе интеракција). Код оваквих система ΔВмеш.=0 и ΔХмеш.=0. Мањи број смеша показује овакво понашање: смеше изомерних једињења;

За идеалне смеше важи Раулов закон који каже да је парцијални напон паре сваке компоненте изнад раствора (Pi) једнак производу из молске фракције те компоненте у раствору (Xi) и њеног напона паре у чистом стању Pi0.

Pi = Xi * Pi0
линеарна функција састава
Зависност напона паре од састава течне фазе идеалног раствора T = const.
𝑃 = 𝑃1 + 𝑃2 = 𝑋1𝑃10 + 𝑋2𝑃20 = 𝑋1𝑃10 + (1 − 𝑋1)𝑃20 = 𝑋1 𝑃10 − 𝑃20 + 𝑋1𝑃20

Неидеални раствори[уреди | уреди извор]

Неидеалне смеше ће наградити компоненте које се не покоравају Рауловом закону односно Pi компонената смеше, као мерило тежње ка испаравању из раствора неће бити пропорционално молском уделу у течној фази Xi.

Ако је FA-A<FA-B>FB-B тада ће тежња ка испаравању компонената из раствора бити мања него у чистом течном стању и Pi ће бити мањи од оног према Рауловом закону.

Тада се јавља негативно одступање од Рауловог закона. Примери: ацетон-хлороформ; пиридин са мрављом, сирћетном, пропионском киселином; киселине (халогене, азотна, перхлорна) са водом,. Тада се граде водоничне везе између различитих молекула.

Ако је FA-A>FA-B<FB-B, а то је када су компоненте у чистом стању асосоване па ће тежња ка испаравању бити већа из раствора односно смеше и Pi већи од оног према Рауловом закону. Тада се јавља позитивно одступање од Рауловог закона. Највећи број смеша показује ово одступање. Примери: ацетон-угљендисулфид; хептан-етанол; вода-примарни алкохоли итд. Одступање је најчешће истог знака-ако једна компонента позитивно одступа онда и друга позитивно одступа. Раздвајање компонената неидеалне смеше на чисте обе компоненте није могуће.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ф.-M. Раоулт (1887) " Лои гéнéрале дес тенсионс де вапеур дес диссолвантс" (Генерал лаw оф вапор прессурес оф солвентс), Цомптес рендус, 104 : 1430-1433.
  2. ^ Савић, Дејан. „Равнотежа течности и паре” (ПДФ). Природно-математички факултет Ниш. Приступљено 19. 6. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Цхаптер 24, D А МцQуаррие, Ј D Симон Пхyсицал Цхемистрy: А Молецулар Аппроацх. Университy Сциенце Боокс. (1997)
  • Е. Б. Смитх Басиц Цхемицал Тхермодyнамицс. Цларендон Пресс. Оxфорд (1993)