Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом (Србија)
| Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом | |
|---|---|
 | |
| Народној Скупштини Републике Србије | |
| Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом | |
| Територија важења | Република Србија |
| Датум доношења | 17. априла 2006. |
| Датум ступања на снагу | 25. април 2006 и 1. јануар 2007. (за чл.32. и 33. |
| Службени гласник | Службени гласник РС, 33/2006 |
| Предлагач | Влада Републике Србије |
Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом у Републици Србији први је антидискриминациони законски пропис усвојен у Народној Скупштини Републике Србије у пролеће 2006. године.[1] Предлог закона влади је упутило Министарство за рад и социјалну политику на чијем је челу тада био Слободан Лаловић. Овим законом регулисана су основна начела и стандарди прописани највишим међународним актима, и на мултисекторском приступу особама са инвалидитетом. Како инвалидност на предсавља хендикепт, или потпуну неспособност, већ само смањује могућност нормалног функционисанај у за њих понекад неприступачној средини, доношењем оваквог закона стављен је акценат на социјалну организацију живота и на проблеме са којима се особе са инвалидитетом срећу у свакодневном животу.[2]
Предуслови[уреди | уреди извор]
Доношењу једног оваквог закона претходило је сазнање да је дискриминације особа са инвалидитетом, што се може са извесношћу тврдити, присутна у готово свим областима друштвеног живота, и да ниједна средина није имуна на појаве ове врсте –
...од неприлагођености процесних закона у вези са приступом правди и комуникацијом пред судом или другим државним органом са особама са инвалидитетом, преко великог броја дискриминаторских случајева у области васпитања и образовања, као и у пружању здравствених услуга, па све до дискриминације особа са инвалидитетом у коришћењу јавних услуга и приступа јавним површинама и јавним објектима.
У овој категорији највише су изложена деца са инвалидитетом која су жртве дискриминације пре свега у оквиру школског и васпитног система, као и жене са инвалидитетом које су често изложена породичном насиљу.
Основна начела[уреди | уреди извор]
Имајући у виду да је један од задатка државе да створи приступачно окружење за особе са инвалидитетом јер је обезбеђивање приступачности основни предуслов за уживање свих осталих права, законодавац у Србије је руководећи се Стандардним правилима Уједињених нација, овај закон засновао на следећим начелима:
- забрани дискриминације особа са инвалидитетом;
- поштовању људских права и достојанства особа са инвалидитетом;
- укључености особа са инвалидитетом у све сфере друштвеног живота на равноправној основи;
- укључености особа са инвалидитетом у све процесе у којима се одлучује о њиховим правима и обавезама;
- једнаких права и обавеза.
На кога се односи[уреди | уреди извор]
Овај закон односи се на особе са инвалидитетом, које су означена као особе са урођеном или стеченом физичком, сензорном, интелектуалном или емоционалном онеспособљеношћу које услед друштвених или других препрека немају могућности или имају ограничене могућности да се укључе у активности друштва на истом нивоу са другима, без обзира на то да ли могу да остварују поменуте активности уз употребу техничких помагала или служби подршке.
Циљеви[уреди | уреди извор]
Овакав закон донет је са циљем да се:[2]
- створи такво социјално окружење у коме ће особа са инвалидитетом бити равноправни члан друштва. * инвалидност не сагледава само са медицинског становишта,
- инвалидност не изједначава са болешћу,
- тежи ка стварању таквог окружења у коме ће сви људи бити равноправни и имати једнаке могућности за уживање загарантованих права
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Службени гласник РС, 33/2006
- ^ а б „Пројекат „Људи и раскршћа“” (ПДФ). 2012. Архивирано из оригинала (ПДФ) 24. 12. 2021. г. Приступљено 1. 12. 2020.
