Србија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Координате: 41° 52’—46° 11’ СГШ, 18° 06’—23° 01’ ИГД

Република Србија је континентална држава која се налази у југоисточној Европи (на Балканском полуострву) и у средњој Европи (Панонској низији).^[2]

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине Војводина и Косово и Метохија^[3]. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, су 17. фебруара 2008. једнострано прогласиле независност, коју Србија не признаје.

Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Републиком Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином.

Србија је од завршетка Првог светског рата била оснивач и саставни део заједничке државе са већином балканских Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније преименованој у Краљевину Југославију, затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србија и Црна Гора. Од 2006. године је Србија као наследница СЦГ постала суверена и независна држава.

Главни град је Београд. Са 1.576.124 становника по попису из 2002. године, он је административно и економско средиште Србије.

Садржај 1 Географија 1.1 Хидрологија 1.2 Клима 2 Биљни и животињски свет 2.1 Национални паркови 3 Историја 3.1 Праисторија 3.2 Антика 3.3 Средњи век 3.4 Отоманска владавина 3.5 Модерна Србија 3.5.1 Српска револуција 3.5.2 Кнежевина Србија 3.5.3 Срби у јужној Угарској 3.5.4 Краљевина Србија 3.6 Југословенске државе 4 Територијална организација 4.1 Градови 5 Демографија 5.1 Народи и националне мањине 5.2 Језик 5.3 Религија 6 Државни симболи 7 Политика 8 Правосуђе 8.1 Права грађана 9 Економија 9.1 Туризам 9.2 Саобраћај 10 Култура 10.1 Ликовне уметности 10.2 Књижевност 10.3 Музика 10.4 Позориште и филм 10.5 Светска културна баштина УНЕСКО-а у Србији 10.6 Развој науке и високог школства 10.7 Образовање 10.8 Фестивали и сајмови 10.9 Спорт 10.10 Празници 11 Види још 12 Галерија слика 13 Референце 14 Спољашње везе 14.1 Државни органи 14.2 Остало

[уреди] Географија

За више информација погледајте Географија Србије

Србија се налази на Балкану - региону југоисточне Европе (око 80% територије) и у Панонској низији - региону средње Европе (око 20% територије). Но, географски, а и климатски, једним делом се убраја и у медитеранске земље. Укупна дужина граница са околним земљама износи 2.027 km. Дужина граница по државама суседима износи: Албанија 115 km, Босна и Херцеговина 302 km, Бугарска 318 km, Хрватска 241 km, Мађарска 151 km, Република Македонија 221 km, Црна Гора 203 km, Румунија 476 km^[2].

Северни део Републике заузима равница (види још: Географија Војводине), а у јужним пределима су брежуљци и планине. Постоји преко 15 планинских врхова изнад 2.000 метара надморске висине, а највиши врх је Ђеравица (на Проклетијама) са висином од 2.656 метара.

Планински рељеф Србије објашњава појаву многих кањона, клисура и пећина (Ресавска пећина, Церемошња, Рисовача...).

[уреди] Хидрологија

Већи део Србије припада сливу Дунава (81.261 km², 92%), који и сам протиче кроз северну Србију дужином од 588 километара. Поред Дунава, пловне су и његове притоке: Сава (206 km), Тиса (168 km) и делимично Велика Морава (цео ток 185 km). Остале велике реке су: Западна Морава (308 km), Јужна Морава (295 km), Ибар (272 km), Дрина (220 km) и Тимок (202 km). Део југа Србије припада сливу река Бели Дрим у Метохији и Радика у Гори (4.500 km², 5 %) које теку ка Јадранском мору. Сливови река Пчиња, Лепенац и Драговштица на југоистоку Србије припадају егејском сливу (2.650 km², 3 %).

Највеће језеро у Србији је Ђердапско језеро са 163 km² (са румунским делом: 253 km²). Највеће природно језеро је Бело језеро у Војводини површине 25 km². Друга значајнија језера су Власинско језеро и језеро Перућац. Највеће речно острво Србије је острво у Дунаву код Костолца површине 60 km².

Највиши водопад у Србији је Јеловарник (71 метара) на Копаонику. Највећи и најдужи кањон Србије и Европе је Ђердап на Дунаву.

[уреди] Клима

Србија се налази на копненој маси Балканског полуострва која је окружена топлим морима (јадранским, егејским и црним) док се на северу наслања на европски континент. Додатни важан фактор који одређује климу Србије је рељеф. Грубо се може рећи да у Србији влада континентална клима на северу, умерено-континентална на југу, и планинска клима на високим планинама. Зиме у Србији су кратке, хладне и снежне, док су лета топла. Најхладнији месец је јануар, док је најтоплији јул. Најхладнија температура забележена у Србији је –39,5°C (13. јануара 1985. у насељу Кркајукића Бунари на Пештеру), а највиша 44,9°C (24. јула 2007. у Смедеревској Паланки)^[4]. Просечна годишња температура у Србији је: 10.9°C (предели испод 300 метара надморске висине), 10°C (300—500 метара), 6°C (1000—1500 метара), 3°C (изнад 1500 метара)^[4]. Просечна годишња количина падавина је 896 mm. Највише кише има у јуну и мају, док су најсувљи фебруар и октобар.

Најзначајнији ветрови Србије су:

• Кошава (хладан и сув ветар карактеристичан за север Србије)
• Северац (хладан и сув северни ветар)
• Моравац (хладан и сув; долази са севера и дува долином Мораве)
• Јужни ветар (топао и сув; дува са југа долином Мораве)
• Југозападни ветар (топао и влажан; долази са Јадрана и допире до Западне Србије)

[уреди] Биљни и животињски свет

Биогеографски, на територији Србије налазе се две зоналне вегетације (односно, два биома) — већи део површине припада биому широколисних и мешовитих шума умерених предела, док предели изнад горње шумске границе припадају биому тундри (алпијске тундре). У оквиру шумског биома присутна су четири екорегиона: балканске мешовите шуме (заузимају највећи део територије јужно од Саве и Дунава), панонске мешовите шуме (заузимају Панонску низију са ободним пределима), динарске мешовите шуме (мала површина у југозападном делу Србије) и родопске планинске мешовите шуме (мала површина у југоисточном делу Србије). У оквиру биома тундри развијена је високопланинска зељаста вегетација алпијских ливада и камењара. Поред зоналне вегетације, заступљени су и други вегетацијски облици, у зависности од локалних услова, нпр. низијске ливаде, тресаве, степски фрагменти.

[уреди] Национални паркови

За више информација погледајте Национални паркови Србије

Име	Основан	Површина (ha)	Мапа	Слика
Национални парк Ђердап	1974.	93.968
Национални парк Копаоник	1981.	11.810
Национални парк Тара	1981.	22.000
Национални парк Шар-планина	1986.	39.000
Национални парк Фрушка гора	1960.	25.393

[уреди] Историја

За више информација погледајте Историја Србије

Овај чланак је део серије о историји Србије

Рана историја

Праисторија у Србији Антика у Србији Теорије о пореклу Срба

Средњи век

Средњовековна Србија

Турско доба

Србија у Отоманском царству Аустријска управа у Србији (1718-1739) Први српски устанак Други српски устанак

Модерно доба

Кнежевина Србија Краљевина Србија Краљевина Југославија СФР Југославија СР Југославија Србија и Црна Гора Република Србија

Категорија: Историја Србије

[уреди] Праисторија

За више информација погледајте Праисторија на тлу Србије

Најстарији трагови људског постојања, на тлу данаше Републике Србије, датирају у време последњег глацијала,око 40.000 године пне^[5]. Најзначајнији локалитети из овог периода су пећине код села Градац, испод Јерининог брда недалеко од Крагујевца и Рисовача на Венчацу код Аранђеловца^[5].

Крајем леденог доба, током холоцена, велике промене климе, али и флоре и фауне, довеле су до стварања људских заједница које ће створити једну од најкомплекснијих праисториских култура^[5], културу Лепенског Вира. Карактеришу је насеобине грађене по утврђеном обрасцу, са сахрањивањем унутар њих и карактеристичним кућама трапезасте основе, усавршена израда алата и оружја, а сматра се да је у њој постојала друштвена хијерархија и приватно власништво, као и развијена религија (са култним местима и сакралним објектима) и уметност (јављају се прве скулптуре риболиких људи, риба и јелена). Топлија клима, довела је до стварања нове културе у Подунављу, која се по локалитету Старчево код Панчева, назива Старчевачком културом, а простирала се на простору од Босне до Македоније током 5. миленијума п. н. е. Њене куће користе дрво као арматуру и блато и плеву као грађу, док им је основа квадратно-трапезаста.

Старчевачку културу заменила је у средњем неолиту Винчанска култура, која је свој назив добила по локалитету Винча - Бело брдо, недалеко од Београда на обали Дунава и представља технолошки најнапреднију праисторијску културу на свету^[6].Њени локалитети из позног неолита Плочник код истоименог села поред Прокупља односно Беловоде и Белолице код Петровца, на основу пронађених бакарних налаза, представљају најстарије европске центре металургије, што помера почетке металног доба у још даљу прошлост. Куће Винчанске културе су грађене од истих материјала и истих су облика, као оне из Старчевачке културе, али су за разлику од њих, масивније са две просторије и огњиштима, док су у позном периоду биле поређане у редове са својеврсним улицама између њих, па би се њихова насеља могла сматрати урбаним. Поред земљорадње и сточарства као основних занимања, људи у овом периоду су се бавили и ловом, риболовом и сакупљањем плодова, затим прављењем грнчарије, алатки од камена, али и плетењем асура од лике и трске, па чак и прерадом вуне. Грнчарију карактерише заобљеност, док антропоморфне и зооморфне фигурине (Lady of Vinča, Видовданка, Хајд ваза, Богиња на трону), као и просопоморфни поклопци и жртвеници представљају изузетне уметничке домете ове културе. Посебну одлику Винчанске културе представљају урезани знаци, познати као винчанско писмо, о чијој функцији има много претпоставки (ознаке власништва, кауције, пиктограми или сликовно писмо, фонетско писмо...)^[7].

Културе бронзаног доба, почињу да се јављају на тлу Србије око 1900.године п. н. е. и то на подручју Баната (моришка), Срема (винковачка), северозападне Србије (Белотић-Бела Црква) и јужног Поморавља (Бубањ-Хум III-Слатина). Њихов мирни живот је поремећен око 1425.године пне,када са севера надире нова култура (култура гробних хумки) са бронзаним оружјем (мачеви, секире, бодежи), што доводи до покретања народа, која су допрла и до Египта^[5]. Између 1200.године п. н. е. и 1000.године пне, на простору Косова, Поморавља, Бачке и Баната, постоје људске заједнице које имају иста насеља, посуђе, облик сахрањивања, баве се узгајањем јечма и пшенице, узгајају говеда, свиње и коње,а ређе козе и овце. Крајем другог и почетком првог миленијума пне (период од 1125.године п. н. е. до 750. године п. н. е.), долази до настанка гвозденог доба и формирања првих етничких заједница на Балканском полуострву (Дарданаца, Трибала, Илира и Трачана). За гвоздено доба је везан и долазак Трако-кимераца око 725.године п. н. е. из Кавкаско-понтских предела, који са собом доносе своје гвоздено оружје и накит. Током наредна два века долази до формирања етничког разграничења међу племенима на Балкану, почиње да се развија размена добара (о чему сведоче луксузни хеленски предмети пронађени на овом простору), а археолошка истраживања указују и на процесе хеленизације Трибала и Дарданаца, док се из историјских извора зна да су између 300.године п. н. е. и 100.године п. н. е. водили ратове са македонским краљевима.

Млађе гвоздено доба карактерише појава Келта, који се 335.године п. н. е. састају са Александром Македонским (336. п. н. е.—323. п. н. е.) на Дунаву, да би након његове смрти прешли Саву и Дунав и отпочели нападе на цело полуострво, све до пораза код Делфа, 279.године п. н. е. Они се након тога повлаче са тла данашње Грчке и успевају да покоре Трибале и део Аутаријата, са којима формирају моћно племе Скордиска^[5], који на тлу данашње Карабурме подижу свој град Сингидунум, који се сматра претечом престонице модерне Србије, Београда.

[уреди] Антика

За више информација погледајте Антика на тлу Србије

Ширење Римљана на Балканско полуострво, отпочело је крајем III века пне, сукобима са Илирима предвођеним краљицом Теутом (231—228). Током три илирско-римска (први 229—228, други 219. године п. н. е. и трећи 168.године пне) и македонско-римска рата (први 215—205,200—197,171-168), Римљани су покорили Илире и Античке Македонце. Након тога, започиње њихов продор ка Дунаву тј. Панонској низији и ратови против Дарданаца и Скордиска. Почетком нове ере, гушењем Батоновог устанка, целокупно Балканско полуострво се нашло под римском влашћу. Већи део данашње Србије, ушао је у састав провинције Горња Мезија, док су мањи делови ушли у састав провинција Паноније, Далмације и Дакије. На овом простору су биле стално стациониране две римске легије IV Flavia (у Сингидунуму, данашњем Београду) и VII Claudia (у Виминацијуму код данашњег Костолца на Дунаву). Подигнут је читав низ градова који су били повезани системом путева који су омогућавали лаку комуникацију између делова Римског царства, које је за владавине цара Трајана, након дачких ратова (101—102 и 105—107), било на свом територијалном врхунцу^[5].

Упади варварских племена из централне Европе и повлачење Римљана из Дакије, током Аурелијанове владавине (270—275), довели су подизања низа римских каструма дуж десне обале Дунава, који су формирали тзв. Дунавски лимес.Један од његових наследника, Диоклецијан увео је тетрархију као облик владавине и извршио реформу унутрашње организације Римског царства, чиме је Сирмијум постао једна од престоница државе. Варварски напади на Дунавску границу су се наставили, а једну од прекретница чини продор Гота 378.године,након чега почиње и трајно насељавање варвара на тлу Римског царства. Свега неколико деценија касније, цар Теодосије I 395.године дели Римско царство на два дела, при чему већи део данашње Србије улази у састав Источног римског царства, док су мањи делови (северни и западни делови Војводине и северозападни део уже Србије) припали Западном римском царству.

На тлу данашње Србије, рођено је 16 римских императора^[8], међу којима су:

• Аурелијан (270—275), рођен у Сирмијуму или његовој околини
• Константин Велики (307—337), рођен у Наисусу
• Јовијан (363—364), рођен у Сингидунуму
• Јустинијан I (527—565), рођен у близини Царичиног Града

Значајнији римски градови и већа археолошка налазишта на тлу Србије:

• Сирмијум, око кога се развила данашња Сремска Митровица
• Сингидунум, око кога се развио данашњи Београд
• Виминацијум,код данашњег Костолца
• Феликс Ромулијана односно Гамзиград код данашњег Зајечара, од 2007.године се налази на УНЕСКОвој листи светске баштине
• Наисус, око кога се развио данашњи Ниш
• Јустинијана Прима односно Царичин Град код Лебана
• Улпијана, око кога се развио данашњи Липљан односно Приштина
• Царска палата Шаркамен, код Неготина

[уреди] Средњи век

За више информација видети Историја Србије у Средњем веку и Долазак Словена на Балканско полуострво

Средином V века, Хуни предвођени Атилом стварају моћну државу, која пропада након његове смрти 453. године, а на тлу данашње Србије своје државе стварају Гепиди и Источни Готи. Пљачкашким упадима на територију Источног римског царства, придружују се у првим деценијама VI века и Словени, понекад као самостални нападачи, а понекад удружени са другим варварским народима. Средином истог века на Балканско полуострво стижу Авари, који, предвођени каганом Бајаном, током наредних пола века шире своју власт и утицај на околне Словене, уз чију помоћ нападају и пљачкају византијске територије, а 582. године заузимају и сам Сирмијум.

Крајем века су Словени толико ојачали да се већ 584. године помиње њихово трајно насељавање на просторима јужно од Саве и Дунава, а два године касније и њихов напад на Солун, у коме су коришћене и опсадне справе.

За више информација погледајте Долазак Срба на Балканско полуострво

Прекретницу у словенском насељавању, представља долазак на власт цара Ираклија на власт 610.године.Он процењује да рат са Персијом на источним границама царства, представља далеко већи проблем и по ступању на престо повлачи све преостале снаге са Дунавске границе и пребацује их на исток, чиме је отворен пут за трајно и неометано насељавање Словена,који ће у наредним деценијама, преплавити цело Балканско полуострво.После неуспешне словенске опсаде Солуна 611.године и комбиноване опсаде Цариграда 626.године,на простор Балкана и данашње Србије досељавају се Срби.Према речима византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), они су се, уз Ираклијеву дозволу, населили на просторима Србије, Неретвљанске области, Захумља, Травуније и Конавља^[9][10]. Он такође наводи да су дошли из Бојке односно Беле или Некрштене Србије у којој су власт од оца наследила два брата. Они су поделили народ, тако да је један остао на челу Срба у Белој Србији, док је други са делом народа кренуо у сеобу ка југу.

Пола века касније,тачније 680.године, на Балкан долази народ турског порекла Протобугари,који се насељавају источно од Срба, међу Словенима на подручију некадашње Тракије. Током наредних векова, они ће се стопити са околном словенском масом и изгубити свој језик и обичаје, али ће јој наметнути своје име Бугари. Њихова држава обухватиће источну Србију са Моравском долином, Београдом и Сремом. Варварска најезда је уништила старе римске градове и уређење, тако да пар наредних векова карактерише потпуно одсуство било каквих података о збивањима у унутрашњости Балканског полуострва.

За више информација погледајте Србија у доба Властимировића

Кнеза који је предводио Србе у сеоби на Балкан, наследио је после смрти његов син, тако да је власт, током векова, остала у истој породици, а први кнез чије име је забележено, био је Вишеслав, за кога се предпоставља да је владао крајем VIII века. Његов унук Властимир, који је владао у првој половини IX века, сматра се утемељивачем српске државе у средњем веку. Србија се током његове владавине нашла на удару суседних Бугара предвођених Пресијамом (832—852), који су у трогодишњем рату доживели потпун пораз, изгубивши при томе и већи део војске. После његове смрти, око 851.године, Бугари су поново напали Србију, али су његови синови Мутимир (851—891), Стројимир и Гојник поново потукли Бугаре. Током борби је заробљен и најстарији син хана Бориса (852—889) Владимир (889—893) са 12 угледних бојара. Након тога је закључен мир и пријатељство између Срба и Бугара, а заробљеници су ослобођени и отпраћени до границе у Расу.Касније је међу Властимировим синовима дошло до борбе око власти, у којој је победио најстарији Мутимир, који је заробио млађу браћу и послао их у Бугарску као заробљенике. Током његове владавине је владарска породица примила хришћанство^[11], а папа Јован VIII (872—882) је затражио од њега 873.године да се, након успеха моравско-панонске мисије, подложи Методију, као словенском епископу, са седиштем у Сирмијуму. После његове смрти 891.године, Србију су поново захватили сукоби око власти из којих је као победник изашао Мутимиров братанац Петар (892—917). Он је као кум кнеза Бугарске и тада најмоћнијег владара на Балкану Симеона Великог (кнез 893—913, цар 913—927), био у могућности да скоро две деценије влада Србијом у миру.Његову владавину је окончао сам Симеон, који је од захумског кнеза Михајла добио извештаје о Петровим контактима са његовим противницима Византинцима, након чега је Петра на превару заробио, а за новог кнеза Србије поставио Мутимировог унука Павла (917—923).

Њега су, пар година касније, покушали да збаце са власти Византинци, помоћу његовог брата од стрица Захарија, али је он заробљен и послат у Бугарску.Јачање Бугарске под Симеоном је приморало Павла, да пређе на страну Византије, након чега је бугарски цар против њега послао 923.године Захарију, који га је збацио са власти. Међутим, сам Захарија је врло брзо прешао на страну Византије, због чега Симеон бива приморан да пошаље своју војску против њега. Бугарска војска је потучена, а главе и оружје двојице бугарских војвода су послати у Цариград као ратни трофеји. Бугарски цар је након тога послао на Србију нову војску, са којом је послат и Властимиров праунук Часлав (931— око 960), који је требао да буде постављен за новог кнеза. Пред новом бугарском војском, Захарија је побегао у Хрватску, док су Бугари позвали српске жупане да дођу и подчине се новом кнезу. Уместо постављања новог кнеза, српски жупани су заробљени, а цела Србија је опљачкана и припојена Бугарској. Након Симеонове смрти 927.године, Часлав је побегао из Бугарске и уз византијску помоћ, обновио Србију у којој су највећи градови били: Достиника (прва престоница Србије), Чернавуск, Међуречје, Дрежник, Лесник и Салинес, док су у области Босне, која се тада налазила у саставу Србије, били градови Котор и Дресник. Средином X века, северне границе Србије почели су да угрожавају Мађари, са којима је Часлав водио борбе, у којима је, према народној традицији сачуваној у „Летопицу Попа Дукљанина“, погинуо тако што је заробљен и у оковима бачен у Саву са својом пратњом. Његовом смрћу се гаси прва српска владарска династија која је владала Србима од доласка на Балкан до средине X века, а Србија улази у састав Византије.

Неколико деценија касније 971. године Бугарска држава пропада и улази у састав Византије. Окрутна византијска управа на деловима Балкана насељеним Словенима, довела је 976. године до побуне у Македонији на чијем су се челу нашли синови кнеза Николе. Устанак се брзо проширио, а на његовом челу се, услед погибије остале браће, нашао Самуило. После победе над Византинцима у бици код Трајанових врата 986. године, он покреће поход ка западним деловима Балкана и до 989. године осваја већи део данашње Србије и околних српских кнежевина. Почетком XI века, Византија предвођена царем Василијем II почиње да потискује устанике и после велике победе у бици на Беласици 1014.године, Самуило умире од срчаног удара, а његова држава се практично распала услед династичких борби око власти. Већ 1018.године, удовица последњег цара се са породицом предала Василију, али су поједине Самуилове војсковође наставиле да пружају отпор. Последњи од њих био је Сермон који је владао Сремом. Њега је на превару убио византијски заповедник Београда 1019.године, чиме је и последњи остатак Самуилове државе покорен.

За више информација погледајте Словенски устанци против Византије у X и XI веку

Византијска управа на просторима насељеним словенским становништвом је после слома Самуиловог устанка, започела процес хеленизације становништва и увођење плаћања пореза у новцу, уместо,као до тада, у натури. Ове промене су, уз повећање пореза услед кризе у самој Византији, довели до подизања две нове словенске побуне. Прво је у лето 1040.године у Поморављу избио устанак на чијем се челу нашао, наводни Самуилов унук, Петар Дељан, који је у Београду проглашен за цара. Иако се устанак брзо проширио на простор данашње Србије, Македоније и северне Грчке, он је већ 1041.године угушен. Три деценије касније, 1072.године долази до новог устанка под вођством Ђорђа Војтеха, а устаници за цара у Призрену проглашавају зетског принца Константина Бодина. Под његовим вођством они освајају Ниш, али крајем године бивају потучени код Пауна на Косову, чиме је устанак угушен.

За више информација погледајте Рашка (држава)

Почетком наредне деценије, Бодин је, као краљ Зете, заузео Рашку у којој је за владаре поставио жупане Вукана (око 1083—1112) и Марка, а потом и Босну у којој је поставио кнеза Стефана. Борбе са Византијом од 1091.године води искључиво рашки жупан Вукан који из Звечана више пута продире на Косово спаљујући Липљан, а касније стиже и до Врања, Скопља и Полога. На власти га смењује његов братанац Урош I који улази у савез са Мађарима у борбама са Византијом. Његова ћерка Јелена постаје жена будућег краља Мађарске Беле II, а његов син Белош краљевски палатин. Мађари ће током целог XII века ратовати са Византијом,прво око Срема и Београда, а затим и око Моравске долине, а рашки жупани ће у готово сваком од тих ратова учествовати као мађарски савезници. Они успевају да, на кратко, освоје Београд,а касније и Ниш,али их Византинци, предвођени моћним царем Манојлом I Комнином потискују, тако да се сви сукоби окончавају без значајнијих територијалних проширења. Истовремено Рашку потресају и унутрашњи сукоби око власти између Урошевих синова Уроша II и Десе у коме учешће узима и сам Манојло. Византијски цар на крају поставља за новог великог жупана Тихомира, сина велможе Завиде.

За више информација погледајте Србија у доба Немањића

Против њега ће се, 1166. или 1168.године, побунити његов најмлађи брат Стефан Немања који ће потиснути старију браћу из земље, а касније ће код Пантина на Косову потући византијску војску предвођену његовом браћом, која га након тога признају за владара. Немања ће током наредне три деценије водити успешне ратове против Византије у којима ће значајно проширити своју државу. Припаја јој Неретвљанску област, Захумље, Травунију, Зету, делове Косова, Метохије, а на кратко осваја и Ниш у коме се састаје са светим римским царем и вођом крсташа III крсташког похода Фридрихом Барбаросом, коме предлаже савез против Византије. На престолу га, у договору са византијским царем, наслеђује средњи син Стефан, који почетком своје владавине бива потиснут од старијег брата Вукана, али на крају успева да се одржи на власти. Користећи се политичком ситуацијом на Балкану насталом после крсташког заузећа Цариграда 1204.године, он је наставио ширење своје државе (осваја Призрен, Врање и Ниш), коју 4. јануара 1217.године уздиже на ранг краљевине, добивши од папе Хонорија III краљевски венац. Две године касније, његов млађи брат Сава је од васељенског патријарха у Никеји издејствовао уздизање рашке епископије на ниво архиепископије чији је постао први архиепископ, чиме је српска црква стекла аутокефалност и ударени су темељи данашњој Српској православној цркви.

Стефана наслеђују синови Радослав (1223—1234) и Владислав (1234—1242) који владају под утицајем својих моћних тастова епирског деспота и бугарског цара, после којих на власт долази најмлађи син Урош I (1242—1276). Иако није успео да прошири границе своје државе, Урош је успео да економски ојача државу тако што је из Трансилваније довео рударе Сасе, чиме је започела екплоатација рудника у Србији, што ће његовим наследницима пружити финансијску основу за даља освајања. Био је ожењен Јеленом Анжујском која је играла значајну улогу у тадашњој Србији, а сликарство његове задужбине Сопоћана спада у сам врх европске средњовековне уметности. Њега је са власти, услед неуспешних ратова и незадовољства у земљи, збацио 1276.године старији син Драгутин (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316), који ће, свега неколико година касније 1282.године, препустити власт млађем сину Милутину (1282—1321), који спада у ред најзначајнијих српских владара^[12]. Током неколико наредних година, Милутин ће проширити Србију ка југу, освајајући већи део данашње Македоније са Скопљем које му постаје престоница и северне делове Албаније, а на кратко ће држати и сам Драч.Касније ће освојити Браничево, које предаје Драгутину, коме је мађарски краљ и његов таст доделио на управу Мачву са Београдом и северну Босну. Сам Милутин 1299.године закључује мир са Византијом,према коме му цар Андроник II (1282—1328) признаје освајања и даје за жену петогодишњу ћерку Симониду.

Почетак XIV века обележава грађански рат између браће око права наслеђивања престола који се окончава поновним прихватањем Дежевског уговора, којим је Драгутин 1282.године предао власт Милутину и према коме га наслеђује Драгутинов син. Милутина је са власти 1314.године покушао да збаци син Стефан (1322—1331), који је ухваћен и по његовом наређењу ослепљен, после чега је послат у изгнанство у Цариград. Након Драгутинове смрти 1316.године он заробљава његовог сина и наследника Владислава и заузима његову државу, после чега води трогодишњи рат са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310—1342) у коме губи Београд, али задржава Мачву и Браничево.После његове смрти 1321.године, државу захвата грађански рат између његових синова Константина и Стефана, у који се након Константинове погибије укључује Владислав, али Стефан и њега побеђује.Он наставља да шири своју државу ка југу на рачун, Византије, али не успева да поврати приморје од Цетине до Дубровника које се након Милутинове смрти одцепило, након чега га осваја бан Босне Стефан II Котроманић (1322—1353). Против њега је створен савез Византије и Бугарске, који је Стефан уништио, потукавши до ногу Бугаре у бици код Велбужда 1330.године. Само годину дана касније, његов син Душан (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) користи незадовољство властеле и у Неродимљу заробљава оца, који исте године умире у као затвореник у Звечану, а Душан постаје нови краљ.

Године 1217, током владавине Стефана Првовенчаног, Србија постаје независна краљевина, а 1346. достиже врхунац моћи као царство Стефана Душана, који се прогласио за „Цара Срба и Грка“. Турци Османлије су поразили српско племство 1389. у Бици на Косову пољу, док су коначно загосподарили Србијом после пада Смедерева 1459. године.

[уреди] Отоманска владавина

За више информација погледајте Историја Србије у Отоманском царству

У периоду од 1459. до 1804, Србија је била под директном влашћу Османлијског царства, мада је у неколико краћих интервала, од којих је најдужи био од 1718. до 1739. године, Хабзбуршка монархија држала под својом влашћу већи део централне Србије.

[уреди] Модерна Србија

[уреди] Српска револуција

За више информација погледајте Српска револуција

Србија је своју борбу за независност почела током Српске револуције, а та борба је трајала неколико деценија.

Непрестане политичке кризе у Отоманском царству довела даље су погоршавале живот хришћанског становништва. За време Првог српског устанка (1804-1813) који је предводио Карађорђе Петровић, српски устаници су успели да изграде своју државу пре него што је турска војска поново заузела Србију. Две године касније је избио Други српски устанак под вођством Милоша Обреновића, који се окончао споразумом српских устаника и турске власти.

[уреди] Кнежевина Србија

За више информација погледајте Кнежевина Србија

Кнез Милош је владао Србијом самовољно и имао је бројне противнике, који су често подизали буне, али су се оне све оне завршавале неуспешно. На спољнополитичком плану, Милош је, уз помоћ Русије издејствовао Акерманску конвенцију (1828), Једренски мир (1829) и Хатишериф из 1830. којима је јачала аутономија Србије са Милошем Обреновићем као њеним наследним кнезом.

Незадовољство Милошевом владавином у Србији резултовала је Милетином буном. Кнез Милош је под притиском незадовољних кнезова савзао скупштину 15. фебруара 1835. на којој је донет Сретењски устав, први устав међу на Балкану. Сретењски устав је је био врло либеларан, њиме је у Србији коначно укинут феудализам и ограничена права кнеза. Како је устав највиши правни акт једне земље, а да је Србија тада била вазална кнежевина Османског царства, Порта се противила њеном доношењу. Аустрија и Русија су такође биле против устава јер га ни саме нису имале, и због страха од ширења идеја Француске револуције. Под иностраним притиском кнез Милош је, на своје задовољство, укинуо устав.

1867. године, последње османске трупе напуштају Србију, а кнез Михаило Обреновић добија кључеве већих српских градова, чиме држава постаје де факто независна. На Берлинском конгресу 1878. Србија је добила међународно признање.

[уреди] Срби у јужној Угарској

За више информација погледајте Срби у јужној Угарској

Срби у јужној Угарској су средином 19. века имали аутономију под именом Српска Војводина.

[уреди] Краљевина Србија

За више информација погледајте Краљевина Србија

Мајским превратом 1903. и убиством краља Александра и краљице Драге, на власт поново долази династија Карађорђевић, потомци Карађорђа Петровића, а за новог краља је постављен Петар Карађорђевић. Србија је знатно проширила своју територију на југ после победа у Балканским ратовима. Уз велике људске и материјалне жртве, Србија је допринела победи сила Антанте у Првом свтском рату.

[уреди] Југословенске државе

После 1918. Србија је једина уносећи своју државност и сувереност, била оснивач Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, преименоване 1929. у Краљевина Југославија.

У Другом светском рату, делови Србије су били под окупацијом Сила Осовине, односно нацистичке Немачке и њених савезника Италије, Бугарске, Мађарске, Албаније, као и марионетске про-фашистичке државне творевине под називом Независна Држава Хрватска (НДХ).

Непосредно после рата, 1945, као наследница Краљевине Југославије, формирана је држава под именом Демократска Федеративна Југославија која је била под новом влашћу комунистичког режима на челу са Јосипом Брозом-Титом. Исте године (1945.) држава мења име у Федеративна Народна Република Југославија, док је 1963. коначно променила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија.

Од 1992, после распада СФРЈ, све до 2003. Србија је чинила, заједно са Црном Гором - Савезну Републику Југославију. Од 2003. Србија је саставни део Државне заједнице Србија и Црна Гора. Дана 21. маја 2006. године, одржан је референдум на коме су се грађани Црне Горе изјаснили за независност. Од 5. јуна 2006. године Република Србија делује као независна и суверена држава. На Митровдан 2006. године проглашен је у Народној скупштини Републике Србије, после извршеног успешног референдума, Митровдански устав.

[уреди] Територијална организација

За више информација погледајте Окрузи Србије

Република Србија   Аутономне Покрајине:     - Војводина     - Косово и Метохија

У саставу Републике Србије налазе се 2 аутономне покрајине:

• Војводина (Административни центар: Нови Сад)
• Косово и Метохија (Административни центар: Приштина)

Напомена: део територије Републике Србије који се налази изван територије аутономних покрајина назива се централна Србија која не представља посебну административно-управну јединицу, већ је у непосредној надлежности Републике.

Територија Србије је подељена на 29 управних округа и територију града Београда. На подручју Аутономне покрајине Војводине налази се 7, на подручју Аутономне покрајине Косово и Метохија 5, док се на подручју централне Србије налази 17 управних округа и територија града Београда. Сваки управни округ се састоји од неколико општина, а општине се састоје од насељених места.

[уреди] Градови

За више информација погледајте Градови у Србији

У Србији и њеним покрајинама налази се 6.167^[13] насеља.

На територији Србије службено постоји 24 града и главни град Београд (који има посебан статус). То су градови:

Београд (1.281.801 становника, са околином 1.576.124), Крагујевац (147.473, са околином 180.252), Ниш (254.164, са околином 292.137)^[14], Нови Сад (255.071 , са околином 333.895)₁ Приштина (254.021 становника, са околином 564.800 становника), Ваљево, Врање, Зајечар, Зрењанин, Јагодина, Краљево, Крушевац, Лесковац, Лозница, Нови Пазар, Панчево, Пожаревац, Смедерево, Сомбор, Сремска Митровица, Суботица, Ужице, Чачак и Шабац.

Док су Београд, Нови Сад, Крагујевац и Ниш своју територију поделили на 2 или више градских општина, остали градови су организовани као једиствена јединица локалне самоуправе.

[уреди] Демографија

За више информација видети Демографија Србије, Демографска историја Србије и Демографија Косова и Метохије

Према попису из 2002. године, који није извршен на целој територији Републике Србије, јер није извршен на југу Србије, у АП Косово и Метохија, пописани део територије Републике Србије има 7.498.001 становника. 52% становништва живи у градовима.

Проценат писменог становништва је 96,4% (мушкарци 98,9%, жене 94,1%).

Стопа рађања је 1,78 деце у просеку по свакој жени. Просечна дужина живота становника Србије је 74 године (мушкарци 71, жене 76).

[уреди] Народи и националне мањине

Срби чине већину од 82,86% становништва, следе Мађари 3,91%, Бошњаци 1,82%, Роми 1,44%, Југословени 1,08%, Хрвати 0,94%, Црногорци 0,92 %, Албанци 0,82%, затим Словаци, Власи, Румуни, Македонци, Муслимани, Бугари, Буњевци, Русини, Украјинци, Словенци, Горанци, Немци, Руси, Чеси, Турци и други.

	Србија (без Косова и Метохије)		централна Србија		Војводина
	Број	%	Број	%	Број	%
Срби	6.212.838	82,86	4.891.031	89,48	1.321.807	65,05
Црногорци	69.049	0,92	33.536	0,61	35.513	1,75
Југословени	80.721	1,08	30.840	0,56	49.881	2,45
Албанци	61.647	0,82	59.952	1,1	1.695	0,08
Бошњаци	136.087	1,82	135.670	2,48	417	0,02
Бугари	20.497	0,27	18.839	0,34	1.658	0,08
Буњевци	20.012	0,27	246	0	19.766	0,97
Горанци	4.581	0,06	3.975	0,07	606	0,03
Хрвати	70.602	0,94	14.056	0,26	56.546	2,78
Македонци	25.847	0,35	14.062	0,26	11.785	0,58
Муслимани	19.503	0,26	15.869	0,29	3.634	0,18
Роми и Синти	108.193	1,44	79.136	1,45	29.057	1,43
Власи	40.054	0,53	39.953	0,73	101	0
Румуни	34.576	0,46	4.157	0,08	30.419	1,5
Немци	3.901	0,5	747	0,01	3.154	0,16
Русини	15.905	0,21	279	0,01	15.626	0,77
Руси	2.588	0,03	1.648	0,03	940	0,05
Словаци	59.021	0,79	2.384	0,04	56.637	2,79
Словенци	5.104	0,07	3.099	0,06	2.005	0,1
Чеси	2.211	0,03	563	0,01	1.648	0,08
Украјинци	5.354	0,07	719	0,01	4.635	0,23
Мађари	293.299	3,91	3.092	0,06	290.207	14,28
остали (Јермени, Јевреји, Грци, Египћани и Турци)	11.711	0,16	6.400	0,12	5.311	0,26
неизјашњени	107.732	1,44	52.716	0,97	55.016	2,71
непознато	75.483	1,01	51.709	0,95	23.774	1,17
Укупно	7.498.001	100	5.466.009	100	2.031.992	100

Србија (без података за АП Косово и Метохију) 2002.
Срби				82,86%
Мађари				3,91%
Бошњаци				1,82%
Роми				1,44%
Југословени				1,08%
Хрвати				0,94%
Црногорци				0,92%
Албанци				0,92%
остали				9,79%

[уреди] Језик

Званични језик је српски. У Војводини поред српског званични језици су мађарски, словачки, хрватски, румунски и русински. На Косову и Метохији званични језици су српски и албански.

[уреди] Религија

Највећи број верника у Србији је православне вере, a следе муслимани (сунити), римокатолици и протестанти, док су друге религије слабије заступљене. У Србији живи и известан број атеиста.

Устав и закони Србије дозвољавају слободу вероисповести, и то право се и у пракси поштује. Влада на свим нивоима настоји да заштити ово право у потпуности и не толерише његову злоупотребу, било од стране државних органа, организација и група, било од стране појединаца. Србија нема државну религију, па се тако ни верски празници не третирају као државни, али је грађанима дозвољено да прослављају верске празнике као и одређен број нерадних дана за најзначајније празнике за сваку вероисповест.

[уреди] Државни симболи

За више информација видети Застава Републике Србије, Грб Републике Србије и Химна Србије

Химна Републике Србије је уједно и стара химна некадашње Краљевине Србије „Боже правде“, уз незнатно измењен текст.

Грб Републике Србије је стари грб Краљевине Србије из доба династије Обреновић из 1882. године и чини га двоглави бели орао са штитом на грудима на коме су крст и четири оцила, а изнад глава орла се налази круна лозе Немањића.

Република Србија има народну заставу која је тробојка са водоравно положеним бојама: црвеном, плавом и белом. Поред народне, постоји и Државна застава која је у основи иста као и народна с тим што на трећини дужине гледано са лева на десно на плавом пољу стоји и мали грб Републике Србије.

[уреди] Политика

За више информација видети Политика Србије и Спољни односи Србије

Садашњи председник Србије је Борис Тадић који је добио највише гласова на председничким изборима 2008. Тадић је и председник владајуће Демократске странке.

После парламентарних избора одржаних 11. маја 2008., Србија је 7. јула 2008. добила коалициону Владу Листе за европску Србију, окупљене око Демократске странке и листе окупљене око Социјалистичке партије Србије, на челу са председником Владе Мирком Цветковићем.

Веће парламентарне странке у новом сазиву Скупштине Србије, поред владајућих, су и: Српска радикална странка, Српска напредна странка, Демократска странка Србије, Нова Србија, Либерално-демократска партија.

Тренутни председник Народне скупштине Републике Србије је Славица Ђукић-Дејановић из СПС-а.

Република Србија је и чланица више међународних организација као што су: Организација Уједињених нација (ОУН), Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), Пакт за стабилност Југоисточне Европе, Савет Европе (СЕ), НАТО програм Партнерство за мир, Међународне организације за миграције, Међународни комитет Црвеног крста и Црвеног полумесеца.

[уреди] Правосуђе

За више информација погледајте Министарство правде Републике Србије

Устав Србије одређује да судови штите слободе и права грађана, законом утврђена права и интересе правних субјеката и обезбеђују уставност и законитост:

• Судска власт је независна од законодавне и извршне власти.
• Судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд у законом предвиђеном поступку.
• Свако је дужан, извршна власт нарочито, да поштује извршну судску одлуку и да јој се повинује.
• Судска власт у Републици Србији припада судовима опште надлежности и посебним судовима.
• Судови опште надлежности јесу општински судови, окружни судови, апелациони судови и Врховни суд Србије.
• Посебни судови су трговински судови, Виши трговински суд, прекршајни судови, Виши прекршајни суд и Управни суд.
• Врховни суд Србије највиши је суд у Републици Србији, и он је непосредно виши суд за апелационе судове, Виши трговински суд, Виши прекршајни суд и Управни суд.
• Виши трговински суд је непосредно виши суд за трговински суд, Виши прекршајни суд је непосредно виши суд за прекршајне судове, а апелациони суд је непосредно виши суд за окружни и за општински суд.

Напомена: систем уређења судова примењује се од 1. јануара 2007.

Уставни суд Србије је посебан орган, и не припада судској власти.

[уреди] Права грађана

Грађани у Србији су једнаки у правима и дужностима и имају једнаку заштиту пред државним и другим органима без обзира на расу, пол, рођење, језик, националну припадност, вероисповест, политичко или друго уверење, образовање, социјално порекло, имовно стање или које лично својство.

Нико не може бити лишен слободе, осим у случајевима и у поступку који су утврђени законом. Смртна казна је укинута, односно замењена одговарајућом казном затвора.

Грађанима је зајемчена слобода кретања и настањивања и право да напусте Републику Србију и у њу се врате. Деца, труднице и стара лица имају право на здравствену заштиту из јавних прихода, кад то право не остварују по неком другом основу, а друга лица под условима утврђеним законом. ^[15]

[уреди] Економија

За више информација погледајте Економија Србије

Српска економија је била у колапсу током 1990их. Године 1993. забележена је друга највећа инфлација у историји економије 2,35 · 10²³ процената (64% дневно)^[16].Просечна плата у децембру 1993. износила је 21 марку. У најкритичнијим моментима долазило је и до несташица хране^[17]. Србији су уведене опште санкције Савета безбедности УН 1992. Већи део санкција је укинут 1996, 2000, 2001. и 2005. када је у потпуности нормализована трговина са САД.

Пољопривреда чини 16,6% националног БДП-а, индустрија 25,5% и услужне делатности 57,9%. Укупни БДП за 2007. је био око 44,8 милијарди долара. Док је БДП-ППП за 2007. по становнику износио 10,375 долара^[18]. Србија се налази на површини од укупно 8.840.000 хектара (види још: Пољопривреда Србије). Површина пољопривредног земљишта обухвата 5.734.000 хектара (0,56 ha по становнику), а на око 4.867.000 хектара те површине простире се обрадиво земљиште (0,46 ha по становнику). Око 70% укупне територије Србије чини пољопривредно земљиште, док је 30% под шумама.^[19] Највећи ратарски крај је Војводина. Гаји се жито, кукуруз, сунцокрет и соја, те у мањој мери повртарске културе. Најпознатији кромпир је из Ивањице, паприка из Лесковца, а купус из Футога. Шумадија је позната по воћарству; Вршац, обронци Фрушке горе, Александровачка Жупа и део Метохије по виноградима. Сточарство је развијено у Рашкој и у источној Србији. Метохија је плодна житница. Косово је највеће налазиште лигнита у Европи. Хомољске планине су налазиште бакра. Северни део Баната је богат нафтом и земним гасом.

Србија располаже са око 2.961.000 радно-способног становништва, са стопом незапослености од 21,56%^[20] (Косово и Метохија око 50%). У пољопривреди ради око 30%, индустрији 46% и услужним делатностима 24% (2002, без Косова и Метохије)^[2]. Стопа инфлационог раста преко 6,5%.

Укупна спољнотрговинска робна размена Републике Србије за период јануар-децембар 2007. године износила је 19.790,9 милиона евра^[21]. Извоз је износио 6432,2 милиона, а увоз 13358,7 милиона. Спољнотрговинска робна размена била је највећа са чланицама Европске уније, око 60%. У извозу, главни спољнотрговински партнери, појединачно, били су: Италија (1.094,2 милиона долара); Босна и Херцеговина (1.042,1 милиона долара) и Црна Гора (950,9 милиона долара). У увозу, главни спољнотрговински партнери, појединачно, били су: Руска Федерација (2.625,9 милиона долара, углавном увоз енергената); Немачка (2.169,7 милиона долара) и Италија (1.777,8 милиона долара). У извозу за 2007. годину највеће учешће имају: гвожђе и челик (1.094 милиона долара); обојени метали (694 милиона долара); поврће и воће (467 милиона долара); одећа (445 милиона долара) и производи од метала (426 милиона долара). Код увоза, највише су заступљени: нафта и нафтни деривати (1.962 милиона долара); друмска возила (1.503 милиона долара); гвожђе и челик (917 милиона долара); индустријске машине за општу употребу (881 милиона долара) и електричне машине и апарати (807 милиона долара).

[уреди] Туризам

За више информација погледајте Туризам у Србији

Захваљујући бројним позитивним развојним трендовима туристичка делатност се сврстала међу најдинамичније и најпропулзивније привредне гране, са вишеструким мултипликативним ефектима (у периоду 1990—2000. год. међународни туристички промет повећан је за преко 50%, док су укупни приходи увећани за скоро 80%).^{[тражи се извор]} То туризму даје снажну генераторску функцију у широком спектру делатности, који се све више укључује у приоритете привредног развоја бројних рецептивних земаља и њихових појединих делова.

Стратегијом развоја туризма у Србији утврђен је селективни приступ^{[тражи се извор]}, при чему се сеоски туризам третира као приоритетан у оквиру оних видова туризма који су везани за посебна интересовања (нарочито се потенцира развој еко-туристичких села на брдско-планинским подручјима, која нуде здраву средину, еколошку храну, угодан амбијент, активан одмор у природи, етнографске и друге културно-историјске вредности).

У досадашњем развоју брдско-планинских села доминантну, а често и једину функцију привређивања имала је пољопривреда (углавном сточарство и ратарство). Бројне друге делатности и активности домицилног становништва, засноване на разноврсним и вредним природним и антропогеним локалним ресурсима, углавном су остајале на маргинама развојних догађања.^{[тражи се извор]} Међу њима је и туристичка делатност који је важан фактор просперитетнијег развоја ових села у Србији.

[уреди] Саобраћај

За више информација погледајте Саобраћај у Србији

Србија има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај.

Путна мрежа Србије има 40.845 километара, од тога су око 5.500 километара путеви првог реда. У мрежи је 498 килиометара аутопута под наплатом путарине и 136 километара полуаутопутева под наплатом путарине.^[22]

Укупна дужина железничке мреже у Србији је 3.619 km а укупна дужина путева је 42.692 km (асфалтни) и 24.860 km (бетонски). ^[23]

Најзначајнија саобраћајница је друмско-железнички европски коридор 10 (аутопут Е-75, Суботица - Београд - Ниш - Прешево; са својим краковима аутопут Е-80 Ниш - Димитровград као и аутопут Е-70 Шид - Београд), који је кроз историју био пут који је повезивао исток и запад, који је спајао Блиски исток и средњу Европу.

Кроз Србију тече река Дунав, важан пловни пут (коридор 7) који повезује средњу Европу са Црним морем. Поред Дунава, пловне реке су: Сава, Морава и Тиса, као и канал Дунав-Тиса-Дунав.

Аеродроми за међународни путнички саобраћај у Србији су аеродром „Никола Тесла“ у Београду, аеродром „Кοнстантин Βелики“ у Нишу и аеродром „Слатина“ у Приштини.

[уреди] Култура

[уреди] Ликовне уметности

За више информација видети Српско сликарство, Српска архитектура и Српска уметност

На територији Србије постоје остаци културне заоставштине још из праисторије. Најпознатија неолитска култура на тлу Србије је култура Лепенског вира. У Србији су се налазили раскошни царски градови и палате у доба позног Римског царства и ране Византије, чији се остаци могу видети у Сирмијуму, Гамзиграду и Царичином граду (Justiniana Prima).

Српски средњевековни споменици који су се очували до данас углавном су цркве и манастири. Већина ових споменика има фрескама украшене зидове. Најоригиналнији споменик српске средњевековне уметности је манастир Студеница (око 1190). Овај манастир је био модел за касније манастире Милешева, Сопоћани и Високи Дечани. Вероватно најпознатија српска средњевековна фреска је приказ „Мироноснице на гробу“ (или Бели анђео) из манастира Милешева.

Иконосликарство је такође део српског средњевековног културног наслеђа.

Утицај византијске уметности се појачао након пада Цариграда у руке крсташа 1204, када су многи уметници утекли у Србију. Њихов утицај је видљив у изградњи цркве Богородица Љевишка, манастира Старо Нагоричане и манастира Грачаница.

Манастир Високи Дечани је саграђен између 1330. и 1350. За разлику од других српских манастира, овај је саграђен у романичком стилу под надзором мајстора Вите из Котора. На фрескама овог манстира налазе се 1.000 портрета који описују све најважније епизоде из Новог завета. У катедрали се налазе иконостас, игуманов престо и декорисани саркофаг краља Стефана III Дечанског.

Још један стил црквеног грађевинарства се развио у Србији крајем 14. века, и то у долини реке Мораве (Моравска школа). Одлика овог стила је била богата декорација спољних црквених зидова. Фреске у манастиру Манасија приказују религијске сцене у којима учествују људи у српским средњевековним одорама.

За време турске владавине углавном је замрла уметничка активност у Србији. Неке барокне тенденције видљиве су код српских уметника са краја 18. века у јужној Угарској (Теодор Крачун, Јаков Орфелин).

Многи млади уметници из новоустановљене српске државе 19. века су се школовали у иностранству, посебно у Француској и Немачкој, и донели су са собом авангардне стилове. Поред Париза и Минхена, Београд је био у првој половини 20. века један од центара импресионизма. Надежда Петровић је сликала у стилу фовизма, док је Сава Шумановић био под утицајем кубизма.

Значајни српски сликари 20. века били су: Милан Коњовић, Марко Челебоновић, Петар Лубарда, Владимир Величковић и Мића Поповић.

Србија је позната по сликарима наиве, као што су Јанко Брашић, Сава Секулић, Мартин Јонаш и Зузана Халупова. Словачко село Ковачица у Војводини је центар наивног сликарства.

[уреди] Књижевност

За више информација погледајте Српска књижевност

Почетак српске писмености везује се за активност браће Ћирила и Методија на Балкану. Постоје споменици ране српске писмености из 11. века, писани глагољицом. Већ у 12. веку, појављују се текстови писани ћирилицом. Из ове епохе је најстарија ћирилична књига српске редакције, јеванђеље захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Мирослављево јеванђеље је и најстарија и најлепше илустрована српска књига средњег века.

За време турске владавине, у Србији се развијала усмена лирска и епска књижевност.

У доба националног препорода, током прве половине 19. века, Вук Стефановић Караџић је превео Нови завет на српски народни језик и реформисао српски језик и правопис. Тиме је ударен темељ српској књижевности новијег времена. Најзначајнији српски песници 19. века били су Бранко Радичевић, Петар Петровић Његош, Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај. У 20. веку примат имају прозни писци: Иво Андрић, Милош Црњански, Меша Селимовић, Добрица Ћосић, Данило Киш и Милорад Павић, мада има и вредних песничких достигнућа: Милан Ракић, Јован Дучић, Десанка Максимовић, Миодраг Павловић и Васко Попа.

[уреди] Музика

За више информација погледајте Српска музика

Србија има дугу традицију фолклора и народне музике. Игра групе плесача, под именом коло, је најомиљенији вид фолклора у Србији и разликује се од региона до региона. Најпопуларнија кола су ужичко коло и моравац.

У 19. веку и раније, карактеристични народни инструменти су биле гусле и фрула, док су у Војводини коришћене тамбуре и гајде. Знатно касније, а и данас, главни инструмент у новокомпонованој народној музици је хармоника. Трубачки оркестри су такође веома популарни. Фестивал трубача у Гучи је централна манифестација ове врсте музике. Најпознатији трубач Србије је Бобан Марковић.

Период турске власти оставио је оријентални траг у музици целог Балкана, па и Србије. У последњих 15-ак година, развијен је тренд комбиновања народне музике, оријенталних утицаја и денс музике под именом турбо-фолк. Многи данашњи српски певачи су популарни у целој југоисточној Европи, као на пример: Лепа Брена, Жељко Јоксимовић, Драгана Мирковић и Светлана Ражнатовић-Цеца.

У забавној и поп музици, велике звезде српске естраде били су Ђорђе Марјановић и Лола Новаковић. Још увек су омиљени Ђорђе Балашевић и Здравко Чолић.

Рок групе су се појавиле у Србији крајем 1960е-их. Велику популарност су постигле 1980е-их, са групама новог таласа: Идоли, Електрични оргазам и Екатарина Велика. У то време, а и данас, активне су групе Рибља Чорба, Бајага и Инструктори, Ван Гог и Партибрејкерси.

Легенда југословенског рока, Горан Бреговић, последњих десетак година постигао је велику међународну популарност својом музиком обојеном етномузичким мотивима. Сличном категоријом музике баве се Биљана Крстић,Cлобoдан Тркуља & Балканополис и Неле Карајлић са групом No Smoking Orchestra.

Србија је победила на такмичењу за Песму Евровизије 2007. у Хелсинкију са песмом „Молитва“ у извођењу Марије Шерифовић.

Најзначајнији српски композитор уметничке музике био је Стеван Стојановић Мокрањац (1856—1914). Он је био и музиколог, сакупљач народне музике и директор прве музичке школе у Србији. Његово најпознатије музичко дело су хорске песме Руковети.

Остали значајни српски композитори су: Корнелије Станковић, Стеван Христић и Станислав Бинички.

[уреди] Позориште и филм

За више информација видети Филм у Србији и Позориште у Србији

Јоаким Вујић је оснивач савременог српског позоришта. Он је основао Књажеско-србски театар у Крагујевцу 1835. Значајни српски писци позоришних комада били су Јован Стерија Поповић у 19, и Бранислав Нушић у 20. веку. У Београду се од 1967. одржава међународни фестивал савременог театра БИТЕФ. Традиционално најквалитетније позоришне сцене у Србији су Народно позориште у Београду, Атеље 212, Југословенско драмско позориште и Српско народно позориште у Новом Саду.

Међу позоришним радницима који су обележили српски театар последњих деценија издвајају се Бојан Ступица, Мира Траиловић и Јован Ћирилов, а од писаца Душан Ковачевић и Биљана Србљановић.

Српска филмска уметност је једна од водећих кинематографија источне Европе. Пре Другог светског рата у Србији је произведено 12 филмова. У послератном периоду, на међународној сцени су се истакли режисери: Горан Марковић, Александар Петровић, Душан Макавејев, Слободан Шијан, Горан Паскаљевић и други. Најнаграђиванији српски филмски режисер је Емир Кустурица који је између осталог добитник две Златне палме на фестивалу у Кану.

Међу глумцима, у првој половини 20. века су се истакли Чича Илија Станојевић, Жанка Стокић и Добрица Милутиновић. Новије доба српског позоришта и филма су обележили глумци: Миодраг Петровић Чкаља, Павле Вујисић, Љубиша Јовановић, Зоран Радмиловић, Љуба Тадић, Данило Бата Стојковић, Драган Николић, Милена Дравић, Велимир Бата Живојиновић, Љубиша Самарџић, Мира Бањац, Бора Тодоровић, Мики Манојловић и Мирјана Карановић.

[уреди] Светска културна баштина УНЕСКО-а у Србији

• 1979 - Град Стари Рас, манастир Сопоћани и Петрова црква (најстарија црква у Србији)
• 1986 - Манастир Студеница
• 2004 - Манастир Дечани
• 2006 - Манастир Грачаница, Пећка патријаршија и црква Богородица Љевишка
• 2007 - Царска палата Феликс Ромулијана код Гамзиграда

[уреди] Развој науке и високог школства

За више информација погледајте Наука у Србији

Услови за развој науке и школства у Србији нису постојали за време турске владавине. Први покушај оснивања националног школства била је Велика школа из 1808, потпомогнута Србима из Аустрије. Тек у периоду 1835-1878. долази до институционализације просвете. Велика школа у Београду је отворена 1863, а трансформисана је у Универзитет 1905. Оснивањем институција Народног музеја (1844) и Друштва српске словесности (1841), које је прерасло у Српску академију наука и уметности, остварени су услови за организовано бављење науком. Многи млади и талентовани Срби су у том периоду школовани у иностранству о трошку државе, да би се добили стручњаци за даљи развој.

У Аустрији, Срби су организовали Матицу српску (1826) као своју културну институцију. Касније је њено седиште пресељено из Пеште у Нови Сад. Прилике у Аустрији су биле знатно повољније за развој српског школства и науке.

Светски вредни научници из Србије су, између осталих: природњак Јосиф Панчић, географ Јован Цвијић, математичари Милева Марић и Михајло Петровић, астроном Милутин Миланковић, физикохемичар Павле Савић. Поред њих, многи српски научници су радили и стварали у иностранству. Такви су на пример Михајло Пупин и Никола Тесла.

Током друге половине 20. века, у Србији су отворени научни институти за нуклеарне науке у Винчи и институт за инжињерство „Михајло Пупин“. Ово су данас два најзначајнија научна института у земљи.

[уреди] Образовање

За више информација погледајте Образовање у Србији

По законима Србије, школовање је сваком доступно под једнаким условима.

Основно школовање је обавезно и траје осам година. Деца у основну школу полазе са навршених 6 или 7 година. После основне школе, долази до рачвања; неки ученици настављају средње школовање у гимназијама и ту 4 године стичу опште образовање, док други настављају образовање у средњим стручним школама, које такође трају четири године. Трећа опција су занатске школе на којима специјалистичко образовање (трговина, занати) траје три године.

Више и високо образовање се реализује на вишим школама, факултетима и уметничким академијама. Данас у Србији делује 7 државних и 7 приватних универзитета. Државни имају 84 факултета, а приватни 51 факултет. Постоји и пет самосталних приватних факултета ван универзитета. Државни универзитети Србије су: Универзитет у Београду, Универзитет у Новом Саду, Универзитет у Нишу, Универзитет у Крагујевцу, Универзитет у Новом Пазару, Универзитет у Приштини (садашње седиште у Косовској Митровици), Универзитет уметности у Београду. Универзитетски програми су прилагођени Болоњској декларацији, која предвиђа стицање диплома три нивоа: лиценца, мастер и докторат^[24].

За редовно школовање, које се финансира из јавних прихода буџета Републике Србије, грађани не плаћују школарину. Припадници националних мањина имају право на образовање на свом језику, у складу са законом. ^[15]

[уреди] Фестивали и сајмови

За више информација погледајте Фестивали и сајмови у Србији

У Србији има много културних фестивала и сајмова. Најзначајнији су: Београдски сајам књига, Вуков сабор и Београдски интернационални театарски фестивал (БИТЕФ). Од музичких манифестација, најпопуларније су: међународни музички фестивал Егзит (Exit) и трубачки Сабор у Гучи.

[уреди] Спорт

За више информација погледајте Спорт у Србији

Популарни спортови у Србији су: фудбал, кошарка, ватерполо, одбојка, рукомет и тенис.

Београд ће бити домаћин Летње универзијаде 2009. Београдски маратон је најмасовнији спортски догађај у Србији.

Србија се први пут појавила на Олимпијским играма 1912. Након тога, спортисти Србије су били део тима Краљевине СХС/Југославије/СФРЈ и Србије и Црне Горе. Резултати репрезентативаца државне заједнице Србије и Црне Горе из периода 1992-2006. се рачунају као резултати спортских савеза Србије. Од 2006, односно ОИ 2008, спортисти из Србије наступају као репрезентативци Србије.

Кошаркаши Србије су освојили две златне медаље на светским првенствима 1998. и 2002. На европским првенствима освојили су три прва места (1995, 1997, 2001). Млада фудбалска репрезентација Србије је актуелни вицешампион Европе. Мушки одбојкашки тим је на Олимпијским играма 2000. у Сиднеју и на Европском првенству 2001. освојио златну медаљу. Ватерполо репрезентација Србије (СР Југославије, Србије и Црне Горе) је 2005. освојила светско првенство. Европско првенство је освајано 2001, 2003. и 2006. (као домаћин).

Најпознатија спортска друштва у Србији су ЈСД Партизан и СД Црвена звезда. Највећи успех клупског фудбала у Србији био је 1991. када су фудбалери Црвене звезде освојили Куп европских шампиона и Интерконтинентални куп. Кошаркаши Партизана су били прваци Европе 1992, док су ватерполисти Партизана шестоструки клупски прваци Европе.

Тренутно најуспешније тенисерке Србије су Ана Ивановић (освајач турнира Ролан Гарос 2008) и Јелена Јанковић. Најуспешнији међу мушкарцима је Новак Ђоковић, освајач Отвореног првенства Аустралије 2008. У време док је наступала за СФРЈ, Моника Селеш је освојила Отворено првенство Аустралије 1991, 1992. и 1993, Отворено првенство Француске 1990, 1991, и 1992, Отворено првенство САД 1991. и 1992.

Боксер Слободан Качар освојио је златну медаљу на Олимпијади у Москви 1980. Јасна Шекарић је освојила златну медаљу у стрељаштву (дисциплина ваздушни пиштољ 10 метара) на Олимпијским играма 1988, још 4 олимпијске медаље у периоду 1988-2004, три светска и четири европска првенства.

[уреди] Празници

Датум	Назив	Напомене
1. и 2. јануар	Нова година
7. јануар	православни Божић
14. јануар	православна Нова година	није нерадни дан
27. јануар	Дан Светог Саве	радни, није наставни дан школе
15. фебруар	Дан државности	Дан Војске Србије
	Велики петак
	Васкрс
	Велики понедељак
1. и 2. мај	Празник рада
9. мај	Дан победе
28. јун	Видовдан

[уреди] Види још

• Пољопривреда Србије
• Антички топоними на тлу Србије и Црне Горе

[уреди] Галерија слика

Трг Републике у Београду	Петроварадинска тврђава у Новом Саду	Центар Ваљева	Центар Ниша увече
Ђердапска клисура на Дунаву	Ђавоља варош код Куршумлије	Панчићева оморика	Крупајска река, притока Млаве у Хомољу
Манастир Високи Дечани у близини Пећи	Бели Анђео, фреска из манастира Милешева	Џамија у Призрену	Споменик победнику на Калемегдану

[уреди] Референце

[уреди] Спољашње везе

[уреди] Државни органи

• Председник Републике Србије
• Влада Републике Србије
• Народна скупштина Републике Србије
• Народна канцеларија председника Републике Србије
• Народна банка Србије
• Портал еУправе Републике Србије

[уреди] Остало

• Београд - Главни град Србије
• РТС - Јавни медијски сервис Србије
• ТАНЈУГ - Национална новинска агенција
• Међународни радио Србија
• Б92 - информативни портал
• Интернет Крстарица
• rastko.org.rs - Историја Србије
• Сувенири Србије
• Мапе Србије
• Туристичка организација Србије
• Предели Србије - Sights of Serbia by Melissa Enderle ((en))
• Туристички водич кроз Србију((en))

Чланак Србија је пример међу сјајним чланцима. Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.