Jerži Kavalerovic
Jerži Kavalerovic | |
|---|---|
 Jerži Kavalerovic 2006. godine. | |
| Datum rođenja | 19. januar 1922. |
| Mesto rođenja | Hvizdets |
| Datum smrti | 27. decembar 2007. (85 god.) |
| Mesto smrti | Varšava |
Jerži Kavalerovic (polj. Jerzy Kawalerowicz; 1922 – 2007) bio je poljski reditelj. Jedan je od najistaknutijih poljskih reditelja dvadesetog veka.[1]
Delo[uredi | uredi izvor]
Počeci[uredi | uredi izvor]
Kavalerovic je započeo svoju karijeru kao asistent reditelja na prvom posleratnom poljskom filmu, Zabranjene pesme (1947). Godine 1954. nakon njegovog veoma kritikovanog dugometražnog debija, Seoski mlin (polj. Gromada, 1952, korežirao Kazimir Sumerski), režirao je epski diptih, Noć sećanja (polj. Celuloza) i Pod frigijskom zvezdom (polj. Pod gwiazdą frygijską), možda najbolje delo proizvedeno u periodu socijalističkog realističkog filma i pod uticajem italijanskih neorealista i klasičnih sovjetskih biografskih filmova. Kavalerovic prikazuje priču o odrastanju sina seljaka koji se seli u grad, radi u fabrici celuloze, sazreva, stiče „klasnu svest“ i postaje komunistički aktivista.[1]
Kavalerovicev sledeći film, Senka (polj. Cień, 1956), koju je napisao Aleksandar Scibor-Rilski, bila je neobična, napeta priča smeštena u posleratnu poljsku političku klimu. U filmu Pravi kraj Velikog rata (polj. Prawdziwy koniec wielkiej wojny, 1957) razvio je psihološku studiju o ženi, Roži, (Lucina Vinicka) i dvojici muškaraca u njenom životu: njen emocionalno poremećeni muž, koji je preživeo koncentracioni logor, i čovek kome se obratila kada je mislila da joj je muž mrtav.[1]
Poljska filmska škola[uredi | uredi izvor]
Tokom perioda poljske škole, Jerzi Kavalerovic je takođe proizveo dva stilski usavršena filma — Noćni voz (poznat i kao Baltik Ekpres, polj. Baltic Express, Pociąg, 1959) i Majka Jovana od anđela (polj. Matka Joanna od Aniołów, 1961). Ova dva međunarodno poznata filma su dobila brojne nagrade, uključujući nagradu Džordž Milijus i nagradu za najbolju glumicu koju je Vinicka dobila na Venecijanskom filmskom festivalu 1959. za ulogu u Noćnom vozu. Kavalerovic je takođe osvojio Srebrnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu 1961. za Majku Jovanu od anđela. Noćni voz je film sa Hičkokovskim prizvukom o dva lika, Marti (Vinicka) i Jeržiju (Leon Nijemčik), koji su primorani da dele kupe u noćnom vozu koji ide ka baltičkom odmaralištu. Majka Jovana od Anđela, klasična priča o opsednutosti demonima smeštena u istočnu Poljsku u osamnaestom veku, labavo je zasnovana na dobro poznatoj priči o opsednutim monahinjama u manastiru iz sedamnaestog veka u Ludunu u Francuskoj.[1]
Godine 1966. Kavalerovic je režirao jedan od najboljih poljskih istorijskih filmova, Faraon, nominovan za Oskara 1967. u kategoriji najbolji strani film. Scenario Kavalerovica i Tadeuša Konvickog prati proslavljeni roman Boleslava Prusa o mladom faraonu (Jerži Zelnik) koji pokušava da modernizuje Egipat, ali je poražen od njegovih antagonista — sveštenika. Kavalerovicev istorijski ep, ogroman po poljskim standardima, još uvek ostavlja utisak ne samo zbog svoje teme, već uglavnom zbog svoje velike formalne lepote: ajzenštajnovske kompozicije kadra (kinematografija Jeržija Vojcika), stilizovanih gestova i pokreta glumaca i kreativnog dizajna.[1]
Kavalerovic je takođe dobio priznanje kritike za svoju Smrt predsednika (polj. Śmierć prezydenta, 1977), koja prikazuje atentat na prvog poljskog predsednika Gabrijela Narutoviča 1922. od strane nacionalističkog fanatika. Austerija (ili Krčma, 1983), poslednji renomirani Kavalerovicov film, prikazuje idealizovani jevrejski svet malog istočnog galicijskog grada na izbijanju Prvog svetskog rata. Njegov protagonista, Tag (František Pječka), gostioničar u Austeriji, je svedok različitih zajednica koje se okupljaju u njegovoj gostionici uoči rata.[1]
Ostali filmovi: Igra (polj. Gra, 1968), Madalena (1971), Sastanak na Atlantiku (polj. Spotkanie na Atlantyku, 1980), Bronštajnova deca (nem. Bronsteins Kinder, 1990).[1]
Nakon pada komunizma[uredi | uredi izvor]
Dva Kavaleroviceva filma objavljena nakon pada komunizma, Zatvorenik Evrope (polj. Jeniec Europy, 1989) i Za šta? (polj. Za co?, 1996) kritika je loše prihvatila, a publika ignorisala. Godine 2001. je pokušao da povrati svoju publiku adaptacijom klasičnog romana Kvo Vadis (2001) Henrika Sjenkijeviča, najskupljeg poljskog filma ikada snimljenog.[1]
Pedagoški i društveni rad[uredi | uredi izvor]
Osim što je bio ugledni filmski režiser, od 1955. godine Kavalerovic je bio i na čelu Kadra, jednog od najistaknutijih filmskih studija, predavao je na Filmskoj školi u Lođu, bio je i suosnivač i predsednik Udruženja poljskih filmskih stvaralaca (1966–1978). Član Komunističke partije Poljske od 1954. godine do njenog raspuštanja 1989. godine. Kavalerovic je takođe bio član Narodne skupštine Poljske od 1985. godine do 1989. godine.[1]
Reference[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Haltof, Marek (2007). Historical dictionary of Polish cinema. Lanham, Md.: Scarecrow Press. str. 81-83. ISBN 978-0-8108-5566-3. OCLC 123955083.
