Ljubav, znatiželja, prozak i sumnje

Ljubav, znatiželja, prozak i sumnje (šp. Amor, curiosidad, prozac y dudas) je roman španske autorke Lusije Ečevarije (šp. Lucía Etxebarría), objavljen 1997. godine.

Zbog velikog uspeha, Lusija Ečevarija se smatra jednim od ključnih pisaca takozvane generacije X španskih romana, zajedno sa romanom Istorija Kronena (Historias del Kronen) Hose Anhela Manjasa (José Ángel Mañas), i romanom Padovi neba (Caídos del cielo), Reja Lorihe (Ray Loriga). 2001. godine snimljen je film po ovom romanu pod istim nazivom, koji je režirao Migel Santesmases (Miguel Santesmases). Naizmenično komedija, tragedija i triler, ova knjiga svojom iskrenošću i literarnom sugestivnošću doseže bestseler romane kakvi su Strah od letenja (Fear of flying), Erike Džong (Erica Jong) i Seks i grad (Sex and the City), Kendes Bašnel (Candace Bushnel). Napisan od strane žene i upućen svim drugim ženama, ovo je roman čija je glavna tema upravo položaj žene u savremenom društvu, u kojem je naizgled zastupljena potpuna jednakost polova, ali je muška dominacija jasna čim se malo zagrebe po površini. Kao i u drugim romanima ove autorke, opisani su različiti tipovi savremenih žena. U ovom slučaju to su:savršena domaćica, uspešna poslovna žena, i devojka kojoj je noćni život gotovo sve na svetu.

Analiza dela

Ideja

Osnovna ideja romana jesu prepreke na koje žene nailaze u potrazi za svojim identitetom, kao i poteškoće u formiranju ličnog identiteta u svetu u kom vladaju muškarci. Radnja se odvija u Madridu.

Roman se sastoji od dvadeset sedam poglavlja, po jedno za svako slovo španske abecede. Autorka pripoveda u prvom licu, naizmenično opisujući živote tri sestre Gaena, njihova sećanja, trenutne misli, stavove i poglede na svet, kao i njihova neslaganja i konflikte. Tri sestre naizgled nemaju apsolutno ništa zajedničko. Vode drugačije živote, razdvajaju ih životni stavovi koji nisu čak ni slični. One na kraju shvataju da ih i pored svih razlika nešto ujedinjuje. Shvataju da njihova povezanost leži u njihovoj snazi, kao i u nesposobnosti da pronađu sopstvenu sreću.

Svaka od tri sestre se na svoj način bori sa sećanjem na oca koji ih je davno napustio, sa majkom koja nikada nije mogla da razume ni sebe samu, i različitim traumama iz detinjstva.

Radnja

Najmlađa od tri sestre, Kristina, koristi drogu i ogromne količine alkohola da se zabavi i ne može da zamisli život bez muškaraca. U vreme kada se radnja odvija, Kristina pokušava da preboli smrt dragog prijatelja, Santijaga, koji umire od posledica predoziranja heroinom. U isto vreme, pokušava da izleči slomljeno srce i preboli odlazak voljenog muškarca iz svog života. U pokušajima da se izbori sa bolnim sećanjima koja joj nisu davala mira, Kristina upada u različite neprilike. Između ostalog biva uhapšena zbog kupovine ekstazija. Ipak, ništa što je pokušavala da bi zaboravila na sve, nije joj pošlo za rukom.

Srednja sestra, Rosa, je uspešna poslovna žena koja se zatrpava radom i praktično nema vremena ni za šta drugo u životu. Sposobna je da učini bilo šta što zacrta u životu – izuzev da bude srećna. Veoma mlada se zaljubljuje u nekoliko godina starijeg rođaka, Gonsala, koji se doselio u njihovu kuću sa svojom majkom ubrzo nakon što je gospodin Gaena napustio svoju porodicu. Nažalost, Gonsalo je nikada nije ni primećivao. Rosa je zbog njegove pažnje posvećene Kristini uvek bila ljubomorna na nju. Zbog toga što ju je prvo odbacio otac a zatim i Gonsalo, postaje još otuđenija, misleći da je potpuno bezvredna. Još više se posvećuje učenju što je pretvara u uspešnu, bogatu, poslovnu ženu, ali ipak jako usamljenu. I Rosa na kraju romana uči da živi sa sobom i svojom nesrećom.

Najstarija sestra, Ana, je idealna žena za svakog muškarca. Ona je izuzetna domaćica, pokorna i dobra žena i odlična majka. Međutim, zbog traume iz mladosti postaje nezadovoljna životom koji vodi, što je veoma brzo dovodi do depresije. Sa depresijom pokušava da se izbori koristeći različite lekove u neograničenim količinama, što je na kraju dovodi do psihijatrijske klinike. Njena depresija je počela kada Antonio, njena prva ljubav, dobar prijatelj njenog muža, umire. Ona polako shvata da više nikome ne mora da se dokazuje a da se ona još uvek oseća bezvredno i nedostojno kao i prvog dana. Činilo joj se da je upala u neki krajnje sumanut, začarani krug, iz kojeg mesecima nije videla izlaz.

Simbolika naziva romana

Roman nosi naziv Ljubav, znatiželja, prozak i sumnje zbog toga što svaka od ove četiri reči predstavlja jedan od glavnih simbola i svaka od četiri reči ima drugačije značenje za tri sestre.

Ljubav – za Anu predstavlja nejasnu uspomenu na drugačiji život i neko sasvim drugo vreme. Za Rosu predstavlja daleku mogućnost koja se ne može zamisliti ni u njenim najluđim snovima. Za Kristinu predstavlja tužno i izuzetno bolno sećanje.

Znatiželja – poslednja nada. Ima li drugog života, ili makar mogućnosti za njega, na nekoliko metara od utočišta? Za Anu je utočište njena pomodna, luksuzna kuća, za Rosu je kancelarija u kojoj provodi i po dvanaest sati dnevno, a za Kristinu, diskoteka u kojoj radi.

Prozak – dvadeset miligrama dnevno blokira tačke u mozgu gde su povezane misli i osećanja. Svaka od njih čezne za potpunom blokadom te tačke.

Sumnje – da li je moguće preživeti brodolom? Da li je moguće živeti i pored bola, tuge, nesreće, neshvaćenosti...? Da li je moguće pronaći sreću?

Likovi

„Iako kroz naše vene teče ista krv istog oca i iste majke, ko kaže da smo tako različite? Ko nam kaže da u suštini nismo ista osoba?“

Kristina

Kristina, najmlađa sestra. Sa očima i crnom kosom Andalužanki, jako je podsećala na oca. „Možda je zato postala zenica njegovih očiju, miljenica, jedina koju je bacao uvis i mazio, njegova igračkica vijugavih uvojaka“ Nije bila ni nalik svojoj majci i sestrama, bledog tena sa pegicama, svetle kose. Bila je “bomba“ kako je opisuje Rosa, „Bela boja isticala je njen maslinasti ten i njene uvojke od ebanovine“. Njena lepota je sazrevala zajedno sa njom. Velike grudi, široki kukovi i ženstvena silueta koju je imala oduvek su je isticali u gomili. Volela je svoj grandž, trendi izgled.

Buntovnica odmalena, razočarana što je Bog muškarac, nezadovoljna time što je devojčica. Život po pravilima koja su nametnuta devojčicama jer „moraju da se vraćaju kući u čistoj i urednoj uniformi, s vrpcama na kikama na svom mestu“ činio je da se oseća „manjom, kao drugorazredno biće.“ I tada je znala da joj je potrebna veća sloboda.

Svet joj se srušio kada je napustio otac. „Zatvarala se u orman gostinske sobe i provodila sate uronjena u mrak“. Sve što se kasnije dešavalo imalo je pečat toga. Tražila je muškarca koji će joj posvetiti pažnju. Neko vreme je tu ulogu igrao Gonsalo, njen rođak prema kome je osećala čudnu naklonost Kada je imala 9 godina ona za njega postaje nešto više od male rođake. Jedne večeri je dobio “posebne privilegije“ iako su se i dalje pretvarali kao da ne krše nijedno pravilo. Sa njim otkriva skroz nove osećaje i budi se njena želja da isto pokuša i sa drugima. Četiri godine kasnije, „blago koje Gospod postavlja u telo svake devojčice“ ona poklanja njemu. Sam njen posao, konobarice u noćnom klubu, činio je da je se sestre stide a da joj majka postane osoba sa kojom joj je jedina veza, kako sama kaže „međusobno nepoverenje.“ „O životu se može govoriti na milijardu različitih načina, ali za mene postoje samo dva načina da se on živi: s drogama ili bez njih, ili, što mu dođe na isto, čist ili anesteziran.“

Posebno poglavlje u njenom životu predstavlja Ijan. Momak koji je očarao smislom za humor, ukusom za filmove i muziku, rukopisom, krivinom svog potiljka. On je ostvario sve njene pubertetske maštarije. Ali je njegova pojava većim delom bila plod potrebe da se popuni praznina nastala u detinjstvu. Kristinina sestra Rosa, bila je osoba kojoj se iskreno duboko divi. Smatrala je da je svoj život bez uticaja drugih pretvorila u sopstveni zatvor, da živi sa „hard-diskom umesto mozga i modemom umesto srca“ ali da može da postigne šta god hoće.

Ana, Kristinina najstarija sestra bila je njena sušta suprotnost. Sve što joj je bilo mrsko i protiv čega se celog života borila. Nije odobravala njen način života ali to je bilo uzajamno. Nije preterano primećivala njeno prisustvo sve dok se nije udala. Tada primećuje da je Ana „vezivno tkivo koje ih je održavalo zajedno. Bez nje, porodica se raspadala.“

Rosa

Rosa, srednja sestra, je suvi genije sa koeficijentom inteligencije 155. Njen moto je „Vreme je novac“ i sve što radi je strogo tome podređeno. Sve je to u stvari maska, način da se pobegne od realnosti.

„Tip blede, krhke lepote“ sa sivim očima i veoma belom puti. Od majke je nasledila aristokratsko držanje i elegantnu lepotu, mada ne toliko očiglednu. Oblači se uvek u cilju profesionalnog uspeha pokušavajući da oda utisak ozbiljne poslovne žene, ravnopravne sa muškarcima. Metafora njene ličnosti su njeni ormani. Ima ih dva. „Orman u koji spremam svoju odeću za posao zahteva pedantan red. Cipele poređane u parovima. Kostimi, svaki na svojoj, odgovarajućoj vešalici, sa leve strane. Košulje dobro ispeglane, sa desne.“, jer ne želi da troši vreme na razmišljanje šta će da obuče. „ Čarape u jednoj fioci, donji veš u sledećoj, i u poslednjoj, maramice. Sve besprekorno“ „U susednom ormanu, vlada haos. Na vešalicama vise farmerke, šarene košulje, večernja odeća i letnje haljine, pomešani u gomilu formi i boja. Ostaci i upomene iz svih doba mog postojanja.“

Njen hermetičan karakter ogleda se u izgledu njenog stana. „Konceptualnog, strogo jednobojnog. Svi ukrasni predmeti su eliminisani." To je Rosa poznata svima. Ipak kada dođe kući, obuče donji deo pidžame, staru sivu majicu, rasplete punđu, sakupi hranu i ode da gleda televiziju. Raskomoti se i namerno klati nogama. Detinjstvo pamti po očevoj pažnji poklonjenoj Kristini, a zatim po njegovom odlasku. Tada se okrenula brojevima. „Bilo je umirujuće znati da sred stalnih promena, postoji jedan univerzum koji se upravlja nepromenljivim zakonima." Posebna osećanja gajila je prema Gonsalu, rođaku, u koga se zaljubila odmah po njegovom dolasku. Na venčanju svoje sestre Ane, bila je rešena da izgubi nevinost sa njim. Popila je litar šampanjca da bi se osmelila da mu priđe ali je završila nepomično posmatrajući kako on odlazi sa Kristinom. To je trenutak kada počinje da je mrzi.

Njena jedina okupacija bio je njen posao, to joj je bio ceo život. „ Trideset godina. Deset miliona peseta godišnje. BMW. Nikakva perspektiva da se udam ili da imam decu. Niko me posebno ne voli. Ne znam da li mi ta zelena i bela tabletica koju pijem svakog jutra pomaže da ne plačem? Da li je to mir ili prozak?“

Ana

Ana, najstarija sestra. „Uvek se razmetala svojom strogom, neupadljivom garderobom, pomalo dečjom kao što je i odgovaralo njenom statusu uzorne devojčice. Haljinice na cvetiće, škostke suknje koje nisu otkrivale ništa. Sušta nevinost i smirenost. Ana imala zvaničnog dečka, bavila se kućnim poslovima i jedva da je izlazila.“ Kada joj je bilo 12 godina zaljubila se u Antonija, momka kog je upoznala na letnjem raspustu. Njihova ljubav se održala i naredna dva leta, više njenim upornim pismima nego njegovom željom da odgovori. To se ipak nije duže održalo ali je ostavilo dubok trag na njoj. Njena jedina veza posle toga je sa Borhom, dečkom za koga se kasnije i udala.

Odmalena je bila posvećena porodici. Zamenila je majku i držala porodicu na okupu. Činilo se da je to ispunjava. Ipak, Kristina je zatiče u svom stanu, raščupanu, izgubljenog pogleda. „ Podseća me na narkose koje svake večeri viđam u Planeti H.” Čekala je trenutke kada ostane sama sa svojom „konjskom depresijom“ i plače. Zanemarila je kućne poslove i polako počela da gubi sebe. „Tablete za spavanje su okrugle, male i plave, a tablete za buđenje, bele i još manje, a tablete za održavanje veselosti su zeleno-bele kapsule a ima i drugih, crvenih, kapsula koje te oslobađaju svih bolova, i belih tabletica koje čine da nestane anksioznost.“

Sestre su za nju stranci iako bi volela da ne bude tako. „Krv ne spaja toliko koliko bi trebalo, a kada osobe nisu srodne-naprosto nisu i nema načina da se to popravi.“

Pet godina u braku su vile savršene godine za nju. Često je sretala Antonija. Kada je saznala da je umro pala je u depesiju i ceo njen život izgubio je smisao. Završila je u psihijatrijskoj ustanovi. Kada je izašla, zatražila je razvod, odlučna u tome da počne ispočetka.

Kritike

• "Stalni je podsetnik na moju autorsku mladost." - Ana Marija Matute (Ana María Matute)
• "Među svim generacijama tame, uvek izranja svetlost. Lusija Ečevarija može biti ta svetlost." - Francisko Umbral (Francisco Umbral)
• "Najbolja je španska autorka svoje generacije." - Le Figaro Littéraire
• "Sa stilom zbog kojeg humor ima ukus sirovog i začinjenog sušija, Ečevarija ruši špansko društvo u pokretu." - Madame Figaro.