Algologija
Algologija je biološka disciplina koja proučava alge. Dugo je bila neodvojivi deo botanike, jer je većina algi smatrana za biljke. Alge i biljke povezuje proces fotosinteze, ali on postoji i kod nekih bakterija.
Alge su polifiletska grupa, u sebe uključuju prokariotske modrozelene alge (modrozelene bakterije) i nekoliko grupa eukariotskih fotosintetskih organizama. Od jedne grupe algi, zelenih (Chlorophyta), vode poreklo kopnene biljke (Embryophyta).
Istorija algologije[uredi | uredi izvor]
Stari Grci i Rimljani su možda prvi znali za alge. Sa druge strane, stari Kinezi su uzgajali neke jestive sorte.[1] Naučne studije o algama na prostoru Kine je u 18. veku sproveo naučnik Per Ozbek, za šta je dobio priznanje Švedske kraljevske akademije nauka. Istraživanja su ispratili opisno i drugi naučnici, poput Dousona Tarnera i Karla Adolfa Agarda.
U 19. veku veliki učinak imali su Žan Vinsent Feliks Lamourouk i Vilijam Henri Harvi. Harvi se smatrao ocem moderne algologije jer je izvršio podelu algi u četiri važne grupacije.[2] Krajem 19. i početkom 20. veka algologija postaje priznata. Godine 1889. u Japanu, Kintaro Okamura ne samo da je dao detaljne opise japanskih primorskih algi, već je takođe dao sveobuhvatnu analizu njihove raspodele.[3]
Iako je R. K. Grevil izdao svoje delo Algae Britannicae 1830, sve do 1902, kada je Edvard Artur Lionel izdao Katalog britanskih morskih algi, nije bilo sistematske korelacije zapisa, sveobuhvatnog mapiranja njihove raspodele i formiranja prvih identifikacionih ključeva.[4]
Još 1803. naučnik Žan Pjer Etjen uočio je polni proces izogamije kod algi, dok se do bilo kojih drugih saznanja došlo tek početkom 20. veka, kada su počela intenzivnija istraživanja. Između 1935. i 1945. Feliks Judžin Frič sistematizovao je sva dotadašnja saznanja o algama u pogledu razmnožavanja i morfologije.[5] Godine 1931. Lili Njutn[6] je u svom delu Priručnik dala prvi identifikacioni ključ za alge britanskih ostrva. Od šezdesetih godina 20. veka spravljanje bioloških ključeva postalo je rutina. Od 1980. kada je poraslo interesovanje za zaštitu životne sredine, počelo se pridavati više pažnje proučavanju alagalnih zajednica, njihove uloge u većim zajednicama biljaka i razlika nastalih usled geografskih uslovljenosti.[7][8]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Porterfield, William M (1922). Bulletin of the Torrey Botanical Club. str. 297—300.
- ^ "About Phycology" Lance Armstrong Foundation
- ^ Tokida & Hirose 1975, str. 241
- ^ Batters, Edward Arthur Lionel (1902) A catalogue of the British Marine Algae being a list of all the species of seaweeds known to occur on the shores of the British Islands, with the localities where they are found Newman, London, OCLC 600805992, published as a supplement to Journal of Botany, British and Foreign
- ^ Parke, Mary W. (1953) "A preliminary check-list of British marine algae" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. avgust 2011) Journal of the Marine Biological Association of the United Kingdom 32(2) pp. 497-520; revised and corrected through the third revision of 1976
- ^ Newton, Lily (1931) A Handbook of the British Seaweeds British Museum, London
- ^ Stevenson, R. Jan; Bothwell, Max L.; Lowe, Rex L. (3. 6. 1996). Algal Ecology: Freshwater Benthic Ecosystem. San Diego, California: Academic Press. str. 23. ISBN 978-0-08-052694-2.
- ^ Figueiras, F. G.; Picher, G. C. and Estrada, M. (4. 10. 2007). „Harmful Algal Bloom Dynamics in Relation to Physical Processes”. Ur.: Granéli, E.; Turner, Jefferson T. Ecology of Harmful Algae. Berlin: Springer. str. 127—138. ISBN 978-3-540-74009-4.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Stevenson, R. Jan; Bothwell, Max L.; Lowe, Rex L. (3. 6. 1996). Algal Ecology: Freshwater Benthic Ecosystem. San Diego, California: Academic Press. str. 23. ISBN 978-0-08-052694-2.
- Tokida, J.; Hirose, H. (1975). Advance of Phycology In Japan. Springer Science & Business Media. str. 241. ISBN 978-90-6193-026-6.
