Античка Грчка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Партенон, храм богиње Атине. Данас се сматра једном од икона Античке Грчке.
Историја Грчке
Coat of arms of Greece.svg

Овај чланак је део серије о
историји Грчке

Ова кутијица: погледај  разговор  уреди
Категорија: Историја Грчке

Античка Грчка (често називана као Стара Грчка или Хеленска цивилизација) је термин који се у широком контексту употребљава да би описао цивилизацију која се развила над племенима који су говорили грчким језиком током старог века. Специфичније, термин Античка Грчка се односи на цивилизацију која је почела да се уздиже током 8. века п. н. е. и периодом који је уследио након пропасти Микенске цивилизације, и која се развила на подручју континенталне Грчке, Мале Азије, Медитерана и обалама Црног мора све до 146. п. н. е. када је Грчка освојена од стране Римске републике. Цивилизација Старих Грка се развила широм подручја источног Медитерана и данас се сматра углавном као најважнија цивилизација старог века. Историја Античке Грчке, хронолошки се дели на четири главна дела. Први је архајска ера која је трајала отприлике од средине 8. века п. н. е. све до 5. века п. н. е. Други је класична ера, која је трајала од почетка 5. века п. н. е. и као традиционални датум завршавања тог периода се сматра смрт Александра Великог, 323. п. н. е. Трећи је хеленистичка ера која је трајала од смрти Александра Македонског до освајања Грчке од стране Рима 146. п. н. е. И четврти период је онај који се углавном употребљава између Римског освајања Грчке и пропасти Римског царства.

Након пропасти Микенске цивилизације у 12. и 11. веку п. н. е. у Грчкој је уследио период познат као Мрачни век. Тај назив је коришћен из разлога зашто историјски и археолошки подаци о том периоду су веома оскудни. Током почетка Мрачног века на простору континенталне Грчке уследила је велика миграција хеленских племена. Главна четири хеленска племена из тог доба су била Дорци, Еолци, Јонци и Ахајци. После пропасти микенских центара уследила је велика сеоба грчког племена Дораца на југу Грчке што је изазвало велике пометње у становништву Грчке. Током 10. и 9. века п. н. е. уследила је прва велика колонизација Хелена. Тада су хеленска племена Еолаца, Јоњана и Дораца населила западне обале Мале Азије. Крајем Мрачног века, током 8. века п. н. е. уследило је формирање институције града-државе на хеленским просторима што ће обележити потоњи ток хеленске историје. Крајем 8. и током 7. века п. н. е. уследила је друга хеленска колонизација. У то доба Хелени су колонизовали подручја широм Медитерана и поготову јужну Италију и Сицилију, која ће остати позната као Велика Грчка. Након неуспешног покушаја Персије да покори Грчку, почетком 5. века п. н. е. Хеленска цивилизација ће доживети свој врхунац средином 5. века п. н. е. То ће се нарочито изјаснити у Атини, која ће постати културни центар хеленског света. Нарастајуће супарништво измећу Атине и Спарте довешће до Пелопонеског рата који ће поделити и ослабити хеленски свет. Током 4. века п. н. е. грчки градови-државе пашће под утицај Македоније која ће покорити Персијско царство. Освајање Персијког царства омогућиће проширивање хеленске културе до Индије. Након македонског освајања Персије, на простору Блиског истока и северне Африке процветаће хеленистичка култура која ће бити доминантна следећих векова. Након римског освајања грчке доћи ће до уског повезивања грчке и римске културе која ће остати позната као грчко-римска.

Данас Античка Грчка се сматра колевком Западне цивилизације и цивилизацијом са према већини процена најзначанијим доприносом у историји човечанства. Грчка цивилизација је дала одсудан допринос модерном свету у готово свим аспектима живота. Стари Грци се сматрају заслужним за открића у пољима филозофије, литературе, математике, физике, биологије, астрономије, архитектуре, историје као и за испостављање основних норми модерног друштва. Додатно Стари Грци су били заслужни за испостављање демократије и слободе говора. Утицај хеленске цивилизације је имао нарочит утицај у доба Ренесансе и Просветитељства. У модерно доба утицај хеленске цивилизације се изражава нарочито кроз културну струју Неокласицизма током 18. и 19. века, а науке које се баве изучавањем Античке Грчке се зову Класичне науке.

Историја[уреди]

Грчко порекло[уреди]

Верује се да су се Грци, крећући се према југу, доселили на грчко полуострво у неколико таласа пред крај три хиљаде година пре нове ере, а задња је била Дорска најезда. Раздобље од 1600. п. н. е. до око 1100. п. н. е. је доба микенске Грчке, а познато је по владавини краља Агамемнона и ратовима против Троје као што је приказано у Хомеровим еповима. Раздобље од 1100. године до 8. века пре Христа назива се "мрачним добом" јер из тог раздобља нема никаквих записа, а археолошки докази су оскудни. Историја античке Грчке се завршава владавином Александра Великог који је умро 323. п. н. е. Следећи догађаји чине доба хеленистичке Грчке. У прегледавању извора из историје античке Грчке потребна је велика опрезност. Грчки историчари и политички писци чија су дела преживела, а међу којима су посебно угледни Херодот, Тукидид, Ксенофон, Демостен, Платон и Аристотел били су углавном Атињани или њени симпатизери, а сви су били политички конзервативци. Стога знамо далеко више о историји и политици Атине од било којег другог града и његове историје. Штавише, ови су се писци усредсредили готово само на целокупну политичку војну и дипломатску историју, а занемарили су економску и социјалну. Сва се историја античке Грчке мора борити с тим пристрасностима у својим изворима.

Успон Грчке[уреди]

Акропољ, у рушевинама, још је увек у центру модерне Атине. Она је била највеће архитектонско дело 5. века у Грчкој.

Грчка је у 8. веку пре Христа почела излазити из мрачног доба које је следило након пропасти Микенске цивилизације. Писменост се изгубила и микенско писмо је заборављено, па су Грци прилагодили феничанско писмо грчкоме и од око 8. века почињу се појављивати писани записи. Грчка је била подељена на много малих заједница, полиса.

Док се Грчка економски опорављала, њено се становништво повећало више него што је било обрадиве земље. Због тога су Грци око 750. п. н. е. започели ширење које је потрајало 250 година, насељавајући колоније у свим правцима. На истоку су прво колонизовали егејску обалу Малу Азију, а онда Кипар и обале Тракије, Мраморно море и обале Црног мора. На западу су насељене обале Албаније, Далмације, Сицилије и јужне Италије, а онда и јужна обала Француске, Корзика па чак и североисточна Шпанија. Грчке колоније су основане и у Либији. Данашњи градови Сиракуза, Напуљ, Марсељ и Истанбул у свом почетак су били грчке колоније Суракуза, Неаполис, Масилија и Визант.

До 6. век п. н. е. Хелада (како Грци зову своју земљу) је постала културно и језичко подручје много веће од географског подручја Грчке. Грчки градови нису политички надзирали колоније које су оснивали, али су често остајали повезани с њима у религији и трговини.

Социјални и политички сукоби[уреди]

Грчки су градови у почетку били монархије, иако су многи градови били јако мали па назив „краљ“ за њихове владаре лако може заварати због данашњег значења те речи. У унутрашњости земље, увек близу обрадивих површина, мали слој земљопоседника је имао моћ. Они су обликовали ратничку аристократију борећи се често у малим међуградским ратовима око земље. Међутим успон трговачког слоја (који се појавио увођењем кованог новца око 680. п. н. е.) започиње класни сукоб у већим градовима. Од 650. п. н. е. па надаље, аристократије су збачене и замењене народним вођама названим тиранима (τγρρανοι), реч која није имала данашње значење за окрутне диктаторе.

До 6. века појавило се неколико доминантних градова у грчким пословима. То су били градови Атина, Спарта, Коринт и Теба. Сваки од њих је ставио околна сеоска подручја и мање градове под своју управу, а Атина и Коринт су пак постали главна поморска и трговачка сила.

У Спарти се аристократија одржала на власти, а Ликургов устав (око 885. п. н. е.) који је додатно учврстио њену снагу, дао је Спарти трајни милитаристички режим под дуалном монархијом. Спарта је доминирала над осталим градовима на Пелопонезу, па је створила савез с Коринтом и Тебом.

Супротно у Атини је монархија забрањена 683. п. н. е., а Солонове реформе увеле су полу уставни састав аристократске владавине. Аристократе је заменила тиранија Пизистрата и његових синова, који су град учинили великом поморском и трговачком силом. Кад су Пизистрати збачени, Клистен је утемељио прву светску демократију (500. п. н. е.) чију власт је имало веће свих мушких грађана. Ово није била права демократија какву познајемо из каснијег доба Перикла, Делског савеза и Атинског Поморског савеза, али је дефинитивно била клица идеје која ће се касније развити у читав систем.

Грчко-персијски ратови[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Грчко-персијски ратови
Темистокле

У Јонији (данашња егејска обала Турске) грчки градови, који су укључивали велика средишта попут Милета и Халикарнаса, нису могли одржати своју независност и дошли су под власт Персијског царства средином 6. века. Грци су 499. п. н. е. подигли Јонски устанак, па су им Атина и Еретрија пристигле у помоћ са по 20 (Атина) и 5 (Еретрија) тријера помоћи, које ће у каснијем походу на копнену Грчку Персија искориистити као изговор за напад.

Персијски Велики владар, Дарије I, угушио је 490. п. н. е. побуну јонских градова, пославши флоту да казни Грке. Персијанци су се искрцали на Атици, али их је грчка војска под водством атинског војсковође Милтијада поразила у Маратонској бици. Посмртни гроб атинских погинулих бораца још се увек може видети на Маратонском пољу.

Десет година касније Даријев наследник Ксеркс I послао је копном знатно већу силу. Спартански краљ Леонида зауставио га је код Термопила. Леонида је поражен, а Ксеркс је наставио напредовање према Атици гдје је освојио и спалио Атину. Атињани су претходно напустили град склонивши се на острво Саламину и под водством Темистокла су поразили персијску морнарицу у бици код Саламине. Годину дана касније Грци су под вођством Спартанца Паусанија поразили персијску војску код Платеје, захваљујући вештој тактици Паусаније да пошаље остатак флоте који је Грчка имала на острву Делосу, на Јонску обалу, да подбуни Јонске Грке, како би натерао персијског војсковођу Мардонија, да део трупа одмах пошаље кући да то спрече, а са остатком да што брже победи Грке. Међутим, није успео ни у једном од ова два наума.

Атенска се морнарица тада окренула гонећи Персијанце са Егејског мора и 478. п. н. е. Атињани су заузели Визант. Док су напредовали створили су Делски савез у којем су биле све острвске и неке континенталне државе. Савез је назван по светом острву Делу на којем се чувала заједничка ризница. Спартанци, иако су одиграли важну улогу у рату, повукли су се након тога у изолацију допуштајући Атињанима да успоставе поморску и трговачку силу којој није било равне.

Превласт Атине[уреди]

Грчко-персијски ратови су најавили век атинске превласти у грчким пословима. Атина је била неизазван господар мора и такође водећа трговачка сила, иако је Коринт остао њен озбиљни противник. Водећи државник тог периода био је Перикле који је искористио порез који су плаћали чланови Делског савеза за изградњу Партенона и осталих великих споменика класичне Атине. До средине 5. века Савез је преименован у Атински поморски савез, симболизујући Периклов пренос заједничке ризнице с Дела у Атину 454. п. н. е..

Богатство Атине је привлачило многе талентоване људе из свих делова Грчке, те је створило богати беспослени слој који су постали заштитници уметности. Атинска држава је подупирала и науку и уметност, а нарочито архитектуру. Атина је постала центар грчке књижевности, филозофије (види грчку филозофију) и умјетности (види грчко позориште). Нека од највећих имена западноевропске културне и интелектуалне историје живела су у Атини током тога периода: драматичари Есхил, Аристофан, Еурипид и Софокле, филозофи Аристотел, Платон и Сократ, историчари Херодот, Тукидид и Ксенофон, песници Симонид и кипар Фидија. Град је постао, по Перикловим речима, „школа Хеладе“.

Остале грчке државе у почетку су прихватиле Атинско вођство у наставку рата против Персијанаца, али након пада конзервативног политичара Кимона 461. п. н. е., Атина је постала све израженије империјалистичка сила. Након грчке победе у бици код Еуримедонта 466. п. н. е., Персијанци више нису били претња, па су неке државе, попут Наксоса, покушале иступити из савеза, или су били присиљени да се покоре. Нове атинске вође, Перикле и Ефијалт, пустили су да се односи између Атине и Спарте погоршају, па је 458. п. н. е. избио рат. Након неколико година бескрајног рата потписан је 30-годишњи мир између Делског и Пелопонеског савеза (Спарта и њени савезници). То се подударило са поморском битком код Саламине на Кипру, задњом битком између Грка и Персијанаца, а након које је закључен Калијин мир (447. п. н. е.) између Грка и Персијанаца.

Пелопонески рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Пелопонески рат
Алкибијад

431. п. н. е. поново је избио рат између Атине и Спарте и њених савезника. Повод рату био је спор око Епидамна (Данашњи Драч) који је био колонија Коркире (данас острво Крф) а Коркира колонија Коринта, у којем је Атина посредовала. Прави узрок било је растуће незадовољство Спарте и њених савезника због атинске превласти у грчким пословима. Рат је трајао 27 година, делом због Атине која је као поморска сила имала превласт на мору и Спарте која је као најјача копнена сила побеђивала на копну.

Спартанска почетна стратегија била је инвазија Атике, али су се Атињани склонили иза својих чврстих зидина. Спартанци су ово чинили с намером да испровоцирају Атињане да изађу ван својих Дугих бедема видевши како им непријатељ пустоши усеве. Нажалост по Спартанце, Атињани чак ни пред овим нису попустили. Током опсаде у граду је избила куга која је проузроковала велике губитке, а од које је страдао и сам Перикле. У исто време атинска морнарица је искрцала војску на Пелопонез, те је победила у биткама код Наупакта (429. п. н. е.) и Пила (425. п. н. е.). Такав начин ратовања ниједној страни није успео донети одлучујућу победу, па је након неколико година бесконачног ратовања умерени атински вођа Никија закључио Никијин мир (421. п. н. е.).

Непријатељство између Спарте и атинског савезника Арга је ипак довело до наставка борбе 418. п. н. е.. Спарта је поразила здружене војске Атине и њених савезника код Мантинеје (418. п. н. е.). Наставак борбе донело је радикалну странку, коју је водио Алкибијад, поново на власти у Атини. 415. п. н. е. Алкибијад је уверио Атинско веће да покрене главни поход против Сиракузе, пелопонеског савезника на Сицилији. Поход је био потпуни промашај и експедицијска сила је изгубљена. Никија је заробљен, а Алкибијад је отишао у прогнанство. То је била прекретница у ратовању.

Спарта је тада саградила морнарицу да изазове атенску поморску силу, те је пронашла одличног војсковођу Лисандра који је искористио први стратешки потез заузевши Хелеспонт, извор атинског увозног жита. Под претњом глади, Атињани су послали своју задњу морнарицу да се суочи с Лисандром који их је одлучно поразио код Егоспотама (405. п. н. е.). Губитак властите морнарице запретила је Атини пропашћу. Зато је 404. п. н. е. Атина затражила мир, а Спарта је то условљавала очекивано тешком погодбом: Атина је изгубила властите зидине, морнарицу и све прекоморске поседе. Уз спартанску помоћ антидемократска странка је завладала у Атини.

Превласт Спарте и Тебе[уреди]

Крај Пелопонеског рата учинио је Спарту господаром целе Грчке, али уски видокруг спартанских елитних ратника није се прилагодио тој улози. Током неколико година демократска странка је повратила власт у Атини и осталим градовима. Спартанске вође су 395. п. н. е. одузеле службу Лисандру, па је Спарта изгубила поморску надмоћ. Спарта је 387. п. н. е. запрепастила грчко јавно мњење закључивши споразум с Персијом којим су Персијанци окружили грчке градове у Јонији и на Кипру, тако поништавајући сто година грчких победа над Персијом. Спарта је тада покушала ослабити моћ њене бивше савезнице Тебе, што је довело до рата у којем је Теба склопила савезништво са старим непријатељем, Атином. Тебанске војсковође Епаминонда и Пелопида извојевали су одлучујућу победу у бици код Леуктре (371. п. н. е.).

Последица те победе био је крај спартанске и успостављање тебанске надмоћи. Такође је и Атина обновила велик део своје претходне моћи. Превласт Тебе била је кратког века. Епаминондином смрти код Мантинеје (362. п. н. е.) град је изгубио свог највећег вођу, а његови наследници учинили су велику грешку започевши неуспешни десетогодишњи рат с Фокидом. Тебанци 346. п. н. е. су позвали Филипа II Македонског да им помогне против Фокиђана, те су тако по први пут увукли Македонце у грчке послове.

Успон Македонаца[уреди]

Филип II Македонски

Краљевство Македонаца створено је у 7. веку п. н. е. Неки Грци су сматрали Македонце варварима, али без обзира на њихово етничко порекло, они су од 5. века п. н. е. говорили грчким језиком и били део грчке културе. Македонци су имали незнатну улогу у грчкој политици пре почетка 4. века п. н. е., те је Филип други, предузимљив човек који се школовао у Теби, хтео имати већу улогу. Нарочито је хтео бити прихваћен за новог грчког вођу у враћању слободе грчким градовима у Азији који су били под персијском влашћу. Заузевши грчке градове Амфипол, Метону и Потидеју, стекао је управу над македонским рудницима злата и сребра. То му је дало изворе да оствари своје намере.

Филип је успоставио македонску превласт над Тесалијом (352. п. н. е.) и Тракијом, а до 348. п. н. е. је надзирао све северније од Термопила. Користио је своје велико богатство да поткупи грчке политичаре и створи „македонску странку“ у сваком грчком граду. Његова интервенција у рату између Тебе и Фокиде донела му је препознатљивост грчког вође и дало му је могућност да постане водећа сила у грчким пословима. Али без обзира што је његово искрено дивљење било према Атини, атински је вођа Демостен у својим славним говорима (филипикама) подстицао Грчке градове да се одупру његовој моћи.

Теба, Атина, Спарта и остале грчке државе створиле су 339. п. н. е. савезништво, да се одупру Филипу и да га избаце из грчких градова које је заузео на северу. Међутим Филип је напао први, напредујући по Грчкој где је 338. п. н. е. код Херонеје поразио здружене грчке градове. Тај догађај традиционално означава крај ере грчких градова-држава као независних политичких јединица, иако су Атина и остали градови преживели као самосталне државе све до римских времена.

Филип је покушао победити Атину додворавањем и даровима, али није успео. Организовао је градове у Коринтски савез и прогласио да ће водити напад на Персију како би ослободио грчке градове и осветио персијске инвазије у претходном веку. Пре него што је то могао учинити убијен је 336. п. н. е..

Освајања Александра Великог[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Ратови Александра Великог

Филипа је наследио 20-годишњи син Александар који је одмах наставио спроводити очеве планове. Отпутовао је у Коринт где су га окупљени грчки градови признали за вођу Грка. Након тога кренуо је на север да скупи војску. Војска којом је напао Персијско царство је углавном била састављена од Македонаца, али су се такође пријавили и многи занесењаци из грчких градова. Док је Александар ратовао у Тракији, чуо је да су се грчки градови побунили. Појурио је поново на југ, освојио и разорио Тебу до темеља као упозорење свим грчким градовима ако би се покушали одупрети његовој снази.

334. п. н. е. Александар је кренуо у Азију где је поразио Персијанце на реци Граник. Тиме је стекао контролу над јонском обалом, те је направио победничку поворку кроз ослобођене грчке градове. Након што је договорио послове у Анадолији наставио је напредовање јужно кроз Киликију до Сирије где је поразио Дарија III код Иса (333. п. н. е.). Онда је наставио кроз Феникију до Египта којег је освојио без икаквог отпора. Египћани су га дочекали као ослободитеља од персијског угњетавања.

Дарије је сада био спреман да склопи мир, где би се Александар победнички вратио кући, али Александар је одлучио да освоји Персију и постави себе за владара читавог света. Напредовао је североисточно кроз Сирију и Месопотамију, те је опет поразио Дарија код Гаугамеле (331. п. н. е.). Дарије је кренуо у бег, али су га убили властити војници. Александар се прогласио господарем Персијског царства, заузевши Сузу и Персеполис без отпора.

У међувремену грчки градови су покушавали обновити напоре да се ослободе македонске моћи. Код Мегалопола 331. п. н. е., Александров регент Антипатер поразио је Спартанце који су одбили да се придруже Коринтском савезу и признају македонску превласт.

Александар се журио напредујући кроз данашњи Авганистан и Пакистан до долине реке Инд и 326. п. н. е. је дошао до Пенџаба. Могао је лако напредовати све до Ганга и Бенгала али је његова војска одбила да иде даље, јер је била уверена да су дошли на крај света. Александар се нерадо вратио назад. Умро је од грознице у Вавилону 323. п. н. е..

Александрово Царство се распало убрзо након његове смрти, али његова освајања заувек су променила грчки свет. Хиљаде Грка је путовало с њим или за њим да се насели у новим грчким градовима које је основао док је напредовао. Најважнији град била је Александрија у Египту. Краљевства у којима се говорило грчким језиком основана су у Египту, Сирији, Ирану и Бактрији. Започело је хеленистичко доба.

Религија старих Грка[уреди]

Иако је обожавање бога неба Зевса почело већ у 3. миленијуму пре н. е, грчка религија у ужем смислу речи јавила се око 750. п. н. е. и трајала око хиљаду година, ширећи утицај по медитеранском свету, а и даље. Грци су имали много богова који су управљали разним природним или друштвеним силама (нпр. Посејдон морем, Деметра жетвом, Хера браком). На разним местима поштована су разна божанства, али су Хомерови епови допринели да се створи јединствена религија, у којој су за главне богове веровало да живе на планини Олимп под влашћу Зевса. Грци су поштовали и разне богове из природе: Пана, Нимфе, Најаде, Ериније, Нереиде и сатире, поред Фурија и Суђаја. Клањали се и херојима из прошлости, као што су Херакле и Асклепије. Од велике важности је било жртвовање животиња, обично у храму на олтару бога. Друге култне активности обухватале су молитве, жртве ливенице, поворке, атлетска такмичења и прорицања, посебно кроз пророчишта и птице. Од великих религијиски фестивала издвајају се Дионизијске игре у Атини, светковина Зевса на западном Пелопонезу која је обухватала и олимпијске игре.

Смрт је сматрана достојна презира. Мртви су живели у Хадовом краљевству, а само су хероји уживали у Елизију. Велики грешници трпели су муке у Тартару. Мистичне религије су се појавиле да задовоље потребу за личним вођством, спасењем и бесмртношћу. Грчка религија се изгубила када је на сцену ступило хришћанство, поготово када је 363. н. е. умро њен велики заговорник Јулијан.

Старогрчка митологија[уреди]

Грчка митологија представља усмена и писмена предања старих Грка о њиховим боговима и херојима и природи и историји. За грчке митове и легенде данас се првенствено зна из грчке књижевности, укључујући и таква класична дела као што су Хомерова Илијада и Одисеја, ХесиодовиПослови и дани“ и „Теогонија“, ОвидијевеМетармофозе“ и драме Есхила, Софокла и Еурипида. Митови се баве стварањем богова и света, борбом за превласт међу боговима и победу Зевса, љубавне везе и свађе међу боговима и последице њихових пустоловина и моћи које се осећају у свету смртника, укључујући њихову повезаност са природним појавама као што су грмљавина или годишња доба и њихову везу са култним местима и ритуалима. У највеће грчке митове и легенде спадају приче о Тројанском рату, лутањима Одисеја, Јасоновој потрази за златним руном, Хераклеовим подвизима, Тезејевим авантурама и Едиповој трагедији.

Пророчишта[уреди]

Прорицање је пракса проналажења скривених значења догађаја и предсказивања у будућности. Прорицање се среће у свим друштвима, античким и модерним, мада им се методе разликују. У античкој Грчкој и Риму постојала су многа пророчишта. Најславније је било Аполоново пророчиште у Делфима, где је медијум преко 50 година била жена звана Питија. Након купања у Кастилијаном извору, она је силазила у подземну просторију, седала на свети троножац, и онда жвакала лишће ловора, који је био посвећен Аполону. Остала пророчишта, укључујући она у Кларосу (Аполоново), Олимпији (Зевсово) и Епидаурусу (Асклепијево) консултована су најразличитије начине; на пример, најстарије од свих пророчишта, Зевсово у Додони, говорило је шапутањем листа светог храста. У неким храмовима молилац би спавао у светом гају и добијао одговор у сну.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]