Alfonso IV od Aragona

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Alfonso IV od Aragona
Alfonso IV od Aragona
Lični podaci
Datum rođenja(1299-11-02)2. novembar 1299.
Mesto rođenjaNapulj, Napuljska kraljevina
Datum smrti24. januar 1336.(1336-01-24) (36 god.)
Mesto smrtiBarselona, Kruna Aragona
Porodica
SupružnikTereza ​​da Entensa, Eleonora od Kastilje
PotomstvoKonstanca od Aragona, Queen of Majorca, Pere IV od Aragona, James I, Count of Urgell, Fernando de Aragón y Castilla, Juan de Aragón y Castilla
RoditeljiĐaume II od Aragona
Blanš Anžujska
DinastijaBarselone
Kralj Krune Aragona
Period1327. - 1336.
PrethodnikĐaume II od Aragona
NaslednikPere IV od Aragona

Alfonso IV od Aragona ili Alfonso IV od Aragona (šp. Alfonso el Benigne; 2. novembar 1299, Napulj — 24. januar 1336, Barselona), bio je kralj Aragona, Valensije (pod imenom Alfonso II od Valensije), grof Barselone (pod imenom Alfonso III od Barselone), kralj Sicilije, kralj Sardinije i Korzike (1327—1336).[1] Alfonso je bio poznat i pod imenom Alfonso Dobroćudni. On je bio sin Đaumea II od Aragona i Blanš Anžujske.

Mladost[uredi | uredi izvor]

Alfonso se kao mlad istakao u aragonskom osvajanju Sardinije. Prvo je opseo Iglezijas i Kaljari. Posle osvajanja tih gradova je 1324. godine opseo Pizu, ali je doživeo ponižavajući poraz, pa je sklopljen mir, kojim se Piza odrekla Sardinije i predala je Aragonu. Od tada je Aragon jedna od najvećih svetskih sila.

Dolazak na presto[uredi | uredi izvor]

Dana 2. novembra 1327. godine umro je aragonski kralj Đaume II i zbog toga što se Alfonsov najstariji brat Đaume povukao u manastir, Alfonso je došao na vlast. Pre krunisanja Alfonsu su plemići položili zakletvu na lojalnost i Alfonso je na Božić položio zakletvu Kataloncima da će poštovati njihove privilegije. Početkom 1328. godine Alfonso se krunisao u Saragosi i to bez raskoši. Krunisanju su prisustvovali ambasadori Krune Kastilje, Kraljevine Navare, Kraljevine Bohemije i Emirata Granade, kao i francuski i aragonski plemići.

Odnosi sa Kastiljom[uredi | uredi izvor]

Godine 1312. umro je kastiljski kralj Fernando IV, na vlast je došao njegov maloletni sin Alfonso XI, koji je tek 1325. godine počeo samostalno da vlada. Njegov protiv kandidat Huan Manuel, nećak Alfonsa X zatražio je pomoć od Aragona, gde su nekoliko barona htela da ga podrže, ali kralj je bio protiv toga pa je posredovao za mir između zaraćenih strana, do kojeg je uskoro došlo.

Alfonso u rekonkisti[uredi | uredi izvor]

Posle tog potvrđivanja saveza Alfonso je došao u Valensiju da nadgleda velike pripreme za zajednički kastiljsko-aragonsku ofanzivu protiv Granade. Alfonso je sklopio mir sa tlemsenskim kalifom. Papa je za taj rat Alfonsu dao desetinu svoje riznice, ali tu akciju sprečila je pobuna protiv aragonske vlasti na Sardiniji 1330. godine. Zbog toga je Alfonso u rat protiv Mavra poslao 14 galija i svojim vitezovima naredio da se pridruže kastiljskom kralju u ratu i posle toga su hrišćani odneli blistavu pobedu kod Tebe. Mavri ipak nisu bili slomljeni posle tog poraza i brzo posle toga velika njihova vojska opseda Valensiju, Alikante i Elče. Alfonso je ipak uspeo da odbrani te gradove i Mavri su se brzo povukli.

Pobuna na Sardiniji[uredi | uredi izvor]

Dok je kastiljski kralj imao uspehe u ratu sa Mavrima, Alfonso je bio zauzet gušenjem pobune na Sardiniji. Pobunjenicima su pomagali i Đenovljani, ali nije se pobunila cela Sardinija, već samo jedan njen deo, koji je mrzeo kraljeve ljude. Pobuna je počela u Sasariju, napadom na kraljeve ljude.[2]

Rat protiv Republike Đenove[uredi | uredi izvor]

Ta pobuna je 1331. godine dovela do rata između Đenove i Aragona. Na stranu pobunjenika je još 1329. godine stala Pjačenca, čiji su vladari grofovi Malaspina mislili da bi mogli izvući koristiod neredima u Sasariju. Alfonso je i pored toga imao više uspeha od Đenove, zbog toga što je ratovala sa Pizom, i opustošio je đenovljanske obale na Sardiniji. Sledeće godine se na obali Sardinije pojavila đenovljanska armada od 45 galija, koju je vodio admiral Grimaldi. Aragonska flota je uspela da im potopi nekoliko galija, ali su Đenovljani opljačkali skoro celu Sardinisku obalu. Posle toga Đenovljani su se sklonili od oluje na obali Majorke. Posle toga Đenovljani su nastavili da plove ka Kataloniji, ali im je ponestalo hrane pa su bili primorani da se povuku, ali na povratku kući su prisreli i suzbili aragonsku flotu na Siciliji. Rat je posle toga nastavljen đenovljanskim pobedama. Zbog toga je Alfonso bio primoran da sklopi privremeni mir.

Državna pitanja i smrt[uredi | uredi izvor]

Alfonsov otac Đaume II je svojim sinovima dao mnoge titule, mnogo je trošio i prodao prava na Aragonsu krunu da bi izmirio dugove. To je za vreme Alfonsove vladavine izvalo pobune. Zbog toga je morao da se u Koresu de Daroki 1228. godine obaveže da do 1338. godine neće mnogo trošiti i porodavati prava na Aragonsku krunu, ali je u državi vladala velika finansijska kriza. Pošto mu nije bilo zabranjeno da daje titule, Alfonso je dao svojoj supruzi Leonor gradove Uesku i svom sinu Fernandu, Tortosu. Leonor je naterala obolelog Alfonsa da te gradove proglasi samostalnim državama. Isto tako Alfonso je proglasio slobodnim i gradove Alikante, Gvardamar i Albaresin. To je izazvalo proteste barone predvođenim zapovednikom Monkarda i nazadovoljstvo je bilo sve veće, jer je Alfonso pod uticajem Leonor nastavio da daje gradove susednim državama. Stanovnici Valensije su se čak, pod vođstvom Guljelma de Vantea i Alfonsovog sina Infanta Perea, pobunili. Zbog pretnje stanovnika Valensije da će preći u Krunu Kastilje, Alfonso je vratio poklonjene teritorije u Krunu Aragona i Valensija je prestala sa pobunom.

Alfonso je umro 24. januara 1336. godine u Barseloni. Na prestoli Krune Aragona nasledio ga je sin Pere IV od Aragona.[3]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Petar II Aragonski
 
 
 
 
 
 
 
8. Đaume I od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Marija od Monpeljea
 
 
 
 
 
 
 
4. Pere III od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Andrija II Arpadović
 
 
 
 
 
 
 
9. Jolanda od Ugarske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Jolanda od Kurtenea
 
 
 
 
 
 
 
2. Đaume II od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Fridrih II, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
10. Manfred Sicilijanski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Bjanka Lancio
 
 
 
 
 
 
 
5. Konstanca od Sicilije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Amedeo IV od Savoje
 
 
 
 
 
 
 
11. Beatriče Savojska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Margarita od Burgundije, grofica Savoje
 
 
 
 
 
 
 
1. Alfonso IV od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Luj VIII
 
 
 
 
 
 
 
12. Karlo I Anžujski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Blanka od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
6. Karlo II Napuljski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Ramon Berenger IV od Provanse
 
 
 
 
 
 
 
13. Beatris od Provanse
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Beatriče Savojska
 
 
 
 
 
 
 
3. Blanš Anžujska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Bela IV
 
 
 
 
 
 
 
14. Stefan V Ugarski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Marija Laskaris
 
 
 
 
 
 
 
7. Marija Ugarska (napuljska kraljica)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Šejhan ili Kotan?
 
 
 
 
 
 
 
15. Jelisaveta Kumanka
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Galicie of Halicz
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Alfonso IV | king of Aragon | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-01-18. 
  2. ^ Chaytor 1933
  3. ^ Medieval Iberia: an encyclopedia, Ed. E. Michael Gerli, Samuel G. Armistead, (Routledge, 2003), 95.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Alfonso IV od Aragona na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алфонсо_IV_од_Арагона&oldid=25917326”