Карло II Напуљски

С Википедије, слободне енциклопедије
Карло II Напуљски
Карло II Напуљски
Лични подаци
Датум рођења1248.
Место рођењаНапуљ,
Датум смрти5. мај 1309.(1309-05-05) (54/55 год.)
Место смртиНапуљ, Напуљска краљевина
Породица
СупружникМарија Угарска
ПотомствоКарло Мартел Анжујски, Louis of Toulouse, Роберт Напуљски, Филип I Тарентски, Raymond Berengar of Andria, Peter Tempesta, John, Duke of Durazzo, Маргарета од Анжуа и Мена, Бланш Анжујска, Елеонора Анжујска, Марија Напуљска
РодитељиКарло I Анжујски
Беатрис од Провансе
ДинастијаДинастија Капета-Анжу
Краљ Сицилије (Краљ Напуља)
ПретходникКарло I Анжујски
НаследникРоберт Напуљски
Гроф Провансе
ПретходникБеатрис од Провансе
НаследникРоберт Напуљски или Ремон Беренгар

Карло II Напуљски или Карло Хроми (12545. мај 1309) је био краљ Напуља (1285—1309) и краљ Албаније (1285—1301) из династије Анжујаца.[1][2]

Отац му је Карло I Анжујски.

У заробљеништву[уреди | уреди извор]

Заробио га је арагонски адмирал Руђер ди Лаурија 1284. у поморској бици. Тада је готово цела анжујска флота била заробљена. Био је заробљеник код арагонског краља и краља Сицилије Педра III Арагонског. Отац Карло I Анжујски је умро 1285, а Карло II Напуљски наслеђује Напуљско краљевство боравећи у заробљеништву.

Арагонци нису хтели да ослободе Карла II Напуљског, јер су Анжујци полагали право на целу бившу краљевину Сицилију, која је обухватала и југ Италије (зван Напуљско краљевство) и острво Сицилију. Арагонци су држали острво Сицилију. Захтевали су да се Анжујци одрекну полагања права на острво Сицилију и да задрже само Напуљско краљевство.[тражи се извор]

Ослобођен после одрицања полагања права на Сицилију[уреди | уреди извор]

Енглески краљ Едвард I је 1288. био посредник који је помирио две стране. Карло II Напуљски је ослобођен из заробљеништва. Одрекао се полагања права на острво Сицилију, која остаје у арагонском поседу. Карло II Напуљски је такође морао да наговори свога рођака Карла III Валоа да одустане од полагања права на Арагон.

Карло је ослобођен после заклетве да одустаје од полагања права на Сицилију. Оставио је своја три сина као таоце и обећао је да ће платити 30.000 марака и да ће се вратити у заробљеништво, ако не испуни услове за 3 године.

Обнавља се рат против Арагона[уреди | уреди извор]

Када се вратио из заробљеништва папа Никола IV ослобађа га заклетве и крунише га као краља Сицилије 1289, а краља Арагона Алфонса III Арагонског екскоминицира. Ипак Карло Напуљски никад није успио бити краљ целе Сицилије. Био је само краљ југа Италије, тј. Напуљске краљевине.

Карло III Валоа обнавља Арагонски крсташки рат и удружује се са Кастиљом против Арагона. Пошто је био притиснут са више страна арагонски краљ Алфонсо III Арагонски пристаје на услове мира у Тараскону 1291. године. Папа му признаје да је краљ Арагона, а Алфонсо обећава да ће повући арагонску војску са Сицилије, да неће помагати свога брата који је био краљ Сицилије и да ће папи плаћати данак. Алфонсо је умро 1291, пре него што је тај споразум ступио на снагу, тако да је Ђауме I Сицилијански ујединио два краљевства, Сицилију и Арагон. Управу над Сицилијом је предао брату Федерику III Сицилијанском.[тражи се извор]

Споразум из Анањија[уреди | уреди извор]

Нови папа Бонифације VIII био је изабран 1294. године. Био је посредник између Карла и Ђаумеа, који склапају 1295. нечасни Споразум из Анањија. По одредбама споразума, Ћауме се жени Карловом ћерком, добија папин благослов за Сардинију и Корзику. Међутим Анжујцима предаје Сицилију и чак обећава помоћ Анжујцима у случају да Сицилијанци одбију да им Анжујци поново владају. Покушали су да подмите Федерика III Сицилијанског да прихвати тај договор. Међутим народ Сицилије је био против Анжујаца, па заједно са Фридрихом одбијају Споразум из Анањија, а Федерика III Сицилијанског проглашавају краљем Сицилије.

Коначни мир[уреди | уреди извор]

Наставио се рат Напуљског краљевства, папе и Карла III Валуе против Сицилије. И Арагон је помагао Карлу II Напуљском у рату против Сицилије. Међутим нису успевали да заузму острво. Филип I Тарантски, син Карла II Напуљског, заробљен је 1299. године. Коначни мир је склопљен 1302. миром у Калтабелоти. По одредбама тог мировног споразума, Карло II Напуљски је признат као краљ Напуљске краљевине, Федерико III Сицилијански као краљ Сицилије, а Карлова ћерка се удаје за Федерика.[тражи се извор]

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Луј VII
 
 
 
 
 
 
 
8. Филип II Август
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Адела од Шампање
 
 
 
 
 
 
 
4. Луј VIII
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Балдуин V од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
9. Изабела од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Маргарита I Фландријска
 
 
 
 
 
 
 
2. Карло I Анжујски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Санчо III од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
10. Алфонсо VIII од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Blanca of Navarre
 
 
 
 
 
 
 
5. Бланка од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Хенри II Плантагенет
 
 
 
 
 
 
 
11. Елеонора Енглеска, краљица Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Елеонора Аквитанска
 
 
 
 
 
 
 
1. Карло II Напуљски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Алфонсо II од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
12. Алфонсо II од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Санћа од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
6. Рамон Беренгар IV од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Rainou, Count of Forcalquier
 
 
 
 
 
 
 
13. Гарсенда, грофица од Форкалкјеа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Gersend of Forcalquier
 
 
 
 
 
 
 
3. Беатрис од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Хумберт III од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
14. Тома I од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Beatrice of Viennois
 
 
 
 
 
 
 
7. Беатриче Савојска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Вилијам I, гроф Женеве
 
 
 
 
 
 
 
15. Маргарита од Женеве
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Beatrice de Faucigny
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Charles II king of Naples”. Britannica. Приступљено 19. 1. 2021. (језик: енглески)
  2. ^ „charles ii of naples and the kingdom of jerusalem”. JStor. Приступљено 19. 1. 2021. (језик: енглески)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]