Bezbednosna dilema

Bezbednosna dilema, ili spiralni model, je pojam koji se koristi u međunarodnim odnosima. Odnosi se na situaciju u kojoj, usled anarhije u međunarodnom sistemu, država pri težnji da poveća svoju bezbednost, na primer jačanjem vojne snage, pretnjom upotrebe oružja ili sklapanjem saveza, može navesti druge države da odgovore sličnim merama, stvarajući stanje povišene tenzije koja dovodi do konflikta, čak i ako to ni jedna strana u stvari ne želi.

Pojam, bezbednosna dilema, je prvi put iskoristio Džon Herc, u svom delu „Politički realizam  i politički idealizam“ iz 1951. godine. Uporedo sa njim, britanski istoričar Herbert Baterfild je opisao istu situaciju u delu „Istorija i ljudski odnosi“, ali je definiše kao „apsolutnu prepreku i nesvodivu dilemu“. Dok je prema Džonu Hercu: „strukturalna ideja u kojoj pokušaji samopomoći država. da se brinu o svojim bezbednosnim potrebama, imaju tendenciju, bez obzira na nameru, da dovedu do rastuće nebezbednosti za druge, budući da svaka od njih svoje vlastite mere tumači kao odbrambene i mere drugih kao potencijalno preteće.“

Kao često korišćeni primer bezbednosne dileme uzima se  početak Prvog svetskog rata. Velike evropske sile osetile su se primoranima da pristupe ratu, zbog osećaja nebezbednosti koje je izazvalo opredeljenje njihovih suseda za različite saveze, i ako to nisu želele. Zatim, strah Nemačke, od vođenja rata na dva fronta, doveo je do formiranja kontroverznog Šlifenovog plana, u kome je posebno preciziran ubrzani plan mobilizacije. Međutim, početak Nemačke mobilizacije je izvršio pritisak na druge države da, takođe, započnu sa ranom mobilizacijom. Pored naučnika koji zastupaju ovaj stav postoje i oni koji osporavaju ovaku interpretaciju uzroka rata, navodeći da su neke od sukobljenih država stvarno želele konflikt.

Bezbednosna dilema je poopularan koncept kognitivnih teoretičara i teoretičara međunarodnih odnosa, prema kojima je rat posledica neuspele komunikacije. Funkcionalisti potvrđuju da je ključ za izbegavanje rata isto što i izbegavanje nesporazuma adekvatnom signalizacijom.

Bezbednosna dilema je usko povezana sa drugim teorijama i doktrinama međunarodne bezbednosti. Jedna od snaga ove teorije je to da je konzistentna sa velikim brojem drugih teorija. Druge teorije možemo tumačiti kroz bezbednosnu dilemu.

Defanzivni realizam

Bezbednosna dilema je osnovna pretpostavka defanzivnog realizma. Prema Kenetu Volcu, zbog toga što svet nema zajedničku vladu i zbogtoga što je anarhičan, opstanak je glavna motivacija država. Države nemaju poverenja u namere drugih država, i kao posledica toga one uvek teže maksimiziranju svoje bezbednosti, što rezultira do situacije bezbednosne dileme. Teorija odbrane i napada defanzivnog realizma je teorija koja može potencijalno objasniti nivo pretnje koja dolazi od bezbednosne dileme. Defanzivni realisti često uzimaju za primer uspeh SAD u Prvom svetskom ratu, kao rezultat defanzivnog pristupa Sjedinjenih Američkih Država. Da su Sjedinjene Američke Države zauzele ofanzivni položaj, ne bi bile bezbedne. Zaključak defanzivnog realizma je da u nekim uslovima države mogu da izbegnu bezbednosnu dilemu.

Ofanzivni realizam

Ofanzivni i defanzivni realizam su podtipovi strukturalnog realizma. Oni dele osnovna verovanja u survivalizam, etatizam, samopomoć i anarhiju. Međutim, nasuprot defanzivnom realizmu, ofanzivni realizam gleda na države kao na agresivne maksimizatore sila, a ne kao na bezbednosne maksimizatore. Prema Džonu Miršajmeru, „ Neizvesnost namera drugih država je neizbežna, što znači da države nikada ne mogu biti sigurne da države nemaju ofanzivne namere koje bi pratile njihove ofanzivne sposobnosti“. Miršajmer smatra da u današnjem međunarodnom sistemu ne postoji mogućnost da se bilo koja država postavi kao hegemon, ne postoji takva stvar kao status kvo i „svet je osuđen na trajno nadmetanje velikih sila“.

Na osnovu verovanja da je međunarodni sistem anarhičan i da svaka država mora samostalno da teži svom opstanku, Volc smatra da slabije države pokušavaju da uspostave ravnotežu sa svojim rivalima, tako što ulaze u saveze sa jačim državama. Time garantuju sebi bezbednost od ofanzivnih akcija neprijateljskih država. Sa druge strane, Miršajmer i drugi ofanzivni realisti smatraju da anarhija podstiče sve države da konstantno uvećavaju svoju moć, jer jedna država nikad ne može biti sigurna u namere drugih. Drugim rečima, defanzivni realizam se zalaže da bezbednost može da se balansira u nekim slučajevima i da je moguće izbeći bezbednosnu dilemu. Međutim, ofanzivni realisti nisu u potpunosti saglasni sa njihovim stavom, oni smatraju da ako države imaju mogućnost da uspostave prednost nad drugima one će to učiniti. Ukratko, s obzirom na to da države teže da uspostave svoju prednost u anarhičnom sistemu, i pošto ne mogu da veruju jedne drugima, bezbednosna dilema je neizbežna.

Kritike

Prema Aleksandru Ventu, „bezbednosne dileme nisu stvorene iz anarhije ili prirode“, već su „socijalne strukture koje se sastoje od intersubjektivnih shvatanja u kojima su države toliko nepoverljive da stvaraju najgore moguće scenarije o namerama jedni drugih“.

Glejzer se suprotstavlja Ventovom tumačenju, navodeći da je pogrešno opisao bezbednosnu dilemu: „Vent koristi bezbednosnu dilemu da opiše rezultat interakcije država, dok Džervis u svojoj literaturi koristi bezbednosnu dilemu za situaciju stvorenu materijalnim uslovima sa kojima se države suočavaju, kao što su geigrafija i prevladavajuća tehnologija.“  Prema Ventu rezultati interakcija između država, zbog bezbednosne dileme, mogu stvoriti politike koje sprečavaju bezbebednosnu dilemu. Glejzer krivi Venta za „preuveličavanje stepena do kojeg strukturni realizam poziva na konkurentsku politiku, i prema tome, u kojoj meri dovodi do bezbednosne dileme.“ On tvrdi da iako ofanzivni realisti pretpostavljaju da se u međunarodnom sistemu država mora boriti za svoju moć, bezbednosna dilema predstavlja koncept koji iglavnom koriste defanzivni realisti i da je prema njima korisno da države sarađuju pod određenim uslovima.

Drugi tip kritičara koncepta bezbednosne dileme dovode u pitanje ispravnost ofanzivno-defanzivno balaniranja. S obzirom na to da su oružja koja se koriste pri napadu i odbrani ista, kako može razlika između njih da bude povezana sa namerom nacije? Kao rezultat, kritičari su preispitali da li se ofanzivno-defanzvno balansiranje može iskoristiti kao varijabla pri objašnjavanju međunarodnih konflikata. Prema Glejzeru, kritike ofanzivno-defanzivne teorije su zasnovane na dva nesporazuma. Prvi, sličnost ili različitost ofanzivnog i defanzivnog oružja ne utiče na samo ofanzivno-defanzivno balansiranje. Umesto toga ova teorija pretpostavlja da će obe strane u konfliktu koristiti to oružje u skladu sa svojom strategijom i ciljevima. Drugi nesporazum, pitanje da li postoji zajedničko oružje između obe strane u sukobu, je pogrešno i potpuno nebitno za razumevanje ofanzivno-deganzivnog balansiranja. Umesto toga, kritičari bi trebalo da se fokusiraju na uticaj oružja korišćenog u konfliktu. Prema Glejzeru: „Razlikovanje bi trebalo da bude definisano uporednom procenom, ili upoređivanjem ofanzivno-defanzivnog balansiranja, kada obe strane u sukobu koriste oružje, u odnosu na to kada nijedna strana ne koristi oružje.“