Први светски рат

Западни фронт
	Границе – Лијеж – Антверпен – Велико повлачење – 1. Марна – 1. Ена – Трка ка мору – Нев Шапел – 2. Ипр – 2. Артоа – Кота 70 – 3. Артоа – Верден – Сома – Арас – Избочина Вими – 2. Ена – Пашендал – Камбрај – Пролећна офанзива – 3. Ена – 2. Марна – Шато-Тјери – Хамел – Сто дана

Време:	1914. – 1918.
Локација:	Европа, Африка, Пацифик, Атлантик, Индијски океан, Блиски исток
Узрок рата:	Види
Резултат:	Победа Савезника
Промене у територији:

Први светски рат
	Део
	; У смеру казаљке на сату: ровови на Западном фронту, британски тенк Марк I прелази ров, потапање бојног брода ХМС Ирезистибл у бици код Дарданела, митраљез Викерс и посада са гас маскама и двокрилац Сопвит Кејмел
Време:	1914. – 1918.
Локација:	Европа, Африка, Пацифик, Атлантик, Индијски океан, Блиски исток
Узрок рата:	Види
Резултат:	Победа Савезника
Промене у територији:
Сукобљене стране
Савезници	Централне силе
Заповедници
Јачина
Губици
5,711 милиона војних,; 3,667 милиона цивилних; (цео списак)	4,038 милиона војних,; 5,193 милиона цивилних; (цео списак)
	{{{подаци}}}

Из Википедије, слободне енциклопедије

Скочи на: навигација, претрага

Источни фронт
Сталупонен – Гумбинен – Таненберг – 1. Лавов – Красник – Мазурска језера I – Пшемисл – Висла – Лођ – Болимов – Мазурска језера II – Горлице-Тарнов – Варшава – језеро Нароч – Брусиловљева офанзива – Офанзива Керенског

Први светски рат је био оружани сукоб између два савеза држава (Антанта и Централне силе) који се одвијао на више континената од 1914. до 1918. Последица рата је било више од 40 милиона жртава, укључујући приближно 20 милиона мртвих војника и цивила^[1], и значајна разарања држава и економија, те се сматра првим ратом глобалних, светских, размера. Отуда је прво називан Велики рат. Око 60 милиона европских војника је било мобилисано од 1914. до 1918.^[2]

Први светски рат су водила два велика савеза. Силе Антанте су на почетку чиниле Уједињено Краљевство, Русија и Француска и њихове придружене територије и протекторати. Бројне друге државе су се придружиле силама Антанте, од којих су најважније биле Краљевина Италија, која се придружила априла 1915, и Сједињене Америчке Државе, које су у рат ступиле априла 1917. Централне силе су чиниле Немачка и Аустро-Угарска. Отоманско царство се придружило Централним силама октобра 1914, а годину дана касније то је урадила и Краљевина Бугарска. До завршетка рата, од европских земаља само су Холандија, Швајцарска, Шпанија и скандинавске државе остале званично неутралне, иако су многе пружале финансијску и материјалну помоћ једној страни у рату.

Непосредни повод за рат је био атентат на наследника аустро-угарског престола, надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914, кога је убио Гаврило Принцип, Србин из Босне, која је тада била део Аустро-Угарске. Напад Аустро-Угарске на Србију активирао је низ савезништава који су покренули ланчану реакцију објава рата. За месец дана, већи део Европе је био у стању рата.

Рат се водио на неколико фронтова који су нашироко окруживали Европу. Западни фронт се одликовао системом ровова и утврђења које је одвајала ничија земља. Ова утврђења су се простирала дужином већом од 600 km. На Источном фронту, велика пространства источноевропских низија и ограничена железничка мрежа нису омогућиле да се овде развије стање као на Западном фронту, иако су сукоби били подједнако жестоки. На Балканском, Блискоисточном и Италијанском фронту су такође вођене жестоке борбе, а непријатељства су се одвијала и на мору и, по при пут, у ваздуху.

Рат је окончан потписивањем наколико мировних споразума, од којих је најважнији Версајски мир 28. јуна 1919, иако су силе Антанте потписале примирје са Немачком 11. новембра 1918. Најуочљивија последица рата је била нова територијална подела Европе. Све чланице Централних сила изгубиле су територије, а створене су нове државе. Немачко царство је изгубило своје колоније, проглашено је одговорном за рат и принуђено да плаћа велику одштету. Аустро-Угарска и Отоманско царство су била распуштена. Од територија које је заузимала Аустро-Угарска створене су Аустрија, Мађарска, Чехословачка и Краљевина СХС. Отоманско царство је укинуто, територије Царства ван Анадолије су биле додељена као протекторати силама Антанте, док је језгро Отоманског царства реорганизован у Републику Турску. Руска империја, која је изашла из рата након Октобарске револуције, је изгубило велики део своје западне границе, а на тим територијама створене су нове државе: Финска, Естонија, Летонија, Литванија и Пољска. Након рата основано је Друштво народа као међународна организација посвећена избегавању будућих ратова решавањем спорова између држава дипломатским путем. Први светски рат је означио крај поретка који је постојао након Наполеонових ратова и био је важан фактор избијању Другог светског рата.

Садржај

1 Узроци и повод за почетак светског сукоба
2 Зараћени блокови
- 2.1 Главни ратни циљеви Централних сила
- 2.2 Главни ратни циљеви сила Антанте
3 Хронологија
4 Планови и стратегије
5 Најзначајнији фронтови
6 Стратешке особености Првог светског рата
7 Први светски рат-Солунски фронт (крај рата) - Хронологија
8 Најзначајније битке
9 Истакнуте историјске личности (владари, политичари, војсковође,...)
10 Војни губици у Првом светском рату
11 Краљевине Србија и Црна Гора у Првом светском рату
12 Референце
13 Види још

[уреди] Узроци и повод за почетак светског сукоба

За више информација погледајте Узроци Првог светског рата

Повод за Први светски рат био је Сарајевски атентат али су узроци били много дубљи. Крајем XIX и почетком XX века постојала су два велика војно-политичка савеза – Централне силе и Антанта. Централне силе – Аустро-Угарска и, пре свега, Немачка – су тежиле новој подели света (пре свега колонија) због чега су дошле у сукоб са старим колонијалним силама, нарочито са Енглеском и Француском. Временом, односи између блокова су се заоштрили што је довело до тзв. политике хладног рата, а то је значило сталну трку у наоружавању, честе кризе и спорове међу супродтављеним блоковима, избијање бројних локалних ратова, шпијунске афере, итд.

Рат је лако могао почети и пре 1914. јер је постојало више политичких криза и локалних ратова које су могле да послуже као повод за почетак светског сукоба – Прва мароканска криза 1905-6, Друга мароканска криза 1911, Анексиона криза 1908, итд. До рата тада ипак није дошло јер војне припреме чланица Антанте нису биле окончане. Зато су оне успешно одлагале светски сукоб све до 1914. Немачка и Аустро-Угарска су наметнуле свету рат 1914. године, знајући да су у том тренутку војнички најспремније и да ће је у року од неколико година њени супарници у снази оружане силе достићи, можда чак и надјачати.

[уреди] Зараћени блокови

Мапа са учесницима у Првом светском рату: ██ Антанта██ Централне силе██ Неутралне земље

За више информација видети Антанта и Централне силе

Први светски рат је био сукоб два империјалистичка блока (Централне силе и Антанта). И за један и за други блок ово је рат освајачког карактера. Централне силе су настојале да кроз овај рат изврше нову поделу света, а силе Антанте да одбране стечене позиције (првенствено колоније) и да их још више прошире. За неке мање европске државе, чланице Антантиног блока, ово је одбрамбени рат, дакле рат праведног карактера – за Белгију, Србију, Црну Гору итд.

[уреди] Главни ратни циљеви Централних сила

Немачка је планирала да ратом насилно одузме колоније од Француске, Енглеске и Белгије, а од Русије Пољску, Украјину, Белорусију и Прибалтик и тако успостави своју доминацију у свету, док је њена блиска савезница Аустро-Угарска планирала да порази Србију и наметне свој доминантан положај на целом Балканском полуострву.

[уреди] Главни ратни циљеви сила Антанте

Велика Британија је планирала да ратом одузме немачке колоније у Африци и Азији и турске поседе на Блиском истоку (Палестину, Ирак и друге). Француска је тежила да учествује у подели немачких колонија у Африци, да поврати своје покрајине Алзас и Лорену (изгубљене у Француско-пруском рату 1870-1871) и да одузме богату Сарску област од Немачке. Русија је планирала да ратом заузме покрајне Галицију и Буковину које су биле у саставу Аустро-Угарске, да успостави свој доминантан положај на Балкану и да одузме од Турске важне мореузе Босфор и Дарданеле и још неке територије на Кавказу. Јапан је планирао да заузме немачке далекоисточне колоније и успостави своју доминацију над целим Далеким истоком. Италија је планирала да заузме покрајну Тирол која је била у саставу Аустро-Угарске и још неке мање словеначке и хрватске територије.

[уреди] Хронологија

За више информација погледајте Хронологија Првог светског рата

Разгвој догађаја током Првог светског рата.

Сарајевски атентат, извршен 28. јуна 1914., схваћен је и у Бечу и у Берлину као добар повод за отпочињање већ дуго намераваног рата. Аустро-Угарска то користи као повод за објаву рата Србији 28. јула 1914. На то су Русија и Француска отпочеле мобилизацију јер нису хтеле да дозволе поремећај равнотеже снага на своју штету. Немачка то користи као повод за објаву рата Русији – 1. августа и Француској 3. августа 1914. године. Турска је званично објавила неутралност, али је већ 2. августа 1914. потписала тајни споразум са Централним силама и у новембру 1914. започела рат против Русије на Кавказу. Немачки напад на Белгију 3. августа 1914. искористила је Велика Британија за објаву рата Немачкој 4. августа 1914.

Највећи рат у дотадашњој људској историји је тако могао да почне, мада нико од његових актера у почетку није то слутио.

Током рата и Централне силе и силе Антанте су настојали да за себе придобију што више савезника, обећавајући им делове територија држава углавном из супротног табора тајим уговорима као награда за учешће у рату. Тако су Антантином блоку приступили:

Јапан 23. августа 1914. – јапанска војска убрзо потом заузима све немачке далекоисточне колоније на Пацифику и у Кини
Италија 26. јула 1915. – после потписивања тајног уговора у Лондону,
Румунија 28. августа 1916. – јер су јој савезници обећали Ердељ, Буковину и Банат
САД 6. априла 1917. – после немачке објаве неограниченог подморничког рата
Грчка јуна 1917
Кина 14. августа 1917
латино-америчке државе Бразил, Боливија, Перу, Уругвај, Куба и многе друге.

Блоку Централних сила прикључила се, поред Турске, и Бугарска 11. октобра 1915. – пошто јој је немачки блок обећао Македонију и источне делове Србије.

[уреди] Планови и стратегије

Немци су, према раније створеном плану, тзв. Шлифенов план (назван по свом творцу немачком генералу-фелдмаршалу Алфреду фон Шлифену, који је касније нешто изменио генерал Хелмут фон Молтке Млађи) планирали рат на два фронта. План је предвиђао најпре офанзиву и јаку концентрацију немачких снага на Западном фронту (78 дивизија), а дефанзиву и слабу концентрацију на Источном фронту (9 дивизија). Упадом кроз Белгију и северну Француску требало је за 6 до 8 недеља уништити француску војску, заузети Париз и тако диктирати услове мира Французима. После тога све немачке снаге требале су у исто тако муњевитом походу поразити Русију на истоку и присилити је на мир.

Брзом интервенцијом руске војске 1914. онемогућен је успех овог немачког плана и омогућена је победа француске војске на Марни почетком септембра 1914, чиме је срушена немачка концепција и тактика вођења муњевитог рата и брзе и лаке победе.

[уреди] Најзначајнији фронтови

Западни фронт
Границе – Лијеж – Антверпен – Велико повлачење – 1. Марна – 1. Ена – Трка ка мору – Нев Шапел – 2. Ипр – 2. Артоа – Кота 70 – 3. Артоа – Верден – Сома – Арас – Избочина Вими – 2. Ена – Пашендал – Камбрај – Пролећна офанзива – 3. Ена – 2. Марна – Шато-Тјери – Хамел – Сто дана

Током рата најзначајнији фронтови (ратишта) били су:

Западни фронт – на којем је немачка војска ратовала против француске, британске и белгијске војске, од 1917. и америчке
Источни фронт – где су ратовали немачка и аустро-угарска војска против Руса.

Значајни фронтови у Европи били су још и:

Италијански фронт– који је настао уласком Италије у рат 1915. и ту су се Италијани борили против аустро-угарске војске и

Источни фронт
Сталупонен – Гумбинен – Таненберг – 1. Лавов – Красник – Мазурска језера I – Пшемисл – Висла – Лођ – Болимов – Мазурска језера II – Горлице-Тарнов – Варшава – језеро Нароч – Брусиловљева офанзива – Офанзива Керенског

Балкански фронт (од 1915. Солунски фронт) – где је Аустро-Угарска (од 1915. заједно са Бугарском) ратовала против Србије и њених савезника.

Са уласком Турске у рат настали су и

Кавкаски фронт – где су се Руси борили против Турака
Месопотамски фронт у Ираку
фронт на Галипољу и Дарданелима
фронт у Палестини и Сирији – ту су западни савезници ратовали против Турске.

Борбе су бођене и у Африци, Азији, на копну, као и на мору.

[уреди] Стратешке особености Првог светског рата

За Први светски рат, посебно за борбе на Западном фронту, било је карактеристично позиционо, рововско ратовање – позициони рат је облик вођења рата који настаје кад ниједна од зараћених страна не може да оствари стратегијску офанзиву, услед чега долази до застоја у вођењу маневарских операција; фронтови се тада стабилизују, а борбена дејства ограничавају се на локална изнуривања и трошење непријатељских снага (супротно позиционом ратовању је маневарско или покретно ратовање, карактеристично за Други светски рат). Током читавог рата на западу је установљена линија од Северног мора до Швајцарске која се није битно померала и поред огромноих губитака на обе зараћене стране.

Рововском ратовању предходила је тактика муњевитог рата, све до немачког пораза на Марни када се фронт постепено стабилизује.

Фронт је са обе стране био утврђен дубоким рововима опасаних бодљикавом жицом. Војници су, сем кратних одсустава, све време боравили у склоништима и рововима, који су после кише били пуни воде и блата.

Битке на фронтовима имале су углавном исти ток: почињале су артиљеријском припремом која је често трајала неколико сати, а некад и неколико дана. Гранате су својом разорном моћи потпуно мењале природну околину. Предели су остајали без дрвећа, сасвим изровани кратерима од експлозија. После артиљеријске припреме у јуриш је кретала пешадија, која је обично била брзо заустављена митраљеском ватром. За неколико стотина метара или неколико километара напредовања гинуло је често на десетине хиљада војника.

Ровови на Источном фронту углавном нису били тако добро утврђени као на Западном, па зато за Источни фронт није било толико карактеристично позиционо ратовање.

За Први светски рат је карактеристично и стално усавршавање и развијање нових борбених средстава, те је у току рата први пут масовно употребљено хемијско оружје (бојни отрови) и крајем рата и тенкови као потпуно ново борбено средство!

[уреди] Први светски рат-Солунски фронт (крај рата) - Хронологија

- Аустро-Угарска,Немачка и Бугарска нападају Србију крајем 1915. год. и окупирају је.

- Српска војска је после отпора принуђена на повлачење

- Бугарска спречава повлачење преко Македоније

- Српска војска се повлачи преко Албаније до Јадранског мора

- Савезници пребацују војску на острво Крф (Грчка) и у Бизерту (Тунис)

- Острво Видо („плава гробница“)

- Српска војска се опоравља на Крфу,године победе

- Крајем 1916. год војска се пребацује на солунски фронт

- Битке на Солунском фронту воде се од 1916-1918 год

- У борбама учествује и савезничка војска

- Позната битка на Кајмакчалану, септембра 1916. год.

- Солунски фронт је пробијен 1918. год

- Србија и Црна Гора су ослобођене крајем 1918 год

- 45 дана после пробоја фронта српска војска стиже у Београд

- Аустро-Угарска и Немачка су положиле оружје

- Зејтинилик у Солуну (Грчка)је војно гробље где су сахрањени српски војници-хероји (7441 војник)

[уреди] Најзначајније битке

[уреди] 1914.

Српски официри

Источни фронт:

Западни фронт:

Балкански фронт:

Церска битка
Колубарска битка (Битка на Дрини)

[уреди] 1915.

Источни фронт:

Западни фронт:

Битка код Ипра

Галипољски фронт:

Галипољско-дарданелска операција

Балкански фронт:

Трећа аустријска офанзива на Србију

[уреди] 1916.

[уреди] Истакнуте историјске личности (владари, политичари, војсковође,...)

[уреди] Војни губици у Првом светском рату

Војни губици земаља Антанте у Првом светском рату

земља	жртве	мртви	рањени
Русија	6.650.000	1.700.000	4.950.000
Немачка	5.989.758	1.773.700	4.216.058
Француска	5.623.800	1.357.800	4.266.000
Аустро-Угарска	4.820.000	1.200.000	3.620.000
Велика Британија	2.998.583	908.371	2.090.212
Италија	1.597.000	650.000	947.000
Србија	1.978.148	1.250.000	728.148
Турска	725.000	325.000	400.000
Румунија	455.706	335.706	120.000
САД	360.300	126.000	234.300
Бугарска	239.890	87.500	152.390
Канада	239.605	66.655	172.950
Аустралија	218.501	59.330	159.171
Црна Гора	60.000	50.000	10.000
Белгија	58.402	13.716	44.686
Грчка	26.000	5.000	21.000
Португал	20.973	7.222	13.751
Јапан	1.207	300	907

[уреди] Краљевине Србија и Црна Гора у Првом светском рату

[уреди] Српско - аустроугарски односи пред избијање рата

У годинама пред Први светски рат Србија формално није била чланица ниједне од супротстављених коалиција, али је после Мајског преврата из 1903. године, када је дошло до смене династија, настојала да се у потпуности ослободи аустроугарске хегемоније. У том стремљењу Србија је природан ослонац налазила у Русији, самим тим и у осталим чланицама Антанте, па је нова српска спољна политика за Аустро-Угарску била потпуно неприхватљива. Из тога се родио сукоб и због њега ће Србија бити увучена у Први светски рат.

Србија је држала централни део Балкана, са стратешки важним долинама река Мораве и Вардара. Лако је преко старе Рашке могла да се споји са Црном Гором и избије на обале Јадранског мора. Владајући кругови у Бечу посебно су се плашили пијемонтске улоге Србије према српском и осталом јужнословенском становништву у Босни и Херцеговини и Аустроугарској монархији. Зато је аустроугарска политика према Србији у основи, имала радикалне намере: уништити самосталност српске државе. Од анексије Босне и Херцеговине, 1908. године, почели су да се разматрају планови о подели Србије или о битном смањивању српске територије.

[уреди] Сарајевски атентат

Током пролећа 1914. године, немачке милитаристичке кругове све је више хватала нервоза, јер се чинило да време ради за Антанту. Из Париза и Петрограда долазиле су вести да су Француска и Русија све спремније за рат и било је сасвим јасно да Антанта остаје сложна и да постаје све јача. Жељени рат за светску премоћ могао је у будућности да буде само јш неизвеснији. Аустро-Угарска је западала у све оштрије сукобе са Италијом, која се руководила само својим најужим интересима и Румунијом, која је све више клизила ка Антанти. Убрзање рата постало је императив за владајуће немачке кругове.

Како се ближило лето, све се више говорило о Србији као о земљи која угрожава интересе Централних сила. Чекао се повод који би био добар за мобилизацију немачког јавног мњења, као и за пропагандни рат у иностранству и дипломатске манипулације.

Франц Фердинанд

Гаврило Принцип у затвору

Повод за избијање Првог светског рата десио се на православни празник Видовдан, 28. јуна 1914. године, у Сарајеву (главном граду Босне и Херцеговине), када је Гаврило Принцип, припадник тајне терористичке организације Млада Босна, убио престолонаследника Аустроугарске монархије надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију. Мада званична Србија није имала ништа са организовањем атентата, јер због велике исцрпљености у балканским ратовима, није била спремна за рат, бечки двор је оптужио српску Владу за организовање атентата и убиство Франца Фердинанда.

Ни у Бечу ни у Берлину смрт аустроугарског престолонаследника није изазвала искрено жаљење, али је одмах била схваћена као добар повод за почетак већ дуго намераваног рата. Ко је стварно организовао атентат и да ли је за њега била одговорна српска Влада , није превише занимало оне који су желели обрачун са Србијом. Атентат је одлично послужио за покретање јавног мњења. Иако су чињенице говориле о недужности српске Владе, јер би се све супротно водило као самоубилачки велеиздајнички чин против свог народа и државе, овај повод за рат централне силе морале су да искористе. До данашњег дана је остала мистерија ко је стварни организатор Сарајевског атентата.

Одлука о рату била је коначна и обликована је у две царске престонице већ почетком јула. Са објавом рата сачекало се још три седмице како би Централне силе створиле што боље услове за отпочињање непријатељстава, тј. да максимално прикупе снаге, обману противника да се ништа крупно не спрема и да утичу на повољан развој међународне ситуације. Тако је 23. јула Србији упућен ултиматум са понижавајућим условима у вези са истрагом и утврђивањем кривице за убиство надвојводе Фердинанда. Захтевано је да српска Влада угуши сваку публикацију "која дражи на мржњу и презрење Аустроугарске монархије", да растури друштво "Народна одбрана" и друга удружења која се баве пропагандом против "великог суседа", да уклони из војске и државне службе све официре и чиновнике који су криви за ову пропаганду и да сместа ухапси мајора Воју Танкосића. Истрагу је требало да воде органи Владе у Бечу, што је и правно и морално вређало независност Краљевине Србије.

Српска Влада састала се исте вечери када јој је уручен ултиматум и могла је само да закључи да "не остаје ништа друго него да се гине". Показало се и да силе Антанте желе да избегну рат, па су "саветовале" Србији да попусти у највећој мери. Српски одговор био је коначно готов 25. јула, када је истицао рок ултиматума. Одговор Владе у Београду био је достојанствен и крајње попустљив. Прихваћени су сви захтеви, осим оног који се односио на директно мешање бечких органа. Нуђена је и арбитража Хашког суда или великих сила. Ипак, аустроугарска Влада је одмах по добијању српског писма прекинула дипломатске односе, а посланство се из Београда пребацило у Земун, на аустријску територију. Влада у Београду је одмах по прекиду дипломатских односа, 25. јула увече, пренела своје седиште у сигурнији Ниш, наредила евакуацију престонице и објавила проглас о општој мобилизацији.

[уреди] Ратна 1914.

Влада Аустроугарске монархије објавила је, обичном поштом, рат Србији, 28. јула 1914. године, тачно месец дана од дана погибије надвојводе Франца Фердинанда, у Сарајеву. Сутрадан је објављен ратни проглас Цара и Краља (монарха Аустроугарске монархије) Фрање Јосифа, а истог дана је принц Александар Карађорђевић објавио свој ратни проглас у коме је позвао цео народ под српску тробојку: "Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе!" Српску војску, укупно око 400,000 војника под командом регента Александра и начелника Врховне команде војводе Радомира Путника, чиниле су три Армије под командом Петра Бојовића, Степе Степановића и Павла Јуришића - Штурма, као и Ужичка војска под командом ђенерала Милоша Божановића и трупе града Београда.

Иако се Србија нашла у изузетно тешком положају, можда најтежем у дотадашњој новијој историји, њој је мало ко могао да притекне у помоћ. Црна Гора је била већ традиционални савезник Србије, повезана осећајем заједништва националне свести и историјске судбине. Према овим чињеницама је и одредила своје држање, упркос настојањима Беча да је одвоји од Србије и приволи на неутралност., обећањима да ће добити велику новчану помоћ, затим Скадар и делове Рашке. Већ 28. јула ујутру, Црна Гора је прогласила мобилизацију, а 1. августа Народна скупштина на Цетињу једногласно објављује рат Аустро-Угарској, позивајући да "загрљена браћа полете у свети бој". Операције црногорске војксе почињу 7. августа. Њена укупна јачина била је око 45,000 војника, под командом Краља Николе и дивизијара сердара Јанка Вукотића.

Општи напад на Србију аустроугарска војска отпочела је из правца Босне, преласком реке Дрине, 12. августа, под вођством генерала Оскара Поћорека, команданта аустоугарске Балканске војске. Прво је у жестоким борбама одбачена српска Трећа армија, а затим су нападнути и други делови србијанског и црногорског ратишта. Ђенерал Степа Степановић креће са својом Другом армијом из околине Аранђеловца према Дрини ("Марш на Дрину") и код села Текериша започиње битку која се од 16. до 18. августа свом силином распламсала на планини Церу и 20. августа завршила потпуним поразом аустроугарске Пете армије. У дневнику једног војника Монархије остало је записано под 19. августом следеће: "Армија је потучена и налази се у дивљем, хаотичном бекству. Почело је опште бежање. Једна разуздана руља јурила је у безумном страху према граници".

У незадрживом противнападу, српска војска продире у Срем, а заједно са црногорцима и у источну Босну. Аустроугарска војска имала је 23,000 погинулих и 4,000 заробљених војника. Српске жртве такође су биле велике - око 16,000 погинулих и рањених. Злочини над цивилима још од самог почетка рата били су нечувени: у Мачви,Јадру и Подрињу убијено је око 4,000 стараца, жена и деце.

Краћи прекид операција већег обима био је само предах пред још теже борбе. Аустроугарска Балканска војска попунила је свој састав и опрему, нарочито појачала артиљерију и одморила се. Од 8. септембра 1914. године, врши се константан притисак на Дрину, па се српска војска повлачи из Срема, где је и иначе доживљавала свакакве непријатности од домаћег цивилног становништва, па и од српског, које је на српску војску гледало са подозрењем, као на "геџе у опанку". Тешке борбе воде се на планинама Гучеву и Мачковом Камену, у западној Србији. Ово двомесечно рововско ратовање по планинским висовима западне Србије назива се Дринска битка. Крајем септембра тај део фронта је стабилизован. Црногорска краљевска војска продире дубоко у југоисточну Босну. Вукотићеве јединице избијају на планину Јахорину, истурени делови улазе у варошицу Пале, недалеко од Сарајева, а 3. октобра освојена је и планина Романија.Ипак, пред надмоћнијом војском великог суседа уследило је повлачење на десну, србијанску обалу реке Дрине.

Трећи снажан налет аустроугарске војске уследио је 6. новембра на Дринском фронту, убитачном артиљеријском ватром и одлучним притиском из сектора Сребреница - Љубовија.Жесток напад уследио је и са положаја у Мачви.

Желећи да сперу срамоту из претходних бојева и не жалећи жртве, аустроугарска војска потискује српске редове на целој линији фронта. Недостатак артиљеријске муниције прети катастрофом. Прва армија задобија тежак ударац. Ситуација је на ивици понора. Већ 8. новембра у Ваљеву одржава се заједничка седница Владе и Врховне команде, под председништвом регента Александра Карађорђевића. Војвода Путник у очајању спомиње чак и склапање примирја. Никола Пашић и регент Александар траже борбу до краја. После драматичне ноћи, прихваћен је став председника Владе. "Савезници", као и до тада остављају Србију без икакве помоћи.

Непријатељ је снажан: заузима Ваљево, Лајковац, Обреновац, Лазаревац, Косјерић, Пожегу,...Београд остаје без одбране и војска Монархије, 3. децембра у њему одржава тријумфалну параду. Са војском одступа и народ. Паника је на врхунцу, несташица хране је разорна, глад је на видику, очај се уселио у све српске домове. Помоћи ниоткуда, Грчка одбија да испоручи 20,000 граната док јој француска Влада не уплати адекватно обештећење. Треба подсетити да су само годину дана раније, 1913. српска и грчка Влада потписале Споразум о заједничкој одбрани у случају напада на једну од земаља потписница споразума. Из Немачке су полетеле одушевљене честитке савезничкој Монархији. Србија је на умору, давно сањани идеал "црно-жуте" монархије скоро је остварен.

Тог истог 3. децембра, када је Београд у непријатељским рукама, на ратну позорницу ступа славни ђенерал Живојин Мишић, који је 15. новембра постављен за команданта Прве армије. Са положаја западно од Горњег Милановца изненада прелази у противнапад. Мишић је повукао очајничке потезе: скратио је линију фронта, дао војницима времена за предах, нахранио их и драматично ставио пред избор - ропство под "Швабама" или борба до последњег човека. Из Грчке коначно стиже артиљеријска муниција. И војвода Степа Степановић и ђенерал Павле Јуришић - Штурм крећу у офанзиву. Аустроугарски фронт се поколебао, повио, а затим распао.

Српска офанзива напредује блиставо, непријатељнепрекидно одступа ка Сави и Дунаву, ратна опрема је разбацана по српским друмовима, број заробљеника је огроман. Један од њихових војника пише у свом дневнику: "Нисмо могли ни да замислимо да су нам Срби за петама. По јаругама много погинулих коња, разбацане робе, рубља, амови, конзерве. Бежимо у паници. Таласање и тискање на мосту, гурање и лактање, дрмање и неред не могу се описати". Београд је ослобођен 16. децембра. Непријатељ је потучен, растројен, побеђен и дефинитивно протеран са територије Краљевине Србије. Све ове борбе познате су под једним заједничким именом Колубарска битка.

У савезничким земљама, успешне битке донеле су Србији и Црној Гори признања и симпатије, и не много више од тога. Посебну пажњу привлачио је велики преокрет у Колубарској бици. Велике државе почеле су да цене ту малу балканску земљу која је одбрамбеним ударцима знатно пореметила непријатељске планове и морално понизила славно царство Хабзбурга. Србија и са њом Црна Гора, постала је важан део савезничке коалиције.

О херојству српске војске најбоља сведочанства оставили су њени непријатељи. У високим војним круговима у Бечу и Берлину, процењивано је да су снагу српској војсци давали и беспрекорно обучени и високоморално надахнути официри, а војвода Мишић оцењен је као најспособнији српски командант. За српског војника је истицано да је најбољи у одбрамбеним биткама, када се бори "тврдоглаво, активно и успешно". Артиљерија је била елитни део српске војске "пошто располаже добро обученим и најинтелигентнијим официрским саставом".

Упаде аустроугарских трупа у Србију током лета и јесени 1914. године, карактерисао је и окрутан поступак према цивилном становништву, који се може окарактерисати и као геноцид на одређеним подручјима. Иако су на заузетим територијама остали само старци, жене и деца, па и они у сразмерно малом броју, окупатор је затварао и стрељао веће групе људи, не гледајући на узраст. Када је потом српска војска ослобађала ове крајеве, наилазила је на трагове тешких злочина. У извршењу ових недела, чак и добровољно, за шта има гомила записа и сведочанстава истицали су се "Швабе који говоре нашки", одн. Хрвати и босанскохерцеговачки муслимани и са којима ће тај исти народ само неколико година касније живети у заједничкој држави. Ђенерал Павле Јуришић - Штурм је после Церске битке известио: "Аустријска војска починила је у нашим крајевима страховита зверства. Свуда по селима налазе се омање групе побијених и унакажених, већином деце и жена. Вешана су и стрељана и деца од 10 година!!!"

[уреди] Ратна 1915.

После исцрпљујућих борби и тешких страдања, Србија је у пролеће 1915. године била, како је записао амерички новинар Џон Рид, "земља смрти". Ратни напор био је претежак за Србију. У земљи је владала огромна глад, несташица животних намирница, стоке за вучу, сировина, новца и радне снаге, а области у којима су вођене борбе биле су разорене и попаљене. Највише су биле опустошене изузетно плодне области Посавине.

Епидемије болести почеле су да харају још у децембру 1914. године, а врхунац су достигле у фебруару и марту 1915. године. Пегави тифус био је смртоносан. Болнице су представљале места ужаса. Улице српских места биле су пуне кола натоварених грубо склесаним мртвачким сандуцима, а гробља су проширивана преко мере. Умрло је више од 100,000 грађана. Смрт је покосила и четвртину српских лекара и болничког особља.

Инострана помоћ, пре свега из Енглеске одлучујуће је допринела да се епидемија заустави. Међународна хуманитарна солидарност била је немерљива. Појединци, организације и Владе осетили су потребу да помогну једном малом народу који се претходних месеци прочуо по одлучној одбрани своје слободе.

После обиласка фронта на Дрини, амерички новинар Џон Рид је написао да се "дизао задах да се човеку смучи", да је ходао по мртвима, тако много их је било. Ипак се чудио и "изузетном одсуству горчине свуда у Србији". Био је у земљи чудноватој, и замрлој и живахној, у земљи изможденој ратом, а ипак изузетно високог борбеног морала. Џон Рид је овако видео Мачву: "Цео овај крај је био спаљен, опљачкан, а становништво побијено.Ниједног вола нисмо видели, а километрима ни човека.Прошли смо кроз места у којима је трава расла по улицама и где ниједно људско биће није више живело". О ваљевској болници, Рид је написао: "Постојала је и страшна соба, пуна људи, са тифусном гангеном, ужасном болешћу, од које месо трули и кости се мрве. Соба је пуна људи без ногу и руку, људи којима су трула лица и груди. Смрт је долазила у страшној агонији."

Највећа ратна искушења тек су се надвијала над Србијом. У септембру 1915. године, у Срему и у североисточној Босни, у јужном Банату и западној Бугарској, прикупљала се здружена војска за напад на Србију. Свим овим трупама, укупно око 800,000 савремено наоружаних војника, командовао је немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен, славом овенчани ратник. Припремана је велика концентрична офанзива против Србије, уз учешће елитних јединица три државе: Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске.

Удружене немачке и аустроугарске трупе започеле су напад 5. октобра 1915. године, снажном артиљеријском припремом и малим десантним акцијама. Сутрадан је почело форсирање Дунава и Саве. Основни правац продора овај пут био је усмерен из правца Баната, преко Дунава ка долини Велике Мораве.

Србија је нападачу могла да супротстави највише 300,000 војника, угл. старије доби, развучених на око 1,000 километара фронта. Српским армијама командовали су војводе Мишић и Степановић и генерал Штурм. Врховна команда налазила се у Крагујевцу.

Прву тачку најжешћег удара представљао је Београд. Град је нападнут страховитом артиљеријском ватром 6. октобра. Током целог дана на Београд се сручило најмање 30,000 граната, изузетно високе разорне моћи. Престоницу су поред редовних трупа бранили и цивили, старци, жене и деца који су узимали оружје од погинулих војника. Мајор Драгутин Гавриловић прикупља растројене јединице и наређује напад: "Образ Београда има да буде светао. Војници, јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Зато напред, у славу. Живео Београд!"

Непријатељ је напредовао, али веома споро и уз велике губитке. За две недеље борби, Макензенове трупе ушле су тек 30 километара дубоко у српску територију. Бугари у напад крећу 11. октобра, ударивши у леђа српску одбрану, али су остали приковани на полазним положајима. Немачки главни Генералштаб упућује појачања са француског бојишта. Срби, развучени на три стране, одступају корак по корак, а уз војску се повлачи и народ. Десетине и десетине хиљада цивила, са децом натовареном у кола или у рукама, вукући и носећи оно што се могло понети, иду према југу, не знајући где ће се зауставити. Србија је представљала покретну масуизбеглица, без крова и хране, која одступа по јесењем невремену и беспућу.

Непријатељ је напредовао све брже, али је већ изгубио петину својих снага. Ипак је снага одбране копнила, већ одраније истрошена. Пробијен је фронт у Македонији - Бугари већ 19. октобра избијају на Вардар, улазе у Куманово и заузимају Скопље. Срби су тако одсечени од Егејског мора. И поред тога, српска војска одступа у реду и непријатељ не успева да је опколи. Српско вођство показало се дорасло свим искушењима. Остарели краљ Петар је на првој линији фронта. Његов син је на положају са обичним војницима. У Берлину узалуд ишчекују српску понуду за капитулацијом. На седници Владе од 29. октобра у Крушевцу, којом је председавао регент Александар, усвојена је одлука: "да се има истрајати до краја у досадашњој политици". Иако и силе Антанте очекују да Србија пристане на сепаратни мир, српски морал је био већи од свих искушења. Излаз је тражен у свим правцима, осим у капитулацији.

У првој половини новембра 1915. године, српске трупе и народ сливају се на Косово.Влад аи Врховна команда одлучују да се изврши повлачење до албанске обале. О томе су обавештени савезници и тражи се помоћ у храни и опреми. Пашић ни једног тренутка не сумња у крајњи успех: "Након повлачења, ми ћемо за месец дана имати војску од 250,000 људи, добро опремљену, обучену и наоружану, која ће моћи, у друштву са савезницима, не само истерати непријатеља са Балкана, већ га и уништити".

Врховна команда издаје наредбу за повлачење 25. новембра 1915. године. Спас је виђен у истрајности, стрпљењу и крајњој издржљивости целог народа. Војска је била у расулу, неверица и очај претили су потпуним растројством. Глад је харала, бекства су била свакодневна. Искушења повлачења преко албанских планина и беспућа и страх од надолазеће зиме нису сви издржали. Разочарење због изостанка савезничке помоћи пратило је тешко мирење са мишљу да борбу треба наставити ван отаџбине. Испред је био надмоћнији непријатељ, а иза леђа шиптарске комите које су спречавале улазак у села где се могла наћи храна и топао конак.

Влад аје у Скадар стигла 28. новембра, а Врховна команда 6. децембра. Муке су биле превелике, страдања неиздржива, неописива. Албанске планине постале су масовна гробница непребројаних људи, неизбројаних судбина, неостварених животних снова. Остале су заувек расуте кости десетина хиљада помрлих од глади, изнемоглости, зиме или шиптарских куршума.

Средином децембра, доласком на албанску обалу, окончана је тек прва етапа страдања. Ни довољно хране, ни савезничких бродова није било. Смрт од глади је косила. Нешто хране благовремено је стигло само у луку Драч. Регент је молио руског цара за помоћ и наглашавао да је реч о опстанку српске војске. Коначно су савезници, после драматичних извештаја о пропадању војске и народа, одлучили да учине све што могу како би спасли српску војску. Постепено је стизало све више хране и санитетског материјала. Припреме за евакуацију Срба са албанске обале почеле су 29. децембра, а 8. јануара 1916. године, одлучено је да се војска пребаци на грчко острво Крф.

[уреди] Ратна 1916.

Црногорска војска, под командом сердара Јанка Вукотић, задржала је аустроугарску војску у бици на Мојковцу 6. јануара. Убрзо је дошло да капитулације Црне Горе. Краљ Никола одлази у Италију. Око 150.000 болесних и исцрпљених српских војника савезнички бродовима се пребацују на остфво Крф. Мало оствро Видо претворено је у болницу. Постало је острво смрти, а море око њега плава гробница. Опорављена српска војска, у октобру, је пребаћена на Солунски фронт, где ће учествовати у свим већим биткама.