Vaspitanje
Vaspitanje je proces planskog i sistematskog usavršavanja senzomotornih, intelektualnih, emocionalnih, moralnih i duhovnih svojstava i sposobnosti deteta, ali i odraslog. Kao oblik socijalizacije, vaspitanje je usmereno na uobličavanje ponašanja u socijalno poželjnom smeru. Ovaj proces može biti individualan i grupni. Prema svom predmetu, vaspitanje može biti fizičko, intelektualno, moralno, estetsko ili religijsko.[1]
Pod vaspitanjem se podrazumeva sve što ljudi preduzimaju sa ciljem formiranja ličnosti individue (razvoj svih potencijala, estetskih i moralnih vrednosti, usvajanje znanja, veština i navika…).[2]
Osnovno polazište u razmatranju odnosa vaspitanja i obrazovanja sastoji se u tome što se oba ova procesa međusobno sadrže i prožimaju pri čemu se često ističe da je vaspitanje širi i sveobuhvatniji pojam i proces koji u sebi neminovno i koordinirano sadrži proces obrazovanja. U suštini, može se reći da je vaspitanje sveukupno pedagoško delovanje na sve sfere čovekovog bića, umereno na izgrađivanje i formiranje celovite ljudske ličnosti u širu sferu spada i njena obrazovanost. Obrazovanje je, dakle, deo šireg procesa vaspitanja koji je usmeren na sticanje znanja i razvoj (praktičnih) sposobnosti ličnosti. Međutim, iako su oba ova procesa strogo uslovljena i međusobno koordinirana u naukama i teorijama o obrazovanju i vaspitanju oni se posebno razmatraju i proučavaju i to kao posebni i osnovni pedagoško-andragoški pojmovi i procesi.
Beba dolazi na svet sa potencijalima koji joj omogućavaju da ih razvija u određenom pravcu. Beba je biće u nastajanju.
Obeležja ljudske vrste[uredi | uredi izvor]
Iz ovog biološkog deficita proističu dva obeležja ljudske vrste:
- vaspitljivost — mogućnost da se bude vaspitan. Bebina nedovršenost otvara velike mogućnosti razvoja u smislu domena i u smislu raznovrsnosti;
- neophodnost vaspitanja — vaspitanje je nužan činilac u procesu izrastanja bebe koja dolazi na svet. Iako beba nasleđem donosi određene organe za govor, to nije dovoljno da ona i ovlada govorom. Tek kroz interakciju sa drugim ljudima ona će moći da razvije svoj potencijal.
Sa istorijskim razvojem društva i promenama u proizvodnji, kroz industrijalizaciju, došlo je do promena i u porodici. Ekonomski i društveni procesi, kao posledica, izmenili su proizvodnu funkciju porodice i doveli do promena u njenom položaju i strukturi. Kada je u pitanju predškolsko vaspitanje i razvoj, javlja se potreba da se deca zaposlenih roditelja zbrinu.
Oblici vaspitanja[uredi | uredi izvor]
Dva su osnovna oblika vaspitanja:
- Primarno vaspitanje ili primarna socijalizacija, koja se vezuje za porodicu kao primarnu društvenu grupu i postiže se kroz ljubav, toplinu i afektivnost;
- Sekundarno vaspitanje ili sekundarna socijalizacija, koja se ostvaruje kroz druge društvene grupe kao što su škola, gupe vršnjaka, raznovrsne društvene organizacije i slično.
Razvoj vaspitanja[uredi | uredi izvor]
U razvoju vaspitanja javljaju se dva osnovna procesa:
- Profesionalizacija i institucionalizacija — vaspitanje se izdvaja u posebnu delatnost i institucionalizuje kao posebna delatnost. Vaspitanje se ne dešava više samo u okviru porodice, već se javljaju i javne, profesionalne institucije sa profesionalnim i stručnim saradnicima i osobljem. javljaju se čuvališta koja su imala određeni vaspitni efekat.
- Usložnjavanje i diferencijacija — vaspitanje prestaje da bude jednoobrazno za sve. Diferencira se prema uzrastu (predškolsko, osnovna škola, srednja škola,…), sposobnostima (vaspitanje u ustanovama za zdravu decu, specijalno vaspitanje,…), polu (nema nekih specifičnosti, osim prema tradiciji). Kao posledica diferenciranja javlja se razlika između vaspitanja i obrazovanja.
Vaspitanje kao društveni fenomen[uredi | uredi izvor]
Vaspitanje se može smatrati društvenim fenomenom s obzirom da je čovek u suštini društveno biće (društvo se uspostavilo radi zadovoljenja potreba ljudi). Društveni interes se, u ovom pogledu, ogleda u nastojanju da sistem vrednosti određenog društva postane sistem vrednosti individue, u čemu vaspitanje predstavlja ključni činilac. Takođe se ogleda i u potrebi da se procesom vaspitanja formiraju ličnosti koje će kasnije biti u stanju da efikasno učestvuju u društvu i da doprinesu njegovom daljem razvoju (posebno je izražen ekonomski interes društva).[2]
Vaspitanje kao individualni fenomen[uredi | uredi izvor]
Svaka individua nosi jedinstveni potencijal (koji je u velikoj meri genetski determinisan), pa se samim tim i razvija kao jedinstvena, neponovljiva ličnost. U tom smislu, osnovni cilj vaspitanja je da omogući, podstakne i unapredi razvoj individue. Princip individualnosti podrazumeva da, svaka aktivnost u procesu vaspitanja, treba da uzima u obzir individualne specifičnosti vaspitanika. Ovo je posebno važna karakteristika u nastavi- svaki učenik treba da napreduje u skladu sa svojim mogućnostima. Individualizacija u nastavi se postiže kroz:
- upošljavanje onih sposobnosti koje još uvek nisu razvijene;
- podsticanje aktivnosti koje omogućavaju razvoj interesovanja (problem može da nastane kada se sadržaj rada ne poklapa sa sklonostima učenika);
- omogućavanje rada u grupi ili samostalnog rada, kao i davanje šanse učenicima da rade onim tempom koji im odgovara;
- stvaranje radnih navika i usklađivanje obrazovnih aspiracija sa stvarnim mogućnostima učenika.[2]
Procesualnost vaspitanja[uredi | uredi izvor]
Vaspitanje uvek ima karakteristike toka i procesa, odnosno predstavlja sistem aktivnosti koje treba da omguće razvoj unutrašnjih procesa individue. Drugim rečima, vaspitanje je spoljašnji proces kojim se ostvaruje delovanje na unutrašnji proces izgradnje psihofizičkih struktura individue.
Razvoj individue se jednim delom odvija pod dejstvom vaspitanja, a drugim delom na osnovu nasleđa, sredine i aktivnosti individue. U tom smislu, učenje može da se podeli na intencionalno (osmišljeno i odvija se u sklopu procesa vaspitanja i obrazovanja) i funkcionalno učenje (u spontanim situacijama svakodnevnog života). Negativno orijentisani uticaji koji dolaze iz svakodnevnih situacija mogu da stvore konflikt među vrednosnim strukturama i znatno oslabe nivo intenziteta aktivnosti u procesu vaspitanja.[2]
Socijalizacija[uredi | uredi izvor]
Proces socijalizacije suštinski povezuje vaspitanje kao društveni i individualni fenomen. Socijalizacija predstavlja skup raznorodnih uticaja na indvidiuu koji se odnose na njeno osposobljavanje za život u društvu. Ovi uticaji su, u nekim slučajevima, nenamerni, spontani, pa čak i negativno orijentisani. I samo vaspitanje, na neki način, predstavlja socijalizaciju individue, s tim da je ono namerna, sistematska i metodička socijalizacija, vođena ciljem vaspitanja.[2]
Vaspitanje i obrazovanje[uredi | uredi izvor]
Vaspitanje i obrazovanje su tesno povezani i zajedno čine celovit vaspitno-obrazovni proces, pa postoji problem pri jasnom razgraničavanju ova dva pojma. Obrazovanje je srž procesa vaspitanja i odnos između vaspitanja i obrazovanja se može označiti kao odnos između opšteg i posebnog. Vaspitno-obrazovni procesi se mogu razvrstati na tri nivoa:
- Učenje i saznavanje- proces usvajanja znanja, umenja i navika (obrazovanje); predstavlja osnovni preduslov razvoja bilo koje sposobnosti; sa formiranjem ličnosti je povezano kroz saznajnu komponentu stavova i vrednosti.
- Razvoj sposobnosti- proces razvijanja psihičkih i fizičkih sposobnosti (vaspitanje u užem smislu).
- Formiranje ličnosti- proces formiranja pogleda na svet, emocionalnog i moralnog života ličnosti u celini (vaspitanje u širem smislu).
Nastava predstavlja najorganizovaniji i najsistematičniji model realizacije procesa vaspitanja i obrazovanja. Pored sistematičnosti i organizovanosti, svojstvene su joj i druge karakteristike vaspitanja, kao što su svesnost, namernost, celishodnost i procesualnost. Nastavni plan i program, organizacija nastave, oblici rada i nastavne metode su sastavni deo sistema i procesa nastave. Nastava predstavlja složen i dinamičan sistem, a didaktički princip podrazumeva da sve što se odvija u procesu nastave treba da bude u skladu sa ciljem optimalnog funkcionisanja ovog sistema. Kroz nastavu se ostvaruje model povezanosti znanja u koherentni sistem.[2]
Ostali činioci razvoja individue[uredi | uredi izvor]
Vaspitanje nije jedini činilac razvoja već tu spadaju i nasleđe, uticaj sredine i aktivnosti individue.
Kako će se odvijati proces razvoja i koji će dometi biti ostvareni, u velikoj meri zavisi od naslednih faktora, odnosno genetske osnove. Skup osobina koje osoba donosi rođenjem naziva se genotip, dok je skup osobina koje nastaju razvojem tih predispozicija fenotip. Proces sazrevanja je u osnovi biološki proces koji se odvija po određenim zakonitostima, a sa ciljem realizacije svih nasledno utvrđenih mogućnosti organizma.
Teorije u kojima se ističe presudni značaj nasleđa se nazivaju nativističkim ili teorijama ’plave krvi’. Kod njih je zastupljeno stanovište pedagoškog pesimizma, odnosno verovanje da se vaspitanjem ne može ostvariti značajan uticaj na razvoj.
Svaka osoba postoji u manje ili više složenoj sredini, gde se mož govoriti o jednosmernim (od sredine ka individui) i dvosmernim uticajima (kada se uspostavlja međusobna interakcija). Dobra socijalna stimulacija je jedan od najvažnijih uslova za razvoj individue, pa je tako glavni smisao vaspitanja da osmisli razvojno podsticajnu sredinu. Uticaji iz sredine su uglavnom slučajni i neorganizovani, odnosno nemaju klasične karakteristike vaspitanja. Društvo vršnjaka u velikoj meri oblikuje svest individue i uticaji koji odavde dolaze mogu biti pozitivno ili negativno orijentisani u zavisnosti od toga da li su u skladu sa generalnim sistemom vrednosti društva. Veliki uticaj u današnje vreme imaju i sredstva masovnih komunikacija. Glavna karakteristika sredinskih faktora razvoja jeste neusklađenost različitih uticaja.
Ideje koje potenciraju značaj sredine i vaspitanja za individualni razvoj se vide kroz empirističke i sociološke teorije. Ovde se zauzima stanovište pedagoškog optimizma, gde često dolazi do prenaglašavanja značaja vaspitnja. Ove teorije vode poreklo od ruskog psihologa Vigotskog.
Razvoj individue se ostvaruje i pod uticajem raznovrsnih aktivnosti koje ona upražnjava. Potreba za aktivnošću predstavlja osnovnu karakteristiku svih živih bića, što se kod ljudi vidi od najranijeg perioda (refleksne reakcije na spoljašnje nadražaje). Sklonost ka pasivnosti više predstavlja karakteristiku pojedinih stanja, nego generalno svojstvo ljudske vrste. Dokazano je da postoje senzitivni periodi razvoja kada upražnjavanje određenih aktivnosti daje optimalne rezultate.[2]
Načini gledanja na čoveka i na vaspitanje[uredi | uredi izvor]
Postoje dva načina gledanja na čoveka i na vaspitanje:[3]
- Bihevioristički (funkcionalni) — dobar primer je vaspitanje u Sparti (vaspitanje = menjanje; pretnje i kazne);
- Fenomenološki (humanistički) — dobar primer je vaspitanje u Atini (vaspitanje prati prirodu deteta).
Istorija vaspitanja[uredi | uredi izvor]
Vaspitanje je oduvek imalo važnu, progresivnu ulogu u filogenetskom (razvoj društva) i ontogenetskom (razvoj individue) razvoju čoveka, kao i u razvoju društvenog života i društvenih odnosa. Vaspitanje kao delatnost je stara koliko i čovek i društvo, kao oblik organizovanja ljudi kroz istoriju. Jedan od načina da se sagleda kompleksnost procesa razvoja vaspitanja kroz istoriju odnosi se na razmatranje osnovnih karakteristika vaspitanja u okviru istorijskih epoha.[4]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
- ^ a b v g d đ e Antonijević, R. (2013). Opšta pedagogija. Beograd: Institut za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta.
- ^ Koković, D. : Sociologija obrazovanja, Novi Sad 1994.
- ^ Antonijević, R. (2013). Opšta pedagogija. Beograd: Institut za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta.