Gentil

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gentil Montefjor, Mađarska ilustrovana hronika.

Gentil Montefjore (rođen između 1240. i 1250. - umro 27. oktobra 1312. u Luci) je bio kardinal i papski legat u Ugarskoj u poslednjoj fazi građanskog rata.

Mladost[uredi | uredi izvor]

Gentil je rođen između 1240. i 1250. godine u velikaškoj porodici Montefjore, grofova Partina. Stupio je u franjevački red 1248. godine. Postao magistar teologije na univerzitetu u Parizu pre 1295. godine. Budućeg papu Bonifacija upoznao je u Peruđi. Obavljao je dužnost profesora u papskoj kuruju 1296. godine. Kardinal je postao u vreme pontifikata pape Bonifacija VIII 1298. godine[1].

Papski legat[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Građanski rat u Ugarskoj (1301—1310)

Boravak u Hrvatskoj i Dalmaciji[uredi | uredi izvor]

Karlo Robert, Mađarska ilustrovana hronika.

Kao papski legat Klimenta V, prvog avinjonskog pape, boravio je od 1307. godine u Ugarskoj, Poljskoj, Bosni, Srbiji, Galiciji i Lodomeriji. Zadatak mu je bio da neposlušne ugarske plemiće privoli da pruže podršku anžujskom pretendentu Karlu Robertu u borbi za ugarski presto. Takođe, zadatak mu je bio i da uredi ugarsku crkvu koja je i sama učestvovala u građanskom ratu. U Split stiže maja meseca 1308. godine. Dočekao ga je tamošnji velikaš Pavle Šubić sa svojim sinom Jurjem II. Sačuvana je isprava od 12. juna 1307. godine kojom je Gentil dodelio krčkom biskupu Tomi i njegovim naslednicima prihode benediktanskog manastira Svete Marije na Košljunu. Monasi su se imali premestiti u neki drugi manastir. U Trogir je stigao 16. juna 1307. godine gde je posredovao u sporu ovog grada sa Šibenikom oko poseda Bosiljine. Potom se uputio u Skradin gde je stigao 24. juna. Tamo ga je čekao ban Pavle Šubić.

U Skradinu je Gentil 27. juna 1307. godine radio po žalbi Trogirana koju je rešio u njihovu korist. Dodeljena im je obaveza da prime splitskog nadbiskupa samo kada dolazi u službenu posetu. Istoga dana Gentil je otišao u Vranu gde se zadržao do 17. jula 1307. godine, kada odlazi u Zadar. Zadarsko plemstvo osporavalo je Gentilova ovlašćenja kao papskog legata, pozivajući se da je dobio mandat samo za Ugarsku i Hrvatsku, dok je Zadar pripadao Mletačkoj republici. Sukob je kulminirao Gentilovom ekskomunikaciom protivnika, nakon čega je 16. avgusta 1307. godine otišao u Senj. Tamo je ponovo posredovao u sukobu dvojice biskupa. Iz Senja je otputovao u Modruš (1. septembra), a odatle u Zagreb, gde ga je po nekim izvorima dočekao sam Karlo Robert[1].

Pomoć Karlu Robertu[uredi | uredi izvor]

Oktobra meseca Gentil je iz Zagreba otputovao u Budim gde je posvetio novu kraljevsku krunu 11. juna 1309. godine. Naime, kruna Svetog Stefana, kojom su se tradicionalno krunisali ugarski kraljevi, nalazila se u posedu Ladislava Apora. Nakon smrti poslednjeg Arpadovca, Andrije III, izbor za novog kralja Karlovih protivnika bio je češki prestolonaslednik Vaclav koji je bio unuk Otakara II Pšemisla i praunuk Rostislava Mihailovića i Ane, ćerke Bele IV. Vaclav (Laslo) je krunisan 27. avgusta 1301. godine, ali je, budući bez svake vlasti, odustao od pretenzija i predao krunu svom rođaku, bavarskom vojvodi Otonu Vitelsbahu. Ni Oton nije mogao da se održi u Ugarskoj, već je pobegao kod erdeljskog vojvode Ladislava Apora. Apor ga je uhapsio, oduzeo krunu i proterao. Tako se kruna našla u rukama vojvode Erdelja. On ju je ponudio četvrtom pretendentu, Dragutinovom sinu Vladislavu. Gentil, koji je u Ugarsku došao kako bi Karlove protivnike (Matiju Čaka, Henrija Gisingovca i Ladislava Apora) privoleo da prihvate Karlovu vlast, krunisao ga je 15. juna 1309. godine za kralja[2].

Poslednje godine[uredi | uredi izvor]

Kardinal Gentil posvećuje kapelu Svetog Martina u kojoj je i sahranjen.

Nakon Budima, Gentil jedno vreme boravi u Trnavi, da bi 30. oktobra 1309. godine dospeo u Požun (Bratislavu), gde je ostao do septembra 1311. godine. U Ugarskoj, Ladislav je pod pretnjom ekskomunikacije od strane Gentila pristao da vrati krunu. Karlo je avgusta 1310. godine krunisan za kralja. Međutim, mnogi velikaši, koji su do tada samo formalno priznavali njegovu vlast, sada su se odmetnuli. Matija Čak je čak i napao novog ugarskog kralja. Gentil je pred odlazak iz Ugarske ekskomunicirao samovoljnog ugarskog velikaša[3].

Smrt[uredi | uredi izvor]

Iz Požuna, preko Bečkog Novog Mesta, Gentil je krenuo nazad kod pape. Umro je na putu ka Avinjonu, u Luci, 27. oktobra 1312. godine. Sahranjen je u bazilici Svetog Franje Asiškog. Gentil je iza sebe ostavio spise o svojoj diplomatskoj misiji: Acta legationis cardinali Gentili (1307—1311). Objavljeni su u zbirci Monumenta Vaticana historiam regni Hungariae illustrantia u Budimpešti 1885. godine. Napisao je i više homilija, odbranu pape Bonifacija VIII (Apologia item pro Bonifatio VIII) i raspravu protiv fratrića (Dissertatio adversus Fraticcelos)[1].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Hrvatski biografski leksikon
  2. ^ Hardi 2012, str. 105–111
  3. ^ Hardi 2012, str. 111–112

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Hrvatski biografski leksikon, pdf.
  • Hardi, Đura, Drugeti: povest o usponu i padu porodice pratilaca anžujskih kraljeva, Filozofski fakultet Novi Sad, odsek za istoriju (2012)
  • Rokai, Peter (2002). „Istorija Mađara od najstarijih vremena do Mohačke bitke 1526. godine”. Istorija Mađara. Beograd: Clio.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гентил&oldid=26848761”