Ekonomska integracija

Ekonomska integracija se ostvaruje na prostoru koji obuhvata teritorije više država, sa ciljem da se otklone prepreke kretanju, pre svega, robe, ali i usluga i faktora proizvodnje.

Nastanak

Ekonomske integracije obično nastaju na dva načina. Prvi je političkom voljom države koja je dovoljno snažna da takvu ideju nametne (npr. Rimsko carstvo, ili evropske kolonijalne sile XVIII i XIX veka). Drugi je na bazi sporazuma između suverenih država. To je uobičajeni način stvaranja integracija u XX veku, i obično podrazumeva neku vrstu institucionalne forme udruživanja.

Vrste ekonomskih integracija

Postoji nekoliko tipova ekonomskih integracija, pri čemu svaka sledeća uključuje u sebe karakteristike one prethodne. Uz to, efekti stvaranja jednog oblika integracije vremenom se iscrpljuju, pa tako države posle toga nastoje da uspostave više oblike saradnje.

• Sporazum o preferencijalnoj trgovini - Države koje su zaključile ovakav sporazum primenjuju na međusobnu razmenu niže carinske stope u odnosu na carinske stope koje se primenjuju na uvoz iz zemalja izvan sporazuma. Međutim, niže carine se, po pravilu, ne primenjuju na celokupan uvoz, već samo na onu robu koja zadovoljava pravila o preferencijalnom poreklu. Na primer, Velika Britanija i zemlje Komonvelta su posle 1919. godine uspostavile sistem uzajamnih preferencijalnih carina.

Zona slobodne trgovine se formira u situaciji kada dve ili više zemalja pristanu na ukidanje internih barijera za obavljanje trgovine. U ovom slučaju su sve carine na međusobnu razmenu ukinute. Zemlje koje potpišu sporazum o zoni slobodne trgovine održavaju politiku nezavisne trgovine među zemljama potpisnicama, pri čemu se poštuju i zemlje koje ne pripadaju grupaciji.

U odnosu na uvoz iz trećih zemalja, svaka zemlja zadržava sopstveni carinski režim. Sistem zone slobodne trgovine ne podržava uvoz iz zemalja članica sa najnižim carinama, koji se u suštini svodi na pretovar robe u ostale zemlje koje se nalaze u toj grupaciji. Svaka država očekuje da će koristi od povećanog obima međusobne razmene biti bar izjednačene sa gubicima sa kojima se suočavaju pojedini domaći proizvođači usled ukidanja uvozne zaštite.

Primeri za ovo su npr. Evropska ekonomska zona (EEZ) i Centalnoevropska zona slobodne trgovine (CEFTA).

Carinska unija je trgovinski sporazum kojim grupa zemalja uvodi zajedničku carinsku tarifu u odnosu na uvoz iz trećih zemalja, pri čemu se između njih odvija slobodna trgovina. Drugim rečima, carinska unija = zona slobodne trgovine + zajednička carinska tarifa.

Zajedničko tržište. U ovom slučaju je, pored slobodnog kretanja robe, omogućeno i slobodno kretanje faktora proizvodnje – kapitala i rada. Naime, uklanjanjem prepreka međusobnoj trgovini do koga dolazi stvaranjem carinske unije, širi se tržište za različite proizvode i usluge. Vremenom, javlja se nastojanje proizvođača da svoje kompletno poslovanje, a ne samo prodaju, prošire i na ostale zemlje članice. Javlja se potreba za povećanim investiranjem, a i angažovanjem radne snage, što stvara pritisak da se ukinu prepreke koje sprečavaju njihovo slobodno kretanje. Primer je zajedničko tržište Evropske Ekonomske Zajednice.

Ekonomska unija. To je zajedničko tržište gde se države članice dogovaraju i harmonizuju svoje ekonomske politike ili čak sprovode jedinstvenu ekonomsku politiku. Zbog toga se obično pravi razlika između delimične i potpune ekonomske unije (koja se još naziva i ekonomska i monetarna unija). Kod delimične unije članice se dogovaraju recimo o politici kamatne stope, deviznih kurseva, poreskoj harmonizaciji itd., dok kod potpune unije postoji zajednički novac, zajednička centralna banka, i vlada sa nadnacionalnim ovlašćenjima koja sprovodi ekonomsku politiku. Primer za ekonomsku uniju jeste Evropska unija. Impuls za stvaranjem ekonomske unije se javlja iz sledećeg razloga. Kada je u okviru zajedničkog tržišta omogućeno slobodno kretanje radne snage i kapitala, prirodno se javlja potreba za koordinisanjem politika vezanih za obrazovanje, obuku, penzije, socijalnu zaštitu, kamatne stope, stabilnost cena, poreze itd., što vodi usklađivanju ekonomske politike i u mnogim drugim oblastima, a, konačno, i kreiranju jedinstvene ekonomske politike.

Politička unija. Sprovođenjem jedinstvene ekonomske politike vlade zemalja članica dosta intenzivno sarađuju. To vremenom vodi saradnji i u mnogim drugim oblastima, uključujući i odbrambenu i bezbednosnu politiku, a time se stvara prostor i za kreiranje političke unije.

Poređenje oblika ekonomskih integracija

Poređenje oblika ekonomskih integracija, prema Kiganu i Grinu (W. J. Keegan, M. S. Green: Global Marketing, Prentice Hall, 2000.):

Stepen integracije	Eliminacija carina i kvota između zemalja članica	Sistem zajedničkih tarifa i kvota	Eliminacija restriktivnih mera na kretanje faktora i proizvodnje	Harmonizacija i unifikacija ekonomsko-socijalne politike i institucija
Zona slobodne trgovine	Da	Ne	Ne	Ne
Carinska unija	Da	Da	Ne	Ne
Zajedničko tržište	Da	Da	Da	Ne
Ekonomska unija	Da	Da	Da	Da

Literatura

• Slobodan Kotlica, Boris Knežević: Ekonomika međunarodnog poslovanja, Beograd, 2005.

Vidi još

• Spisak ekonomskih integracija