Римско царство

Из Википедије, слободне енциклопедије
Римско царство
Imperium Romanum

Imperium Romanum
Застава (недостаје слика грба)
Застава Грб
Највећи територијални обим Римског царства и његових клијентских држава у време смрти цара Трајана 117. године.
Највећи територијални обим Римског царства и његових клијентских држава у време смрти цара Трајана 117. године.
Географија
Континент Европа, Азија, Африка
Главни град Рим
Површина 6.500.000 km² (117. године) km²
Становништво 88.000.000 (117. године)
Друштво
Званични језици латински, грчки
Религија пре 380. године култ императора (Политеизам), од 380. Хришћанство
Валута Сестерциј
Законодавна власт Сенат
Владавина
Облик владавине Империја, аутократија
Титула владара Император
Владар Октавијан Август 27. п. н. е.- 14. н.е
Други владар Трајан 98. - 117.
Трећи владар Константин I 306. - 337.
Четврти владар Теодосије I 379. - 395
Пети владар Ромул Августул 475. - 476.
Историјско доба Класична и касна антика
Оснивање 27. п. н. е.
Престанак 476.
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Vexilloid of the Roman Empire.svg Римска република Византија Flag of Palaeologus Dynasty.svg
rmn-military-header.png

Римско краљевство
753. п. н. е.510. п. н. е.
Римска република
510. п. н. е.27. п. н. е.
Римско царство
27. п. н. е.476.

Принципат
Западно царство

Доминат
Источно царство

Редовни магистрати

Цензор
Конзул

Претор
Едил

Квестор
Трибун

Ванредни магистрати

Диктатор
Magister equitum
Војни трибун
с конзулском влашћу

Тријумвири
Децемвири

Промагистрати

Проконзул

Пропретор

Прокуратор

Титуле и почасти
Цар

Принцепс
Доминус
Император
Цезар
Август
Тетрарх

Понтифекс максимус
Magister militum
Легат
Официјус
Префект
Ликтор

Римско право

Сенат
Скупштине

Курсус хонорум
Аукторитас

п  р  у

Римско царство (лат. Imperium Romanum) је уобичајени назив за римску државу после реформи које је спровео Октавијан Август у последње три деценије првог века пре Христа. Предавгустовска држава се обично назива Римска република. Римско царство је управљало свим хеленистичким државама на Средоземљу, као и келтским подручјима северне Европе. Последњи западноримски цар збачен је 476. године, али тада је источним подручјима Царства већ владао други цар са седиштем у Константинопољу. Источно римско царство (Византија) и даље је постојало, иако се постепено смањивало, све до 1453. године, кад су Турци освојили Константинопољ. Касније државе на западу (Франачко краљевство и Свето римско царство) и на истоку (руски цареви) користили су римско државничко назив све до модерног доба.

Огромно наслеђе Римског царства види се и данас у западњачким институцијама, праву, архитектури и многим другим подручјима живота.

Успон Октавијана Августа, првог цара, 30. п. н. е.- 14. н.е.[уреди]

Август од Прима Порте, рани први век нове ере.

Рим је почео са анексијом провинција у III веку пре нове ере, четири века пре него што ће достићи своју највећу територију, и у том смислу, Рим је био царство док се још њиме владало као републиком.[1] Републиканским провинцијама управљали су конзули и претори, који су били изабрани на једну годину и имали су Империјум „право командовања“.[2] Гомилање богатсва и војне моћи од стране неколико људи преко њихових провинцијских положаја био је важан фактор који је допринео трансформацији републике у аутократску империју.[3] Касније, моћ императора изражена је као империјум (од ове речи порекло воде многе речи које означавају царство, као на пример, у Француском и Енглеском језику Empire). Али ова реч добија на значају тек касније у римској историји.[4]

Барокна слика Битке код Акцијума. Лоренцо А. Кастро, 1672. Морнарички музеј у Гриничу, Уједињено Краљевство.

Кад је пропала Римска република (509. п. н. е. - 31. п. н. е.), Октавијан Август, унук сестре Гаја Јулија Цезара учврстио је свој положај победом над јединим преосталим противником, Марком Антонијем, у бици код Акција 31. п. н. е.

Дотадашњи су догађаји радили у његову корист: Рим је због грађанског рата био у хаосу. Осим тога, Рим није био спреман прихватити власт деспота.

Октавијан је званично говорио да је спасио републику и пажљиво је своје нове моћи и повластице сместио у окриве старих републиканских институција и принципа владавине.

Октавијан је био лукав човек. Одбио је титуле које су римљани повезивали са монархијом. Настављено је са избором конзула, народни трибуни наставили су да предлажу законе а сенатори су и даље дебатовали у курији. Август је био тај који је увео принцип у коме цар контролише све крајње одлуке, уз подршку војне силе. Прво је распустио војску и организовао изборе. Изабран је на највиши положај у држави, на положај конзула. Године 27. п. н. е. званично је вратио власт римском сенату, па се понудио да се одрекне своје војне премоћи и власти над Египтом. Не само да је Сенат одбио његову понуду, него му је препустио и Хиспанију, Галију и Сирију. Мало након тога, Сенат му је доделио назив Августа (лат. Augustus = преузвишени).

Ипак, Август је знао да му положај конзула неће донети апсолутну моћ. Године 23. п. н. е. одступио је с тог положаја како би стекао друга два. Као прво, иако је био патрицијског рода узео је овлашћења народног трибуна, што му је омогућило да сазива сенат кад год хоће и одређује предмете за расправу. Такође, тај положај му је обезбедио и неприкосновеност (лат. Sacrosantus) односно култну недодирљивост. Свакоме ко би се усудио да му се насилно супростави претила је казна богова. Као друго, добио је највиша овлашћења тј. империјум (лат. Imperium) који је у време Републике припадао само конзулима и преторима. Империјум му је омогућавао да у свако доба командује римском војском која је искључиво њему дуговала верност.

Година 23. п. н. е. обично се рачуна као година кад је Август постао римски цар. Ипак, више је волио грађанске титуле попут титуле принцепса сената (лат. Princeps senatus) и „првог грађанина“. Као цар, Август је хладнокрвно и ефикасно уредио своје царство; његове су изузетне способности великим делом заслужне што се Римско царство одржало тако дуго. Увео је стандардизовани новац и порезе; изградио је бирократску структуру од припадника коњаничког сталежа и ослобођеника (бивших робова). Војницима је уредио начин плаћања и читав програм повлачења из службе после рока од 20 година.

Био је вешт пропагандиста. Добио је подршку римских књижевника кад је постао покровитељ песника Хорација, историчара Тита Ливија и нарочито Вергилија. Да се свиди народу, користио је игре и посебне догађаје који су славили њега и његову породицу.

Као апсолутни владар Царства, именовао је свог наследника. Тако је вратио обичај који је одбачен још приликом оснивања Римске републике као срамотан. У почетку је то требало да буде Марцел, син његове сестре, који се оженио Августовом кћери Јулију Старију. Међутим, Марцел је умро 23. п. н. е. Након Марцелове смрти Август је удао своју ћерку за Марка Агрипу, који му је главни помоћник, нарочито у војним питањима. Из тог је брака потекло петоро деце, три сина и двије кћери: Гај Цезар, Луције Цезар, Јулија Млађа, Агрипина Старија и Постум Агрипа (име „Постум“ значи да је дете рођено након очеве смрти). Август је усвојио своја два најстарија унука, Гаја и Луција, чиме је постало очигледно да их он сматра својим налседницима. Показао се широкогрудним и као очух, према Ливијиној деци из првог брака, Друзу Старијем и Тиберију Клаудију, након што су освојили велике делове средње Европе.

Агрипа је умро 12. п. н. е., а Ливијин син Тиберије се развео и оженио са Агрипином удовицом и то по Августовом налогу. Тиберије је учествовао у Августовој трибунској власти, али убрзо се повукао на Родос, вероватно зато што је осећао да Август даје предност Гају и Луцију. Када су и Гај и Луције умрли као младићи (4. односно 2. године после Христа, и како му је брат Друз умро још раније (9. п. н. е.), Тиберије је позван назад у Рим. Тада га је Октавијан Август коначно усвојио и тако одредио за наследника.

Октавијан Август је умро 19. августа 14. године нове ере. Убрзо га је сенат прогласио богом и уврстио у пантеон римских богова. Постум Агрипа и Тиберије су проглашени наследницима. Постум, који је тада живео повучено, одмах је убијен. Вероватно је Тиберије умешан у његову смрт.[тражи се извор од 09. 2009.]

Августова владавина портретисана је у литератури и уметности тога времена као „Златно Доба“. Август је положио темеље система који се назива принципат и који је трајао готово три века (27. п. н. е. - 284. н.е.). Првих двеста година принципата традиционално се називају добом Pax Romana. Током овог периода царство је држано на окупу помоћу учествовања у цивилном животу, економских веза и заједничких културолошких, правних и религијских норми. Побуне у провинцијама нису биле честе, али гушене су брзо и без милости када би се догодиле, као у Британији и Галији.[5] Шездесет година Јеврејско-римских ратова у другој половини првог века и првој половина другог века, биле су посебне по дужини и насиљу.[6]

Августови наследници: Јулијевци-Клаудијевци[уреди]

Тиберије, 14. - 37. н.е.[уреди]

Биста императора Тиберија, музеј у Копенхагену

Тиберије је био изузетно успешан генерал, освојио је Панонију, Далмацију и Рецију а привремено и делове Германије, тиме успостављајући темеље северне границе царства, али је остао упамћен као мрачан, повучен и суморан владар који заправо и није желео да постане цар. Плиније Старији Тиберија назива tristissimus hominum „најсуморнијим међу људима“.[7][8]

Након смрти сина Друза Млађег, 23. године, Тиберије је постао још повученији да би се 26. повукао из Рима на острво Капри, препустивши администрацију царства бескрупулозном Луцију Елију Сејану и Квинту Невију Макрону. Управо је по хришћанској традицији за време Тиберијеве владавине, у провинцији Јудеји, Исус разапет по наређењу Понтија Пилата.

Тиберије је, почетку своје владавине покушао да игра исту улогу као Август, приказујући себе као невољног јавног службеника, који није желео ништа више до да служи држави.[9] Дуго се опирао да прихвати титулу принцепса али је на крају ипак прихватио моћи које му је сенат изгласао, међутим, упорно је одбијао да прихвати титуле Оца Нације, Императора и Августа.[10] Изгледа да је Тиберије веровао да сенат и држава треба да воде послове без његовог учешћа. Током почетних година владавине, Тиберије је желео да сенат делује самостално уместо као тело које просто одобрава све његове одлуке, као што је био случај под Августом. Према Тациту, Тиберије се подсмевао сенату, говорећи о сенаторима као „Људима погодним да буду робови."[11]

Биста Германика.

Године 19. окривили су га за смрт његовог синовца, славног Германика. Германик је био веома популаран војсковођа, пре свега због кратке кампање коју је предводио, водећи легије преко Рајне када је окупирао терирорију све до Елбе. Приликом тог похода, Германик је повратио римске ратне заставе које су пале у руке Германа након битке код Теутеборшке шуме, када су три легије и неколико помоћних кохорти ухваћене у заседу и потпуно уништене.[12] Германик је тако успео да зада тежак ударац непријатељима Рима, сузбије побуне легија у Панонији и Германији и врати изгубљене заставе у Рим. Ово је увећало његову славу и учинило га популарним херојем међу народом.[13] По повратку у Рим, 17. године[14], Германик је прославио тријумф, први након оног који је приредио сам Август, још 29. п. н. е. Због успеха, Германику су поверени послови на истоку царства и било је јасно да је он Тиберијев наследник.[15] Само годину дана након тога, Германик је отрован у Антиохији. Гнеј Калпурније Пизон, гувернер Сирије, оптужен је за његово убиство. Током суђења, Пизон је извршио самоубиство[16][17] чиме Германикова смрт, и могући мотив његовог убице, остаје нерешена. Германикова смрт изазвала је општу жалост у Риму а Тиберије је често оптуживан да је наручио његово убиство, осећајући се угроженим услед све веће популарности коју је Германик уживао.

Након ових догађаја, изгледа да се Тиберије уморио од Рима и политике.[18] Његова путовања изван Рима постајула су све чешћа а почео је делити сегменте власти са сином Друзом, али, након његове изненадне смрти, Тиберије се још више повукао у себе и постао веома резервисан, да би се напослетку трајно повукао из Рима на острво Капри.[19]

Сејан, који је служио царској породици већ двадесет година, постао је преторијански префект још 15. године. Тиберије је постајао све зависнији од Сејана и његових преторијанаца и префектова моћ непрекидно је расла. Синовљева смрт уздигла је Сејана као најближег Тиберијевог сарадника коме је највише веровао. Након Тиберијевог повлачења, механизми власти налазили су се у Сејановим рукама[19], ипак, он није био Тиберијев наследник и 25. тражио је од Тиберија да се ожени са његовом нећаком Ливилом, чиме би постао члан царске породице. Тиберије још увек није био спреман да прихвати његов захтев и Сејан се привремено повукао.

Сејан је контролисао комуникацију Тиберија са сенатом и информације које је Тиберије добијао из Рима, и обратно. Присуство Тиберијеве остареле мајке Ливије, на неко време обуздало је Сејанову моћ, њена смрт 29. године променила је све. Сејан је отпочео серију чистки, усмерених против истакнутих сенатора и чланова реда витезова (equites). Германикова удовица, Агрипина Старија и двојица њених синова, Нерон Цезар и Друз Цезар ухапшени су и прогнани 30. године да би касније умрли под сумњивим околностима. Након Сејанових чистки, једини преостали чланови Агрипинине и Германикове породице били су Гај (Калигула), Агрипина Млађа, Јулија Друзила и Јулија Ливила.

Године 31. Сејан је био конзул са Тиберијем када је отпочео свој поход на највишу моћ у држави. Покушао је себе да постави за регента да би напослетку, са Ливилом - касније је откривено да је су он и Ливила били у дугогодишњој тајној вези - сковао заверу за Тиберијево збацивање. Напослетку Сејан је и сам настрадо - царева параноја, коју је тако спретно користио у свом интересу, окренула се против њега. 31. позван је у сенат где је прочитано Тиберијево писмо које је осућивало Сејана и тражило његово брзо погубљење. Сејану и његовим присталицама је суђено након чега су погубљени. Тиберијев бес није се ту зауставио, према Тацитовим описима, уследила су погубљења свих који су били осумњичени као Сејанови сарадници.

Сејанова страховлада и Тиберијева суђења за издају која су уследила, оставила су велику мрљу на императоровој репутацији.

Тиберије је умро у Мизенуму, 16. марта 37. у 77. години. Сенат је одбио да покојном цару додели божанске почасти; руља је изашла на улице уз покличе: „У Тибар са Тиберијем!" алудирајући на обичај да се тела криминалаца бацају у реку.[20] Ипак, Тиберијеви остаци кремирани су без помпе а затим положени у Августов маузолеј.

Тиберија је наследио Гај, познатији као Калигула, једини преживели Германиков син, иако су према Тиберијевом тестаменту Гај и Тиберије Гемел - императоров унук - требали да буду заједнички владари.

Калигула, 37. - 41.[уреди]

Иако поједини историчари сумњају да је Калигула био умешан у Тиберијеву смрт, вероватно је да је стари цар умро природном смрћу. Преторијански префекет Макрон, играо је кључну улогу у обезбеђивању Калигулиног престола. Калигула је прихватио моћи принципата које му је сенат поверио и 28. марта ушао у Рим где га је поздравила одушевљена маса.[21] Пошто је био син омиљеног Германика, Калигула је описан као први цар коме су се дивили сви на целом свету.[22] Калигулина владавина почела је добро, његови први поступци били су великодушни, мада већином политички мотовисани.[23] Прекинуо прогоне, дао бонусе војсци укључујући и преторијанце и спалио записе Тиберијевих достављача али и приредио раскошне спектакле и велике гладијаторске игре.[24] Калигула је прикупио посмртне остатке своје мајке и браће и положио их у Августов маузолеј.[25]

Биста Калигуле. Музеј Копенхагену.

Међутим, неколико античких историчара наводи да се Калигула променио након болести 37 године, само неколико месеци по доласку на власт. Калигула је можда имао падавицу, али свакако је изгубио разум. Убрзо је погубљен његов рођак и усвојени син, Тиберије Гемел, погубљени су и Калигулин свекар и зет а његов ујак Клаудије поштеђен је само због тога што га је Калигула задржао као предмет подсмеха. Калигулина омиљена сестра, Јулија Друзила, умрла је 38. услед грознице док су његове две преостале сестре, Јулила и Агрипина Млађа, прогнане.

Током своје владавине, Калигула је покренуо много грађевинских подухвата. Обновио је луке у Регијуму и на Сицилији, завршио изградњу Августовог храма и Помпејевог позоришта али и почео изградњу два нова аквадукта, која је Плиније Старији сматрао чудима технике.[26] Такође је изградио велико тркалиште и морем допремио обелиск из Египта (данас познат као Ватикански Обелиск) који је поставио у самом центру Рима.[27]

Ватикански Обелиск који је Калигула из Египта пренео у Рим.

Међутим, Калигулини односи са сенатом погоршали су се[28], цар је поново активирао Тиберијеве записе о издаји и покренуо талас истрага и суђења. Заменио је конзула а неколико сенатора је погубљено. Светоније преноси како су неки сенатори били понижени и приморани да трче за Калигулиним кочијама.[29] Поврх свега, Калигула је почео да се појављује у јавности одевен попут Херкулеса, Меркура, Венере и Дијане[30] и почео о себи да говори као о богу. Ускоро је Калигула захтевао да буде поштован као бог, главе божанстава у храмовима уклањане су и замењиване Калигулиним. У Јудеји је умало избио устанак када је Калигула наредио да његова статуа буде постављена у Јерусалимском храму.[31] Калигула се није ту зауставио, од сенатора је захтевао да га поштују као живог бога. Многи антички историчари описију Калигулу као лудог, бесног и склоног претераном трошењу и сексу.[32] Оптуживан је да је спавао са супругама других људи након чега се тиме хвалио.[33] Каснији извори, историчари Сенека и Касије Дион, дају додадне описе Калигулиног лудила, тврдећи како је Калигула имао инцест са све три сестре и проституисао их другим људима,[34] као и да је слао војнике на сулуде вежбе, претворио палату у бордел[35] и, као најпознатије, планирао или обећао да ће учинити свог коња, Инцитата, сенатором[36] и заправо га поставио за свештеника. Валидност ових тврдњи је дискутабилна, будући да су у римској политичкој култури, лудило и сексуална перверзија често поистовећивана са лошим управљањем.[37]

Калигулина владавина описивана је као изразито сурова према сенаторима, племству и члановима реда витезова што је довело до неколико завера уперених против императора. На крају, успешно убиство испланирали су чланови преторијанске гарде које је предводио Касије Хереја.[38] 22. јануара 41. (Светоније догађај смешта 24.) Хереја и остали стражари пратили су Калигулу док се обраћао трупи младих глумаца, у склопу серија игара и драмских приредби приређених у част Божанског Августа.[39] Завереници су изболи Калигулу ножевима више од тридесет пута, предвођени Херејом[40], који је задао први ударац. Калигулина смрт, веома је подсећала на ону Јулија Цезара. У хаосу који је уследио, завереници су пронашли и убили Калигулину супругу Цезонију и њихову једногодишњу кћер, Јулију Друзилу чију су главу смрскали о зид.[41] Сенат је покушао да искористи ситуацију за рестаурацију републике, међутим, велики део преторијанаца остао је лојалан позицији императора. Хереја и завереници нису успели да пронађу Калигулиног стрица Клаудија, који је прокријумчарен из града у оближњи преторијански камп, након што га је војник пронашао сакривеног иза завесе.[42] Клаудије је обезбедио подршку преторијанаца и тако постао цар. Ожалошћена руља сакупила се захтевајући да Калигулине убице буду приведене правди. Клаудије је одмах наредио Херејино погубљење као и свих осталих учесника у Калигулином убиству. Калигулин пепео његове сестре положиле су у Августов маузолеј.

Клаудије, 41. - 54.[уреди]

Клаудије је био први император кога је на престо довела подршка преторијанаца, а не сената. Стога се Клаудије на почетку своје владавине ослањао на преторијанце. За време Клаудија, Римско царство поново се проширило, по први пут после Августа. Провинције Тракија, Норик, Лукија и Јудеја су анексиране али најважније је било освајање Британије 43. године. Сам Клаудије довео је значајна појачања римским снагама у Британији и отпочео припреме за офанзиву. Због његових напора, сенат га је почаствовао тријумфом.

Портрет императора Клаудија, Шпански Национални Археолошки Музеј.

Као император, Клаудије је обраћао посебну пажњу на право[43], и често се сам бавио правним случајевима. Међутим, лако је потпадао под туђ утицај а многи антички историчари критикују Клаудијеву правну активност наводећи да су његове пресуде често биле произвољне и нису се увек држале закона.[44] Клаудије је такође решавао спорове у провинцијама. Ослободио је неколико градова пореза, али и потврдио права Јевреја широм римског царства.[45] Бројни едикти издати су за време Клаудијеве владавине, један од познатијих тицао се статуса болесних робова. Уобичајна пракса била је да господари остављају своје болесне робове у храму бога медицине, Асклепија, уместо да им пруже помоћ, а онда их поново преузму у случају да преживе. Клаудије је објавио да ће робови који су напуштени на овај начин, у случају да преживе, постати слободни. Осим тога, господари који одлуче да убију своје робове да их не би лечили, могли су да буду оптужени за убиство.[46]

Император се бавио и јавним радовима, а један од његових највећих доприноса је изградња зимске луке у Остији, као решење проблема несташица жита током зиме. Жито из Египта, који је претворен у провинцију у доба Октавијана Августа) могло се довозити и по лошем времену а Клаудије је обезбедио бројне привилегије за бродове и морнаре који би путовали у Египат и по зимском времену.

Клаудије се веома трудио да побољша односе са Сенатом. Одбио је титулу императора и залагао се да сенат активније учествује у доношењу нових закона, уместо да само одобрава предлоге цара. Упркос томе, многи у сенату остали су непријатељски расположени према Клаудију. Неколико побуна подугнуто је против Клаудија што је резултовало погубљењем многих сенатора. Посебно незадовољство изазивало је то што се цар окружио ослобођеницима и поверио им важне фукције. Најпознатији царев сарадник, бивши роб, Нарцис, био је Клаудијев секретар задужен за цареву преписку а често се у царево име обраћао и војсци (што је био случај непосредно пред освајање Британије).[47]

Упркос успесима које је постигао као император, Клаудијев приватни живот био је далеко од идеалног. Женио се четири пута, а историчар Светоније оптужује Клаудија да је лако долазио под утицај својих супруга као и да је био женскарош. Са првом женом, Плаутилом, Клаудије је имао сина, Клаудија Друза, који се угушио у раној младости. Клаудије се развео од Плаутиле због прељубе да би се недуго потом оженио Елијом Петином, Сејановом рођаком. Са Елијом је имао ћерку, Клаудију Антонију. Међутим, Клаудије се ускоро поново развео. Негде између 38. и 39. године, након што се развео од своје друге супруге, Клаудије се оженио и трећи пут, Валеријом Месалином, која је била његова рођака и блиска Калигулином кругу. Убрзо је Клаудију родила кћер, Клаудију Октавију а након његовог доласка доласка на престо, рођен је и син, Британик. Њихов брак завршио се катастрофом. Антички истиричари тврде да је Месалина била нимфоманка која је редовно варала Клаудија - Тацит чак наводи да је Месалина отишла толико далеко проституишући се да би се такмичила у томе ко ће имати више сексуалних партнера током једне ноћи.[48] Према Тациту, Месалина је манипулисала Клаудијем, користећи свој утицај за гомилање личног богатства. Све је кулминирало када се Месалина 48. године јавно удала за свог љубавника Гаја Силија, док је Клаудије био у Остији. Није јасно да ли се претходно развела од Клаудија, а неки извори наводе да су Месалина и њен љубавник намеравали да свргну цара. Иако није јасно шта се заправо догодило и који су били Месалинини мотиви, она и Силије су на крају погубљени[49] а Клаудије је тражио од преторијанаца да му обећају да ће га убити ако се поново ожени.

Биста Агрипине Млађе. Музеј у Варшави.

Ипак, Клаудије се поново оженио Агрипином Млађом, Германиковом ћерком и Калигулином сестром. Клаудије се након скандала са Месалином осећао веома несигурним. Он је припадао Клаудијевској грани породице али не и Јулијевцима. Штавише, Клаудије није имао јасног наследника, пошто је Британик био дечак.[50] Агрипина је била једна од преосталих Августових потомака а њен син, Луције Домиције Ахенобарб (будући император Нерон) био је један од последњих мушких чланова династије. Агрипина је показивала велике амбиције, она и њен син могли су послужити Клаудијевим непријатељима да се окупе против њега. Клаудије се на брак одлучио да би поново спојио две гране царске породице и окончао заваду која је постојала између Јулијеваца и Клаудијеваца а која је почела након Германикове смрти 19. године. Клаудије се оженио Агрипином 49., усвојио њеног сина Нерона. Британик и Нерон именовани су за заједничке наследнике.

Антички историчари слажу се да је Клаудије отрован, могуће печуркама, и да је умро 13. октобра 54. Ипак, извори се не слажу око детаља, док неки наводе да се цар налазио у Риму, други тврде да је био у месту Синеуса[51], али сви говоре да је Клаудијева супруга Агрипина била одговорна за његову смрт. Клаудије је отворено почео да жали због својих лоших бракова и можда намеравао да Британика прогласи за јединог наследника, будући да се он ближио зрелом добу.[52] Агрипина је имала мотив да убије Клаудија, тако обезбеђујући престо свом сину Нерону, пре него што би Британик могао да ојача и осигура своја права као очев наследник.

Клаудијев пепео положен је у Августовом маузолеју а сенат и његов наследник, Нерон, одмах су га деификовали.

Антички историчари наводе да је Клаудије био великодушан и једноставан[53] али га истовремено описују као крвожедног, окрутног и склоног да се брзо разгневи, што је и сам Клаудије признао, извињавајући се због свог темперамента.[54] Клаудије је описан и као човек кога је било лако убедити и којим је било лако манипулисати.[55] Међутим, нека преживела дела приказују Клаудија у другом светлу, као интелигентног, ученог, начитаног и савесног администратора са склоношћу ка детаљима и праведности. Ипак, његова личност махом је енигма.[56]

Нерон, 54. - 68.[уреди]

Нерон Клаудије Цезар Август Германик, како је гласило његово пуно име као императора, долази на чело царства са непуних седамнаест година, најмлађи цар до тада.[57] Међутим, одмах је дошло до проблема између цареве мајке Агрипине и његових главних саветника Сенеке и Бура. Агрипинин утицај над сином био је велики, Нерон се на самом почетку своје владавине ослањао на њене савете а царичина моћ била је толика да је Агрипина покушала да седне поред Нерона док је примао посланство из Јерменије, што је Сенека спречио чиме је избегнут скандал[58] (пошто је у то време било незамисливо да жена буде у истој одаји док се мушкарци баве јавним послом). Многи Неронови пријатељи саветовали су цара да се чува своје мајке.[59]

Нерон и Агрипина. Агрипина крунише свог младог сина Нерона ловоровим венцем. Она носи корнукопију, симбол изобиља и богатства, он носи оклоп и огртач римског генерала, са шлемом на тлу поред његових ногу. Ова сцена односи се на Неронов долазак на престо, 54. године и датира пре 59. када је Нерон наредио Агрипинино убиство.

Нерон је, како извори тврде, био незадовољан својим браком са Октавијом и отпочео је ванбрачну везу са бившом робињом[60], Клаудијом Акте. 55. године, Агрипина је покушала да интервенише у корист Октавије, захтевајући од сина да оконча везу са Акте. Помоћу Сенекине подршке, Нерон је издржао мајчин притисак и њено мешање у његов приватни живот.[61] Како је Агрипинин утицај над сином био поткопан, она је наводно почела да подржава Клаудијевог сина Британика за новог императора.[61] Четрнаестогодишњи Британик и даље је по закону био малолетан али се ближио пунолетству.[62] Према Тациту, Агрипина се надала да ће уз њену подршку, Британик, као Клаудијев биолошки син, бити виђен као прави наследник престола, уместо Нерона. Међутим, младић је изненада - и под сумњивим околностима - умро, 12, фебруара 55., само дан пре проглашења пунолетства.[63] Нерон је тврдио да је Британик умро услед напада епилепсије, али антички историчари су јединствени у ставу да га је сам Нерон отровао. Наводно, Нерон је ангажовао Локусту, жену која се бавила отровима (и која је претходно такође доведена у везу са Клаудијевом смрћу, јер је по неким изворима, Агрипина уз њену помоћ отровала Клаудија). После Британикове смрти, Агрипина је оптужена да је оклеветала Октавију те јој је Нерон наредио да напусти царску палату.

Гипсана биста Нерона, Пушкинов музеј, Москва.

Временом, Неронова моћ је порасла, ослободио се саветника и ривала за престо а сам Сенека био је оптужен за проневеру и везу са Агрипином[64], али је успео да се ослободи оптужби. 58. године, Нерон је започео нову аферу са Попејом Сабином, женом свог пријатеља и будућег императора, Отона.[65] Пошто његов развод од Октавије и брак са Попејом није био политички изводљив док је Агрипина жива, после неколико неуспелих покушаја, Нерон је 59. наредио њено убиство.[66] Многи модерни историчари сумњају у овакав мотив, будући да се Нерон није оженио Попејом све до 62.[67] Поред тога, према Светонију, Попеја се није развела од Отона све до после Агрипинине смрти, и према томе, мало је вероватно да је удата Попеја пожуривала Нерона да ступе у брак.[68] Светоније наводи да је Нерон покушао да убије Агрипину шаљући је на брод који је требало да потоне, тада је погинула Агрипинина пријатељица, Акеронија Пола, али се сама Агрипина спасила допливавши до обале.[69] Овај инцидент је забележио и Тацит.[70] Након што се Агрипина спасла смрти, Нерон је послао преторијанце да је убију, учинивши да њена смрт изгледа као самоубиство.[71]

62., Неронов саветник, Бур, је умро[72] а Сенека се поново суочио са оптужбама за проневеру[73] те је затражио од Нерона да се повуче из јавног живота.[74] Нерон се ускоро развео од Октавије а потом је прогнао, под изговором да је неплодна, након чега је био слободан да се ожени трудном Попејом.[61] Јавни протести приморали су Нерона да врати Октавију из прогонства, али она је погубљена убрзо након повратка. Према античким изворима, Нерон је претукао трудну Попеју 65., изазвавши њену смрт пре него што му је родила друго дете.[75] Модерни историчари сумњичави су према оваквим наводима, пошто је веома вероватно да су Светоније, Тацит и Касије Дион били пристрасни према Нерону и да је мала вероватноћа да су располагали подацима које би дали сами очевици ових приватних догађаја. Сходно томе, изнесене су тврдње да је Попеја можда умрла због порођајних компликација или приликом побачаја.[76]

Попејина смрт дубоко је ожалостила Нерона. Њено тело није кремирано, већ напуњено зачинима, балсамовано и положено у Августов маузолеј. Уприличена је државна сахрана. Нерон се поново оженио већ почетком 66., Статилијом Месалином [77] која је била удата у време када је постала Неронова љубавница, 65. године. Њен супруг натеран је на самоубиство. 67. Нерон је наредио да млади ослобођеник, Спорус, буде кастриран а онда га је оженио.[78] [79] [80] Према Диону, Спорус је веома личио на Попеју Сабину, а Нерон га је чак звао именом своје покојне супруге.

Током своје владавине, Нерон се бавио грандиозним грађевинским подухватима. Пошто се дивио грчкој култури, изградио је велики број театара и чак покушао да прокопа канал преко Коринстке превлаке. Неронова екстраваганција и огромно трошење финансијски су исцрпли Италију и довели до потешкоћа. Након великог пожара, 64. године, велики део Рима био је уништен, што је дало повода Нерону за амбициозни план обнове. Многе гласине кривиле су самог Нерона за пожар.

Нерон је уживао у вожњи кочија, свирао је лиру и био изузетно склон поезији.[81] Чак је компоновао песме које су изводили забављачи широм царства.[82] У почетку, Нерон је наступао само приватно[83] али 64. почео је да пева јавно у Неаполису да би поправио своју популарност.[84] Речено је да је Нерон жудео за пажњом али историчари такође наводе да га је сам сенат охрабривао да пева и наступа у јавности. Антички историчари критикују Неронове наступе називајући их срамним. [85]

Велики Римски Пожар (лат. Magnum Incendium Romae), почео је у ноћи између 18. и 19. јула 64. н.е. и уништио велики део града пре него што је заустављен, након што је беснео скоро шест дана. Поједини антички историчари криве Нерона за пожар, Касије Дион наводи да је Нерон одговоран за пожар који је након тога посматрао из своје палате на Палатину и свирао лиру. Светоније даје сличну теорију, по којој је Нерон такође одговоран за пожар који је изазвао због лудачког хира и жеље да изгради нови, лепши и грандиознији Рим на месту старог. И Тацит пише да је Нерон послао људе да подметну пожар након чега је свирао лиру. Највероватније је, међутим, да је пожар избио случајно, пошто пожари нису били ретки у Риму - иако ни приближно деструктивни као онај из 64. - а сам Нерон за то време налазио се ван Рима, у Анцијуму. Тацит помиње да су за пожар могли бити одговорни и хришћани.

Нерона су убедили да наступа на Олимпијским играма 67. да би поправио односе са Грчком и демонстрирао римску супериорност. [86] Као такмичар, Нерон се тркао кочијама и умало умро након што је испао из њих.[87] Такође је наступао као глумац и певач.[88] Иако је био неуспешан у тркама и глуми, освојио је све три награде и јавно славио своје успехе при повратку у Рим. Разлог његових победа приписује се подмићивању судија и његовом царском статусу.[89]

Хенрих Семирадски. Музеј у Кракову. Према Тацитовим наводима, Нерон је окривио хришћане за велики пожар након чега су многи хришћани погубљени.

Упркос Нероновој контроверзној политици, Царство је у том периоду успешно ратовало против Парћана, захваљујући одличном команданту Луцију Домицију Корбулону. Парћани су се морали привремено одрећи Јерменије и препустити је Риму. Рат је поново избио 58. када је парћански краљ, Вологез одбио да уклони свог брата Тиридата из Јерменије.[90] Парћани су отпочели инвазију на Јерменију. Корбуло је одбио готово све нападе, Тиридат се морао повући и Рим је тако контролисао читаву територију Јерменије.[91] На крају је склопљен мир који ће потрајати наредних педесет година све до Трајанове инвазије на Јерменију 114. године. Мир је био значајна политичка победа за Нерона.[92] Император постаје посебно популаран на истоку, што ће се наставити и дуго после његове смрти.

Упркос успеху на истоку, Нерон се суочио са низом озбиљних побуна. Велика побуна избила је у Британији,[93] 60. - 61., предвођена краљицом Будиком.

65. године, Гај Калпурније Пизон, римски државник, организовао је заверу против Нерона уз помоћ Субрија Флавија и Сулпиција Аспера, трибуна и центуриона Преторијанске гарде.[94] Према Тациту, завереници су желели да спасу државу од императора и врате републику.[95] Ослобођеник, Милихус открио је заверу и пријавио је царевом секретару, Епафродиту. Завера је пропала а учесници су погубљени, укључујући и познатог песника, Лукана.[96] Неронов бивши саветник, Сенека, натеран је на самоубиство након што је признао да је разговарао са завереницима.[97]

66. године дошло је до побуне јевреја у Јудеји услед религијских тензија између јевреја и грка.[98] 67. године, Нерон је послао Веспазијанаа да поново успостави ред у провинцији.[99] Побуна је на крају угушена, 70. године, тек након Неронове смрти.[100]

Последња и по Нерона погубна побуна догодила се марта 68.. Гај Јулије Виндекс, гувернер Лугдунске Галије, побунио се против Неронове пореске политике.[101] [102] Луције Вергиније Руф, гувернер Горње Германије, добио је наређење да угуши побуну.[103] У покушају да придобије подршку ван своје провинције, Виндекс је позвао Сервија Сулпиција Галбу, гувернера Тараконске Хиспаније да се придружи побуни и прогласи себе за императора насупрот Нерону.[104] У бици код Весонтија 68. Вергинијеве снаге лако су победиле Виндекса који је након тога ивршио самоубиство. Међутим, пошто су победиле побуњенике, Вергинијеве легије покушале су да прогласе свог команданта за императора. Вергиније је одбио да устане против Нерона али тиме ситуација није била решена. Иако је Нерон успео да делимично контролише ситуацију, подршка Галби је расла упркос томе што је проглашен за јавног непријатеља. Преторијански префект, Гај Нимфидије Сабин напустио је Нерона и подржао Галбу. Нерон је напустио Рим и кренуо према луци Остији, одакле је желео да се укрца на брод и оде у неку од лојалних источних провинција. Светоније говори да је Нерон морао да одустане од ове замисли када су војни официри одбили да слушају његова наређења, одговоривши му цитатом из Вергилијеве Енејиде: „Је ли тако страшно умрети?" Након што се поигравао идејом да побегне у Партију, препусти Галбиној милости или моли опроштај од народа, обесхрабрени Нерон вратио се у Рим где је провео ноћ у царској палати.[105] Након сна, пробудио се у поноћ, откривши да су сви стражари напустили палату. Након што се нико није одазвао његовим порукама, Нерон је потражио гладијатора или било кога вештог са мачем да га убије, међутим нико се није појавио. Нерон је завапио: „Зар немам ни пријатеље ни душмане?" и истрчао из палате као да планира да се баци у Тибар.[105] Вративши се, Нерон је потражио место где ће моћи да се сакрије. Царски ослобођеник, Фаон, понудио му је сопствену вилу, на неколико километара изван града. Путујући прерушен, Нерон и четири лојална ослобођеника, Епафродит, Фаон, Неофитије и Спорус дошли су до виле где је Нерон наредио да му ископају гроб. У том тренутку, гласник из Рима донео је вести да је сенат прогласио Нерона за јавног непријатеља и да намеравајуда га погубе батинањем до смрти као и да су наоружани људи послати да га ухвате и одведу на Форум. Сенат је заправо још био неодлучан и расправљао о могућностима, будући да је Нерон био последњи члан Јулијевско-Клаудијевске династије. Већина сенатора служила је царској породици током читавог живота и осећала велику лојалност према династији божанског Августа, иако не и према самом Нерону. Многи у сенату заправосу намеравали да доведу Нерона у сенат где би се нашао компромис са побуњеним гувернерима са циљем да се Нерону сачува живот да би се у будућности бар обезбедио наследник који би продужио династију.[106]

Нерон о томе ништа није знао, и када је чуо вести које је донео гласник, припремио се за самоубиство, корачајући горе доле и мрмљајући: "Qualis artifex pereo", у преводу: „Какав уметник, а умирем!"[107] Губећи присебност, молио је једног од својих ослобођеника да му да пример тако што ће се први убити. На крају, звуци коњаника како се приближавају вили натерали су Нерона да се суочи са својим крајем. Ипак, и даље није имао снаге да одузме себи живот стога је натерао свог секретара Епафродита да то уради.[108] Након што је избоден, људи које је сенат послао бесуспешно су покушали да зауставе крварење. Неронове последње речи биле су: „Прекасно, ово је верност."

Са Нероновом смрћу, 9. јуна 68. окончала се и Јулијевско-Клаудијевска династија.[109] Након вести о његовој смрти, сенат је постхумно прогласио Нерона за јавног непријатеља да би задовољио Галбу (сенат је претходно и Галбу прогласио јавним непријатељем) који је именован за новог императора.

Година четири цара, 68. - 69.[уреди]

Главни задатак који је Галба ставио пред себе јесте сређивање финансија, и стога је предузео многе непопуларне мере од којих је најопасније била одбијање да плати преторијанце. Галба је са презиром гледао на подмићивање војника, веома раширено у време Клаудија и Нерона, чиме се куповала њихова лојалност.

Биста Галбе, Музеј Антиквитета, Краљевска палата, Стокхолм.

Убрзо је Галба постао веома непопуларан. Старост га је учинила апатичним, деловао је да нема енергије и отуђио је масе, пошто је, за разлику Нерона, није држао до раскоши и помпе. Нови император налазио сепод утицајем својих фаворита.[110] Међу њима, за тројицу се говорило да буквално контролишу императора: Тит Виније, који је постао Галбин колега конзул, Корнелије Лакон, командант преторијанаца и ослобођеник Ицел Марцијан. Звали су их: „Три Педагога“ због утицаја који су имала над Галбом.

1. јануара 69. две легије у Горњој Германији одбиле су да се закуну на верност Галби и порушиле његове статуе, захтевајући да се изабере нови цар. Следећег дана, побунили су се и војници у Доњој Германији и сами донели одлуку ко ће бити нови цар, прогласивши гувернера провинције, Вителија за императора. Галба, свестан своје непопуларности и општег незадовољства, да би спречио надолазећу олују, усвојио је Луција Калпурнија Пизона као свог сина и наследника. Народ и преторијанци у овом Галбином поступку препознали су слабост. Марко Салвије Отон, који је дуго спадао у Галбине највеће присталице, сам је очекивао да буде усвојен. Галбин избор Пизона за наследника разочарао је Отона те јеступио у контакт са незадовољним преторијанцима који су га поздравили као цара 15. јануара 69. Галба је одмах кренуо да се сусретне са побуњеним војницима, али је био толико слаб да су га возили у носиљци. Отон се на челу преторијанаца запутио ка Римском форуму и сусрео са Галбином пратњом која се кроз гомилу пробијала ка касарнама преторијанаца. Кохорта, која је тог дана била на дужности на Палатину и пратила императора, одмах га је напустила. Галби, његовог усвојеног сина Пизона и остале из пратње брутално су убили преторијанци. Након кратке борбе, Отон се тријумфално вратио у претиријански камп и истог дана сенат му је дао титуле Августа, доделио трибиницијске моћи и и остале почасне титуле које су припадале принципату.

До Галбиног убиства довело је његово одбијање да плати оне који су га подржавали и дали му подршку приликом доласка на престо. Становништво Рима било је незадовољно Галбом и неговало је успомену на Нерона.

Отон приказан на новцу.

Пре Нероновог пада, Отон је служио као гувернер провинције Лузитаније. Пре тога, Отон је припадао кругу Неронових фаворита и био пријатељ са самим императором. Међутим, њихово пријатељство окончано је 58. када је Отон представио Нерону - на њен захтев - своју прелепу жену Попеју Сабину која је тиме отпочела везу са Нероном што ће на крају довести до њене преране смрти. Када је учврстила свој положај као Неронова љубавница, Попеја се развела од Отона и утицала на цара да га пошаље у удаљену Лузитанију (данас део Португала и Шпаније). Отон је управљао Лузитанијом десет година, необично скромно и умерено. Када је Галба, гувернер Хиспаније Тараконенсис, устао против Нерона 68. Отон му се придружио и пратио га на путу за Рим. Галба није имао деце и био у поодмаклом добу, те се Отон надао да ће постати његов наследник. Постигао је тајни договор са једним од Галбиних фаворита, Титом Винијем, пристајући да ожени Винијеву кћерку у замену за његову подршку. Отонове наде осујећене су почетком 69. када је Галба званично усвојио Луција Калпурнија Пизона за свог наследника. Тако се Отон одлучио на смели потез и уз помоћ незадовољних преторијанаца постао император. Након убиства, Галбину главу донели су Отону који ју је препустио својим пратиоцима након чега су је извргли руглу и парадирали улицама Рима.

Отон

Ускоро је, међутим, Отон схватио да је много лакше збацити цара него сам владати, како преноси Светоније.[111] Отон је, знајући да је становништво и даље склоно Нерону, вратио неке од његових блиских сарадника на двор, међу којима и Споруса. Отон је имао мало времена да консолидује свој положај. Побуњене рајнске легије напредовале су ка Италији, Отон је узалуд покушао да се споразуме са Вителијем и понудио му да деле владавину над царством, након чега се са неуобичајно енергично спремио за рат. Легије у Далмацији, Панонији и Мезији подржале су га а саме преторијанске кохорте биле су значајан адут у његовим рукама. Отон је имао и контролу над флотом која је одмах послата ка Лигурији. Сам Отон, упркос лошим предзнацима, на челу војске кренуо је на север, желећи да спречи Вителијев долазак у Италију. За то је било прекасно, и све што је Отон могао је да стационира своје трупе у Плацентији (модерна Пјаченца) и држи реку По против непријатеља. Отонове снаге успешно су одбраниле град од Аулуса Цецине, једног од Вителијевих генерала и натерале га да се повуче назад ка Кремони, али долазак још једног Вителијевог генерала, Фавија Валенса, променио је однос снага. Вителијеви генерали прижељкивали су одлучујућу битку а њихове немаре остварене су услед неслоге и наглости које су превагнуле у Отоновом табору. Искуснији Отонови официри знали су важност избегавања борбе, све док не стигну појачања из Далмације али наглост царевог брата Тицијана и команданта преторијанске гарде, Прокула, а поврх свега грозничава нестрпљивост самог Отона, надгласале су другачије мишљење и донета је одлука о нападу.

Само Отон остао је иза борбених линија са јаком резервом у Брикселуму на јужној обали реке По. Главнина Отонових снага прешла је По и запутила се ка малом месту по имену Бедријакум. Остављајући јаку претходницу да држи Бедријакум, Отонова војска напредовала је према Кремони. Недалеко од самог града, неочекивано су наишли на Вителијеве трупе. Ухваћени у неповољном положају, Отоновци су се жестоко борили али су напослетку приморани да се у расулу повуку назад ка Бедријакуму. Победнички Вителијеви војници пратили су их, да би одмах дошло до споразума са обесхрабреним Отоновим снагама. Битка код Бедријакума тако је одлучила победника у кратком грађанском рату. Међутим, Отон је још командовао јаким снагама. Легије из Далмације стигле су до Аквилеје а дух његових војника није био сломљен. Насупрот томе, Отон је био решен да прихвати исход битке коју је изазвала његова сопствена наглост. У достојанственом говору, опростио се од својих пратилаца, говорећи: „Далеко је праведније да продадне један зарад користи многих, него да многи пропадну зарад једног."[112] Сутрадан, Отон је извршио самоубиство, пробовши срце бодежом који је сакрио испод јастука и умро када су његови саветници ушли у шатор.

Отон је владао само три месеца. Његов пепео положен је унутар скромног споменика. Многи римљани поштовали су Отона услед оваквог поступка, којим је желео да поштеди државу тешког грађанског рата. Након Отоновог самоубиства, победничке Вителијеве снаге марширале су на Рим.

Копија оригиналне Вителијеве бисте, вероватно настала у XVI веку.

Вителије је дуговао свој положај двојици команданата рајнских легија, Цецини и Фабију Валенсу, који су, одбивши да након Нероновог пада прихвате Галбу, на изненађење многих, прогласили Вителија за цара 1. јануара 69. у Келну. Испрва су га подржавале само легије Горње и Доње Германије али су му се убрзо придружиле и легије из Галије, Британије и Реције. Иако су Вителије и његови команданти иступили против Галбе, након његовог убиства, њихов противник постао је Отон. Након Отоновог самоубиства, Вителије је са својом војском марширао на Рим где му је сенат доделио уобичајне титуле које су припадале императору. Део римског света никада није признао Вителија за цара. Након његовог уласка и Рим, град је постао позорница немира, масакра, гладијаторских борби и раскошних гозби. Нови цар давао је положаје својим фаворитима, понашао се расипно, а Светоније, чији се отац борио на страни Отона у бици код Бедријака, описује Вителија као човека без амбиције који је донекле показивао вољу да влада мудро. Даље, Светоније тврди како је цар био лењ, склон претеривањима, посебно у јелу и пићу.

Јула 69. трупе у источним провинцијама прогласиле су, насупрот Вителију, свог команданта, Тита Флавија Веспазијана за императора. Ускоро су Веспезијана подржале и провинције Илирик и Далмација. Након што су присталице почеле да га напуштају, Вителије је решио да се преда али су га преторијанци спречили да напусти град. Према Тациту, на сам дан уласка Веспазијанових војника у Рим, Вителија су одвукли на злогласне Гемонијске Степенице (на којима су се обично вршила погубљења знаменитих осуђеника, тако што би их бацали са степеништа, овако је погубљен и Сејан 31. године). Касије Дион тврди да је Вителију одрубљена глава коју су након тога парадирали улицама Рима.

Флавијевци[уреди]

Веспазијан[уреди]

Веспазијан је био изузетно успешан римски војни заповедник који је добио власт на великом источном подручју Римског царства. Подупирао је Галбине царске претензије, али након Галбине смрти и сам је постао претендент на престо. Веспазијан тада није био у Риму, већ је као намесник у источним провинцијама, практично задобио подршку источних легија. Након Отонова самоубиства, Веспазијан је успио преотети зимске залихе жита и тако заузео добар положај у односу на супарника Вителија. Веспазијанове су присталице 20. децембра 69. године успели заузети Рим. Вителија су убили његови властити војници, а Сенат је следећег дана прогласио Веспазијана царем.

За разлику од припадника прве римске царске династије Јулијеваца-Клаудијеваца, Веспазијан је слабо марио за Сенат. На пример, као датум ступања на власт славио је 1. јула, дан кад су га војници прогласили царем, умјесто 21. децембра, кад је Сенат учинио исто. У каснијим годинама је чак избацивао непослушнике из Сената.

Веспазијан је успио ослободити Рим финансијских проблема у које је заглибио због Неронове расипничке раскоши и грађанских ратова. Великим повећањем (понекад и удвостручењем) пореза створио је вишак у ризници и кренуо на велике јавне пројекте. Између осталога, наручио је градњу Колосеума и изградио форум с храмом Мира у средишту.

Успешно је управљао провинцијама, а његови су војни заповедници угушили побуне у Сирији и Германији. Штавише, проширио је границе царства у Германији и Британији. Становнике Хиспаније прогласио је римским грађанима.

Иако се царска власт више није сматрала наследном, Веспазијан је тражио да га наследе његови синови Тит и Домицијан. Тит, који је постигао ратне успехе угушивањем устанка у Јудеји, почетком очеве владавине, био је главни кандидат, док је Домицијан био хировитији и неодговорнији. Тит се придружио оцу као цензор и конзул, и помогао му је да реформише положај Сената. Веспазијан је умро 79. године, а Тит је одмах проглашен царем.

Тит[уреди]

Титову кратку владавину обележиле су несреће: 79. године је Везув затрпао Помпеју, а 80. године је пожар уништио Рим. Ипак, Тит је био врло дарежљив у обнови, па је постао омиљен у народу. Поносио се радом на големом амфитеатру који је започео његов отац. Колосеум још није био ни довршен кад га је Тит отворио 80. године раскошном представом са стотину гладијатора, која је трајала стотину дана. Зграда је довршена тек под Домицијаном. Тит је умро 81. у 41. години; говоркало се да га је убио брат.

Домицијан[уреди]

Домицијан је провео младост и рану каријеру у сенци свог брата, Тита, који је задобио војничку славу током првог Јеврејско-римског рата. Оваква ситуације одржала се и током владавине његовог оца, Веспазијана, који је постао цар 69. након периода познатог као Година Четири Цара. Док је Тит држао многе важне положаје за време очеве владавине, Домицијану су остављене почасти али не и одговорности. Веспазијан је умро 79. године и наследио га је Домицијанов старији брат, Тит чија је владавина неочекивано окончана након што се фатално разболео од куге 81. године после само две године проведене као цар. Следећег дана, преторијанска гарда прогласила је Домицијана за императора, а његова владавина трајаће петнаест година, више од било кога након Тиберија.

Домицијан није одржао братов и очев углед. Као цар, брзо је срушио републиканску фасаду коју су његов отац и брат брижно одржавали. Померивши центар власти на царски двор, Домицијан је отворено указао на власт сената као сувишну. По његовом уверењу, римским царством је требало управљати као божанском монархијом, на чијем челу ће стајати он сам као доброћудни деспот. Према Светонију, царска бирократија никада није функционисала боље него под Домицијаном чију су строги стандарди и сумњичава природа одржавали историјско ниску стопу корупције међу провинцијским гувернерима и изабраним званичницима. На положаје је ретко доводио чланове породице што је био контраст са непотизмом који су практиковали Веспазијан и Тит. Изнад свега, Домицијан је ценио лојалност и послушност онима које би распоређивао на стратешки важне фукције а такве квалитете чешће је налазио међу редом витезова (на латинском equites) него члановима сенатске класе и своје породице на које је гледао сумњичаво и уклањао са позиција ако би занемаривали царску политику. Више од било ког цара после Тиберија, Домицијан је проводио време ван Рима, што је само наглашавало аутократску природу његове владавине. Иако је моћ сената постојано опадала након краја републике, под Домицијаном, седиште моћи није се чак налазило ни у Риму, већ где год би се император тренутно налазио. Домицијан је активно путовао кроз европске провинције провевши најмање три године своје владавине у Германији и Илирику водећи војне извиднице на саме границе империје.

Иако су његове злочине можда преувеличале касније генерације, нарочито историчар Тацит, сигурно је да није хтео делити власт. Већ и пре Домицијана се уобичајило да цар истовремено држи много положаја установљених у време републике (на пример, положаје цензора и овлапћења народног трибуна), али те положаје су могли имати и други сенатори. Ипак, Домицијан је ојачао економију ревалоризујући вредност римског новца. Такође, побољшао је одбрамбени систем царства и започео велике грађевинске подухвате са циљем обнове оштећене престонице. Значајни ратови вођени су у Британији, где је његов генерал, Агрикола покушао да освоји Каледонију (део данашње Шкотске), и у Дакији где Домицијан није могао да задобије одлучујућу победу против краља Децебала.

Домицијанова владавина показивала је тоталитаритативне карактеристике. Император је себе видео као новог Августа, просветљеног владара који води Римско царство у нову и сјајну еру. Религијска, војна и културолошка пропаганда гајиле су култ личности, Домицијан је, именовавши се за цензора на неодређено време, настојао да контролише јавни живот али и приватни морал. То му је донело популарност међу народом и војском док су га припадници сената сматрали за тиранина. Према Светонију, Домицијан је био први римски цар који је захтевао да му се обраћају са dominus et deus, господар и бог.

Домицијан је убијен 18. септембра 96. године у завери коју су организовали дворски званичници. Светонија даје детаљни опис завере и наводи да је Домицијанов коморник, Партеније главни покретач завере, а све услед скорашњег погубљења некадашњег Нероновог секретара, Епафродита (Домицијан га је прво прогнао а затим наредио његово погубљење јер није спречио Нероново самоубиство). Само убиство починили су Партенијев ослобођеник, Максимус и управник дома Домицијанове нећаке Флавије Домитиле, Стефан. Касије Дион наводи да је убиство импровизовано док Светоније описује разрађену заверу. Неколико дана пре убиства, Стефан је исценирао повреду, да би могао сакрити бодеж испод завоја. На дан убиства одаје за слуге биле су закључане а Домицијаново лично оружје, мач који је император држао испод јастука као последње средство одбране, унапред је уклоњен. У складу са астролошким предвиђањем, Домицијан је веровао да ће умрети негде око поднева, стога је био немиран у то доба дана. Свог последњег дана, Домицијан је био узнемирен, те је неколико пута питао слугу које је време. Дечак, умешан у заверу, лагао је, говорећи да је много касније него што је било. Нешто умиренији, Домицијан је отишао до свог радног стола да би потписао неке указе, када му је Стефан изненада пришао:

"Онда, претварајући се да одаје целу заверу, због чега му је и одобрена аудијенција, (Стефан) је убоо цара у препону док је (Домицијан) читао папир који му је убица дао, и стајао запрепашћен. Док је рањени принц покушао да пружи отпор, рањен је са седам рана од стране Клодијана, Партенијевог ослобођеника Максимуса, декуриона Сатура и гладијатора из царске школе."

Светоније, Живот Дванаест Цезара, „Домицијанов Живот“, 17

Домицијан и Стефан рвали су се на поду неко време док цар није коначно надјачан и на смрт избоден од стране завереника; Стефан, кога је Домицијан повредио током борбе, убрзо је и сам умро. Око поднева, Домицијан, неколико месеци пре свог 45-ог рођендана, био је мртав. Његово тело однесено је на обичном одру и кремирано без икакве церемоније. Његова неговатељица, Филис, касније је помешала царев пепео са оним његове нећаке Јулије у храму Флавијеваца.

Према Светонију, неколико знакова указивало је на Домицијанову смрт. Неколико дана пред убиство, Минерва се појавила у царевом сну, објавивши да ју је Јупитер спречио и да више неће бити у прилици да му помогне.

Домицијанова смрт обрадовала је сенат и одмах након што је Нерва проглашен за цара, изгласана је забрана сећања на убијеног цара. Негови новчићи и статуе су истоплљени, његови лукови срушени а име избрисано из свих јавних списа.

Његовом смрћу окончана је владавина Флавијеваца.

Пет добрих царева[уреди]

Нерва, Трајан и Хадријан[уреди]

Сенат је за новог императора прогласио Нерву, дугогодишњег званичника на двору за време Нерона и императора из дома Флавијеваца. Нерва је постао император у шездесетпетој години, и био је први император у дотадашњој историји кога је изабрао Сенат. Као нови владар, Нерва је обећао да ће обновити грађанске слободе које су биле умањене за Домицијанове аутократске владавине. Нервину владавину карактеришу финансијске потешкоће и његова неспособност да контролише војску. Побуна преторијанаца у октобру 97. године присилила је Нерву да усвоји наследника. Биће то почетак система адопције, у коме ће император одређивати наследника путем усвајања, систем који се показао као одлично решење у наредном периоду. Нерва је усвојио Трајана, младог и веома популарног генерала, као наследника. После једва петнаест месеци проведених као император, Нерва умире природном смрћу, 27. јануара 98. године. Трајан га је одмах наследио и деификовао. Трајанова владавина означава највећи територијални обим империје а Трајан је сматран једним од најбољих императора. Трајана је такође наследио усвојени син, Хадријан, 117. године. За разлику од Трајанових похода, Хадријан је водио опрезну политику и избегавао даља освајања. Познат је по изградњи зида у северним пределима Велике Британије, који носи његово име. Хадријан је заслужан за неколико великих грађевинских подухвата, међу којима је најпознатија обнова старог Агрипиног театра у Пантеон посвећен свим боговима.

Антонин Пије и Марко Аурелије[уреди]

Хадријана је 138. наследио Антонин Пије чија владавине остаје једна од најмирнијих у римској историји. Пијев усвојени син и наследник, Марко Аурелије владао је царством од 161. до 180. године, последњи у низу добрих царева а поред тога, сматран је за једног од најважнијих филозофа стоичке школе. Током његове владавине, Рим је победио царство Парта на истоку а у европи, Аурелије је водио Маркоманске ратове против Маркомана, Сармата и Квада. 175. године, Авидије Касије, победник над Партима, се после погрешних вести о Аурелијевој смрти, прогласио за императора. Извори наводе да га је на овај поступак охрабрила супруга Марка Аурелија, Фаустина која је била забринута због лошег здравља свог мужа, верујући да се Марко налази близу смрти због чега је осећала потребу да Касије делује као њен заштитник, будући да је њен и Аурелијев син, Комод, са тринаест година, још био премлад за долазак на власт. Император се опоравио, но, у међувремену египатске легије признале су Касија за цара. Аурелије је испрва покушао да сакрије вести о побуни, али када у томе није успео, у обраћању војницима (Аурелије је у то време предводио легије и походу против племена на северу). И говору који историчар Касије Дион приписује Марку, император жали над издајом „Драгог пријатеља“ истовремено изразивши наду да Касије неће бити убијен нити извршити самоубиство, да би му могао указати милост. Сенат је у међувремену прогласио Касија за јавног непријатеља. Касије се на почетку побуне налазио у добром положају, будући да је успешно окончао кампању против Парта услед чега је имао добру базу подршке. Располагао је са седам легија, три из Сирије, две из Палестине, једном из Арабије и једном из Египта. Ипак, Касије није успео да обезбеди ширу подршку за своје амбиције, гувернер Кападокије Мартије Вер, остао је лојалан Марку Аурелију стога је било јасно да је у бољој позицији. Касија је напослетку убио центурион, његова глава послата је императору који је одбио да је види и наредио да је сахране. Марко Аурелије поново се разболео 180. године и умро 17. марта у Виндобони (данашњи Беч). Одмах је деификован а његов пепео враћен у Рим. На крају историје Маркове владавине, историчар Касије Дион, написао је похвални говор о покојном императору, описујући транзицију према Комодовој владавини, чији је сам био сведок:

"...(Марка) није пратила добра срећа коју је заслужио, јер није био физички јак и био је суочен са невољама које нису престајале током његове читаве владавине. Али, што се мене тиче, још више му се дивим управо због тога, јер, нашавши се усред необичних и ванредних околности, успео је да сам преживи и још очува и царство. Само једна ствар спречила га је да буде потпуно срећан, наиме, пошто је и након неговања и образовања сина на најбољи могући начин, био много разочаран у њега. Ова ствар мора бити наша следећа тема; јер наша историја сада се од краљевства злата, претвара у краљевство рђе и челика..."

Услед оваквог коментара, неки историчари, предвођени Едвардом Гибоном, узимају почетак Комодове владавине као почетну тачку пропадања Римског царства.

Комод и Година Пет Царева, династија Севера и почетак кризе трећег века[уреди]

Комод[уреди]

Комод као младић; Музеј у Келну.

Комод је владао од 180. до 192. године. Његов долазак на власт први је пут - након што је Тит наследио Веспазијана 79. н.е. - да син наследи свог оца. Комод је био први (и до 337. једини) император који је „Рођен у пурпуру“, тј. за време владавине свог оца. 177. Марко Аурелије доделио је Комоду титиле Императора и а затим и титулу Августа чиме му је дао статус једнак сопственом и након чега су званично делили моћ. Након што су 23. децембра 177. два императора приредила заједнички тријумф, 1. јануара 178. Комод је постао конзул први пут, тиме је са петнаест година, постао најмлађи конзул у римској историји. Оженио се Брутлијом Криспином, након чега је пратио оца у још једном походу према дунавској граници империје, 178. године. Марко Аурелије умро је 17. марта 180. чиме је осамнаестогодишњи Комод постао једини цар. Одмах по доласку на власт, Комод је девалвирао римску валуту, смањујући тежину денаријуса са 3.85 грама на 3.35. У контрасту са владавином Марка Аурелија, која је била обележена скоро непрекидним ратовањем на границама, Комодова је била мирна у војном смислу, али истовремено и обележена политичким раздором и све каприциознијим понашањем самог императора. Упркос озлоглашености, и важности његове владавине, Комодове године на власти нису добро забележене. Главни литерарни извори су Касије Дион (Комодов савременик а понекад и лични сведок догађаја, али у случају Комодове владавине списи су фрагментирани и пуни скраћења, и Херодијан и његова Historia Augusta која остаје веома непоуздана, првенствено услед тога што је то литерарни рад а не историја, са елементима фикције уграђеним у биографије). Комод се брзо након очеве смрти вратио у Рим, претходно закључивши примирје са племенима на дунаву. У Риму је прославио тријумф поводом успешног окончања рата, 22. октобра 180. године. За ралику од Трајана, Хадријана, Антонина Пија и Марка Аурелија, изгледа да Комода нису интересовали послови администрације. Комод је током своје владавине тежио да препусти практичне послове управљања својим миљеницима.

Незадовољство државним пословима довело је до серија завера и покушаја државних удара, што је навело Комода да преузме вођење послова, а то је учинио у све већем диктаторском маниру. Сенатски ред почео га се бојати и мрзети, али упркос томе докази указују да је Комод био популаран међу војском и обичним народом током великог дела своје владавине чему је свакако допринела његова раскошна дарежљивост (забележена на његовом новцу)а и због тога што је приређивао али и лично учествовао у гладијаторским борбама. Један од начина помоћу којих је император плаћао своју раскош и масовну забаву био је порез који је наметнуо сенатској класи те је на многим натписима традиционални редослед државне власти, Сенат и Народ Римски, провокативно обрнут (Народ и Сенат... - Populus Senatusque...)

Референце[уреди]

  1. ^ Christopher Kelly, The Roman Empire: A Very Short Introduction (Oxford University Press, 2006), p. 4ff.; Claude Nicolet, Space, Geography, and Politics in the Early Roman Empire (University of Michigan Press, 1991, originally published in French 1988), pp. 1, 15; T. Corey Brennan, The Praetorship in the Roman Republic (Oxford University Press, 2000), p. 605 et passim; Clifford Ando, "From Republic to Empire," in The Oxford Handbook of Social Relations in the Roman World (Oxford University Press, pp. 39–40
  2. ^ Clifford Ando, "The Administration of the Provinces," in A Companion to the Roman Empire (Blackwell, 2010), p. 179.
  3. ^ Nicolet, Space, Geography, and Politics in the Early Roman Empire, pp. 1, 15; Olivier Hekster and Ted Kaizer, preface to Frontiers in the Roman World. Proceedings of the Ninth Workshop of the International Network Impact of Empire (Durham, 16–19 April 2009) (Brill, 2011), p. viii; Andrew Lintott, The Constitution of the Roman Republic (Oxford University Press, 1999), p. 114; W. Eder, "The Augustan Principate as Binding Link," in Between Republic and Empire (University of California Press, 1993), p. 98.
  4. ^ Richardson, "Fines provinciae," in Frontiers in the Roman World, pp. 1–2
  5. ^ Mary T. Boatwright, Hadrian and the Cities of the Roman Empire (Princeton University Press, 2000), p. 4.
  6. ^ Yaron Z. Eliav, "Jews and Judaism 70–429 CE," in A Companion to the Roman Empire (Blackwell, 2010), p. 571.
  7. ^ Pliny the Elder, Natural Histories XXVIII.5.23http://penelope.uchicago.edu/Thayer/L/Roman/Texts/Pliny_the_Elder/28*.html#v
  8. ^ Capes (1897), стр. 71.
  9. ^ Seager 2005, pp. 44—45.
  10. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Tiberius
  11. ^ Tacitus, Annals III.65
  12. ^ Tacitus, Annals II.41
  13. ^ Shotter, 35–37.
  14. ^ Tacitus, Annals II.26
  15. ^ Tacitus, Annals II.43
  16. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Tiberius 52
  17. ^ Tacitus, Annals III.15
  18. ^ Tacitus, Annals III.56
  19. ^ а б Tacitus, Annals IV.67
  20. ^ Death of Tiberius: Tacitus Annals 6.50; Dio 58.28.1–4; Suetinus Tiberius 73, Gaius 12.2–3; Josephus AJ 18.225.
  21. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula
  22. ^ Philo of Alexandria, On the Embassy to Gaius II.10.
  23. ^ Cassius Dio, Roman History
  24. ^ Cassius Dio, Roman History LIX.1
  25. ^ Cassius Dio, Roman History LIX.3.
  26. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 21, Life of Claudius 20; Pliny the Elder, Natural History XXXVI.122.
  27. ^ Pliny the Elder, Natural History XVI.76.
  28. ^ Cassius Dio, Roman History LIX.16; Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 30.
  29. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 26.
  30. ^ Philo of Alexandria, On the Embassy to Gaius XI–XV.
  31. ^ Philo of Alexandria, On the Embassy to Gaius XXX.203.
  32. ^ Seneca the Younger, On Anger xviii.1, On Anger III.xviii.1; On the Shortness of Life xviii.5; Philo of Alexandria, On the Embassy to Gaius XXIX.
  33. ^ Seneca the Younger, On Firmness xviii.1.
  34. ^ Cassius Dio, Roman History LIX.11, LIX.22; Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 24.
  35. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 41.
  36. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 55; Cassius Dio, Roman History LIX.14.
  37. ^ Younger, John G. (2005). Sex in the Ancient World from A to Z. Routledge. xvi. ISBN 0-415-24252-5.
  38. ^ osephus, Antiquities of the Jews XIX.1.3.
  39. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 58.
  40. ^ Seneca the Younger, On Firmness xviii.2; Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 58; Josephus, Antiquities of the Jews XIX.1.14.
  41. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 59.
  42. ^ Suetonius. The Lives.
  43. ^ Scramuzza (1940), Chap. 6
  44. ^ Suet. Claud. 15. Dio Rom. Hist. LXI 33.
  45. ^ Флавије Јосиф (287).
  46. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Клаудије
  47. ^ Тацит, Анали Сенека
  48. ^ Тацит, Анали Касије Дион, Историја Рима, Плиније, Историја Природе
  49. ^ Farquhar, Michael (2001). A Treasure of Royal Scandals, p.212. Penguin Books, New York. ISBN 0-7394-2025-9.
  50. ^ Scramuzza (1940) pp. 91–92. Тацит, Анали; Светоније, Клаудијев Живот
  51. ^ Тацит, Анали
  52. ^ Светоније, Клаудијев Живот
  53. ^ Светоније, Клаудијев Живот 5, 21, 40; Дион, Историја Рима LX 2, 5, 12, 31.
  54. ^ Светоније, Клаудијев Живот Тацит, Анали
  55. ^ Светоније, Клаудијев Живот Дион, Историја Рима
  56. ^ Letter to the Alexandrians
  57. ^ Август је имао 35, Тиберије 56, Калигула 25 а Клаудије 50.
  58. ^ Тацит, Анали
  59. ^ Тацит, Анали
  60. ^ Тацит, Анали
  61. ^ а б в Тацит, Анали
  62. ^ Тацит, Анали
  63. ^ Тацит, Анали
  64. ^ Касије Дион, Историја Рима
  65. ^ Тацит, Анали
  66. ^ Тацит, Анали
  67. ^ Dawson, Alexis, "Whatever Happened to Lady Agrippina?", The Classical Journal, 1969, p. 254.
  68. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Отон 3.
  69. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Нерон
  70. ^ Тацит, Анали
  71. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Нерон
  72. ^ Тацит, Анали
  73. ^ Тацит, Анали
  74. ^ Тацит, Анали
  75. ^ Farquhar, Michael (2001). A Treasure of Royal Scandals, p.216. Penguin Books, New York. ISBN 0-7394-2025-9.
  76. ^ Rudich, Vasily, Political Dissidence Under Nero, p. 134.
  77. ^ hamplin, 2005, p.145
  78. ^ fordham.edu halsall/ancient/suet-nero-rolfe
  79. ^ Касије Дион
  80. ^ Smith, 1849, p.897
  81. ^ Тацит, Анали
  82. ^ Philostratus II, Life of Apollonius Светоније, Живот Дванаест Цезара
  83. ^ Тацит, Анали
  84. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Нерон
  85. ^ Тацит, Анали Касије Дион, Историја Рима
  86. ^ Philostratus II, Life of Apollonius
  87. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Нерон
  88. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Нерон
  89. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Нерон Светоније, Живот Дванаест Цезара, Нерон
  90. ^ Тацит, Анали
  91. ^ Тацит, Анали
  92. ^ Касије Дион, Историја Рима
  93. ^ Тацит, Анали
  94. ^ Тацит, Анали.
  95. ^ Тацит, Анали
  96. ^ Тацит, Анали
  97. ^ Тацит, Анали
  98. ^ Флавије Јосиф, Јеврејски ратови
  99. ^ Флавије Јосиф. Јеврејски ратови
  100. ^ Флавије Јосиф, Јеврејски ратови
  101. ^ Касије Дион, Историја Рима
  102. ^ Donahue.
  103. ^ Касије Дион, Историја Рима
  104. ^ Плутарх, Галбин живот
  105. ^ а б Светоније, Живот Дванаест Цезара, Нерон
  106. ^ Тацит, Анали
  107. ^ Buckley, Emma; Dinter, Martin T. (2013) John Wiley & Sons. ISBN 978-1-118-31659-7. Retrieved 2013-10-28.
  108. ^ Bunson, Matthew (2009) Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-1027-1. Retrieved 2013-10-28.
  109. ^ Тацит, Историје
  110. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Penguin. pp. 242–254. ISBN 978-0-14-045516-8.
  111. ^ Светоније, Живот Дванеаст Цезара, Отон
  112. ^ Касије Дион Dio, LXIV.13

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]