Римско царство

Из Википедије, слободне енциклопедије
Највећи територијални обим Римског царства и његових клијентских држава у време смрти цара Трајана 117. године.
rmn-military-header.png

Римско краљевство
753. п. н. е.510. п. н. е.
Римска република
510. п. н. е.27. п. н. е.
Римско царство
27. п. н. е.476.

Принципат
Западно царство

Доминат
Источно царство

Редовни магистрати

Цензор
Конзул

Претор
Едил

Квестор
Трибун

Ванредни магистрати

Диктатор
Magister equitum
Војни трибун
с конзулском влашћу

Тријумвири
Децемвири

Промагистрати

Проконзул

Пропретор

Прокуратор

Титуле и почасти
Цар

Принцепс
Доминус
Император
Цезар
Август
Тетрарх

Понтифекс максимус
Magister militum
Легат
Официјус
Префект
Ликтор

Римско право

Сенат
Скупштине

Курсус хонорум
Аукторитас

п  р  у

Римско царство (лат. Imperium Romanum) је уобичајени назив за римску државу после реформи које је спровео Октавијан Август у последње три деценије првог века пре Христа. Предавгустовска држава се обично назива Римска република. Римско царство је управљало свим хеленистичким државама на Средоземљу, као и келтским подручјима северне Европе. Последњи западноримски цар збачен је 476. године, али тада је источним подручјима Царства већ владао други цар са седиштем у Константинопољу. Источно римско царство (Византија) и даље је постојало, иако се постепено смањивало, све до 1453. године, кад су Турци освојили Константинопољ. Касније државе на западу (Франачко краљевство и Свето римско царство) и на истоку (руски цареви) користили су римско државничко назив све до модерног доба.

Огромно наслеђе Римског царства види се и данас у западњачким институцијама, праву, архитектури и многим другим подручјима живота.

Успон Октавијана Августа, првог цара[уреди]

Кад је пропала Римска република (509. п. н. е. - 31. п. н. е.), Октавијан Август, унук сестре Гаја Јулија Цезара учврстио је свој положај победом над јединим преосталим противником, Марком Антонијем, у бици код Акција 31. п. н. е.

Дотадашњи су догађаји радили у његову корист: Рим је због грађанског рата био у хаосу. Осим тога, Рим није био спреман прихватити власт деспота.

Октавијан је био лукав човек. Прво је распустио војску и организовао изборе. Изабран је на највиши положај у држави, на положај конзула. Године 27. п. н. е. званично је вратио власт римском сенату, па се понудио да се одрекне своје војне премоћи и власти над Египтом. Не само да је Сенат одбио његову понуду, него му је препустио и Хиспанију, Галију и Сирију. Мало након тога, Сенат му је доделио назив Августа (лат. Augustus = преузвишени).

Ипак, Август је знао да му положај конзула неће донети апсолутну моћ. Године 23. п. н. е. одступио је с тог положаја како би стекао друга два. Као прво, иако је био патрицијског рода узео је овлашћења народног трибуна, што му је омогућило да сазива сенат кад год хоће и одређује предмете за расправу. Такође, тај положај му је обезбедио и неприкосновеност (лат. Sacrosantus) односно култну недодирљивост. Свакоме ко би се усудио да му се насилно супростави претила је казна богова. Као друго, добио је највиша овлашћења тј. империјум (лат. Imperium) који је у време Републике припадао само конзулима и преторима. Империјум му је омогућавао да у свако доба командује римском војском која је искључиво њему дуговала верност.

Година 23. п. н. е. обично се рачуна као година кад је Август постао римски цар. Ипак, више је волио грађанске титуле попут титуле принцепса сената (лат. Princeps senatus) и „првог грађанина“. Као цар, Август је хладнокрвно и ефикасно уредио своје царство; његове су изузетне способности великим делом заслужне што се Римско царство одржало тако дуго. Увео је стандардизовани новац и порезе; изградио је бирократску структуру од припадника коњаничког сталежа и ослобођеника (бивших робова). Војницима је уредио начин плаћања и читав програм повлачења из службе после рока од 20 година.

Био је вешт пропагандиста. Добио је подршку римских књижевника кад је постао покровитељ песника Хорација, историчара Тита Ливија и нарочито Вергилија. Да се свиди народу, користио је игре и посебне догађаје који су славили њега и његову породицу.

Као апсолутни владар Царства, именовао је свог насљедника. Тако је вратио обичај који је одбачен још приликом оснивања Римске републике као срамотан. У почетку је то требало да буде Марцел, син његове сестре, који се оженио Августовом кћери Јулију Старију. Међутим, Марцел је умро 23. п. н. е. Након Марцелове смрти Август је удао своју ћерку за Марка Агрипу, који му је главни помоћник, нарочито у војним питањима. Из тог је брака потекло петоро деце, три сина и двије кћери: Гај Цезар, Луције Цезар, Јулија Млађа, Агрипина Старија и Постум Агрипа (име „Постум“ значи да је дете рођено након очеве смрти). Август је усвојио своја два најстарија унука, Гаја и Луција, чиме је постало очигледно да их он сматра својим налседницима. Показао се широкогрудним и као очух, према Ливијиној деци из првог брака, Друзу Старијем и Тиберију Клаудију, након што су освојили велике делове средње Европе.

Агрипа је умро 12. п. н. е., а Ливијин син Тиберије се развео и оженио са Агрипином удовицом и то по Августовом налогу. Тиберије је учествовао у Августовој трибунској власти, али убрзо се повукао на Родос, вероватно зато што је осећао да Август даје предност Гају и Луцију. Када су и Гај и Луције умрли као младићи (4. односно 2. године после Христа, и како му је брат Друз умро још раније (9. п. н. е.), Тиберије је позван назад у Рим. Тада га је Октавијан Август коначно усвојио и тако одредио за наследника.

Октавијан Август је умро 19. августа 14. године нове ере. Убрзо га је сенат прогласио богом и уврстио у пантеон римских богова. Постум Агрипа и Тиберије су проглашени наследницима.

Постум, који је тада живео повучено, одмах је убијен. Вероватно је Тиберије умешан у његову смрт.[тражи се извор од 09. 2009.]

Августови наследници: Јулијевци-Клаудијевци[уреди]

Тиберије[уреди]

Прве године Тиберијева царевања биле су мирне. Тиберије је учврстио моћ Рима и обогатио државну ризницу. Али убрзо се запетљао у мрежу параноје и клевета. Године 19. окривили су га за смрт његовог синовца, славног Германика. Године 23. умро је његов властити син Друз Млађи. Тиберије се све више повлачио у себе и окренуо се против сената. Судио је људима због издаје и погубљивао их. Власт је препустио Елију Сејану, заповеднику преторијанске гарде, док се сам повукао у вилу на острву Каприју 26. године. Сејан је наставио са смакнућима. Није занемаривао ни властити положај: 31. године је проглашен конзулом заједно с Тиберијем, те се планирао оженити с Ливилом, царевом братичином. Тада је и сам настрадо - царева параноја, коју је тако спретно користио у свом интересу, окренула се против њега. Сејан је исте године осуђен на смрт заједно са својим главним присталицама. Прогони су се наставили једнаком жестином до Тиберијеве смрти 37. године.

Калигула[уреди]

У време Тиберијеве смрти, већина људи који су га могли наслиједити била је убијена. Логични насљедник (и Тиберијев избор) био је унук његовог брата Друза, Германиков син Гај (познатији по надимку као Калигула). Калигула је почео добро, јер је прекинуо прогоне и спалио записе Тиберијевих достављача. Али убрзо је оболио. Калигула каквог знамо након 37. године можда је имао падавицу, али свакако је изгубио разум. Његова је власт остала запамћена по лудостима и бесмисленим масакрима. Убио га је 41. године заповедник страже, Касије Хереја. Једини преостали члан царске породице био је Тиберијев синовац, Тиберије Клаудије Друз Нерон Германик, познатији само као Клаудије.

Клаудије[уреди]

Клаудије је остао поштеђен можда зато што га је остатак породице сматрао слабићем и лудом. С друге стране, Клаудије није био ни параноичан као стриц Тиберије ни луд као синовац Калигула, па се чак и показао као способан цар. Унапредио је бирократију и поједноставнио правила о добијању римског грађанског права и сенаторског положаја. Освојио је Британију 43. године и додао царству неке источне провинције, као што је Тракија, на пример.

У Италији је изградио зимску луку у Остији, па се жито из других делова царства (нарочито Египта, који је претворен у провинцију у доба Октавијана Августа) могло довозити и по лошем времену.

Био је мање успешан као отац породице. Жена Месалина га је варала; кад је то сазнао, наредио је да се убије и оженио се рођеном братичином, Агрипином Млађом, Германиковом ћерком.

Агрипина је имала велику моћ над њим и вероватно га је убила 54. године. Клаудије је следеће године проглашен богом. На сцену ступа Агрипинин син из првог брака Луције Домиције Ахенобарб, боље познат као Нерон.

Нерон[уреди]

У име малолетног Нерона у почетку су владали његова мајка и учитељи, поготово Луције Енеј Сенеки. С годинама је расла његова жеђ за влашћу, па је погубио и мајку и дотадашње намеснике, као и јединог Клаудијевог потомка, сина Британика. Током Неронове власти избили су устанци и побуне по читавом царству, у Британији, Јерменији, Партији и Јудеји. Убрзо се показала Неронова неспособност, па му је преторијанска гарда окренула леђа 68. године, а он је починио самоубиство. Колико год да је Нерон био неспособан, Царство је у том периоду успешно ратовало против Парћана, захваљујући одличном команданту Луцију Домицију Корбулону. Године 69. (која је позната као Година четири цара) избио је грађански рат, а на пријестољу су се на брзину измијенили Галба, Отон, Вителије и Веспазијан. Овај посљедњи је на крају године учврстио свој царски положај.

Флавијевци[уреди]

Веспазијан[уреди]

Веспазијан је био изузетно успешан римски војни заповедник који је добио власт на великом источном подручју Римског царства. Подупирао је Галбине царске претензије, али након Галбине смрти и сам је постао претендент на престо. Веспазијан тада није био у Риму, већ је као намесник у источним провинцијама, практично задобио подршку источних легија. Након Отонова самоубиства, Веспазијан је успио преотети зимске залихе жита и тако заузео добар положај у односу на супарника Вителија. Веспазијанове су присталице 20. децембра 69. године успели заузети Рим. Вителија су убили његови властити војници, а Сенат је следећег дана прогласио Веспазијана царем.

За разлику од припадника прве римске царске династије Јулијеваца-Клаудијеваца, Веспазијан је слабо марио за Сенат. На пример, као датум ступања на власт славио је 1. јула, дан кад су га војници прогласили царем, умјесто 21. децембра, кад је Сенат учинио исто. У каснијим годинама је чак избацивао непослушнике из Сената.

Веспазијан је успио ослободити Рим финансијских проблема у које је заглибио због Неронове расипничке раскоши и грађанских ратова. Великим повећањем (понекад и удвостручењем) пореза створио је вишак у ризници и кренуо на велике јавне пројекте. Између осталога, наручио је градњу Колосеума и изградио форум с храмом Мира у средишту.

Успешно је управљао провинцијама, а његови су војни заповедници угушили побуне у Сирији и Германији. Штавише, проширио је границе царства у Германији и Британији. Становнике Хиспаније прогласио је римским грађанима.

Иако се царска власт више није сматрала наследном, Веспазијан је тражио да га наследе његови синови Тит и Домицијан. Тит, који је постигао ратне успехе угушивањем устанка у Јудеји, почетком очеве владавине, био је главни кандидат, док је Домицијан био хировитији и неодговорнији. Тит се придружио оцу као цензор и конзул, и помогао му је да реформише положај Сената. Веспазијан је умро 79. године, а Тит је одмах проглашен царем.

Тит[уреди]

Титову кратку владавину обележиле су несреће: 79. године је Везув затрпао Помпеју, а 80. године је пожар уништио Рим. Ипак, Тит је био врло дарежљив у обнови, па је постао омиљен у народу. Поносио се радом на големом амфитеатру који је започео његов отац. Колосеум још није био ни довршен кад га је Тит отворио 80. године раскошном представом са стотину гладијатора, која је трајала стотину дана. Зграда је довршена тек под Домицијаном. Тит је умро 81. у 41. години; говоркало се да га је убио брат.

Домицијан[уреди]

Домицијан није одржао братов и очев углед. Иако су његове злочине можда преувеличале касније генерације, нарочито историчар Тацит, сигурно је да није хтио делити власт. Већ и пре Домицијана се уобичајило да цар истовремено држи много положаја установљених у време републике (на пример, положаје цензора и овлапћења народног трибуна), али те положаје су могли имати и други сенатори. Домицијан је хтео све положаје само за себе, чиме је побудио непријатељство Сената и народа.

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Римско царство