Римско царство

Из Википедије, слободне енциклопедије
Римско царство
Imperium Romanum

Imperium Romanum
Застава (недостаје слика грба)
Застава Грб
Највећи територијални обим Римског царства и његових клијентских држава у време смрти цара Трајана 117. године.
Највећи територијални обим Римског царства и његових клијентских држава у време смрти цара Трајана 117. године.
Географија
Континент Европа, Азија, Африка
Главни град Рим
Површина 6.500.000 km² (117. године) km²
Становништво 88.000.000 (117. године)
Друштво
Званични језици латински, грчки
Религија пре 380. године култ императора (Политеизам), од 380. Хришћанство
Валута Сестерциј
Законодавна власт Сенат
Владавина
Облик владавине Империја, аутократија
Титула владара Император
Владар Октавијан Август 27. п. н. е.- 14. н.е
Други владар Трајан 98. - 117.
Трећи владар Константин I 306. - 337.
Четврти владар Теодосије I 379. - 395
Пети владар Ромул Августул 475. - 476.
Историјско доба Класична и касна антика
Оснивање 27. п. н. е.
Престанак 476.
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Vexilloid of the Roman Empire.svg Римска република Византија Flag of Palaeologus Dynasty.svg
rmn-military-header.png

Римско краљевство
753. п. н. е.510. п. н. е.
Римска република
510. п. н. е.27. п. н. е.
Римско царство
27. п. н. е.476.

Принципат
Западно царство

Доминат
Источно царство

Редовни магистрати

Цензор
Конзул

Претор
Едил

Квестор
Трибун

Ванредни магистрати

Диктатор
Magister equitum
Војни трибун
с конзулском влашћу

Тријумвири
Децемвири

Промагистрати

Проконзул

Пропретор

Прокуратор

Титуле и почасти
Цар

Принцепс
Доминус
Император
Цезар
Август
Тетрарх

Понтифекс максимус
Magister militum
Легат
Официјус
Префект
Ликтор

Римско право

Сенат
Скупштине

Курсус хонорум
Аукторитас

п  р  у

Римско царство (лат. Imperium Romanum) је уобичајени назив за римску државу после реформи које је спровео Октавијан Август у последње три деценије првог века пре Христа. Предавгустовска држава се обично назива Римска република. Римско царство је управљало свим хеленистичким државама на Средоземљу, као и келтским подручјима северне Европе. Последњи западноримски цар збачен је 476. године, али тада је источним подручјима Царства већ владао други цар са седиштем у Константинопољу. Источно римско царство (Византија) и даље је постојало, иако се постепено смањивало, све до 1453. године, кад су Турци освојили Константинопољ. Касније државе на западу (Франачко краљевство и Свето римско царство) и на истоку (руски цареви) користили су римско државничко назив све до модерног доба.

Огромно наслеђе Римског царства види се и данас у западњачким институцијама, праву, архитектури и многим другим подручјима живота.

Садржај

Успон Октавијана Августа, првог цара, 30. п. н. е.- 14. н.е.[уреди]

Август од Прима Порте, рани први век нове ере.

Рим је почео са анексијом провинција у III веку пре нове ере, четири века пре него што ће достићи своју највећу територију, и у том смислу, Рим је био царство док се још њиме владало као републиком.[1] Републиканским провинцијама управљали су конзули и претори, који су били изабрани на једну годину и имали су Империјум „право командовања“.[2] Гомилање богатсва и војне моћи од стране неколико људи преко њихових провинцијских положаја био је важан фактор који је допринео трансформацији републике у аутократску империју.[3] Касније, моћ императора изражена је као империјум (од ове речи порекло воде многе речи које означавају царство, као на пример, у Француском и Енглеском језику Empire). Али ова реч добија на значају тек касније у римској историји.[4]

Барокна слика Битке код Акцијума. Лоренцо А. Кастро, 1672. Морнарички музеј у Гриничу, Уједињено Краљевство.

Кад је пропала Римска република (509. п. н. е. - 31. п. н. е.), Октавијан Август, унук сестре Гаја Јулија Цезара учврстио је свој положај победом над јединим преосталим противником, Марком Антонијем, у бици код Акција 31. п. н. е.

Дотадашњи су догађаји радили у његову корист: Рим је због грађанског рата био у хаосу. Осим тога, Рим није био спреман прихватити власт деспота.

Октавијан је званично говорио да је спасио републику и пажљиво је своје нове моћи и повластице сместио у окриве старих републиканских институција и принципа владавине.

Октавијан је био лукав човек. Одбио је титуле које су римљани повезивали са монархијом. Настављено је са избором конзула, народни трибуни наставили су да предлажу законе а сенатори су и даље дебатовали у курији. Август је био тај који је увео принцип у коме цар контролише све крајње одлуке, уз подршку војне силе. Прво је распустио војску и организовао изборе. Изабран је на највиши положај у држави, на положај конзула. Године 27. п. н. е. званично је вратио власт римском сенату, па се понудио да се одрекне своје војне премоћи и власти над Египтом. Не само да је Сенат одбио његову понуду, него му је препустио и Хиспанију, Галију и Сирију. Мало након тога, Сенат му је доделио назив Августа (лат. Augustus = преузвишени).

Ипак, Август је знао да му положај конзула неће донети апсолутну моћ. Године 23. п. н. е. одступио је с тог положаја како би стекао друга два. Као прво, иако је био патрицијског рода узео је овлашћења народног трибуна, што му је омогућило да сазива сенат кад год хоће и одређује предмете за расправу. Такође, тај положај му је обезбедио и неприкосновеност (лат. Sacrosantus) односно култну недодирљивост. Свакоме ко би се усудио да му се насилно супростави претила је казна богова. Као друго, добио је највиша овлашћења тј. империјум (лат. Imperium) који је у време Републике припадао само конзулима и преторима. Империјум му је омогућавао да у свако доба командује римском војском која је искључиво њему дуговала верност.

Година 23. п. н. е. обично се рачуна као година кад је Август постао римски цар. Ипак, више је волио грађанске титуле попут титуле принцепса сената (лат. Princeps senatus) и „првог грађанина“. Као цар, Август је хладнокрвно и ефикасно уредио своје царство; његове су изузетне способности великим делом заслужне што се Римско царство одржало тако дуго. Увео је стандардизовани новац и порезе; изградио је бирократску структуру од припадника коњаничког сталежа и ослобођеника (бивших робова). Војницима је уредио начин плаћања и читав програм повлачења из службе после рока од 20 година.

Био је вешт пропагандиста. Добио је подршку римских књижевника кад је постао покровитељ песника Хорација, историчара Тита Ливија и нарочито Вергилија. Да се свиди народу, користио је игре и посебне догађаје који су славили њега и његову породицу.

Као апсолутни владар Царства, именовао је свог наследника. Тако је вратио обичај који је одбачен још приликом оснивања Римске републике као срамотан. У почетку је то требало да буде Марцел, син његове сестре, који се оженио Августовом кћери Јулију Старију. Међутим, Марцел је умро 23. п. н. е. Након Марцелове смрти Август је удао своју ћерку за Марка Агрипу, који му је главни помоћник, нарочито у војним питањима. Из тог је брака потекло петоро деце, три сина и двије кћери: Гај Цезар, Луције Цезар, Јулија Млађа, Агрипина Старија и Постум Агрипа (име „Постум“ значи да је дете рођено након очеве смрти). Август је усвојио своја два најстарија унука, Гаја и Луција, чиме је постало очигледно да их он сматра својим налседницима. Показао се широкогрудним и као очух, према Ливијиној деци из првог брака, Друзу Старијем и Тиберију Клаудију, након што су освојили велике делове средње Европе.

Агрипа је умро 12. п. н. е., а Ливијин син Тиберије се развео и оженио са Агрипином удовицом и то по Августовом налогу. Тиберије је учествовао у Августовој трибунској власти, али убрзо се повукао на Родос, вероватно зато што је осећао да Август даје предност Гају и Луцију. Када су и Гај и Луције умрли као младићи (4. односно 2. године после Христа, и како му је брат Друз умро још раније (9. п. н. е.), Тиберије је позван назад у Рим. Тада га је Октавијан Август коначно усвојио и тако одредио за наследника.

Октавијан Август је умро 19. августа 14. године нове ере. Убрзо га је сенат прогласио богом и уврстио у пантеон римских богова. Постум Агрипа и Тиберије су проглашени наследницима. Постум, који је тада живео повучено, одмах је убијен. Вероватно је Тиберије умешан у његову смрт.[тражи се извор од 09. 2009.]

Августова владавина портретисана је у литератури и уметности тога времена као „Златно Доба“. Август је положио темеље система који се назива принципат и који је трајао готово три века (27. п. н. е. - 284. н.е.). Првих двеста година принципата традиционално се називају добом Pax Romana. Током овог периода царство је држано на окупу помоћу учествовања у цивилном животу, економских веза и заједничких културолошких, правних и религијских норми. Побуне у провинцијама нису биле честе, али гушене су брзо и без милости када би се догодиле, као у Британији и Галији.[5] Шездесет година Јеврејско-римских ратова у другој половини првог века и првој половина другог века, биле су посебне по дужини и насиљу.[6]

Августови наследници: Јулијевци-Клаудијевци[уреди]

Тиберије, 14. - 37. н.е.[уреди]

Биста императора Тиберија, музеј у Копенхагену

Тиберије је био изузетно успешан генерал, освојио је Панонију, Далмацију и Рецију а привремено и делове Германије, тиме успостављајући темеље северне границе царства, али је остао упамћен као мрачан, повучен и суморан владар који заправо и није желео да постане цар. Плиније Старији Тиберија назива tristissimus hominum „најсуморнијим међу људима“.[7][8]

Након смрти сина Друза Млађег, 23. године, Тиберије је постао још повученији да би се 26. повукао из Рима на острво Капри, препустивши администрацију царства бескрупулозном Луцију Елију Сејану и Квинту Невију Макрону. Управо је по хришћанској традицији за време Тиберијеве владавине, у провинцији Јудеји, Исус разапет по наређењу Понтија Пилата.

Тиберије је, почетку своје владавине покушао да игра исту улогу као Август, приказујући себе као невољног јавног службеника, који није желео ништа више до да служи држави.[9] Дуго се опирао да прихвати титулу принцепса али је на крају ипак прихватио моћи које му је сенат изгласао, међутим, упорно је одбијао да прихвати титуле Оца Нације, Императора и Августа.[10] Изгледа да је Тиберије веровао да сенат и држава треба да воде послове без његовог учешћа. Током почетних година владавине, Тиберије је желео да сенат делује самостално уместо као тело које просто одобрава све његове одлуке, као што је био случај под Августом. Према Тациту, Тиберије се подсмевао сенату, говорећи о сенаторима као „Људима погодним да буду робови."[11]

Биста Германика.

Године 19. окривили су га за смрт његовог синовца, славног Германика. Германик је био веома популаран војсковођа, пре свега због кратке кампање коју је предводио, водећи легије преко Рајне када је окупирао терирорију све до Елбе. Приликом тог похода, Германик је повратио римске ратне заставе које су пале у руке Германа након битке код Теутеборшке шуме, када су три легије и неколико помоћних кохорти ухваћене у заседу и потпуно уништене.[12] Германик је тако успео да зада тежак ударац непријатељима Рима, сузбије побуне легија у Панонији и Германији и врати изгубљене заставе у Рим. Ово је увећало његову славу и учинило га популарним херојем међу народом.[13] По повратку у Рим, 17. године[14], Германик је прославио тријумф, први након оног који је приредио сам Август, још 29. п. н. е. Због успеха, Германику су поверени послови на истоку царства и било је јасно да је он Тиберијев наследник.[15] Само годину дана након тога, Германик је отрован у Антиохији. Гнеј Калпурније Пизон, гувернер Сирије, оптужен је за његово убиство. Током суђења, Пизон је извршио самоубиство[16][17] чиме Германикова смрт, и могући мотив његовог убице, остаје нерешена. Германикова смрт изазвала је општу жалост у Риму а Тиберије је често оптуживан да је наручио његово убиство, осећајући се угроженим услед све веће популарности коју је Германик уживао.

Након ових догађаја, изгледа да се Тиберије уморио од Рима и политике.[18] Његова путовања изван Рима постајула су све чешћа а почео је делити сегменте власти са сином Друзом, али, након његове изненадне смрти, Тиберије се још више повукао у себе и постао веома резервисан, да би се напослетку трајно повукао из Рима на острво Капри.[19]

Сејан, који је служио царској породици већ двадесет година, постао је преторијански префект још 15. године. Тиберије је постајао све зависнији од Сејана и његових преторијанаца и префектова моћ непрекидно је расла. Синовљева смрт уздигла је Сејана као најближег Тиберијевог сарадника коме је највише веровао. Након Тиберијевог повлачења, механизми власти налазили су се у Сејановим рукама[19], ипак, он није био Тиберијев наследник и 25. тражио је од Тиберија да се ожени са његовом нећаком Ливилом, чиме би постао члан царске породице. Тиберије још увек није био спреман да прихвати његов захтев и Сејан се привремено повукао.

Сејан је контролисао комуникацију Тиберија са сенатом и информације које је Тиберије добијао из Рима, и обратно. Присуство Тиберијеве остареле мајке Ливије, на неко време обуздало је Сејанову моћ, њена смрт 29. године променила је све. Сејан је отпочео серију чистки, усмерених против истакнутих сенатора и чланова реда витезова (equites). Германикова удовица, Агрипина Старија и двојица њених синова, Нерон Цезар и Друз Цезар ухапшени су и прогнани 30. године да би касније умрли под сумњивим околностима. Након Сејанових чистки, једини преостали чланови Агрипинине и Германикове породице били су Гај (Калигула), Агрипина Млађа, Јулија Друзила и Јулија Ливила.

Године 31. Сејан је био конзул са Тиберијем када је отпочео свој поход на највишу моћ у држави. Покушао је себе да постави за регента да би напослетку, са Ливилом - касније је откривено да је су он и Ливила били у дугогодишњој тајној вези - сковао заверу за Тиберијево збацивање. Напослетку Сејан је и сам настрадо - царева параноја, коју је тако спретно користио у свом интересу, окренула се против њега. 31. позван је у сенат где је прочитано Тиберијево писмо које је осућивало Сејана и тражило његово брзо погубљење. Сејану и његовим присталицама је суђено након чега су погубљени. Тиберијев бес није се ту зауставио, према Тацитовим описима, уследила су погубљења свих који су били осумњичени као Сејанови сарадници.

Сејанова страховлада и Тиберијева суђења за издају која су уследила, оставила су велику мрљу на императоровој репутацији.

Тиберије је умро у Мизенуму, 16. марта 37. у 77. години. Сенат је одбио да покојном цару додели божанске почасти; руља је изашла на улице уз покличе: „У Тибар са Тиберијем!" алудирајући на обичај да се тела криминалаца бацају у реку.[20] Ипак, Тиберијеви остаци кремирани су без помпе а затим положени у Августов маузолеј.

Тиберија је наследио Гај, познатији као Калигула, једини преживели Германиков син, иако су према Тиберијевом тестаменту Гај и Тиберије Гемел - императоров унук - требали да буду заједнички владари.

Калигула, 37. - 41.[уреди]

Иако поједини историчари сумњају да је Калигула био умешан у Тиберијеву смрт, вероватно је да је стари цар умро природном смрћу. Преторијански префекет Макрон, играо је кључну улогу у обезбеђивању Калигулиног престола. Калигула је прихватио моћи принципата које му је сенат поверио и 28. марта ушао у Рим где га је поздравила одушевљена маса.[21] Пошто је био син омиљеног Германика, Калигула је описан као први цар коме су се дивили сви на целом свету.[22] Калигулина владавина почела је добро, његови први поступци били су великодушни, мада већином политички мотовисани.[23] Прекинуо прогоне, дао бонусе војсци укључујући и преторијанце и спалио записе Тиберијевих достављача али и приредио раскошне спектакле и велике гладијаторске игре.[24] Калигула је прикупио посмртне остатке своје мајке и браће и положио их у Августов маузолеј.[25]

Биста Калигуле. Музеј Копенхагену.

Међутим, неколико античких историчара наводи да се Калигула променио након болести 37 године, само неколико месеци по доласку на власт. Калигула је можда имао падавицу, али свакако је изгубио разум. Убрзо је погубљен његов рођак и усвојени син, Тиберије Гемел, погубљени су и Калигулин свекар и зет а његов ујак Клаудије поштеђен је само због тога што га је Калигула задржао као предмет подсмеха. Калигулина омиљена сестра, Јулија Друзила, умрла је 38. услед грознице док су његове две преостале сестре, Јулила и Агрипина Млађа, прогнане.

Током своје владавине, Калигула је покренуо много грађевинских подухвата. Обновио је луке у Регијуму и на Сицилији, завршио изградњу Августовог храма и Помпејевог позоришта али и почео изградњу два нова аквадукта, која је Плиније Старији сматрао чудима технике.[26] Такође је изградио велико тркалиште и морем допремио обелиск из Египта (данас познат као Ватикански Обелиск) који је поставио у самом центру Рима.[27]

Ватикански Обелиск који је Калигула из Египта пренео у Рим.

Међутим, Калигулини односи са сенатом погоршали су се[28], цар је поново активирао Тиберијеве записе о издаји и покренуо талас истрага и суђења. Заменио је конзула а неколико сенатора је погубљено. Светоније преноси како су неки сенатори били понижени и приморани да трче за Калигулиним кочијама.[29] Поврх свега, Калигула је почео да се појављује у јавности одевен попут Херкулеса, Меркура, Венере и Дијане[30] и почео о себи да говори као о богу. Ускоро је Калигула захтевао да буде поштован као бог, главе божанстава у храмовима уклањане су и замењиване Калигулиним. У Јудеји је умало избио устанак када је Калигула наредио да његова статуа буде постављена у Јерусалимском храму.[31] Калигула се није ту зауставио, од сенатора је захтевао да га поштују као живог бога. Многи антички историчари описију Калигулу као лудог, бесног и склоног претераном трошењу и сексу.[32] Оптуживан је да је спавао са супругама других људи након чега се тиме хвалио.[33] Каснији извори, историчари Сенека и Касије Дион, дају додадне описе Калигулиног лудила, тврдећи како је Калигула имао инцест са све три сестре и проституисао их другим људима,[34] као и да је слао војнике на сулуде вежбе, претворио палату у бордел[35] и, као најпознатије, планирао или обећао да ће учинити свог коња, Инцитата, сенатором[36] и заправо га поставио за свештеника. Валидност ових тврдњи је дискутабилна, будући да су у римској политичкој култури, лудило и сексуална перверзија често поистовећивана са лошим управљањем.[37]

Калигулина владавина описивана је као изразито сурова према сенаторима, племству и члановима реда витезова што је довело до неколико завера уперених против императора. На крају, успешно убиство испланирали су чланови преторијанске гарде које је предводио Касије Хереја.[38] 22. јануара 41. (Светоније догађај смешта 24.) Хереја и остали стражари пратили су Калигулу док се обраћао трупи младих глумаца, у склопу серија игара и драмских приредби приређених у част Божанског Августа.[39] Завереници су изболи Калигулу ножевима више од тридесет пута, предвођени Херејом[40], који је задао први ударац. Калигулина смрт, веома је подсећала на ону Јулија Цезара. У хаосу који је уследио, завереници су пронашли и убили Калигулину супругу Цезонију и њихову једногодишњу кћер, Јулију Друзилу чију су главу смрскали о зид.[41] Сенат је покушао да искористи ситуацију за рестаурацију републике, међутим, велики део преторијанаца остао је лојалан позицији императора. Хереја и завереници нису успели да пронађу Калигулиног стрица Клаудија, који је прокријумчарен из града у оближњи преторијански камп, након што га је војник пронашао сакривеног иза завесе.[42] Клаудије је обезбедио подршку преторијанаца и тако постао цар. Ожалошћена руља сакупила се захтевајући да Калигулине убице буду приведене правди. Клаудије је одмах наредио Херејино погубљење као и свих осталих учесника у Калигулином убиству. Калигулин пепео његове сестре положиле су у Августов маузолеј.

Клаудије, 41. - 54.[уреди]

Клаудије је био први император кога је на престо довела подршка преторијанаца, а не сената. Стога се Клаудије на почетку своје владавине ослањао на преторијанце. За време Клаудија, Римско царство поново се проширило, по први пут после Августа. Провинције Тракија, Норик, Лукија и Јудеја су анексиране али најважније је било освајање Британије 43. године. Сам Клаудије довео је значајна појачања римским снагама у Британији и отпочео припреме за офанзиву. Због његових напора, сенат га је почаствовао тријумфом.

Портрет императора Клаудија, Шпански Национални Археолошки Музеј.

Као император, Клаудије је обраћао посебну пажњу на право[43], и често се сам бавио правним случајевима. Међутим, лако је потпадао под туђ утицај а многи антички историчари критикују Клаудијеву правну активност наводећи да су његове пресуде често биле произвољне и нису се увек држале закона.[44] Клаудије је такође решавао спорове у провинцијама. Ослободио је неколико градова пореза, али и потврдио права Јевреја широм римског царства.[45] Бројни едикти издати су за време Клаудијеве владавине, један од познатијих тицао се статуса болесних робова. Уобичајна пракса била је да господари остављају своје болесне робове у храму бога медицине, Асклепија, уместо да им пруже помоћ, а онда их поново преузму у случају да преживе. Клаудије је објавио да ће робови који су напуштени на овај начин, у случају да преживе, постати слободни. Осим тога, господари који одлуче да убију своје робове да их не би лечили, могли су да буду оптужени за убиство.[46]

Император се бавио и јавним радовима, а један од његових највећих доприноса је изградња зимске луке у Остији, као решење проблема несташица жита током зиме. Жито из Египта, који је претворен у провинцију у доба Октавијана Августа) могло се довозити и по лошем времену а Клаудије је обезбедио бројне привилегије за бродове и морнаре који би путовали у Египат и по зимском времену.

Клаудије се веома трудио да побољша односе са Сенатом. Одбио је титулу императора и залагао се да сенат активније учествује у доношењу нових закона, уместо да само одобрава предлоге цара. Упркос томе, многи у сенату остали су непријатељски расположени према Клаудију. Неколико побуна подугнуто је против Клаудија што је резултовало погубљењем многих сенатора. Посебно незадовољство изазивало је то што се цар окружио ослобођеницима и поверио им важне фукције. Најпознатији царев сарадник, бивши роб, Нарцис, био је Клаудијев секретар задужен за цареву преписку а често се у царево име обраћао и војсци (што је био случај непосредно пред освајање Британије).[47]

Упркос успесима које је постигао као император, Клаудијев приватни живот био је далеко од идеалног. Женио се четири пута, а историчар Светоније оптужује Клаудија да је лако долазио под утицај својих супруга као и да је био женскарош. Са првом женом, Плаутилом, Клаудије је имао сина, Клаудија Друза, који се угушио у раној младости. Клаудије се развео од Плаутиле због прељубе да би се недуго потом оженио Елијом Петином, Сејановом рођаком. Са Елијом је имао ћерку, Клаудију Антонију. Међутим, Клаудије се ускоро поново развео. Негде између 38. и 39. године, након што се развео од своје друге супруге, Клаудије се оженио и трећи пут, Валеријом Месалином, која је била његова рођака и блиска Калигулином кругу. Убрзо је Клаудију родила кћер, Клаудију Октавију а након његовог доласка доласка на престо, рођен је и син, Британик. Њихов брак завршио се катастрофом. Антички истиричари тврде да је Месалина била нимфоманка која је редовно варала Клаудија - Тацит чак наводи да је Месалина отишла толико далеко проституишући се да би се такмичила у томе ко ће имати више сексуалних партнера током једне ноћи.[48] Према Тациту, Месалина је манипулисала Клаудијем, користећи свој утицај за гомилање личног богатства. Све је кулминирало када се Месалина 48. године јавно удала за свог љубавника Гаја Силија, док је Клаудије био у Остији. Није јасно да ли се претходно развела од Клаудија, а неки извори наводе да су Месалина и њен љубавник намеравали да свргну цара. Иако није јасно шта се заправо догодило и који су били Месалинини мотиви, она и Силије су на крају погубљени[49] а Клаудије је тражио од преторијанаца да му обећају да ће га убити ако се поново ожени.

Биста Агрипине Млађе. Музеј у Варшави.

Ипак, Клаудије се поново оженио Агрипином Млађом, Германиковом ћерком и Калигулином сестром. Клаудије се након скандала са Месалином осећао веома несигурним. Он је припадао Клаудијевској грани породице али не и Јулијевцима. Штавише, Клаудије није имао јасног наследника, пошто је Британик био дечак.[50] Агрипина је била једна од преосталих Августових потомака а њен син, Луције Домиције Ахенобарб (будући император Нерон) био је један од последњих мушких чланова династије. Агрипина је показивала велике амбиције, она и њен син могли су послужити Клаудијевим непријатељима да се окупе против њега. Клаудије се на брак одлучио да би поново спојио две гране царске породице и окончао заваду која је постојала између Јулијеваца и Клаудијеваца а која је почела након Германикове смрти 19. године. Клаудије се оженио Агрипином 49., усвојио њеног сина Нерона. Британик и Нерон именовани су за заједничке наследнике.

Антички историчари слажу се да је Клаудије отрован, могуће печуркама, и да је умро 13. октобра 54. Ипак, извори се не слажу око детаља, док неки наводе да се цар налазио у Риму, други тврде да је био у месту Синеуса[51], али сви говоре да је Клаудијева супруга Агрипина била одговорна за његову смрт. Клаудије је отворено почео да жали због својих лоших бракова и можда намеравао да Британика прогласи за јединог наследника, будући да се он ближио зрелом добу.[52] Агрипина је имала мотив да убије Клаудија, тако обезбеђујући престо свом сину Нерону, пре него што би Британик могао да ојача и осигура своја права као очев наследник.

Клаудијев пепео положен је у Августовом маузолеју а сенат и његов наследник, Нерон, одмах су га деификовали.

Антички историчари наводе да је Клаудије био великодушан и једноставан[53] али га истовремено описују као крвожедног, окрутног и склоног да се брзо разгневи, што је и сам Клаудије признао, извињавајући се због свог темперамента.[54] Клаудије је описан и као човек кога је било лако убедити и којим је било лако манипулисати.[55] Међутим, нека преживела дела приказују Клаудија у другом светлу, као интелигентног, ученог, начитаног и савесног администратора са склоношћу ка детаљима и праведности. Ипак, његова личност махом је енигма.[56]

Нерон, 54. - 68.[уреди]

Нерон Клаудије Цезар Август Германик, како је гласило његово пуно име као императора, долази на чело царства са непуних седамнаест година, најмлађи цар до тада.[57] Међутим, одмах је дошло до проблема између цареве мајке Агрипине и његових главних саветника Сенеке и Бура. Агрипинин утицај над сином био је велики, Нерон се на самом почетку своје владавине ослањао на њене савете а царичина моћ била је толика да је Агрипина покушала да седне поред Нерона док је примао посланство из Јерменије, што је Сенека спречио чиме је избегнут скандал[58] (пошто је у то време било незамисливо да жена буде у истој одаји док се мушкарци баве јавним послом). Многи Неронови пријатељи саветовали су цара да се чува своје мајке.[59]

Нерон и Агрипина. Агрипина крунише свог младог сина Нерона ловоровим венцем. Она носи корнукопију, симбол изобиља и богатства, он носи оклоп и огртач римског генерала, са шлемом на тлу поред његових ногу. Ова сцена односи се на Неронов долазак на престо, 54. године и датира пре 59. када је Нерон наредио Агрипинино убиство.

Нерон је, како извори тврде, био незадовољан својим браком са Октавијом и отпочео је ванбрачну везу са бившом робињом[60], Клаудијом Акте. 55. године, Агрипина је покушала да интервенише у корист Октавије, захтевајући од сина да оконча везу са Акте. Помоћу Сенекине подршке, Нерон је издржао мајчин притисак и њено мешање у његов приватни живот.[61] Како је Агрипинин утицај над сином био поткопан, она је наводно почела да подржава Клаудијевог сина Британика за новог императора.[61] Четрнаестогодишњи Британик и даље је по закону био малолетан али се ближио пунолетству.[62] Према Тациту, Агрипина се надала да ће уз њену подршку, Британик, као Клаудијев биолошки син, бити виђен као прави наследник престола, уместо Нерона. Међутим, младић је изненада - и под сумњивим околностима - умро, 12, фебруара 55., само дан пре проглашења пунолетства.[63] Нерон је тврдио да је Британик умро услед напада епилепсије, али антички историчари су јединствени у ставу да га је сам Нерон отровао. Наводно, Нерон је ангажовао Локусту, жену која се бавила отровима (и која је претходно такође доведена у везу са Клаудијевом смрћу, јер је по неким изворима, Агрипина уз њену помоћ отровала Клаудија). После Британикове смрти, Агрипина је оптужена да је оклеветала Октавију те јој је Нерон наредио да напусти царску палату.

Гипсана биста Нерона, Пушкинов музеј, Москва.

Временом, Неронова моћ је порасла, ослободио се саветника и ривала за престо а сам Сенека био је оптужен за проневеру и везу са Агрипином[64], али је успео да се ослободи оптужби. 58. године, Нерон је започео нову аферу са Попејом Сабином, женом свог пријатеља и будућег императора, Отона.[65] Пошто његов развод од Октавије и брак са Попејом није био политички изводљив док је Агрипина жива, после неколико неуспелих покушаја, Нерон је 59. наредио њено убиство.[66] Многи модерни историчари сумњају у овакав мотив, будући да се Нерон није оженио Попејом све до 62.[67] Поред тога, према Светонију, Попеја се није развела од Отона све до после Агрипинине смрти, и према томе, мало је вероватно да је удата Попеја пожуривала Нерона да ступе у брак.[68] Светоније наводи да је Нерон покушао да убије Агрипину шаљући је на брод који је требало да потоне, тада је погинула Агрипинина пријатељица, Акеронија Пола, али се сама Агрипина спасила допливавши до обале.[69] Овај инцидент је забележио и Тацит.[70] Након што се Агрипина спасла смрти, Нерон је послао преторијанце да је убију, учинивши да њена смрт изгледа као самоубиство.[71]

62., Неронов саветник, Бур, је умро[72] а Сенека се поново суочио са оптужбама за проневеру[73] те је затражио од Нерона да се повуче из јавног живота.[74] Нерон се ускоро развео од Октавије а потом је прогнао, под изговором да је неплодна, након чега је био слободан да се ожени трудном Попејом.[61] Јавни протести приморали су Нерона да врати Октавију из прогонства, али она је погубљена убрзо након повратка. Према античким изворима, Нерон је претукао трудну Попеју 65., изазвавши њену смрт пре него што му је родила друго дете.[75] Модерни историчари сумњичави су према оваквим наводима, пошто је веома вероватно да су Светоније, Тацит и Касије Дион били пристрасни према Нерону и да је мала вероватноћа да су располагали подацима које би дали сами очевици ових приватних догађаја. Сходно томе, изнесене су тврдње да је Попеја можда умрла због порођајних компликација или приликом побачаја.[76]

Попејина смрт дубоко је ожалостила Нерона. Њено тело није кремирано, већ напуњено зачинима, балсамовано и положено у Августов маузолеј. Уприличена је државна сахрана. Нерон се поново оженио већ почетком 66., Статилијом Месалином [77] која је била удата у време када је постала Неронова љубавница, 65. године. Њен супруг натеран је на самоубиство. 67. Нерон је наредио да млади ослобођеник, Спорус, буде кастриран а онда га је оженио.[78] [79] [80] Према Диону, Спорус је веома личио на Попеју Сабину, а Нерон га је чак звао именом своје покојне супруге.

Током своје владавине, Нерон се бавио грандиозним грађевинским подухватима. Пошто се дивио грчкој култури, изградио је велики број театара и чак покушао да прокопа канал преко Коринстке превлаке. Неронова екстраваганција и огромно трошење финансијски су исцрпли Италију и довели до потешкоћа. Након великог пожара, 64. године, велики део Рима био је уништен, што је дало повода Нерону за амбициозни план обнове. Многе гласине кривиле су самог Нерона за пожар.

Нерон је уживао у вожњи кочија, свирао је лиру и био изузетно склон поезији.[81] Чак је компоновао песме које су изводили забављачи широм царства.[82] У почетку, Нерон је наступао само приватно[83] али 64. почео је да пева јавно у Неаполису да би поправио своју популарност.[84] Речено је да је Нерон жудео за пажњом али историчари такође наводе да га је сам сенат охрабривао да пева и наступа у јавности. Антички историчари критикују Неронове наступе називајући их срамним. [85]

Велики Римски Пожар (лат. Magnum Incendium Romae), почео је у ноћи између 18. и 19. јула 64. н.е. и уништио велики део града пре него што је заустављен, након што је беснео скоро шест дана. Поједини антички историчари криве Нерона за пожар, Касије Дион наводи да је Нерон одговоран за пожар који је након тога посматрао из своје палате на Палатину и свирао лиру. Светоније даје сличну теорију, по којој је Нерон такође одговоран за пожар који је изазвао због лудачког хира и жеље да изгради нови, лепши и грандиознији Рим на месту старог. И Тацит пише да је Нерон послао људе да подметну пожар након чега је свирао лиру. Највероватније је, међутим, да је пожар избио случајно, пошто пожари нису били ретки у Риму - иако ни приближно деструктивни као онај из 64. - а сам Нерон за то време налазио се ван Рима, у Анцијуму. Тацит помиње да су за пожар могли бити одговорни и хришћани.

Нерона су убедили да наступа на Олимпијским играма 67. да би поправио односе са Грчком и демонстрирао римску супериорност. [86] Као такмичар, Нерон се тркао кочијама и умало умро након што је испао из њих.[87] Такође је наступао као глумац и певач.[88] Иако је био неуспешан у тркама и глуми, освојио је све три награде и јавно славио своје успехе при повратку у Рим. Разлог његових победа приписује се подмићивању судија и његовом царском статусу.[89]

Хенрих Семирадски. Музеј у Кракову. Према Тацитовим наводима, Нерон је окривио хришћане за велики пожар након чега су многи хришћани погубљени.

Упркос Нероновој контроверзној политици, Царство је у том периоду успешно ратовало против Парћана, захваљујући одличном команданту Луцију Домицију Корбулону. Парћани су се морали привремено одрећи Јерменије и препустити је Риму. Рат је поново избио 58. када је парћански краљ, Вологез одбио да уклони свог брата Тиридата из Јерменије.[90] Парћани су отпочели инвазију на Јерменију. Корбуло је одбио готово све нападе, Тиридат се морао повући и Рим је тако контролисао читаву територију Јерменије.[91] На крају је склопљен мир који ће потрајати наредних педесет година све до Трајанове инвазије на Јерменију 114. године. Мир је био значајна политичка победа за Нерона.[92] Император постаје посебно популаран на истоку, што ће се наставити и дуго после његове смрти.

Упркос успеху на истоку, Нерон се суочио са низом озбиљних побуна. Велика побуна избила је у Британији,[93] 60. - 61., предвођена краљицом Будиком.

65. године, Гај Калпурније Пизон, римски државник, организовао је заверу против Нерона уз помоћ Субрија Флавија и Сулпиција Аспера, трибуна и центуриона Преторијанске гарде.[94] Према Тациту, завереници су желели да спасу државу од императора и врате републику.[95] Ослобођеник, Милихус открио је заверу и пријавио је царевом секретару, Епафродиту. Завера је пропала а учесници су погубљени, укључујући и познатог песника, Лукана.[96] Неронов бивши саветник, Сенека, натеран је на самоубиство након што је признао да је разговарао са завереницима.[97]

66. године дошло је до побуне јевреја у Јудеји услед религијских тензија између јевреја и грка.[98] 67. године, Нерон је послао Веспазијанаа да поново успостави ред у провинцији.[99] Побуна је на крају угушена, 70. године, тек након Неронове смрти.[100]

Последња и по Нерона погубна побуна догодила се марта 68.. Гај Јулије Виндекс, гувернер Лугдунске Галије, побунио се против Неронове пореске политике.[101] [102] Луције Вергиније Руф, гувернер Горње Германије, добио је наређење да угуши побуну.[103] У покушају да придобије подршку ван своје провинције, Виндекс је позвао Сервија Сулпиција Галбу, гувернера Тараконске Хиспаније да се придружи побуни и прогласи себе за императора насупрот Нерону.[104] У бици код Весонтија 68. Вергинијеве снаге лако су победиле Виндекса који је након тога ивршио самоубиство. Међутим, пошто су победиле побуњенике, Вергинијеве легије покушале су да прогласе свог команданта за императора. Вергиније је одбио да устане против Нерона али тиме ситуација није била решена. Иако је Нерон успео да делимично контролише ситуацију, подршка Галби је расла упркос томе што је проглашен за јавног непријатеља. Преторијански префект, Гај Нимфидије Сабин напустио је Нерона и подржао Галбу. Нерон је напустио Рим и кренуо према луци Остији, одакле је желео да се укрца на брод и оде у неку од лојалних источних провинција. Светоније говори да је Нерон морао да одустане од ове замисли када су војни официри одбили да слушају његова наређења, одговоривши му цитатом из Вергилијеве Енејиде: „Је ли тако страшно умрети?" Након што се поигравао идејом да побегне у Партију, препусти Галбиној милости или моли опроштај од народа, обесхрабрени Нерон вратио се у Рим где је провео ноћ у царској палати.[105] Након сна, пробудио се у поноћ, откривши да су сви стражари напустили палату. Након што се нико није одазвао његовим порукама, Нерон је потражио гладијатора или било кога вештог са мачем да га убије, међутим нико се није појавио. Нерон је завапио: „Зар немам ни пријатеље ни душмане?" и истрчао из палате као да планира да се баци у Тибар.[105] Вративши се, Нерон је потражио место где ће моћи да се сакрије. Царски ослобођеник, Фаон, понудио му је сопствену вилу, на неколико километара изван града. Путујући прерушен, Нерон и четири лојална ослобођеника, Епафродит, Фаон, Неофитије и Спорус дошли су до виле где је Нерон наредио да му ископају гроб. У том тренутку, гласник из Рима донео је вести да је сенат прогласио Нерона за јавног непријатеља и да намеравајуда га погубе батинањем до смрти као и да су наоружани људи послати да га ухвате и одведу на Форум. Сенат је заправо још био неодлучан и расправљао о могућностима, будући да је Нерон био последњи члан Јулијевско-Клаудијевске династије. Већина сенатора служила је царској породици током читавог живота и осећала велику лојалност према династији божанског Августа, иако не и према самом Нерону. Многи у сенату заправосу намеравали да доведу Нерона у сенат где би се нашао компромис са побуњеним гувернерима са циљем да се Нерону сачува живот да би се у будућности бар обезбедио наследник који би продужио династију.[106]

Нерон о томе ништа није знао, и када је чуо вести које је донео гласник, припремио се за самоубиство, корачајући горе доле и мрмљајући: "Qualis artifex pereo", у преводу: „Какав уметник, а умирем!"[107] Губећи присебност, молио је једног од својих ослобођеника да му да пример тако што ће се први убити. На крају, звуци коњаника како се приближавају вили натерали су Нерона да се суочи са својим крајем. Ипак, и даље није имао снаге да одузме себи живот стога је натерао свог секретара Епафродита да то уради.[108] Након што је избоден, људи које је сенат послао бесуспешно су покушали да зауставе крварење. Неронове последње речи биле су: „Прекасно, ово је верност."

Са Нероновом смрћу, 9. јуна 68. окончала се и Јулијевско-Клаудијевска династија.[109] Након вести о његовој смрти, сенат је постхумно прогласио Нерона за јавног непријатеља да би задовољио Галбу (сенат је претходно и Галбу прогласио јавним непријатељем) који је именован за новог императора.

Година четири цара, 68. - 69.[уреди]

Галба[уреди]

Главни задатак који је Галба ставио пред себе јесте сређивање финансија, и стога је предузео многе непопуларне мере од којих је најопасније била одбијање да плати преторијанце. Галба је са презиром гледао на подмићивање војника, веома раширено у време Клаудија и Нерона, чиме се куповала њихова лојалност.

Биста Галбе, Музеј Антиквитета, Краљевска палата, Стокхолм.

Убрзо је Галба постао веома непопуларан. Старост га је учинила апатичним, деловао је да нема енергије и отуђио је масе, пошто је, за разлику Нерона, није држао до раскоши и помпе. Нови император налазио сепод утицајем својих фаворита.[110] Међу њима, за тројицу се говорило да буквално контролишу императора: Тит Виније, који је постао Галбин колега конзул, Корнелије Лакон, командант преторијанаца и ослобођеник Ицел Марцијан. Звали су их: „Три Педагога“ због утицаја који су имала над Галбом.

1. јануара 69. две легије у Горњој Германији одбиле су да се закуну на верност Галби и порушиле његове статуе, захтевајући да се изабере нови цар. Следећег дана, побунили су се и војници у Доњој Германији и сами донели одлуку ко ће бити нови цар, прогласивши гувернера провинције, Вителија за императора. Галба, свестан своје непопуларности и општег незадовољства, да би спречио надолазећу олују, усвојио је Луција Калпурнија Пизона као свог сина и наследника. Народ и преторијанци у овом Галбином поступку препознали су слабост. Марко Салвије Отон, који је дуго спадао у Галбине највеће присталице, сам је очекивао да буде усвојен. Галбин избор Пизона за наследника разочарао је Отона те јеступио у контакт са незадовољним преторијанцима који су га поздравили као цара 15. јануара 69. Галба је одмах кренуо да се сусретне са побуњеним војницима, али је био толико слаб да су га возили у носиљци. Отон се на челу преторијанаца запутио ка Римском форуму и сусрео са Галбином пратњом која се кроз гомилу пробијала ка касарнама преторијанаца. Кохорта, која је тог дана била на дужности на Палатину и пратила императора, одмах га је напустила. Галби, његовог усвојеног сина Пизона и остале из пратње брутално су убили преторијанци. Након кратке борбе, Отон се тријумфално вратио у претиријански камп и истог дана сенат му је дао титуле Августа, доделио трибиницијске моћи и и остале почасне титуле које су припадале принципату.

До Галбиног убиства довело је његово одбијање да плати оне који су га подржавали и дали му подршку приликом доласка на престо. Становништво Рима било је незадовољно Галбом и неговало је успомену на Нерона.

Отон[уреди]

Отон приказан на новцу.

Пре Нероновог пада, Отон је служио као гувернер провинције Лузитаније. Пре тога, Отон је припадао кругу Неронових фаворита и био пријатељ са самим императором. Међутим, њихово пријатељство окончано је 58. када је Отон представио Нерону - на њен захтев - своју прелепу жену Попеју Сабину која је тиме отпочела везу са Нероном што ће на крају довести до њене преране смрти. Када је учврстила свој положај као Неронова љубавница, Попеја се развела од Отона и утицала на цара да га пошаље у удаљену Лузитанију (данас део Португала и Шпаније). Отон је управљао Лузитанијом десет година, необично скромно и умерено. Када је Галба, гувернер Хиспаније Тараконенсис, устао против Нерона 68. Отон му се придружио и пратио га на путу за Рим. Галба није имао деце и био у поодмаклом добу, те се Отон надао да ће постати његов наследник. Постигао је тајни договор са једним од Галбиних фаворита, Титом Винијем, пристајући да ожени Винијеву кћерку у замену за његову подршку. Отонове наде осујећене су почетком 69. када је Галба званично усвојио Луција Калпурнија Пизона за свог наследника. Тако се Отон одлучио на смели потез и уз помоћ незадовољних преторијанаца постао император. Након убиства, Галбину главу донели су Отону који ју је препустио својим пратиоцима након чега су је извргли руглу и парадирали улицама Рима.

Отон

Ускоро је, међутим, Отон схватио да је много лакше збацити цара него сам владати, како преноси Светоније.[111] Отон је, знајући да је становништво и даље склоно Нерону, вратио неке од његових блиских сарадника на двор, међу којима и Споруса. Отон је имао мало времена да консолидује свој положај. Побуњене рајнске легије напредовале су ка Италији, Отон је узалуд покушао да се споразуме са Вителијем и понудио му да деле владавину над царством, након чега се са неуобичајно енергично спремио за рат. Легије у Далмацији, Панонији и Мезији подржале су га а саме преторијанске кохорте биле су значајан адут у његовим рукама. Отон је имао и контролу над флотом која је одмах послата ка Лигурији. Сам Отон, упркос лошим предзнацима, на челу војске кренуо је на север, желећи да спречи Вителијев долазак у Италију. За то је било прекасно, и све што је Отон могао је да стационира своје трупе у Плацентији (модерна Пјаченца) и држи реку По против непријатеља. Отонове снаге успешно су одбраниле град од Аулуса Цецине, једног од Вителијевих генерала и натерале га да се повуче назад ка Кремони, али долазак још једног Вителијевог генерала, Фавија Валенса, променио је однос снага. Вителијеви генерали прижељкивали су одлучујућу битку а њихове немаре остварене су услед неслоге и наглости које су превагнуле у Отоновом табору. Искуснији Отонови официри знали су важност избегавања борбе, све док не стигну појачања из Далмације али наглост царевог брата Тицијана и команданта преторијанске гарде, Прокула, а поврх свега грозничава нестрпљивост самог Отона, надгласале су другачије мишљење и донета је одлука о нападу.

Само Отон остао је иза борбених линија са јаком резервом у Брикселуму на јужној обали реке По. Главнина Отонових снага прешла је По и запутила се ка малом месту по имену Бедријакум. Остављајући јаку претходницу да држи Бедријакум, Отонова војска напредовала је према Кремони. Недалеко од самог града, неочекивано су наишли на Вителијеве трупе. Ухваћени у неповољном положају, Отоновци су се жестоко борили али су напослетку приморани да се у расулу повуку назад ка Бедријакуму. Победнички Вителијеви војници пратили су их, да би одмах дошло до споразума са обесхрабреним Отоновим снагама. Битка код Бедријакума тако је одлучила победника у кратком грађанском рату. Међутим, Отон је још командовао јаким снагама. Легије из Далмације стигле су до Аквилеје а дух његових војника није био сломљен. Насупрот томе, Отон је био решен да прихвати исход битке коју је изазвала његова сопствена наглост. У достојанственом говору, опростио се од својих пратилаца, говорећи: „Далеко је праведније да продадне један зарад користи многих, него да многи пропадну зарад једног."[112] Сутрадан, Отон је извршио самоубиство, пробовши срце бодежом који је сакрио испод јастука и умро када су његови саветници ушли у шатор.

Отон је владао само три месеца. Његов пепео положен је унутар скромног споменика. Многи римљани поштовали су Отона услед оваквог поступка, којим је желео да поштеди државу тешког грађанског рата. Након Отоновог самоубиства, победничке Вителијеве снаге марширале су на Рим.

Копија оригиналне Вителијеве бисте, вероватно настала у XVI веку.

Вителије[уреди]

Вителије је дуговао свој положај двојици команданата рајнских легија, Цецини и Фабију Валенсу, који су, одбивши да након Нероновог пада прихвате Галбу, на изненађење многих, прогласили Вителија за цара 1. јануара 69. у Келну. Испрва су га подржавале само легије Горње и Доње Германије али су му се убрзо придружиле и легије из Галије, Британије и Реције. Иако су Вителије и његови команданти иступили против Галбе, након његовог убиства, њихов противник постао је Отон. Након Отоновог самоубиства, Вителије је са својом војском марширао на Рим где му је сенат доделио уобичајне титуле које су припадале императору. Део римског света никада није признао Вителија за цара. Након његовог уласка и Рим, град је постао позорница немира, масакра, гладијаторских борби и раскошних гозби. Нови цар давао је положаје својим фаворитима, понашао се расипно, а Светоније, чији се отац борио на страни Отона у бици код Бедријака, описује Вителија као човека без амбиције који је донекле показивао вољу да влада мудро. Даље, Светоније тврди како је цар био лењ, склон претеривањима, посебно у јелу и пићу.

Јула 69. трупе у источним провинцијама прогласиле су, насупрот Вителију, свог команданта, Тита Флавија Веспазијана за императора. Ускоро су Веспезијана подржале и провинције Илирик и Далмација. Након што су присталице почеле да га напуштају, Вителије је решио да се преда али су га преторијанци спречили да напусти град. Према Тациту, на сам дан уласка Веспазијанових војника у Рим, Вителија су одвукли на злогласне Гемонијске Степенице (на којима су се обично вршила погубљења знаменитих осуђеника, тако што би их бацали са степеништа, овако је погубљен и Сејан 31. године). Касије Дион тврди да је Вителију одрубљена глава коју су након тога парадирали улицама Рима.

Флавијевци, 69. - 96.[уреди]

Веспазијан, 69. - 79.[уреди]

Сенат је прогласио Веспазијана за цара децамбра 69., док се он још увек налазио у Египту (где је прихваћен за цара неколико месеци раније).[113] Гај Лициније Муцијан, гувернер Сирије и Веспазијанов пријатељ, стигао је у Рим на челу легија и у царевом одсуству управљао државом, уз помоћ царевог млађег сина, Домицијана. Муцијан је одмах почео са пореским реформамама, да би поново напунио испражњену ризницу. Након Веспазијановог повратка, Муцијан је саветовао новог императора да сакупи што више новца од пореза. Веспазијан и Муцијан поново су активирали старе порезе, увели нове, повећали приходе из провинција и будно пазили на званичнике задужене за ризницу. Латинска пословица: "Pecunia non olet" (Новац не смрди), можда је настала када је уведен порез на јавне тоалете.

Мапа Римског царства током грађанског рата познатог као "Година четири цара" 68. - 69. године. Плаво обојена подручја означавају провинције лојалне Веспазијану и Гају Муцијану.

Почетком 70. године Веспазијан се и даље налазио у Египту, најбогатијој провинцији царства од које је умногоме зависило снабдевање Рима житом. Веспазијан је проводио време у Египту јачајући своју власт и стабилизујући прилике у провинцији. Ипак, ситуација у царству још увек је била нестабилна. Рат у Јудеји трајао је још од 66. године све док Веспазикајов старији син, Тит - коме је Веспазијан поверио команду у рату против Јевреја након што је проглашен за цара и кренуо за Египат - коначно није сломио отпор побуњеника и после тешке и крваве опсада заузео Јерусалим када је уништен други јеврејски храм. Према историчару Евсевију, Веспазијан је наредио да се ухвате сви преостали потомци Давидове лозе. У јанару исте године избила је побуна у Галији и Германији, позната као Батавски устанак. Вође побуне били су Гај Јулије Цивил и Јулије Сабин који је тврдио да је потомак Гаја Јулија Цезара те се прогласио за цара Галије. Побуњеници су успели да победе две легије пре него што је устанак угушио Веспазијанов зет, Квинт Церијал, крајем 70. године.

Биста Веспазијана, Пушкинов музеј, Москва.

Средином 70. године Веспазијан се вратио у Рим и одмах је отпочео да осигурава свој положај и спречи могућност нових побуна. Доделио је богате дарове многима у војсци и јавности.[114] Војници лојални Вителију су отпуштени из службе и кажњени.[115] Веспазијан је започео и опсежну пропагандну кампању. Царством су кружиле приче о императору надљудских способности којем је било суђено да дође на власт.[116] Скоро трећина свег новца искованог за време Веспазијанове владавине славило је његове војне успехе и мир који је уследио након турбулентне Неронове владавине и хаоса у грађанском рату 68. - 69.

Веспазијан је новчано подржавао писце, многи знаменити антички историчари, укључујући Тацита, Светонија, Јосифа Флавија и Плинија Старијег, били су Веспазијанови савременици. Готово сви они писали су несумњиво позитивно о Веспазијану, истовремено осуђујући претходне цареве.[117] Тацит је дуговао свој положај Веспазијану, Флавије Јосиф сматрао га је заштитником и спасиоцем док је Плиније Старији посветио своје најзначајније дело, Историју Природе, Веспазијановом сину Титу.[118]

Они који би говорили против цара су кажњавани. Неколико филозофа стоичке школе оптужени су да кваре студенте неприкладним учењем због чега су прогнани.[119] Хелвидије Приск, про-републикански филозоф, погубљен је због свог учења и упорног противљења Веспазијану.[120]

Период Веспазијанове владавине између 71. и 78. године је мистерија. Цар се посветио обнови Рима после грађанског рата, подигнут је храм мира на Форуму, завршен храм деификованог Клаудија[121] а 75. изграђена колосална статуа Аполона, започета у Нероново време (испрва је Аполон требао да има Неронов лик). Далеко најпознатији пројекат јесте почетак изградње Колосеума, подухват је финансиран из огромног плена донетог након освајања Јерусалима и блага из другог јеврејског храма. Светоније преноси да се Веспазијан суочавао са бројним заверама.

Сестерциј са ликом Веспазијана на аверсу, искован 71. године у част његове победе у римско-јеврејском рату. На реверсу стоји натпис: "IVDEA CAPTA", "Јудеја покорена."

У годину у којој је био конзул по девети пут (79.) Веспазијан се разболео док је био у Кампанији. Његово стање се брзо погоршало. 23. јуна 79. цар је умро. Док је био на самртној постељи, захтевао је да га подигну на ноге пошто је веровао да: "Цар треба да умре на ногама." Царев велики смисао за хумор одразио се и на његове последње речи, Væ, puto deus fio. "Ах! Мислим да постајем бог!"[122]

Веспазијан је био познат по смислу за хумор, отвореном и дружељубивом карактеру, заповедничком држању и војничким способностима. Помагао је осиромашеним сенаторима и члановима реда витезова, и градовима и областима погођеним природним катастрофама. Посебно је био великодушан према писцима и реторима, неколицини је доделио пензије и до 1000 златника годишње. Ипак, Веспазијан није волео филозофе, сматрајући их немужевним гунђалима. Такође, био је веома попустљив према политичким противницима. Према Светонију, цар се изражавао отворено и шалио са пријатељима. За време његове владавине новац је трошен на јавне радове и обнову и улепшавање Рима.

Веспазијана је одмах наследио син Тит.

Тит, 79. - 81.[уреди]

Упркос првобитним бојазнима да је Тит склон пороцима,[123] показало се да је нови цар ефикасан администратор те је убрзо постао веома популаран. Његов први поступак као императора је заустављање суђења за издају која су дуго изазивала превирања.[124] Закони о издаји и увреди величанства, уперени против оних који наруше достојанство државе, под Авустом је поново активиран и проширен да обухвати и клевете.[125] Ово је довело до многобројних суђења и погубљења за време Тиберија, Калигуле и Нерона као и формирања мреже потказивача (Delators) који су били извор терора и дестабилизације политичког система Рима током неколико деценија. Тит је ставио тачку на ове праксе говорећи:

Биста императора Тита, Капитолински музеј, Рим.

"Није могуће да будем увређен ни на који начин. Јер не чиним ништа што заслужује цензуру нити бринем због онога што се лажно говори. А цареви који су мртви осветиће сами себе ако им неко учини неправду, ако су уистину полобогови и поседују икакву моћ."[126]

Ерупција Везува 79. године потпуно је уништила Помпеју и Херкуланеум. Гипсани калупи правих жртава нађених током ископавања данас су изложени у неким од рушевина.

Сходно томе, ниједан сенатор није погубљен за време његове владавине,[127] чиме је Тит испунио обећање да ће преузети позицију врховног свештеника ( Pontifex Maximus) да би: "Одржао руке чистим." Потказивачи су јавно кажњени и протерани из града. Тит је спречио злоупотребе учинивши незаконитим да особи буде суђено више пута за исти прекршај. Као цар, Тит је постао познат по великодушности, Светоније говори да би, схвативши да никоме није помогао читавог дана, цар рекао: "Пријатељи, изгубио сам дан!"[128]

Флавијевски Амфитеатар, познатији као Колосеум, грађен је током десет година а завршен за време Титове владавине. Приређене су спектакуларне игре у трајању од сто дана.

Упркос томе што је његова владавина остала поштеђена већих војних конфликата и политичких криза, Тит се суочио са неколико великих катастрофа током своје кратке владавине. 24. августа 79., тек два месеца по Титовим доласку на власт, дошло је до разорне ерупције Везува.[129] Ерупција је довела до скоро потпуног уништења насеља и излетишта око Напуљског залива. Градови Помпеја и Херкуланеум затрпани су под неколико метара дебелим слојевима пепела, камења и лаве.[130] Хиљаде људи изгубило је живот. Тит је задужио два бивша конзула за организацију помоћи а сам је донирао велики новац из царске ризнице да би помогао жртвама вулкана. Лично је посетио Помпеју након ерупције и још једном следеће године.[131]

На пролеће 80. године велики пожар избио је у Риму; током три дана и три ноћи изгорели су велики делови града. Иако штета није била тако велика као приликом пожара из 64., Касије Дион даје дугачку листу јавних грађевина које су уништене у пожару. Међу њима Агрипин Пантеон, Јупитеров храм, делови Помпејевог театра и Септа Јулија. Поново је Тит лично компензовао штету у погођеним подручјима. Према Светонију, током пожора је избила и куга. Сама природа болести и број жртава су непознати.

Још један од догађаја који су обележили Титову владавину је побуна Теренција Максима, једног од неколико лажних Нерона који су се појавили током седамдесетих година првог века. Иако је Нерон превасходно био познат као омражени тиранин, постоје докази да је током своје владавине био веома популаран широм источних провинција. Гласине да је Нерон преживео пад са власти биле су додатно подстакнуте збуњујућим околностима под којима је умро али и неколико пророчанстава која су предвиђала његов повратак. Према Диону, Теренције Максим личио је на Нерона лицем и гласом и као и покојни император, певао уз лиру. Убрзо је, међутим, Максим био приморан да побегне преко Еуфрата у Партију. Поред овога, поједини извори наводе да је Тит открио да његов брат Домицијан кује заверу против њега, али је одбио да га погуби или прогна.[132]

Титов славолук налази се на Виа Сакри, југоисточно од Форума, Рим.

Изградња Колосеума, отпочета за време Веспазијана, коначно је окончана под Титом, 80. године.[133] Поред спектакуларних игара у част отварања, нова грађевина је замишљена као тријумфални споменик војних достигнућа Флавијеваца у Јеврејском рату. Инаугуралне игре трајале су чак сто дана а укључивале су борбе гладијатора, борбе дивљих животиња, поморске битке за чију сврху је Колосеум био поплављен као и трке коња и кочија.[134] Поред Колосеума, Тит је наредио да се подигну јавна купатила, позната као Титова купатила. Завршетак изградње убрзан је да би се подударао са отварањем новог амфитеатра. У време Тита оживљен је и култ императора иако је Веспазијан деификован тек након шест месеци после смрти. Да би се још више увећала част и слава Флавијевске династије, ударени су темељи оног што ће касније постати Храм Веспазијана и Тита, чију је изградњу завршио Домицијан.[135]

Након окончања игара, Тит је званично посветио амфитеатар у купатила што ће бити његов последњи акт као императора. Напустивши Рим, разболео са приликом путовања у централној Италији где је умро од грознице, наводно на истом сеоском имању као и његов отац.[136] [137] Наводно, последње речи које је промрмљао пре него што је преминуо биле су: "Начинио сам само једну грешку."

Многи историчари спекулисали су око тачних околности Титове смрти и на шта су се односиле његове последње речи. Филострат пише га је отровао Домицијан као и да му је смрт прорекао Аполоније из Тијане.[138] Светоније и Касије Дион не говоре о тровању, наводећи да је Тит умро природном смрћу али обојица отпужују Домицијана да је пустио болесног Тита да умре.[139] Дион верује да је грешка о којој је Тит говорио његово одбијање да погуби брата након што је сазнао да отворено кује заверу против њега.

Домицијан, 81. - 96.[уреди]

Домицијан је провео младост и рану каријеру у сенци свог брата, Тита, који је задобио војничку славу током првог Јеврејско-римског рата. Оваква ситуације одржала се и током владавине његовог оца, Веспазијана, који је постао цар 69. након периода познатог као Година четири цара. Док је Тит држао многе важне положаје за време очеве владавине, Домицијану су остављене почасти али не и одговорности. Веспазијан је умро 79. године и наследио га је Домицијанов старији брат, Тит чија је владавина неочекивано окончана након што се фатално разболео од куге 81. године после само две године проведене као цар. Следећег дана, преторијанска гарда прогласила је Домицијана за императора, а његова владавина трајаће петнаест година, више од било кога након Тиберија.

Домицијанова биста, музеј Лувр, Париз.

Одмах по доласку на власт, Домицијан је деификовао покојног Тита[140] али он није одржао братов и очев углед. Као цар, брзо се решио републиканске фасаде коју су његов отац и брат брижно одржавали.[141] Померивши центар власти на царски двор, Домицијан је отворено указао на власт сената као сувишну. По његовом уверењу, римским царством је требало управљати као божанском монархијом, на чијем челу ће стајати он сам као доброћудни деспот. Према Светонију, царска бирократија никада није функционисала боље него под Домицијаном чију су строги стандарди и сумњичава природа одржавали историјско ниску стопу корупције међу провинцијским гувернерима и изабраним званичницима.[142] [143] На положаје је ретко доводио чланове породице што је био контраст са непотизмом који су практиковали Веспазијан и Тит.[144] Изнад свега, Домицијан је ценио лојалност и послушност међу онима које би распоређивао на стратешки важне фукције а такве квалитете чешће је налазио у редовима витешког сталежа (лат. equites) него члановима сенатске класе и своје породице на које је гледао сумњичаво и уклањао их са позиција ако би занемаривали царску политику. Више од било ког цара после Тиберија, Домицијан је проводио време ван Рима, што је само наглашавало аутократску природу његове владавине. Иако је моћ сената постојано опадала након краја републике, под Домицијаном, седиште моћи није се чак налазило ни у Риму, већ где год би се император тренутно налазио. Домицијан је активно путовао кроз европске провинције провевши најмање три године своје владавине у Германији и Илирику водећи војне извиднице на саме границе империје.

Домиција Лонгина, Домицијанова супруга. Царица носи фризуру Флавијевског доба.

Иако су његове злочине можда преувеличале касније генерације, нарочито историчар Тацит, сигурно је да није хтео делити власт. Већ и пре Домицијана се усталио обичај да цар истовремено држи много функција установљених за време републике, али те положаје су могли имати и други сенатори. Ипак, Домицијан је ојачао економију ревалоризујући вредност римског новца. Такође, побољшао је одбрамбени систем царства и започео велике грађевинске подухвате са циљем обнове оштећене престонице. Значајни ратови вођени су у Британији, где је његов генерал, Агрикола покушао да освоји Каледонију (део данашње Шкотске), и у Дакији где Домицијан није могао да задобије одлучујућу победу против краља Децебала.

Титов Тријумф, Сер Лоренс Алма-Тадема (1885), приказана је породица Флавијеваца током тријумфалне процесије из 71. године. На челу хода Веспазијан, одевен као Врховни свештеник (Pontifex Maximus), прате га Домицијан, Домиција Лонгина и Тит, такође одевен као свештеник.

Домицијанова владавина показивала је тоталитаритативне карактеристике. Император је себе видео као новог Августа, просветљеног владара који води Римско царство у нову и сјајну еру. Религијска, војна и културолошка пропаганда гајиле су култ личности, Домицијан је, именовавши се за цензора на неодређено време, настојао да контролише јавни живот али и приватни морал. То му је донело популарност међу народом и војском док су га припадници сената сматрали за тиранина. Према Светонију, Домицијан је био први римски цар који је захтевао да му се обраћају са Dominus et deus, Господар и бог. Међутим, потпуно супротно овоме, Домицијан је одбио титулу Dominus током своје владавине а на новцу и званичним документима нема доказа да је Домицијан икада јавно инсистирао да буде приказан на овај начин.

Домицијан је убијен 18. септембра 96. године у завери коју су организовали дворски званичници. Светонија даје детаљни опис завере и наводи да је Домицијанов коморник, Партеније главни покретач завере, а све услед скорашњег погубљења некадашњег Нероновог секретара, Епафродита (Домицијан га је прво прогнао а затим наредио његово погубљење јер није спречио Нероново самоубиство).[145] Само убиство починили су Партенијев ослобођеник, Максимус и управник дома Домицијанове нећаке Флавије Домитиле, Стефан. Касије Дион наводи да је убиство импровизовано док Светоније описује разрађену заверу. Неколико дана пре убиства, Стефан је исценирао повреду, да би могао сакрити бодеж испод завоја.

Статуа Домицијана, Ватикански музеј. Могуће да је статуа некада припадала Нерону.

На дан убиства одаје за слуге биле су закључане а Домицијаново лично оружје, мач који је император држао испод јастука као последње средство одбране, унапред је уклоњен. У складу са астролошким предвиђањем, Домицијан је веровао да ће умрети негде око поднева, стога је био немиран у то доба дана. Свог последњег дана, Домицијан је био узнемирен, те је неколико пута питао слугу које је време. Дечак, умешан у заверу, лагао је, говорећи да је много касније него што је било. Нешто умиренији, Домицијан је отишао до свог радног стола да би потписао неке указе, када му је Стефан изненада пришао:

"Онда, претварајући се да одаје целу заверу, због чега му је и одобрена аудијенција, (Стефан) је убоo цара у препону док је (Домицијан) читао папир који му је убица дао, и стајао запрепашћен. Док је рањени принц покушао да пружи отпор, рањен је са седам рана од стране Клодијана, Партенијевог ослобођеника Максимуса, декуриона Сатура и гладијатора из царске школе."

Светоније, Живот Дванаест Цезара, „Домицијанов Живот“, 17

Домицијан и Стефан рвали су се на поду неко време док цар није коначно надјачан и на смрт избоден од стране завереника; Стефан, кога је Домицијан повредио током борбе, убрзо је и сам умро. Око поднева, Домицијан, неколико месеци пре свог 45-ог рођендана, био је мртав. Његово тело однесено је на обичном одру и кремирано без икакве церемоније. Његова неговатељица, Филис, касније је помешала царев пепео са оним његове нећаке Јулије у храму Флавијеваца.

Према Светонију, неколико знакова указивало је на Домицијанову смрт. Неколико дана пред убиство, Минерва се појавила у царевом сну, објавивши да ју је Јупитер спречио и да више неће бити у прилици да му помогне.[146]

Домицијанова смрт обрадовала је сенат и одмах након што је Нерва проглашен за цара, изгласана је забрана сећања на убијеног цара. Негови новчићи и статуе су истоплљени, његови лукови срушени а име избрисано из свих јавних списа.

Његовом смрћу окончана је владавина Флавијеваца.

Пет добрих царева, 96. - 180.[уреди]

Нерва, 96. - 98.[уреди]

Биста Нерве, музеј у Риму.

Сенат је за новог императора прогласио Нерву, дугогодишњег званичника на двору за време Нерона и императора из дома Флавијеваца. Нерва је постао император у шездесетпетој години, и био је први император у дотадашњој историји кога је изабрао Сенат. Као нови владар, Нерва је обећао да ће обновити грађанске слободе које су биле умањене за Домицијанове аутократске владавине. Нервину владавину карактеришу финансијске потешкоће и његова неспособност да контролише војску. Побуна преторијанаца у октобру 97. године присилила је Нерву да усвоји наследника.[147] Биће то почетак система адопције, у коме ће император одређивати наследника путем усвајања, систем који се показао као одлично решење у наредном периоду. Нерва је усвојио Трајана, младог и веома популарног генерала, као наследника. После једва петнаест месеци проведених као император, Нерва умире природном смрћу, 27. јануара 98. године. Трајан га је одмах наследио и деификовао.

Трајан, 98. - 117.[уреди]

Трајанова владавина означава највећи територијални обим империје а Трајан је сматран једним од најбољих императора. Већ и пре но што је постао император, Трајан је био познат као способан генерал са великим угледом у војсци. Као цар, највише је упамћен као војни командант и освајању Дакије и Месопотамије. Трајанова прва кампања против Дачана успешно је отпочета марта 101. године, прешавши северну обалу Дунава, Трајан је поразио Дачанску војску али још увек није извојевао одлучујућу победу.

Трајанова биста, Глиптотека, Минхен.

Већ следеће зиме, краљ Децабал отпочео је контра-офанзиву, идући низводно Дунава. Инвазија Дачана успешно је одбијена након две битке у Мезији, након чега је Трајанова војска приморала Децебала на предају. Трајан се тако трујумфално вратио у Рим добивши титулу Dacicus Maximus. Међутим, краљ Децебал убрзо је поново почео да се наоружава и гради савезе против Рима, да би 105. напао римске територије на северној обали Дунава. Након што је Трајан подигао две нове легије, римско војно присуство на Дунаву 105. године попело се на чак четрнаест легија, што је чинило скоро половину читаве римске војске. Аполодор из Дамаска, Трајанов главни архитекта, подигао је колосални мост преко Дунава, који је омогућио римској војсци да брзо и у великом броју пређе реку, као и да служи за довођење појачања. Трајан је такође наредио проширење пута који је водио поред Ђердапске клисуре.

Трајанов стуб у Риму.

Након што је окончана изградња пратеће инфраструктуре, Трајан је поново кренуо у поход и освојио делове Дакије 106. године. Након жестоког ратовања, римљани су стегли обруч око Децабаловог упоришта, Сармизегетузе, која је напослетку освојена у уништена. Децебал је успео да побегне и измакне заробљавању а онда извршио самоубиство. Краљева одсечена глава донета је Трајану да би касније била однета у Рим где је бачена са гемонијских степеница на Капитолу.

Трајанова табла, близу места на коме је некада преко Дунава стајао Трајанов мост. Национални парк Ђердап, Србија.

На месту старе Дачке престонице Трајан је подигао нови град као седиште римске цивилне администрације.[148] Градско становиштво римске Дакије углавном је било ограничено на римске колонисте и војне ветеране док је домаће становиштво наставило да живи у раштрканим руралним заједницама, следећи сопствене обичаје. Трајанова победа и освајање Дакије умногоме је ојачало царске приходе, поред огромног плена, Рим је сада контролисао дачке руднике злата којима је управљао царски Прокуратор из редова витезова (procurator aurariarum). У спомен римске победе у дачким ратовима подигнут је Трајанов стуб, на коме су забележени најважнији догађаји и ток рата и који пружа драгоцене податке о римском друштву на почетку II века нове ере.

Наредних седам година протекло је миру, Трајан се бавио пословима администрације а током овог времена отпочео је своју преписку са Плинијем Млађим. Једна од тема била је и однос према хришћанима у провинцији Понт, где је Плиније служио као гувернер. Трајан је подигао многе знамените грађевине и Риму, међу којима је најпознатији Трајанов форум. У овом периоду Трајан је формализовао систем знан као Alimenta,[149] социјални програм чији је циљ био пружање помоћи сирочади и сиромашној деци у Италији. Систем је обезбеђивао новчана средства, храну и субвенционисано образовање. У почетку се програм финансирао из плена задобијеног у дачком рату а касније из пореза на имовину и добротворних давања.

Статуа Трајана, Лондон.

113. године, Трајан је започео нову кампању на истоку, испровоциран одлуком Парћана да на трон Јерменије поставе свог краља. Око 114. Трајан је освојио Јерменију, збацио краља кога су поставили парћани, и претворио ту земљу у римску провинцију након чега су бројна племена на Кавказу и источној обали Црног мора признала римску хегемонију. След самих догађаја током Трајановог похода остаје нејасан. Почетком 115. цар је напредовао према истоку, у срце Месопотамије док је његов легат Лусије Квијет успешно прешао реку Аракс у Атропатену и даље, према Каспијском мору. Процес консолидације римске власти у Месопотамији изгледа је окончан 116. када су исковани новчићи на којима је објављено да су Месопотамија и Јерменија успешно стављена под власт римског народа. Презимивши у Антиохији, Трајан је 116. поново отпочео кампању, овога пута са циљем освајања читаве Месопотамије. Према изворима, римска дивизија прешла је реку Тигрис и освојила део Адибајене, док се друга дивизија упутила јужно и заузела Вавилон. Сам Трајан отполовио је низводно реком Еуфрат. Када је римска флота допловила до места где су реке Тигрис и Еуфрат биле најближе, Трајан је превукао флоту преко копна из Еуфрата и Тигрис и заузео Селеукију, некадашњу престоницу хеленистичког Селеукидског краљевства а затим и парћанску престоницу Ктесифон. Трајан је наставио поход, напредујући јужно, према Персијском заливу. Вавилонија је проглашена за нову царску провинцију а Трајан је послао писму сенату, у коме је објавио да је надомак потпуне победе и пожалио се да је престар да настави даље ка истоку и понови освајања Александра Великог. Међутим, Трајанови успеси на истоку показали су се краткотрајним, одмах након што је победносни император напустио област персијског залива и упутио се према Вавилону, избио је устанак Парћана.

Трајан је успео да угуши побуну и званично збаци парћанског краља Хозроја I и на престо доведе марионетског владара. Ускоро је царево здравље почело да слаби а у међувремену Јевреји у Египту, на Кипру и Кирени подиглу су свеопшту побуну мотивисану религијском нетрпељивошћу према локалној паганској популацији. Побуна је прерасла у Китосов рат, познат и као Други јеврејско-римски рат. Побуна се ускоро проширила и на Јудеју и Месопотамију и Трајан је био приморан да се повуче из Јерменије да би угушио побуну. Иако је побуна напослетку сузбијена, ситуација је остала напета, посебно у Јудеји.

117. године, оболели Трајан спремио се за повратак у Италију. Током пролећа и лета цар је постепно слабио. 8. августа 117. Трајан је умро у Киликији. Његов наследник Хадријан, одмах је одлучио да напусти удаљену и неодбранљиву Месопотамију а Јерменију и Осроену поново успоставио као краљевства под римским протекторатом. Све остале области које је Трајан освојио задржане су. Пепео покојног императора положен је у подножју Трајановог стуба који је славио његову највећу победу.

Трајан је један од ретких владара чија је репутација остала неукаљана током историје. Антички историчари углавном су писали позитивно о Трајану, карактеришући га као моралног човека и мудрог владара. Касије Дион наводи да је Трајан био достојанствен и праведан. Име Трајан и данас је веома популарно у Румунији, што је очито у имену самог председника земље - Трајан Басеску.

Хадријан, 117. - 138.[уреди]

Пошто је био Трајанов штићеник, Хадријан је био најближи томе да наследи престо иако га Трајан није званично усвојио што је учинио тек на самрти, и по неким изворима, на инсистирање супруге Плотине која је подржавала Хадријана. Пошто је документ потписала сама Плотина, могуће је да је Трајан тада већ био мртав.

Део Хадријановог зида, северна Енглеска.

Осигуравши подршку и сената и уклонивши Лусија Квијета, популарног генерала блиског Трајану, Хадријан је консолидовао свој положај. Одмах се посветио сузбијању јеврејске побуне а одмах потом лично је дошао на дунавску границу царства и постарао за тамошње послове. Хадријанова владавина највећим делом остала је мирна, за разлику од Трајанове експанзионистичке политике, Хадријан се одлучио за одбрану постојећих граница. Оваква политика подразумевала је подизање јаких утврђења на границама царства. Најпознатији такав подухват јесте изградња зида на северу данашње Енглеске, познатог као Хадријанов зид. На Дунаву и Рајни подигнут је низ утврђења и постаја. Хадријанова политика тежила је миру кроз демонстрацију римске моћи која је имала да учини утисак на потенцијалне непријатеље и одврати их од напада.

Мермерна биста цара Хадријана, Капитолински музеј, Рим.

Историчари описују Хадријана као најсвестранијег римског цара, склоног космополитизму. Цар је често волео да демонстрира своје интелектуалне вештине а највише је ценио уметност чији је био велики покровитељ. Његова вила код Тибура (данас Тиволи) најфинији је пример александријског врта у римској архитектури.

Римско царство 125. године, за време Хадријанове владавине.

Један од најпознатијих грађевинских подхвата за време Хадријанове владавине је обнова старог Агрипиног пантеона који је уништен у пожару 80. године. Пантеон је данас један од најочуванијих и најпознатијих грађевина старог Рима а и доказ римских градитељских вештина и достигнућа у техници. Иако је Пантеон дело славног архитекте Аполодора из Дамаска, постоји могућност да је и сам Хадријан учествовао у пројектовању грађевине будући да се веома интересовао за архитектуру. Сам Хадријан писао је поезију на латинском и грчком језику а написао је и детаљну аутобиографију. Хадријан, страствени хеленофил, први је римски император после Нерона (који је такође био велики љубитељ грчке културе) који је носио браду што ће следити скоро сви императори након њега, али не због љубави према грчкој култури, већ због постојећег тренда. Као заштитник хеленистичке културе, Хадријан је био упознат са делима филозофа Епиктета, Хелиодорија и Фаворина. Иако није укинуо ропство, Хадријан је изменио правни систем да би ублажио тежак положај робова и забранио је мучење. Многи каснији историчари сматрају Хадријана мудрим и праведним владарем, Шилер га је назвао "Првим слугом царства" а британски историчар Едвард Гибон диви се његовим "огромном и непресушном генију" а 1776. рекао је да је Хадријаново доба део "Најсрећнијег доба у људској историји."

Тврђава Светог Анђела ( Castel Sant'Angelo), цилиндрична грађевина на десној обали Тибра, првобитно маузолеј изграђен за цара Хадријана и његову породицу. У V веку претворен у тврђаву, служио je као папски замак и ризница а данас је музеј. Некада важио за највишу грађевину у Риму.

За време своје владавине, Хадријан је неуморно путовао својом пространом империјом, обилазећи провинције и вршећи инспекцију граница. Више од половине владавине провео је изван Италије, док је већина његових претходника напуштала Рим само због војних похода. Супротно томе, путовања су постала саставни део Хадријановог стила владавине.

130. године, Хадријан је посетио рушевине Јерусалима и римској провинцији Јудеји која је претрпела велика разарања током првог јеврејско-римског рата (66. - 73. н.е.). Хадријан је обновио град, и намеравао да обнови и Јерусалимски храм, уништен 70. године али је од тога одустао и на месту старог јеврејског храма подугнут је храм посвећен Јупитеру. Напослетку је Хадријанова анти-јеврејска политика довела до великог устанка јевреја, које је предводио Шимон бар Кохба. Римски губици били су велики а могуће да је уништена и цела једна легија. Побуна је угушена 135. а према Диону, рат је изазвао смрт 580.000 хиљада јевреја, 50 утврђених вароши и 985 села сравњено је са земљом.

Последње године живота Хадријан је провео и Риму. Како је његово здравље било све лошије, Хадријан се окренуо питању одабира наследника. Усвојио је једног од конзула, Луција Елија Цезара али је он ускоро умро. Након тога усвојио је Тита Аурелија Арија Антонина (будућег цара Антонина Пија) који је служио као један од пет царских легата у Италији и као проконзул провинције Азија. Антонин је 138. године добио трибуницијске моћи и империјум чиме је и званично постао Хадријанов наследник. Да би осигурао будућност династије, Хадријан је од Антонина тражио да усвоји Луција Цејонија Комода (сина Елија Цезара, после усвојења од стране Антонина његово име је Луције Елије Аурелије Комод) и Марка Анија Вера (он је био унук истоименог утицајног сенатора, Хадријановог блиског пријатеља).

Антички извори наводе да су последње Хадријанове године обележене сукобима и несрећом.[150] Дуготрајна болест одвела је цара у депресију и неколико пута је покушао самоубиство.[151] Хадријан је умро 10. јула 138. у својој вили у месту Баје, у 62. години.

Антонин Пије и Марко Аурелије, 138. - 180.[уреди]

Један од првих поступака Антонина као цара (владао од 138. до 161.) је да убеди сенат да деификује Хадријана, што је испрва одбијено. Његова владавине најмирнија је у историји принципата. Нема ниједног доказа да је Антонин икада учествовао у војном походу, нити да је уопште видео, а још мање командовао римском војском. Ипак, у Британији, Антонин је водио агресивнију политику у односу на ону свог претходника, Хадријана, по царевим инструкцијама, нови гувернер Британије, Квинт Лолије Урбик, почео је инвазију са циљем освајања јужних делова Шкотске. Задобивши неколико значајних победа, подигао је Антонинов зид који је напуштен већ након двадесет година.

Антонин Пије, римски император у периоду од 138. - 161.
Биста Марка Аурелија (владао 161. - 180.), музеј у Тулузу, Француска.

Антонин је управљао царством ослањајући се на гувернере провинција али и путем директне комуникације царским писмима, од којих су неколицина јавно објављивана. За разлику од Хадријана, Антонин је само једном напустио Италију.

Како је царево здравље почело да слаби, Марко је постепено преузимао државне дужности. Антонин је умро 7. марта 161. у 74. години. Његова владавина најдужа је после Августове, само неколико месеци дужа од Тиберијеве.[152] Антонинови наследници, Марко Аурелије и Луције Вер одмах су деификовали свог претходника.

Пијев усвојени син и наследник, Марко Аурелије владао је царством од 161. до 180. године. Од 161. до 169., званично Марко и Луције Вер заједнички су владали царством (што је био први пут да Рим има два цара), међутим, од почетка је било јасно да је Марко имао већу власт иако су оба цара номинално била једнака. Убрзо по доласку на престо, Аурелијева једанаестогодишња ћерка, Анија Луција, верена је за Луција Вера. Оба цара била су веома популарна.

Од 161. до 166. Луције Вер предводио је римске снаге у рату са Парћанима. Повод сукоба поново је била Јерменија, тада држава под римским протекторатом. Парћански краљ, Вологез IV, ушао је у Јерменију и отерао краља са престола, заменивши га својим кандидатом, који је припадао владајућој парћанској породици Арсакида. Одлучено је да Луције преузме команду у рату, будући јачи и здравији од Аурелија и тиме погоднији за војничку активност. Током већег дела рата, Луције се налазио у Антиохији где је речено да је живео у великом луксузу.

Луције Вер, цар заједно са Марком Аурелијем од 161. до своје смрти 169. Музеј Метрополитен, Њујорк.

Након што се ток рата преокренуо у римску корист, а јерменска престоница освојена 163. године[153], Луције - иако заправо никада лично није био у борби - узео је титулу Armeniacus (освајач Јерменије). На престо Јерменије доведен је римски сенатор арсакидског порекла. Напослетку се рат завршио римском победом, парћанска престоница Ктесифон поново је освојена. На повратку у Рим, Луције је награђен тријумфом, првом у коме су учествовала два цара. Међутим, војници су са истока донели кугу (Антонинска куга), која ће у периоду између 165. и 180. проширити скоро читавим царством и изазвати смрт огромног броја људи међу којима је и сам Луције Вер, који је умро 169. Девет година касније, болест је поново избила а према Касију Диону, дневно је умирало 2.000 људи док је укупан број страдалих процењен на око пет милиона.

Статуа Марка Аурелија на коњу, Пјаца дел Кампидољо, Рим.

Након успешног окончаног рата са парћанима, нова претња по царство дошла је са севера. У периоду од 166. до 180. Аурелије ће водити серију кампања против племена Сарматских Јазига и Германских Маркомана и Квада, сукобу познатом као Маркомански рат. Борбе су се водиле читавим током Дунава који је формирао североисточну границу римске империје. Иако су напослетку римљани однели победу, овај рат био је увод у касније инвазије Германских племена што ће на крају довести до пада западне поливине царства. Маркомански ратови показали су слабост северних граница и због тога ће након тога чак половина римских легија (16 од 33) бити стационарино на Дунаву и Рајни. Марко Аурелије провео је велики део рата на Дунаву, руководећи војним операцијама. Током Маркоманских ратова, у периоду између 170. и 180. Аурелије је написао своје најпознатије филозофско дело Самоме Себи (Meditations) које је написано на грчком језику. Ово дело зацементирало је Аурелијев положај као најважнијег филозофа позностоичке школе али и било узрок његове славе после смрти. Не само што је Аурелијево дело јасни носилац стоичке филозофије и духовности, оно је такође прожето јаким осећајем савести и дужности којих се Марко и као владар и особа увек држао.

Биста Фаустине Млађе, супруге Марка Аурелија, Лувр.

Након што је након дуготрајних борби, Аурелије потиснуо германска племена ситуација на истоку се веома закомпликовала. 175. године, Авидије Касије, победник над Партима у рату 161. - 166., се после погрешних вести о Аурелијевој смрти, прогласио за императора. Извори наводе да га је на овај поступак охрабрила супруга Марка Аурелија, Фаустина која је била забринута због лошег здравља свог мужа, верујући да се Марко налази близу смрти због чега је осећала потребу да Касије делује као њен заштитник, будући да је њен и Аурелијев син, Комод, са тринаест година, још био премлад за долазак на власт. Император се опоравио, но, у међувремену египатске легије признале су Касија за цара. Аурелије је испрва покушао да сакрије вести о побуни, али када у томе није успео, у обраћању војницима (Аурелије је у то време предводио легије и походу против племена на северу). И говору који историчар Касије Дион приписује Марку, император жали над издајом „Драгог пријатеља“ истовремено изразивши наду да Касије неће бити убијен нити извршити самоубиство, да би му могао указати милост. Сенат је у међувремену прогласио Касија за јавног непријатеља. Касије се на почетку побуне налазио у добром положају, будући да је успешно окончао кампању против Парта услед чега је имао добру базу подршке. Располагао је са седам легија, три из Сирије, две из Палестине, једном из Арабије и једном из Египта. Ипак, Касије није успео да обезбеди ширу подршку за своје амбиције, гувернер Кападокије Мартије Вер, остао је лојалан Марку Аурелију стога је било јасно да је у бољој позицији. Касија је напослетку убио центурион, његова глава послата је императору који је одбио да је види и наредио да је сахране. Марко Аурелије поново се разболео 180. године и умро 17. марта у Виндобони (данашњи Беч). Одмах је деификован а његов пепео враћен у Рим и положен у Хадријановом Маузолеју. На крају историје Маркове владавине, историчар Касије Дион, написао је похвални говор о покојном императору, описујући транзицију према Комодовој владавини, чији је сам био сведок:

"...(Марка) није пратила добра срећа коју је заслужио, јер није био физички јак и био је суочен са невољама које нису престајале током његове читаве владавине. Али, што се мене тиче, још више му се дивим управо због тога, јер, нашавши се усред необичних и ванредних околности, успео је да сам преживи и још очува и царство. Само једна ствар спречила га је да буде потпуно срећан, наиме, пошто је и након неговања и образовања сина на најбољи могући начин, био много разочаран у њега. Ова ствар мора бити наша следећа тема; јер наша историја сада се од краљевства злата, претвара у краљевство рђе и челика..."

Услед оваквог коментара, неки историчари, предвођени Едвардом Гибоном, узимају почетак Комодове владавине као почетну тачку пропадања Римског царства.

Комод и Година пет царева, династија Севера и почетак кризе трећег века, 180. - 235.[уреди]

Комод, 180. - 192.[уреди]

Комод као младић; Музеј у Келну.

Комод је владао од 180. до 192. године. Његов долазак на власт први је пут - након што је Тит наследио Веспазијана 79. н.е. - да син наследи свог оца. Комод је био први (и до 337. једини) император који је „Рођен у пурпуру“, тј. за време владавине свог оца. 177. Марко Аурелије доделио је Комоду титиле Императора и а затим и титулу Августа чиме му је дао статус једнак сопственом и након чега су званично делили моћ. Након што су 23. децембра 177. два императора приредила заједнички тријумф, 1. јануара 178. Комод је постао конзул први пут, тиме је са петнаест година, постао најмлађи конзул у римској историји. Оженио се Брутлијом Криспином, након чега је пратио оца у још једном походу према дунавској граници империје, 178. године. Марко Аурелије умро је 17. марта 180. чиме је осамнаестогодишњи Комод постао једини цар. Одмах по доласку на власт, Комод је девалвирао римску валуту, смањујући тежину денаријуса са 3.85 грама на 3.35. У контрасту са владавином Марка Аурелија, која је била обележена скоро непрекидним ратовањем на границама, Комодова је била мирна у војном смислу, али истовремено и обележена политичким раздором и све каприциознијим понашањем самог императора. Упркос озлоглашености, и важности његове владавине, Комодове године на власти нису добро забележене. Главни литерарни извори су Касије Дион (Комодов савременик а понекад и лични сведок догађаја, али у случају Комодове владавине списи су фрагментирани и пуни скраћивања, и Херодијан и његова Historia Augusta која остаје веома непоуздан извор, првенствено услед тога што је то литерарни рад а не историјски спис, са елементима фикције уграђеним у биографије). Комод се брзо након очеве смрти вратио у Рим, претходно закључивши примирје са племенима на дунаву. У Риму је прославио тријумф поводом успешног окончања рата, 22. октобра 180. године. За ралику од Трајана, Хадријана, Антонина Пија и Марка Аурелија, изгледа да Комода нису интересовали послови администрације. Комод је током своје владавине тежио да препусти практичне послове управљања својим миљеницима.

Биста Комода, Уметничко-историјски музеј у Бечу, (Kunsthistorisches Museum). Према античком историчару Херодијану, Комод је био складне грађе и привлачан, природно плаве коврџаве косе.

Незадовољство државним пословима довело је до серија завера и покушаја државних удара, што је навело Комода да преузме вођење послова, а то је учинио у све већем диктаторском маниру. Сенатски ред почео га се бојати и мрзети, али упркос томе докази указују да је Комод био популаран међу војском и обичним народом током великог дела своје владавине чему је свакако допринела његова раскошна дарежљивост (забележена на његовом новцу)а и због тога што је приређивао али и лично учествовао у гладијаторским борбама. Један од начина помоћу којих је император плаћао своју раскош и масовну забаву био је порез који је наметнуо сенатској класи те је на многим натписима традиционални редослед државне власти, Сенат и Народ Римски, провокативно обрнут (Народ и Сенат... - Populus Senatusque...)

182. Комод се суочио са завером коју је организовала његова сестра, Луцила. Њен супруг, Тиберије Клаудије Помпејан, није био умешан али у организовању завере помогла су јој двојица људи за које се говорило да су њени љубавници. Марко Умидије Анијан, конзул за 167. годину - а такође и блиски рођак - и Апије Клаудије Квинтијан који је покушао да убије Комода док је овај улазио у позориште. Убиство није успело а заверенике су ухватили цареви телохранитељи. Анијан и Квинтијан су погубљени а сама Луцила прогнана на острво Капри и касније исто погубљена.

Комод као Херкулес.

После 190. Комодова[154] мегаломанија узимала је све већег маха. После једног пожара Комод се прогласио новим Ромулом и поново основао град, преименујући га у Colonia Lucia Annia Commodiana. Сви месеци у години преименовани су да би одговарали једном од Комодових дванаест имена: Lucius, Aelius, Aurelius, Commodus, Augustus, Herculeus, Romanus, Exsuperatorius, Amazonius, Invictus, Felix, Pius. Легије су добиле име Commodianae а чак је и сам сенат назван Комодов Срећни Сенат. Његова палата и сви римљани понели су име Commodianus а дан на који су ове реформе доношене имао је да буде назван Dies Commodianus, "Комодов дан".

Новембра 192. Комод је председавао Плебејским играма током којих је устрелио на стотине животиња стрелама и компљем сваког јутра а поподне би се борио као гладијатор, победивши у свим борбама. Децембра је најавио да ће нову 193. годину свечано инаугирисати и као конзул и као гладијатор. Негде у исто време, преторијански префект Квинт Емилије Лет организиовао је заверу која би на престо довела градског префекта, Пертинакса. У завери је учестовала Комодова љубавница, Марција, и његов коморник, Еклектије. 31. децембра, Марција је отровала Комодову храну али цар је повратио отров након чега су завереници послали Нарциса, његовог партнера за рвање, да га задави у купатилу.

Одмах после Комодове смрти, сенат га је прогласио за јавног непријатеља (што је де факто значило забрану сећања - damnatio memoriae). Граду и институцијама враћено је старо име а Комодове статуе су срушене. Комод је сахрањен у Хадријановом маузолеју. Његовом смрћу окончана је Антонинска династија а уједно је означила почетак кризе познате као Година пет царева.

Година пет царева[уреди]

Пертинакс и Дидије Јулијан[уреди]

После Комодовог убиства, Пертинакс - тада префект града Рима - у преторијанском кампу је проглашен за цара. Његова владавина од тек 86 дана била је несигурна. Пертинакс је покушао да следи умереног Марка Аурелија. Преторијанска гарда очекивала је (још од времена императора Клаудија био је обичај да нови цар новчано "награди" преторијанце чиме се обезбеђивала њихова верност) богате дарове од новог цара али су убрзо остали разочарани. Пертинакс је спровео монетарне реформе и повећао вредност новца, подижући садржај сребра са 2.22 грама на 2.75 грама. Међутим, ефекти ових мера су били ограничени и нису много потрајали.

Ауреус искован за време Пертинакса.
Дидије Јулијан приказан на новцу.

28. марта 193. Пертинакс је био у палати када је, према Хисторија Аугусти, контигент од око триста војника из преторијанске гарде дошао на капије. Према античким изворима војници су добили само пола уговорене плате. Ни чувари палате ни дворски званичници нису пружили отпор. Пертинакс је послао Квинта Емилије Лета да преговара са преторијанцима али он је прешао на њихову страну и напустио императора. Упркос саветима да бежи, Пертинакс је покушао да уразуми војнике и скоро успео у томе али га је напослетку убио један од војника.

Одмах после Пертинаксове смрти, преторијанци су одлучили да ће следећи цар постати онај ко плати највише, чиме је положај императора практично продат. Тит Флавије Клаудије Сулпицијан, градски префект, зет убијеног цара, који се у том моменту налазио у преторијанском кампу где је био послат да смири војнике, одмах је почео са понудама. Дидије Јулијан, сенатор, бивши конзул и проконзул провинције Африка, чувши за догађаје у преторијанском кампу, пожурио је и стигао на капије одакле је отпочео надметање за царски положај. На крају, Сулпицијан је понудио 20.000 хиљада сестерција сваком војнику а Јулијан, бојећи се да ће његов конкурент постати цар, понудио је 25.000. Његова понуда одмах је прихваћена, стражари су му отворили капије и поздравили га као Цезара и прогласили за императора. Под претњом војске, сенат је потврдио његов избор.

Начин на који је Дидије Јулијан изабран за цара сматран убрзо је изазвао велико незадовољство у граду. Сам цар дочекан је повицима и негодовањем а маса је покушала да га спречи да дође на Капитолинско брдо и чак засула његову поворку камењем. Чим су се вести о немирима у Риму прошириле царством, генерали Песценије Нигер у Сирији, Септимије Север у Панонији и Клодије Албин, сваки са по три легије под својом командом, одбили су да прихвате Дидија Јулијана за цара. Будући да је Север био најближи Риму - тиме и најопаснији - Јулијан га је прогласио за јавног непријатеља а из сената су послати изасланици да убеде војнике да га напусте. Међутим, Север је постигао договор са Албином и дао му титулу цезара, напредовао је према Риму и убрзо заузео Равену и победио преторијанског префекта Тулија Криспина који је послат из Рима да га заустави. Преторијанска гарда, потонула у разврат и тромост, није била способна да пружи отпор Северовим искусним легионарима. Очајни Јулијан покушао је да се нагоди са Севером и понудио му да деле владавину, што је Север игнорисао и наставио да напредује према Риму са подршком читаве Италије иза себе. Након што су преторијанци примили гаранције да неће бити кажњени - под условом да предају одговорне за Пертинаксово убиство - и сами су прешли на Северову страну. Сенат је прогласио Севера за цара, Пертинакс је деификован, и издата је наредба за Јулијаново погубљење. Напуштеног од свих, Јулијана је у палати убио војник, 1. јуна 193. након три месеци владавине.

Песценије Нигер, Клодије Албин и Септимије Север[уреди]

Септимије Север одмах је распустио преторијанску гарду, наређујући погубљење војника одговорних за Пертинаксову смрт. Консолидујући своју позицију, Север се окренуо борби са ривалом Песценијем Нигером кога је победио у биткама код Кизика и Никеје а коначни пораз нанео му је код Иса, 194.

Новчић са ликом Клодија Албина.

Иако је Клодије Албин у почетку био Северов савезник и надао се да ће га наследити, увидео је да Север има другачије намере. Након победе над Нигером, Северов положај додадно је ојачао и сада је намеравао да оствари пуну контролу над царством. Клодије Албин фактички је контролисао западну половину империје, Британију и Галију и имао подршку Британских и шпанских легија. 196. Албин се прогласио за цара и прешао из Британије у Галију, предводећи 150.000 војника. Победио је Северовог легата и успешно обезбедио ресурсе у Галији, одредивши Лугдунум за своје седиште али није успео да задобије подршку рајнских легија.

19. фебруара 196. Албинова и Северова војска сусреле су се у одсудној бици код Лугдунума. Касије Дион наводи да су се на обе стране борила 150.000 војника. Након жестоких борби, Албин је поражен и извршио је самоубиство, или је заробљен и погубљен по Северовом наређењу. Његово тело је изложено порузи а глава послата у Рим, као опомена његовим присталицама и Северовим противницима.

Победивши све ривале, Север је остао једини цар и грађански рат је окончан.

Династија Севера[уреди]

Септимије Север, 193. - 211.[уреди]

Као победник у грађанском рату и неиспорни господар римског царства, Север се одлучио да отпочне рат против Партије. Његов поход био је успешан, Парћанска престонице Ктесифон поново је заузета а северни део Месопотамије припојен царству.

Септимије Север, глиптотека, Минхен.

Цареви односи са сенатом никада нису били добри. Од самог почетка Север није био популаран међу сенаторима пошто је на власт дошао уз подршку војске. Север је наредио погубљења великог броја сенатора под оптужбама за ковање завере у корупцију, и мењао их својим фаворитима. Иако је његова владавина претворила Рим у војну диктатуру, био је веома популаран међу становништвом јер је стао на пут корупцији раширеној током Комодове владавине. Када се након победе на парћанима вратио у Рим, подигао је славолук који је добио име по њему (славолук Септимија Севера). Према Касију Диону, после 197. цар је потпуно пао под утицај преторијанског префекта Гаја Фулвија Плаутијана који је контролисао скоро све гране администрације. Плаутијанова ћерка, Фулвија Плаутила, удата је за Северовог сина, Каракалу. Плаутијанова превелика моћ окончана је 204. када га је осудио царев умирући брат. Јануара 205. Каракала је оптужио Плаутијана да кује заверу за његово и Северово убиство, након чега је префект погубљен.

Јулија Домна, супруга Септимија Севера, мајка царева Каракале и Гете.

Према наводима непоуздане Хисторија Аугусте, за време Северове владавине десио се прогон хришћана. Историчар цркве, Евсевије Цезарејски, о Северу пише као прогонитељу хришћана, међутим, Тертулијан наводи да је Север био наклоњен хришћанима, да је његов лични лекар био хришћанин као и да је неколико пута лично интервенисао да би спасао хришћане племенитог порекла које је познавао.

Након успешног похода против парћана, Север је 202. отпочео војну кампању у северној Африци. Римске провинције у Африци проширене су а граница добро утврђена чиме су спречени упади номадских племена из сахаре. 208. цар је отпутовао у Британију намеравајући да освоји Каледонију. Север је вероватно стигао у Британију на челу војске од 40.000 људи. Ојачао је Хадријанов зид, поново освојио јужне шкотске висоравни све до Антониновог зида који је такође појачан. Следећи стопе славног генерала Агриколе од пре једног века, Север је наставио продор на север и обновио римске тврђаве дуж шкотске обале. Према записима Касије Диона цар је био одлучан да освоји читаву Каледонију али се сусретао са великим потешкоћама крчећи шуме, премошћујући реке и водећи војску по незгодном терену. Северова даљи поход спречена је када се фатално разболео. Повукао се у Еборакум (данашњи Јорк). Каракала је накратко наставио поход али је убрзо склопио мир. Римљани више никада нису обновили поход на Каледонију и недуго после Северове смрти трајно су се повукли према Хадријановом зиду.[155]

Северов савет синовима Каракали и Гети био је: "Будите сложни, плаћајте добро војску и не брините ни за шта друго."

Каракала, 211. - 217.[уреди]

После смрти Септимија Севера, војска је за заједничке цареве прогласила браћу Каракалу и Гету. Обојица су желели да самостално владају царством што је довело до све напетијих односа између њих. Браћа су чак разматрала и деобу царства али их је од тога одвратила мајка, Јулија Домна.

Каракала.

Децембра 211., на састанку који је организовала Јулија Домна да би помирила своје синове, чланови преторијанске гарде лојални Каракали убили су Гету (по неређењу самог Каракале) који је умро на мајчиним рукама. Каракала је затим отпочео прогон и погубио већину Гетиних присталица и од сената издејствовао забрану сећања против свог покојног брата. Сви прикази Гете једноставно су уклоњени са статуа, слика и новчића, остављајући празан простор одмах до слика самог Каракале.

Династија Севера, (око 199.) приказана на једном од неколико очуваних примерака панелног сликарства из периода класичне антике. Слика приказује Септимија Севера, Јулију Домну и њихова два сина, Каракалу и Гету, чије је лице избрисано.

213. године Каракала је на северним границама царства водио кратки поход против племена Алемана који су прелазили преко лимеса и угрожавали римску територију. Римљани су победили Алемане у бици код реке Мајне али нису успели да задобију одлучујућу победу. Након што је склопљен мир, сенат је Каракалу почаствовао одвећ испразном титулом Germanicus Maximus. Следеће године, Каракала је отпутовао на исток, у Сирију а затим и у Египат и више се није вратио у Рим. Едвард Гибон у свом делу Историја Опадања и Пропасти Римског царства описује Каракалу као непријатеља човечанства.

Остатак своје владавине Каракала је провео у источним провинцијама. Сенат и богате породице држао је под контролом терајући их да о сопственом трошку граде палате, позоришта и остале грађевине намењене за јавну употребу. Уведени су нови и високи порези, а најбогатије породице суочиле су се са посебним таксама и честом конфискацијом имовине.[156]

Када су становници Александрије сазнали за Каракалине тврдње да је убио Гету у самоодбрани, извели су сатиричну представу у којој су се наругали цару. 215. Каракала је у одговор на ову увреду, наредио покољ депутације истакнутих грађана који су се окупили испред града да поздраве његов долазак. Цар је својим војницима дозволио да опљачкају град. Према Касију Диону, убијено је око 20.000 људи.

Током своје владавине, следећи очев савет, Каракала се углавном ослањао на војску. Плате војницима су значајно подигнуте, а сам цар проводио је већину свог времена са војницима. Чак је и марширао са обичним пешадинцима и јео исту храну као и они.[157]

Бринући се о свом наслеђу као цара, Каракала је наручио изградњу огромних купатила (Каракалина купатилa), друга највећа јавна купатила икада изграђена у античком риму и један од последњих великих архитектонских достигнућа царства. Главна одаја у купатилима била је већа од Базилике Светог Петра и могла је лако да смести преко две хиљаде римљана у сваком тренутку. Купатила су отворена 216. а читав комплекс укључивао је библиотеке, приватне одаје и шеталишта. Унутрашњост купатила раскошно је декорисана позлаћеним мермерним подовима, стубовима, мозаицима и колосалним статуама.

212. године, Каракалиним едиктом, свим слободним становницима римског царства додељен је статус римских грађана. Све слободне жене добиле су иста права као и римске жене. Пре 212. углавном су само становници Италије имали статус римских грађана као и потомци римских колониста широм провинција и становници разних градова широм царства, међутим, велики део провинцијског становништва сачињавали су не-грађани иако су многи имали Латинска права (Ius latinum). Касије Дион наводи да је главни мотив иза оваквог царевог поступка било повећање прихода будући да они који нису имали статус грађана нису ни плаћали већи део пореза који су они са грађанским правом имали обавезу да плаћају. Иако је Каракала правно изједначио све слободне људе у царству, он је заправо повећао број пореских обвезника чиме је обезбећивао потребна средства за бројне нове повластице које је давао војсци. Каракалин едикт коначно је уклонио разлику у статусу која је постојала између оних са грађанским правима и оних без њега која је постојала још од оснивања Рима. Оваква мера стога је имала значајан ефекат на римско друштво.

Током 216., цар је отпочео рат против Партије. 8. априла 217. (четири дана пред царев 29. рођендан), на путу од Едесе према парћанској граници, Каракалу је, док је уринирао поред пута, убио официр његове личне царске гарде Јулије Марцијал. Историчар Херодијан наводи да је Марцијалов брат погубљен по Каракалином наређењу само неколико дана раније, док Касије Дион тврди да је Марцијал био незадовољан јер није унапређен у чин центуриона. Каракалу је наследио преторијански префект Макрин који је, према Херодијану, стајао иза убиства.

Елагабал и Александар Север, 218. - 235.[уреди]

Каракалин наследник Макрин потицао је из витешког реда стога је задобио подршку сената који га је и званично прогласио за цара, међутим, убрзо је нарасло незадовољство у војсци, чија је подршка сада постала кључни фактор приликом избора царева. Макрин је показао тенденцију да сукобе решава путем мира а не војног сукоба што му је успешно пошло за руком у Дакији и Јерменији где су сукоби избегнути дипломатским акцијама. Ипак, ситуација у Месопотамији није могла бити мирно разрешена и Макрин је био проморан на рат са парћанима. У бици код Низибиса 217. обе стране претрпеле су велике губитке и није било победника те је Макрин напослетку морао да склопи мир. Парћанском владару исплаћено је 200 милиона сестерција у замену за примирје што је изазвало презир војника према новом цару.

Биста Елагабала, Капитолински музеј, Рим.

Преживели чланови династије Севера брзо су искористили постојеће незадовољство. Макрин је наредио Каракалиној мајци, Јулији Домни да напусти палату али је она убрзо умрла. Међутим, сестра покојне царице, Јулија Меза (Каракалина тетка), је са својим ћеркама Јулијом Соемијом и Јулијом Мамејом, из породичног дома близу Емесе у Сирији (након што су протеране из царске палате) ковала заверу која је имала за циљ да доведе Соемијиног сина Елагабала на престо. Елагабал је проглашен за цара а Макрин је, након што је претрпео тежак пораз код Антиохије и напуштен од својих војника, убрзо погубљен код Халкидона.

Тако је Елагабал постао цар (218. - 222.) а династија Севера повратила моћ. Ипак, млади цар налазио се под контролом своје мајке и баке, којима је дуговао престо а његово контроверзно понашање и посвећеност сиријском култу бога сунца (име Елагабал је латинска адаптација сиријске речи Ел-Габал која је означавала бога сунца) изазвала је незадовољство и згражавање у Риму. Бројни скандали и афере младог цара напослетку су довели до његовог убиства. Јулија Меза, схвативши положај у коме се породица нашла, одлучила је да је време да Елагабал и његова мајка буду замењени те се окренула сину своје друге ћерке Јулије Мамеје, тринаестогодишњем Александру Северу. Александар је добио титулу цезара и био конзул заједно са Елагабалом, али је цар убрзо почео да сумња у свог рођака, бојећи се да он има већу подршку међу преторијанцима него он сам. Александру су одузете титуле и неколико пута је преживео покушаје убиства што је довело до побуне преторијанаца који су захтевали да виде Александра и Елагабала заједно у преторијанском кампу. Цар се повиновао те је 11. марта 222. са својом мајком, Јулијом Соемијом, јавно представио свог рођака војницима. Преторијанци су поздравили Александра игноришући Елагабала који је реаговао наређујући хапшење и погубљење свих који су учествовали у непослушности[158] након чега су преторијанци напали цара и његову мајку и обоје су убијени. Њихове главе су одсечене, тела свучена нага а онда су их вукли посвуда по граду. Елагаболово тело на крају је бачено у Тибар.[159] Љубавник покојног цара, Хијерокле, такође је убијен заједно са осталим Елагабаловим присталицама и штићеницима, његови религијски прописи су укинути а женама поново забрањено да присуствују седницама сената. Забрана сећања посебно стриктно је примењена против Елагабала и сви његови прикази у јавности - попут статуа и слика - су уништени.[160]

Александар Север (222. - 235.) одмах ја наследио свог убијеног рођака али као тринаестогодишњак налазио се под утицајем моћне баке Јулије Мезе и мајке Јулије Мамеје. Иако је његова владавина делимично повратила мир и напредак царству, Александрова репутација била је нарушена услед утицаја која је његова мајка имала над њим.

Александар Север.

Александрова владавина махом је била мирна све до појаве нове династије Сасанида на истоку, који су, збацивши Арсакиде, овладали Персијом. Цар је имао успеха у походу против непријатеља и вративши се у Рим, прославио је тријумф 233. Упркос томе, у Сасанидима ће Рим добити много опаснијег противника од старог парћанског краљевства, а ратови са Сасанидском Персијом трајаће све до прве половине седмог века и појаве ислама.

У Антиохији, након кампање против Персије, цар се упознао са чувеним Оригеном кога је Јулија Мамеја ангажовала да младог цара подучи хришћанском учењу. У међувремену, на северним границама царства Германска и Сарматска племена отпочела су инвазију. 234. хорде варвара прешле су Рајну и Дунав што је изазвало панику чак и у самом Риму. Рат против Персијанаца довео је до великих губитака и војници су били деморалисани а сада су били додатно незадовољни услед варварске најезде у којој су уништена многа имања војника. Цар се ставио на чело војске и пожурио на север да се обрачуна са нападачима. Римљани су се опсежно припремили за ратовање изградивши речну флотилу за превоз војника преко Рајне и Дунава. Али, млади цар још увек није имао довољно искуства као генерал и понадао се да ће сам призор његове војске бити довољан да се Германи предају. Александар је завео стриктну дисциплину међу војницима што је довело до побуне легија. По савету своје мајке, Александар је покушао да подмити Германе да би добио на времену. Ова одлука га је скупо стајала, легионари су изгубили поштовање према цару, сматрајући га нечасним и бојећи се да није спреман да буде цар. У оваквим околностима, војска је брзо потражила човека међу својим редовима који ће заменити Александра. Пронашли су га у Гају Јулију Веру Максимину, човеку ниског порекла који је својом способношћу напредовао у војсци.

Александар и његова мајка убијени су у побуни војника, 19. марта 235. у Мајнцу. Максимин је тако постао цар. Убиство Александра Севера означава крај династије Севера и почетак кризе трећег века.

Криза трећег века, 235. - 284.[уреди]

Узроци и последице[уреди]

Криза трећег века, позната и као Војна анархија је период у римској историји током којег је дошло до драстичних промена у римској држави и друштву. Комбинација неколико фактора довела је царство на руб пропасти. Инвазије варварских племена, серија грађанских ратова, куга и економски колапс истовремено су погодили римски свет и цивилизацију. Принципат, систем који је засновао Октавијан Август, током овог бурног времена, престаје да постоји. Због нејасних закона наслеђивања долази до кризе власти. Непрекидни грађански ратови и смене царева на престолу уносе нестабилност, чиме је царство значајно ослабљено.

Друго велико обележје овог доба јесте крах новчане привреде и депопулација некада великих градова, што је било посебно изражено у западном делу царства. Вредност римског новца постојано је опадала да би за време владавине императора Аурелијана (270. - 275.) постала потпуно безвредна. Велика инфлација доводила је до подизања цена и поскупљења основних намирница што је пак узроковало померање становништва из градова на село. Велики трошкови плаћања војске и расипништво појединих императора делимично је било одговорно за овакво стање. Још је Нерон први значајно девалвирао вредност новца да би од његовог времена, већина царева постепено смањивала садржај племенитих метала у новцу чиме су са истом количином злата и сребра могли ковати више новца. Због овога, инфлација је значајно нарасла а римска држава нашла се у економским потешкоћама. Како су се средства смањивала, императори су прибегавали драстичном повећању пореза да би могли плаћати војску - која је била основни ослонац царева у овом добу - чиме се повећавао притисак на средњу класу и сиромашније слојеве становништва. Тешки порези доводили су популацију у тежак положај те су се све чешће слободни људи стављали под заштиту великих земљопоседника на чијим су имањима радили. Међутим, постепено су овиме губили слободу и бивали везани за земљу чиме су ударени темељи средњевековном феудализму.

Још један важан фактор слабљења царства јесте крах унутрашње трговине. У доба принципата, широм царства функционисала је разграната трговачка мрежа, провинције су међусобно трговале а трговачке руте биле су безбедне и трговци су релативно лако и брзо могли да обављају своје послове широм империје. Грађански ратови и унутрашњи сукоби учинили су путовања несигурним и опасним а пад вредности новца доводио је до све већих потешкоћа у размени добара. Овакве промене најављивале су доба мањих децентрализованих локалних економија - уместо једне велике трговачке мреже из доба принципата - у средњевековној Европи. Велики земљопоседници, будући да више нису могли сигурно извозити своја добра, производили су сада углавном за своје потребе. Уместо увоза хране из већих градских центара, храна је директно гајена на сеоским имањима и диструбуирана локално. Тако су већи сеоски поседи постајали самодовољни. Због свега овога, локални великаши, будући да су били све независнији од централне власти, нису више поштовали ауторитет државе и чак су пружали све већи отпор при сакупљању пореза. Богатство се више није мерило урбаним статусом и положајима у цивилном градском животу, већ власништвом над великим пољопривредним површинама у руралним пределима. Шире масе становништва полако су изгубиле тешко стечене грађанске и политичке слободе и постајале зависне од великих земљопоседника и локалног племства (колони). Средња трговачка класа скоро је ишчезла опадањем трговине и депопулацијом градова - иако је у источним деловима царства овакав процес био мање изражен него на западу.

Кризу трећег века можемо посматрати као почетак дугог процеса који је од света класичне антике водио у рани средњи век.

Доба војничких царева[уреди]

Максимин (235. - 238.), нови цар, мрзео је племство и владавину почео елиминишући саветнике Александра Севера. Цар је преживео неколико завера током своје владавине, али у војном смислу, Максимин је успешно одбио напад Алемана али уз тешке римске губитке. Након што је обезбедио границе према Германији, Максимин је презимио у Сирмијуму у Панонији одакле се борио против Дачана и Сармата током зиме 235. - 236.

Почетком 238. у провинцији Африка, избила је побуна због злоупотреба приликом прикупљања пореза. Локално становништво прогласило је остарелог гувернера провинције, Марка Антонија Гордијана Семпронијана и његовог сина Гордијана II за заједничке цареве. Сенат у Риму брзо их је подржао, због старог непријатељства према Максимину, који је био омражен међу сенаторима због свог опскурног порекла и прогона племства. Гордијан I и II добили су титулу Августа и сенат је почео да прикупља присталице новим царевима. Максимин је окупио своју војску и кренуо на Рим, његове трупе састојале су се махом од лојалних му панонских легија. Међутим, у Африци је дошло до обрта. Гувернер суседне провинције Нумидије, Капелијан, који је дуго био у непријатељству са Гордијанима, је са својом легијом напао Картагину и надвладао браниоце града. Гордијан II је погинуо у борби; чувши вести о смрти сина, старији Гордијан се обесио. Са сломом побуне у Африци, сенат се нашао у великој опасности. Пошто су јавно подржали Гордијане, сенатори нису могли да очекују никакву милост од Максимина када буде ушао у Рим. Због овога је сенат одлучио да настави да пркоси Максимину и изабрао двојицу старијих сенатора за цареве, Пупијенија и Балбина. Када је руља у Риму сазнала да је сенат изабрао за цареве људе из патрицијског сталежа - који нису били много популарни међу народом - дошло је до немира у граду. Многи су желели да цар постане унук Гордијана I, Гордијан III, и дошло је до уличних борби. Пупијен и Балбин морали су да прихвате компромисно решење те је Гордијан III добио титулу Цезара. У међувремену, Максимин је напредовао према Риму али је град Аквилеја одбио да му отвори капије. Током опсаде, његови војници постали су незадовољни због болести у кампу. Маја 238., војници су убили Максимина његовог сина и главне саветнике. Главе су им одсечене и однете у Рим.

Пупијен и Балбин тако су постали једини законити цареви, али убрзо су међусобна њихова неслагања довела до нових сукоба. Напослетку су обојицу брутално убили преторијанци, који су били незадовољни чињеницом да служе царевима које је изабрао сенат.

Гордијан III (238. - 244.) остао је једини цар, али, како је имао само тринаест година, сва власт нашла се у рукама преторијанског префекта Тимеситеја, чију је ћерку Транквилију, млади цар оженио. Видевши да је Рим ослабљен нападима варвара на Рајни и Дунаву, Сасаниди су отпочели напад прешавши Еуфрат. Када су персијанци под вођством Шапура напали Месопотамију, млади цар по последњи пут у римској историји је отворио врата Јанусовог храма и послао велику војску на исток. Сасаниди су потиснути иза Еуфрата и поражени у бици код Ресене (243.), сам цар придружио се походу, међутим, његов таст, Тимеситеј умро је под нејасним околностима. Цар је морао да обустави планирани напад на персијску територију. Марко Јулије Филип, познатији као Филип Арабљанин постао је нови преторијански префект а рат са персијанцима настављен је 244. Дошло је до контра-напада персијанаца и у бици код данашње Фалуџе римљани су тешко поражени а сам Гордијан је умро иако узрок његове смрти није познат. Неки извори наводе да је умро у борби а неки да је убијен по Филиповом налогу. Млади цар, несрећна судбина његовог оца и деде и сама његова трагична смрт, од њега су начинили једну од ретких личности у римској историји коју су многи поштовали. Сенат га је деификовао упркос противљењу новог цара Филипа.

Поставши цар, Филип (244. - 249.) није желео да понови грешке својих претходника те је пожурио у Рим да осигура свој положај и среди односе са сенатом. Закључен је мир са персијанцима. Јерменија је препуштена персијском утицају а Филип је исплатио Шапуру 500.000 златних динарија у замену за мир. 244. цар се вратио у Рим где је напорно радио да би побољшао односе са сенатом. Старе римске вредности и традиције поново су успостављене. Ипак, Филипу је убрзо понестало новца, огромни данак персијанцима и амбициозни грађевински подухвати, као и давања за војску, испразнили су касу што је цар решио подизањем пореза и отказивањем уговорених давања племенима северно од Дунава. Ове одлуке имале су великог ефекта на само царство и Филипову владавину.

245. цар је морао да напусти Рим, услед напада народа Карпи, који су упали у Дакију, прешли Дунав ка Мезији тиме припретивши Балканским провинцијама. Цар је успоставио свој камп у Филипопољу у Тракији. Нападачи су побеђени и Филип се тријумфално вратио у Рим 247. године. Поводом хиљадугодишњице основања Рима (према традицији, град је основао Ромул, 21. априла 753. п.н.е.) приређене су величанствене прославе и игре као и позоришне представе. Више од 1000 гладијатора погинуло је у борбама у Колосеуму у којима је учествовало на стотине егзотичних животиња. Упркос свечаном расположењу у Риму, дошло је до озбиљних проблема у Панонији где су незадовољне легије прогласиле Тиберија Клаудија Пакатијана за цара. Услед настале забуне, Квади и друга германска племена прешла су границу и опљачкала Панонију. У исто време, Готи су напали Мезију и Тракију и прешавши Дунав опсели Марцијанопољ. И на истоку је дошло до побуна а два нова узурпатора устала су против цара. Надвладан серијом побуна, Филип је понудио да се повуче али је сенат то одбио и подржао га. Најгласније је цара подржао извесни Гај Месије Квинт Деције. Филип, импресиониран таквом подршком, послао је Деција као специјалног изасланика у Панонију и Мезију. Деције је успео да умири побуну али незадовољство легија је и даље расло. Дунавске трупе прогласиле су Деција за цара у лето 249. и он је одмах кренуо на Рим. Филипова ситуација се и без тога већ драматично погоршала, финансијске потешкоће нагнале су цара да девалвира новац, у Египту су избили нереди што је ометало снабдевање Рима житом а то је коштало Филипа подршке. Деције је покушао да постигне споразум са Филипом, међутим, дошло је до битке код Вероне, Филип је поражен и убијен септембра 249. у бици или од стране сопствених војника који су пожурили да угоде новом владару. Евсевије Цезарејски у својој Црквеној историји наводи да је Филип био први цар хришћанин иако за то не постоје докази.

Деције, као нови цар (249. - 251.) упамћен је првенствено по прогону хришћана, иако су размере тог прогона можда касније предимензиониране од стране хришћанских писаца. Децијев едикт захтевао је од свих становника царства да принесу жртву пред локалним магистратом, за добробит царства. Сви који би принели жртве добили би сертификат којим се потврђивало да су се повиновали едикту. Заправо, сертификат је био потврда лојалности боговима предака као и потврда конзумације обредне хране и пића. Сертификат је такође укључивао и имена званичника који су надгледали обред. Иако многи историчари наводе да Деције није намеравао да наметне римски пантеон свима у царству, већ да обезбеди јединство државе и потврди старе римске вредности из доба римског мира (Pax Romana). Упркос томе, едикт је довео до немира. Многи хришћани одбили су да принесу жртву ризикујући тако да буду стављени на муке а затим и погубљени. Неколико познатих хришћана је погубљено а међу њима и папа Фабијан.

У исто време, дошло је нове епидемије куге. Између 251. и 266. у Риму је дневно умирало око 5.000 људи.

На Балкану, цар Деције водио је борбу против Гота, који су под вођством краља Книве опсели Никопољ на Дунаву. Готи су ускоро заузели и Филипопољ (модерни Пловдив) а сам цар побегао је пред нападачима, што је био први пут да римски владар буде приморан на бекство пред варварима. Деције се вратио са појачањима и у бици код Абрита, Деције и његов син, Хереније погинули су а римска војска уништена. Деције је био први римски цар који је погинуо у бици са спољним непријатељем.

После вести о Децијевој смрти, војници су за цара прогласили Требонијана (251. - 253.) генерала у Децијевој војсци. Децијев син, Хостилијан у Риму је прихваћен за цара. Да би избегао нови грађански рат, Требонијан је прихватио Хостилијана као савладара и усвојио га. Убрзо је, међутим, тринаестогодишњи Хостилијан умро од куге. Требонијан и његов син Волусијан тако су постали цареви. Требонијанова владавина обележена је немирима, куга је десетковала популацију а на истоку, Сасаниди су напали Јерменију и уништили једну римску војску. 253., цар Шапур заузео је неколико градова у Сирији, укључујући и Антиохију а римског одговора скоро да није било.

Серија побуна и нереда у провинцијама наставила се, незадовољни војници прогласили су Емилијана за цара. Под нејасним околностима, Требонијан и Волусијан су погинули - или били убијени - у бици против Емилијана августа 253. Иако је сенат прогласио Емилијана за цара, убрзо је дошло до новог сукоба. Валеријан, гувернер Рајнских провинција кренуо је са великом војском према Италији. Емилијанови војници, бојећи се грађанског рата и Валеријанових надмоћних снага, убили су цара код Сполета. Валеријан је проглашен за новог цара.

Валеријана (253. - 259.) је и сенат признао за цара након што је овај ушао у Рим. Прва Валеријанова одлука као цара је да прогласи свог сина Галијена за цезара и савладара. Ситуација на истоку била је драматична, Јерменија и Сирија пале су под власт Шапура а и на западу прилике по Рим биле су далеко од повољних. Стога су двојица царева поделили одговорности, Валеријан је кренуо на исток а Галијен на запад. До 257. Валеријан је повратио Антиохију и Сирију под римску власт. 259. цар је био у Едеси али нови талас куге усмртио је много легионара ослабљујући римске снаге и персијанци су опсели град. Почетком 260. Валеријан је одсудно поражен у Бици код Едесе. Уговорен је састанак са Шапуром, ради преговора о примирју али персијанци су прекршили договор и заробили самог цара који је остао Шапуров заробљеник до краја живота. Овај догађај био је велико понижење за царство.

Оставши једини цар, Галијен (253. - 268. од 260. сам) се суочио са таласом инвазија варварских народа. Између 258. и 260. Франачка племена су прешла Рајну напавши Галију и чак и делове Хиспаније када је опљачкан Тарако (данашња Тарагона). У исто време, Алемани су напали Горњу Германију и Рецију (делови данашње јужне Француске и Швајцарске) и упали у саму Италију, што је била прва већа инвазија варвара након Ханибала 500 година раније. Када су нападачи дошли до предграђа Рима зауставила их је војска коју је сенат сакупио а састојала се од локалних војника, преторијанаца и цивила. При повлачењу, код Медиоланума (Милано), Алемане је пресрела Галијенова војска која се враћала са Балкана или из Галије. Алемани су потпуно поражени и нису узмениравали царство наредних десет година. Током остатка владавине, Галијен је био приморан да гуши низ побуна а након катастрофалног пораза код Едесе, Галијен је изгубио контролу над великим делом запада, провинције Британија, Хиспанија, велики делови Галије и Германије одметнули су се од царства након што је Постум подигао побуну и прогласио се за независног владара, успостављајући Галско царство које ће остати независно до 274. У исто време, на истоку је гувернер Септимије Одент успоставио Палмиренско царство чиме су Сирија, Палестина, Египат и велики део Мале Азије остали изван римског царства. И ситуација на Балкану значајно се закомпликовала, велике масе Гота, између 267. и 269. напале су царство. Римљани су однели победу на мору а Галијен је савладао Готе у Тракији. У одлучујућој Бици код Ниша римске снаге однеле су велику победу чиме је готска претња за неко време отклоњена. Нејасно је да ли је Галијен био жив у време битке, али већина историчара победу приписује његовом наследнику, генералу Клаудију Готском. Галијена су 268. убили његови војници код Милана. Његову владавину обележио је распад царства на три ентитета.

Клаудије II (268. - 270.) имао је успеха у обнови римске моћи. Само пар месеци након Битке код Ниша, цар је победио Алемане а потом се окренуо Галском царству. Однео је неколико победа и повратио Хиспанију и долину Роне под власт царства што је утрло пут Аурелијановом сламању Галског царства и поновном уједињења римског света. Крајем 269., док се у Сирмијуму припремао за поход против Вандала који су упадали у Панонију, Клаудије се разболео од куге и умро почетком 270. године. Пред смрт, могуће да је именовао Аурелијана за наследника (иако се то углавном приписује каснијој Аурелијановој пропаганди), али његов брат, Квинтилијан, накратко је преузео власт. Сенат га је одмах деификовао.

Квинтилијан је владао 17 или 177 дана, а умро је под нејасним околностима, у сукобу са Аурелијаном или су га убили његови војници.

Иако је током владавина Диоклецијана и Константина значај Аурелијанове владавине (270. - 275.) пао у сенку, радило се о успешном владару заслужном за обнову империје. Аурелијанове акције удариле су темељ за касније Диоклецијанове реформе и омогућиле поново јачање царства.

Аурелијан се на почетку владавине суочио са великом кризом, првенствено се посветио одбрани Италије и Балканских провинција. Крајем 270. цар је водио походо на северу Италије против Вандала, Јутунга и Сармата. Будући искусан генерал, Аурелијан је однео победе и истерао упадаче са римске територије. Упркос томе, као и у Галијеново доба, јавило се неколико претендената на царски положај, Септимије, Урбан, Домицијан...

Већ 271. поново је дошло до напада Алемана који су упали у Италији и опљачкали долину реке По, заузевши Плацентију (Пјаћенца). Аурелијан је брзо кренуо из Паноније (где је надгледао повлачење Вандала) кренуо у Италију али је поражен у бици близу Пјаћенце. Без обзира на тај пораз, Аурелијан је успео да савлада нападаче код Фана. Све чешће најезде Германских племена нагнале су цара да подигне одбрамбени зид око Рима, (Аурелијанов зид) чиме је престоница утврђена. Сама чињеница да су бедеми постали неопходни и самој престоници империје, говорила је много о ситуацији у којој се Рим нашао у другој половини трећег века.

Следећи Аурелијанов поход одвео га је на Балкан. Готи су побеђени и отерани преко Дунава али истовремено је цар одлучио да напусти Дакију коју је постало тешко и скупо бранити.

272. цар се окренуо источним провинцијама и Палмирском царству којим је сада владала краљица Зенобија. Снабдевање Рима житом било је угрожено, будући да је Египат био под Зенобијином контролом. Чим је проценио да су легије довољно спремне, Аурелијан је кренуо на исток. Мала Азија је брзо повраћена, Византион се предао а напослетку и добро брањени град Тијана након чије предаје су ствари брзо кренуле у Аурелијанову корист. Кроз шест месеци, цар је стајао пред капијама Палмире, град се предао а Зенобија је покушала да побегне у Персију. Палмирско царство престало је да постоји. Краљица и њен син су заробљени и парадирани улицама Рима а нормално снабдевање житом поново успостављено. Али Палмира се поново побунила 273. али овога пута, Аурелијан је потпуно уништио град који се више није опоравио.

Победнички цар већ 274. окренуо се ка западу. Победа над Галским царством извојевана је највећим делом путем дипломатије. Тетрик I, владар Галског царства, споразумео се са Аурелијаном пристајући да се одрекне власти али није могао да то учини отворено. Уместо тога, приликом сусрета двеју војски, Тетрик је прешао у Римски камп након чега је Аурелијан лако победио Галске трупе. Тетрик је награђен високом функцијом у Италији. Сенат је цару доделио титулу Restitutor Orbis "Обновитељ Света". За четири године, цар је осигурао цасртво од инвазија и повратио изгубљене провинције на истоку и западу чиме је царству удахнут нови живот.

У религијској политици, Аурелијан је промовисао култ Непобедивог Сунца (Sol Invictus) планирајући да сви становници царства, поред традиционалних богова, поштују једног заједничког бога. Током владавине, Аурелијан је следио принцип "Један бог, једно царство" који је касније усвојио Константин Велики.

275. Аурелијан је планирао поход против Персије, где је након смрти Шапура I и Хормизда I дошло до кризе коју је цар планирао искористити у римску корист. Међутим, Аурелијан није могао да оствари свој наум. Убијен је у Тракији док је намеравао да пређе у Малу Азију. Како је цар био строг према корумпираним званичницима, један од њих, у страху да ће бити кажњен због мањег преступа, фалсификовао је документа на којима су означени људи које је Аурелијан наводно намеравао да погуби. Документ је показао својим саучесницима; бојећи се цара, високи званичници преторијанске гарде убили су га септембра 275. у данашњем европском делу Турске.

Аурелијан је касније деификован а сенат је за његовог наследника изабрао свог остарелог члана Тацита (275. - 276.) што се десило по последњи пут у римској историји. Постоје докази да је између Аурелијановог убиства и избора Тацита за цара, Аурелијанова жена, Улпија Северина управљала царством. Град Орлеан у Француској назван је по Аурелијану.

Током кратке владавине, Тацит се борио против племена Херула али је већ јуна 276. умро у Тијани у Кападокији. Уследила је борба између Флоријана и Проба. Флоријан се борио против Херула када је војска на истоку прогласила Проба за цара. Флоријана су подржавале Италија, Галија, Хиспанија, Британија, Африка и Мауританија. Два ривалска цара сусрела су се у Бици код Киликије. Флоријан је имао већу војску али Проб је био искуснији заповедник те је избегавао директни сукоб. Флоријанова војска није била навикнута на врелу, суву климу на истоку а Проб је вероватно задобио мању победу. Флоријана су код Тарза убили сопствени војници пошто га је ратна срећа напустила. Флоријан је владао 88 дана.

Проб (276. - 282.) рођен је у Сирмијуму а током своје владавине у Галији је успешно ратовао против Алемана, а у Рецији и Илирику против Вандала. 280. - 81. морао је да гуши неколико побуна претенданата на западу. 282., планирајући поход на исток, Проб је боравио у родном Сирмијуму. Постоје две верзије о начину његове смрти. Према једној, командант преторијанаца Марко Аурелије Кар проглашен је за цара од стране својих војника. Проб је послао своје снаге против узурпатора али војници су променили страну и убили Проба у Сирмијуму. Према другим изворима, Проба су убили незадовољни војници када је покушао да их користи као радну снагу у цивилне сврхе.

Кар (282. - 283.) је проглашен за цара после Пробове смрти. Својим синовима Карину и Нумеријану, доделио је тируле Цезара. Карин је остао на западу, док су Кар и Нумеријан кренули на исток у поход против персијанаца. Победивши Кваде и Сармате на Дунаву, Кар је продужио према Тракији и Малој Азији, поново припојио Месопотамију царству и напредовао према Селеукији и Ктесифону и са војском прешао Тигрис. Сасаниндски краљ Бахрам II, због унутрашњих немира није могао да брани територију, Карове победе осветиле су раније римске поразе против Сасанида а цар је добио титулу Persicus Maximus. Даљи поход спречила је Карова смрт која се приписује болести, удару грома (цар је наводно умро током велике олује) или услед задобијене ране у бици. Пошто га је син Нумеријан наследио без превирања, Кар је највероватније умро природном смрћу.

Карин и Нумеријан постали су заједнички цареви. Карин је из Галије стигао у Рим 284. док је Нумеријан остао на истоку. Римска војска без проблема се повукла са персијске територије, до марта 284., Нумеријан је стигао у Емесу (Хомс) у Сирији, а до новембра је стигао у Малу Азију. У Емеси је био жив и у добром здрављу, новац са његовим ликом кован је у Кизику пред крај 284. После одласка из Емесе, званичници из Нумеријанове пратње, предвођени префектом Апером, тврдили су да цар пати од упале очију и да мора путовати у покривеној носиљци. Када је војска стигла у Битинију неки војници осетили су да задах као приликом распадања леша допире из носиљке. Размакли су завесе и пронашли Нумеријана мртвог. Његова смрт званично је објављена у Никомедији новембра 284., сазвано је веће а за цара је изабран Диоклецијан, командант личне царске гарде. Новог Августа војска је свечано поздравила, Диоклецијан је прихватио пурпур, подигао мач према светлости сунца и заклео се да нема никакве везе са Нумеријановом смрћу. Оптужио је Апера да је починио убиство а потом га пред целом војском посекао мачем.

Иза Диоклецијана су стале све источне провинције, сукоб са Карином постао је неизбежан. Карин је био непопуларан у Риму а Диколецијан је вешто искористио његову непопуларност да би га приказао као окрутног тиранина. Штавише, Проб се суочио са узурпатором Сабином Јулијаном а иако је побуна ускоро савладана, у међувремену је Диоклецијан напредовао преко Балкана. На пролеће 284. – 85., код реке Margus (Велика Морава, Србија), у Мезији, дошло је до битке између Диоклецијана и Карина. Карин је имао јачу и бројнију војску, али и лошији положај на терену а уз то, његова владавина била је несигурна. Могуће је да је Флавије Константин, гувернер Далмације и Диоклецијанов сарадник, већ прешао на његову страну током пролећа. Брзо по почетку битке, Каринов префект Аристобал променио је страну а Карина су током битке убили његови војници. Овом победом, Диоклецијан је постао господар читавог царства и окончана је криза трећег века.

Доминат, 285. - 476.[уреди]

Диоклецијанове реформе[уреди]

Долазак Диоклецијана на власт представља јасну прекретницу у римској историји. Криза трећег века променила је римски свет. Свестан тога, Диоклецијан отпочиње са низом реформи које имају за циљ регенерацију царства, војно, економски и политички. Како је нестало римског Принципата, нови господар царства, Диоклецијан, успоставља Доминат. Царска власт више није врховна магистратура већ постаје потпуно аутократска и деспотска. Стари републикански оквир, који се упорно одржавао током принципата, бива потпуно уклоњен Диколецијановим реформама. Непрекидне узурпације и грађански ратови током III века, нагнали су Диколецијана да постави царску власт на виши ниво. Уздижући цареву личност изнад свих осталих, Диоклецијан пре свега жели да учврсти власт владара и спречи узурпације. Тако цар постаје апсолутни господар својих поданика, његова власт потиче директно од богова (Константин ће додатно проширити Диколецијанов концепт и у њега ће увести Хришћанство) и више не зависи толико од световних фактора колико од оноземаљског. Уводи се компликовани дворски церемонијал, по узору на источњачке дворове (пре свега Персију). Између осталог, уводи се и проскинеза, као највидљивији показатељ промене карактера власти.

У политичком смислу, најважнија Диоклецијанова реформа је увођење система познатог као Тетрархија (реч потиче из Грчког и има приближно значење "Владавина четворице"). Царство се дели на два дела (подела је заправо административног карактера, обе половине и даље се сматрају деловима једне, целовите империје), источни и западни. Како се показало током кризе трећег века, читава територија царства постала је превише велика да би успешно била контролисана из једног центра и да би њоме могао да влада само један владар. Стога, Диоклецијан уводи владарски колегијум од четири владара. По један август и по један цезар. Временом, цезар би заменио августа а колегијум би био допуњен избором два нова цезара.

Административно, иако је Рим остао номинална престоница, ради боље одбране царства бирају се нове престонице. Никомедија, Диоклецијаново седиште као августа источне половине царства, Сирмијум, седиште Галерија као цезара на истоку, Медиоланум (Милано), Максимијаново седиште као августа запада и Августа Тревирорум (данашњи Трир у Немачкој), престоница Константина Хлора, цезара на западу.

Тетрархија, 285. - 313.[уреди]

Прва фаза тетрархије понекад се назива и Диархија а почела је уздизањем Максимијана за савладара, прво као цезара 285. а онда и као августа западне половине царства 286. 293. Диоклецијан је уз Максимијанову сагласност проширио царски колегијум поставивши два цезара, Галерија на истоку и Константина Хлора на западу.

Почетна фаза тетрархије била је успешна. Максимијан је остао лојалан Диоклецијану те су се обојица царева могла посветити спољним питањима. Максимијан је водио кампању против Бургундијаца у Галији а Диколецијан је успешно закључио мир са Персијом. Међутим, дошло је до компликација када се Караусије, официр задужен за војне операције против Саксонских и Франачких пирата, прогласио за цара након што је Максимијан наредио његово погубљење због задржавања пиратског плена за себе. Караусије је прешао у Британију и фактички владао том провинцијом као и деловима северозападне Галије. Као цезар на западу, Константин Хлор је успешно повратио Британију а Максимијанов углед био нарушен.

Након успеха постигнутог на Балкану и у Египту, дошло је до новог рата са Персијом. Нови сасанидски краљ, Нарзех, између 295. и 296. напао је Јерменију а затим и римску месопотамију где је нанео тежак пораз Галерију. Није познато да ли је сам Диколецијан био присутан током битке али је он одмах предузео кораке да би се ослободио било какве одговорности. На јавној церемонији у Антиохији званична верзија догађаја гласила је да је Галерије крив за пораз, Диоклецијан не. Диоклецијан је јавно понизио Галерија натеравши га да пешачи испред царског каравана, и даље одевеног у царски пурпур.

Ускоро су доведена појачања и римска контраофанзива потиснула је Нарзеха назад према Јерменији. Римска пешадија била је у предности у односу на Сасанидску коњицу на неравном терену Јерменије, Галерије је постигао две победе над персијанцима. Галерије је напредовао низ реку Тигрис и заузео персијску престоницу Ктесифон пре него што се вратио на римску територију. Око 299. склопљен је мир повољан по Рим којим је Јерменија враћена у римску сферу утицаја.

Референце[уреди]

  1. ^ Christopher Kelly, The Roman Empire: A Very Short Introduction (Oxford University Press, 2006), p. 4ff.; Claude Nicolet, Space, Geography, and Politics in the Early Roman Empire (University of Michigan Press, 1991, originally published in French 1988), pp. 1, 15; T. Corey Brennan, The Praetorship in the Roman Republic (Oxford University Press, 2000), p. 605 et passim; Clifford Ando, "From Republic to Empire," in The Oxford Handbook of Social Relations in the Roman World (Oxford University Press, pp. 39–40
  2. ^ Clifford Ando, "The Administration of the Provinces," in A Companion to the Roman Empire (Blackwell, 2010), p. 179.
  3. ^ Nicolet, Space, Geography, and Politics in the Early Roman Empire, pp. 1, 15; Olivier Hekster and Ted Kaizer, preface to Frontiers in the Roman World. Proceedings of the Ninth Workshop of the International Network Impact of Empire (Durham, 16–19 April 2009) (Brill, 2011), p. viii; Andrew Lintott, The Constitution of the Roman Republic (Oxford University Press, 1999), p. 114; W. Eder, "The Augustan Principate as Binding Link," in Between Republic and Empire (University of California Press, 1993), p. 98.
  4. ^ Richardson, "Fines provinciae," in Frontiers in the Roman World, pp. 1–2
  5. ^ Mary T. Boatwright, Hadrian and the Cities of the Roman Empire (Princeton University Press, 2000), p. 4.
  6. ^ Yaron Z. Eliav, "Jews and Judaism 70–429 CE," in A Companion to the Roman Empire (Blackwell, 2010), p. 571.
  7. ^ Pliny the Elder, Natural Histories XXVIII.5.23http://penelope.uchicago.edu/Thayer/L/Roman/Texts/Pliny_the_Elder/28*.html#v
  8. ^ Capes (1897), стр. 71.
  9. ^ Seager 2005, pp. 44—45.
  10. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Tiberius
  11. ^ Tacitus, Annals III.65
  12. ^ Tacitus, Annals II.41
  13. ^ Shotter, 35–37.
  14. ^ Tacitus, Annals II.26
  15. ^ Tacitus, Annals II.43
  16. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Tiberius 52
  17. ^ Tacitus, Annals III.15
  18. ^ Tacitus, Annals III.56
  19. ^ а б Tacitus, Annals IV.67
  20. ^ Death of Tiberius: Tacitus Annals 6.50; Dio 58.28.1–4; Suetinus Tiberius 73, Gaius 12.2–3; Josephus AJ 18.225.
  21. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Калигула
  22. ^ Филон Александријски, Посланство Гају
  23. ^ Касије Дион, Историја Рима
  24. ^ Касије Дион, Историја Рима
  25. ^ Касије Дион, Историја Рима.
  26. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 21, Life of Claudius 20; Pliny the Elder, Natural History XXXVI.122.
  27. ^ Pliny the Elder, Natural History XVI.76.
  28. ^ Cassius Dio, Roman History LIX.16; Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 30.
  29. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 26.
  30. ^ Philo of Alexandria, On the Embassy to Gaius XI–XV.
  31. ^ Philo of Alexandria, On the Embassy to Gaius XXX.203.
  32. ^ Seneca the Younger, On Anger xviii.1, On Anger III.xviii.1; On the Shortness of Life xviii.5; Philo of Alexandria, On the Embassy to Gaius XXIX.
  33. ^ Seneca the Younger, On Firmness xviii.1.
  34. ^ Cassius Dio, Roman History LIX.11, LIX.22; Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 24.
  35. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 41.
  36. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 55; Cassius Dio, Roman History LIX.14.
  37. ^ Younger, John G. (2005). Sex in the Ancient World from A to Z. Routledge. xvi. ISBN 0-415-24252-5.
  38. ^ osephus, Antiquities of the Jews XIX.1.3.
  39. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 58.
  40. ^ Seneca the Younger, On Firmness xviii.2; Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 58; Josephus, Antiquities of the Jews XIX.1.14.
  41. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 59.
  42. ^ Suetonius. The Lives.
  43. ^ Scramuzza (1940), Chap. 6
  44. ^ Suet. Claud. 15. Dio Rom. Hist. LXI 33.
  45. ^ Флавије Јосиф (287).
  46. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Клаудије
  47. ^ Тацит, Анали Сенека
  48. ^ Тацит, Анали Касије Дион, Историја Рима, Плиније, Историја Природе
  49. ^ Farquhar, Michael (2001). A Treasure of Royal Scandals, p.212. Penguin Books, New York. ISBN 0-7394-2025-9.
  50. ^ Scramuzza (1940) pp. 91–92. Тацит, Анали; Светоније, Клаудијев Живот
  51. ^ Тацит, Анали
  52. ^ Светоније, Клаудијев Живот
  53. ^ Светоније, Клаудијев Живот 5, 21, 40; Дион, Историја Рима LX 2, 5, 12, 31.
  54. ^ Светоније, Клаудијев Живот Тацит, Анали
  55. ^ Светоније, Клаудијев Живот Дион, Историја Рима
  56. ^ Letter to the Alexandrians
  57. ^ Август је имао 35, Тиберије 56, Калигула 25 а Клаудије 50.
  58. ^ Тацит, Анали
  59. ^ Тацит, Анали
  60. ^ Тацит, Анали
  61. ^ а б в Тацит, Анали
  62. ^ Тацит, Анали
  63. ^ Тацит, Анали
  64. ^ Касије Дион, Историја Рима
  65. ^ Тацит, Анали
  66. ^ Тацит, Анали
  67. ^ Dawson, Alexis, "Whatever Happened to Lady Agrippina?", The Classical Journal, 1969, p. 254.
  68. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Отон 3.
  69. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Нерон
  70. ^ Тацит, Анали
  71. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Нерон
  72. ^ Тацит, Анали
  73. ^ Тацит, Анали
  74. ^ Тацит, Анали
  75. ^ Farquhar, Michael (2001). A Treasure of Royal Scandals, p.216. Penguin Books, New York. ISBN 0-7394-2025-9.
  76. ^ Rudich, Vasily, Political Dissidence Under Nero, p. 134.
  77. ^ hamplin, 2005, p.145
  78. ^ fordham.edu halsall/ancient/suet-nero-rolfe
  79. ^ Касије Дион
  80. ^ Smith, 1849, p.897
  81. ^ Тацит, Анали
  82. ^ Philostratus II, Life of Apollonius Светоније, Живот Дванаест Цезара
  83. ^ Тацит, Анали
  84. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Нерон
  85. ^ Тацит, Анали Касије Дион, Историја Рима
  86. ^ Philostratus II, Life of Apollonius
  87. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Нерон
  88. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Нерон
  89. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Нерон Светоније, Живот Дванаест Цезара, Нерон
  90. ^ Тацит, Анали
  91. ^ Тацит, Анали
  92. ^ Касије Дион, Историја Рима
  93. ^ Тацит, Анали
  94. ^ Тацит, Анали.
  95. ^ Тацит, Анали
  96. ^ Тацит, Анали
  97. ^ Тацит, Анали
  98. ^ Флавије Јосиф, Јеврејски ратови
  99. ^ Флавије Јосиф. Јеврејски ратови
  100. ^ Флавије Јосиф, Јеврејски ратови
  101. ^ Касије Дион, Историја Рима
  102. ^ Donahue.
  103. ^ Касије Дион, Историја Рима
  104. ^ Плутарх, Галбин живот
  105. ^ а б Светоније, Живот Дванаест Цезара, Нерон
  106. ^ Тацит, Анали
  107. ^ Buckley, Emma; Dinter, Martin T. (2013) John Wiley & Sons. ISBN 978-1-118-31659-7. Retrieved 2013-10-28.
  108. ^ Bunson, Matthew (2009) Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-1027-1. Retrieved 2013-10-28.
  109. ^ Тацит, Историје
  110. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Penguin. pp. 242–254. ISBN 978-0-14-045516-8.
  111. ^ Светоније, Живот Дванеаст Цезара, Отон
  112. ^ Касије Дион Dio, LXIV.13
  113. ^ Касије Дион, Историја Рима
  114. ^ Касије Дион, Историја Рима
  115. ^ Светоније, Веспазијан
  116. ^ Светоније, Веспазијан
  117. ^ "Otho, Vitellius, and the Propaganda of Vespasian", The Classical Journal (1965), p. 267-269
  118. ^ Тацит, Хисторије I.1; Јосиф Флавије, Живот Јосифа Флавија 72; Плиније Старији, Историја Природе, preface.
  119. ^ Касије Дион, Историја Рима
  120. ^ Касије Дион, Историја Рима
  121. ^ Светоније, Живот Днанаест Цезара, Веспазијан 9
  122. ^ Касије Дион, Историја Рима
  123. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Титов Живот
  124. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Титов Живот
  125. ^ Тацит, Анали
  126. ^ Касије Дион, Историја Рима
  127. ^ Касије Дион, Историја Рима
  128. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Титов Живот
  129. ^ Касије Дион, Историја Рима
  130. ^ Касије Дион, Историја Рима
  131. ^ Касије Дион, Историја Рима
  132. ^ Касије Дион, Историја Рима
  133. ^ Roth, Leland M. (1993). Understanding Architecture: Its Elements, History and Meaning (First ed.). Boulder, CO: Westview Press. ISBN 0-06-430158-3.
  134. ^ Касије Дион, Историја Рима
  135. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Домицијанов Живот
  136. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Тит
  137. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Тит
  138. ^ Филострат, Живот Аполонија из Тијане
  139. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Домицијан
  140. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Домицијан
  141. ^ Jones (1992), p. 22
  142. ^ Jones (1992), p. 109
  143. ^ Canduci, pg. 34
  144. ^ Jones (1992), p. 164
  145. ^ Светоније, Живот Дванаест Цезара, Домицијан
  146. ^ Светоније, Домицијан
  147. ^ Касије Дион, Историја Рима
  148. ^ Martin Goodman, The Roman World 44 BC–AD 180. Abingdon: Routledge, 2013, ISBN 978-0-415-55978-2, page 253
  149. ^ Алимента
  150. ^ Касије Дион
  151. ^ Хисторија Аугуста
  152. ^ Bowman, pg. 156
  153. ^ HA Marcus 9.1; Birley, "Hadrian to the Antonines", 162.
  154. ^ Комод, 180. - 192.
  155. ^ Хисторија Аугуста, Живот Септимија Севера. Латински оригинал и енглески превод.
  156. ^ Едвард Гибон, Опадање и пропаст Римског царства, I. VI
  157. ^ Каракала
  158. ^ Херодијан, Историја Рима
  159. ^ Касије Дион, Историја Рима
  160. ^ Хисторија Августа, Елагабалов Живот

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]