Ekosocijalizam

Ekosocijalizam, zeleni socijalizam ili socijalistička ekologija je ideologija koja spaja aspekte socijalizma sa zelenim politikama, ekologijom i antiglobalizacijom. Zalaže se za društvo bez klasnih podela koje živi u nekoj vrsti sklada sa prirodom. Ekosocijalisti uglavnom veruju da je širenje kapitalističkog sistema uzrok društvene isključenosti, siromaštva, rata i degradacije životne sredine kroz globalizaciju i imperijalizam, pod nadzorom represivnih država i transnacionalnih struktura.

Istorija

Ekosocijalizam je počeo da se širi šezdesetih godina uz pokret za zaštitu životne sredine, iako neki smaraju da koreni ovog pokreta leže još u teorijama Karla Marksa. Osnovni koncept glasi: zaštita životne sredine je u kapitalističkom sistemu neizvodljiva, pa je zato najbolji (ili čak jedini) način da zaustavimo klimatske promene u usvajanju socijalističkog društva. Već u drugoj polovini devetnaestog i početkom dvadesetog veka klasici socijalizma i anarhokomunizma Marks, Engels, Vilijam Moris i Petar Kropotkin upozoravali su na devastaciju prirode od strane industrijskog kapitalizma koji u stalnoj težnji za profitom i vođen logikom ekonomije rasta teži beskonačnoj eksploataciji resursa, a kao sistem nije u stanju da dugoročno uzme u obzir ono što mu ne donosi profit, jer da je u stanju, onda to ne bi bio kapitalizam.

Ekosocijalizam je svoj pravi zamah dobio u periodu posle 2000. godine. Tada su mnoge organizacije i političke partije širom sveta u svoje statute i programe uvele principe ekosocijalizma, a neke su svoju ideologiju i formalno nazvale ekosocijalističkom.

Predstavnici zelenih partija, ekoloških organizacija, radničkih i levičarskih društvenih udruženja iz Argentine, Australije, Belgije, Brazila, Kanade, Kipra, Danske, Francuske, Grčke, Italije, Švajcarske, Sjedinjenih Država i Velike Britanije objavili su „Manifest ekosocijalista” u jesen 2007. godine. Ekosocijalisti u svom manifestu kažu da ekološka destrukcija, ekocid, genocid i kulturocid nisu slučajne osobine kapitalizma, nego je to smisao. Stoga se mora ukinuti njegova jedina mera, a to je rast proizvodnje i prodaje.

Dobar primer ekosocijalističkih mera desio se 2010. godine kada je Bolivija, koja inače oseća drastične promene životne sredine u vidu erozije zemljišta i otapanja lednika koji su vekovima bili glavni izvor pitke vode, usvojila korpus Zakona o pravima Majke Zemlje. Ovi zakoni su prvi put u istoriji izjednačili prava prirode s pravima čoveka. Bolivija je pokrenula i inicijativu u Ujedinjenim nacijama čime je 22. april proglašen Međunarodnim danom Majke Zemlje.

Karl Marks i ekosocijalizam

Postoji debata o tome da li je Karl Marks bio ekosocijalista. Njegov koncept „metaboličkog kidanja veza” između čoveka i prirode, koje je uzrokovao kapitalizam, smatra se za jedno od prvih dela ekosocijalizma. S druge strane, neki ga vide kao suštinski produktivistu. Marks je svakako imao svoju zelenu stranu, ali u peridodu ranog kapitalizma u kome je on živeo i stvarao razaranje životne sredine usled kapitalizma još uvek nije bilo toliko vidljivo pa se možda i zbog toga pitanje uništenja prirode našlo na marginama Marksovog rada.

Tamo gde se ekosocijalisti svakako slažu sa Marksom je da centralno mesto proizvodnje mora biti zarad upotrebne, a ne zarad razmenske vrednosti kao u kapitalizmu. Proizvodnja bi trebala da bude zarad zadovoljenja potreba celokupnog društva, a ne zarad profita pojedinaca.

Ideje i razmatranja ekosocijalista

Ekosocijalizam naglašava potrebu za saradnjom, a ne za konkurencijom, za deljenjem, a ne sakupljanjem, i za očuvanjem, a ne za eksploatacijom.

Ekosocijalizam nije ni nalik autoritativnom socijalizmu Sovjetskog Saveza ili Kine tokom 20. veka. Ekosocijalisti vide tu epohu socijalizma kao državni kapitalizam, a ne socijalizam, sa svojom opsesijom za proizvodnjom koja je jednako štetna po životnu sredinu kao i kapitalistička proizvodnja. Iako vide da je bilo logičnih razloga za to, usled početne nerazvijenosti prvih socijalističkih zemalja, uz konstantnu pretnju neprijateljskih kapitalističkih država svuda oko njih, oni smatraju da je ovo odstupanje od socijalizma bilo jedan od razloga za urušavanje socijalističkih država krajem 20. veka.

Distanca se javlja i između ekosocijalizma i socijaldemokratije na zapadu zbog usvajanja neoliberalnog pristupa.

Zagovornicima ovog pokreta ekološke i socijalističke ideje su neodvojive, ali često se postavlja pitanje preseka tih ideologija jer borba protiv klimatskih promena može biti motivisana profitom. Ekosocijalisti na to ukazuju da, iako jedan deo kapitalističkog tržišta radi u korist životne sredine, veći deo radi protiv nje i stoga se bez njegovog uklanjanja nikad neće stići do cilja. Rast koji uslovljava kapitalizam je nemoguć u uslovima ograničenih resursa, zbog čega upada u krize koje će neminovno dovesti do njegovog katastrofalnog kraja. U međuvremenu, štete koje prouzrokuje su trenutno najbolje vidljive na primeru klimatskih promena.

Kritika ekosocijalizma

U radu pod nazivom „U borbi protiv klimatskih promena slobodno tržište je naš najbolji saveznik”, Majkl Riger naglašava da argumenti ekosocijalista nisu samo preuveličavanja, već da su potpuno pogrešni. On kaže da ako svet želi da zaustavi klimatske promene, onda će kapitalizam i slobodno tržište biti jedan od glavnih saveznika. Smatra da u ekosocijalističkom društvu, solarna energija, bez takmičenja sa fosilnim gorivima, ostala bi arhaična i neefikasna.

Kejli Rodžers ponudila je sama protivljenje ekosocijalističkoj ideji, ukazujući da „postoji profit koji može biti napravljen u borbi protiv klimatskih promena” i pružila je statistiku koja pokazuje ekonomski rast industrije alterantivne energije.