Кина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Кина (вишезначна одредница).


Координате: 18°-54° СГ Ш, 74°-135° ИГД

Народна Република Кина
中华人民共和国
(Џунгхуа Женмин Гунгхегуо)
Застава Кине Грб Кине
Застава Грб
крилатица: нема
Химна
Марш добровољаца
Положај Кине
Главни град Пекинг
Службени језик кинески (мандарински)
Председник: Си Ђинпинг
Премијер: Ли Кећенг
Независност: Проглашење Народне Републике
1. октобар 1949.
Површина  
 — укупно 9.671.018 km² (3)
 — вода (%) 2,80
Становништво  
 — 2014. 1.364.680.000 [1] (1)
 — густина 140/km² 
Валута кинески јуан (100 фена)
Временска зона UTC +8
Интернет домен .cn
.中國
.中国
Позивни број +86
¹ - без Хонгконга, Макаоа и Тајванa

Кина, или званично Народна Република Кина (кинески: 中华人民共和国, пинјин. Zhōnghuá Rénmín Gònghéguó), позната и као континентална Кина, држава је у источној Азији [2]. НР Кина има обалу од 14.500 km и граничи се са (смер казаљке сата, од истока ка северу) Вијетнамом, Лаосом, Мјанмаром, Индијом, Бутаном, Непалом, Пакистаном, Авганистаном, Таџикистаном, Киргизијом, Казахстаном, Русијом, Монголијом и Северном Корејом. Главни град је Пекинг.

Кина је четврта по величини земља у свету са површином преко 9,6 милиона km², као и најмногољуднија земља света са преко 1,35 милијарде становника, што је око 20% од укупног броја становника на свету. НР Кина је једнопартијска држава са владајућом Комунистичком партијом Кине и главним градом Пекингом.[3][4] Административно је подељена на 22 провинције, пет аутономних региона, четри општина са директном контролом (Пекинг, Тјенцин, Шангај и Чунгкинг) и два региона са специјалним статусом (Хонгконг и Макао).[5] Кина тврди да је Тајван 23 провинција Кине.

Историја Кине је историја једне од најстаријих цивилизација која је била базирана на Хуангхе реци у севернокинеској низији.[6] Током више од једног миленијума, Кинески политички систем је био заснован на наследним монархијама, познати као династије, које почињу од полумитолошке Сја династије око 2000. п. н. е.. Од 221. п. н. е., када је династија Ћин прва покорила више државица и оформила Кинеско царство, држава се ширила, распадала и реформисала више пута. Династина Ћинг је склоњена са власти 1911. године када је проглашена република која је разбијена 1949. Након пораза Јапана у Другом светском рату, Комунистичка партија поразила је националисте на континенталној Кини и прогласила Народну републику Кину у Пекингу 1. октобра 1949, док су се националисти повукли на Тајван.

Од почетка спровођења економских реформи 1978, Кина је постала економија са највећим растом у свету.[7] До 2013. године постала је друга економија по величини по номиналном БДП,[8] а такође и највећи извозник роба и услуга.[9] Кина је призната нуклерна сила и има војску са највећом активном војском и са другим по величини војним буџетом. Кина је члан Уједињених нација од 1971, када је заменила Тајван као стални члан у Савету безбедности Организације уједињених нација. Кина је члан већег броја формалних и неформалних мултилатералних организација, укључујући Светску Трговинску Организацију, АПЕЦ, БРИКС, Шангајске организације за сарадњу, BCIM и Г-20. Према великом броју научника и академика,[10] војних аналитичара,[11][12] и економских аналитичара.[13][14] Кина се сматра за потенцијалну суперсилу.

Етимологија[уреди]

Постоје различите теорије о пореклу ове речи Кина. Традиционална теорија, коју је у 17. веку представио Мартино Мартини је да реч Кина потиче од речи Ћин (秦), најзападнијег кинеског краљевства током Жоу династије.[15] Друга теорија је да реч „Кина“ потиче од персијске речи „Цин“ (چین), који потиче од санскриптског „Цина“ (चीन).[16] Први пут ју је забележио 1516. португалски истраживач Дуарте Барбоза.[17][18] У енглеској литератури се појавио 1555.[19]

У руском језику, као и језицима који су били под утицајем руског језика, назив за Кину је Китаи.

У Кини се најчешће користи Џунгхуа и Џунггуа, а држава је више пута мењала званично име.

Географија[уреди]

Народна Република Кина је друга највећа држава у Азији после Русије, а сматра се трећом највећом на свету по површини копна и мора. Кина се граничи са 14 држава: Вијетнамом, Лаосом, Мјанмаром, Индијом, Непалом, Пакистаном, Авганистаном, Таџикистаном, Киргистаном, Русијом, Монголијом и Северном Корејом. Кина је морем одвојена од Тајвана, који сматра својим делом.

Рељеф[уреди]

Физичка карта Кине

Територија Кине обухвата разноврсне типове рељефа. Више од 2/3 земље заузимају планински венци, брда и висоравни, пустиње и полупустиње. На истоку, уз обале Жутог и Источнокинеског мора, налази се пространа и густо насељена алувијална раван у којој живи око 90% становништва. Ове области су у озбиљним еколошким условима, што је резултат дуге и интензивне пољопривредне и загађења животне средине.

На северу се налази Монголска висораван. Јужном Кином доминирају брда и ниски планински венци. На западу се простиру високи планински ланци, од којих су најважнији Хималаји, са највишом тачке Кине на источној страни Монт Евереста, док се високе висоравни појављују између сушнијих предела као што су пустиње Такла Макан и Гоби.

Воде[уреди]

У Кини постоји многе реке чија је укупна дужина 220.000 км. Реке Кине чине унутрашње и спољашње системе. Спољашње реке, међу којима су Јангцекјанг, Хоангхо, Амур, Бисерна река, Меконг, Нујианг и Јалутсангпо се уливају у Тихи и Индијски, а њихов слив покрива око 64% државе. Унутрашње реке покривају око 36% земље, њихов број је мали и налазе се далеко једна од друге. Оне се уливају у језера у унутрашњим областима или се губе у пустињама и сланим мочварама.

У Кини има много језера, укупне површине око 80.000 км². Постоји и око хиљаду вештачких језера. Језера у Кини се такође могу поделити на спољашња и унутрашња. Спољашња су углавном слатководна језера као што су: Појанг, Дунгтинг и Тајху. Унутрашња укључују слана језера, од којих је највеће језеро Ћингхај. Многа језера у унутрашњости су сува, као што је језеро Лоб Нор.

Клима[уреди]

Клима Кине је веома разнолика — од суптропске на југу до умерене на северу. На обали време одређују монсуни, који се јављају због различитих апсорпционе моћи земљишта и океана. Сезонско кретање ваздуха и пратећи ветар доносе велике количине влаге лети и релативно суве зиме. Долазак и трајање монсуна у великој мери одређују број и расподелу падавина у земљи. Огромна разлика у ширини, дужини и висини Кине за последицу има различите температуре и временске режиме, упркос чињеници да највећи део земље лежи у области умерене климе.

Најсевернија кинеска покрајина Хеилунгђанг налази се у области умерене климе, а јужно острво Хајнан у тропима. Температура разлике између ове две регије током зимских месеци је велика, али је у лето разлика се смањује. У северном делу Хеилунгђанга температура у јануару може пасти и до -30 °C, просечна температура — око 0 °C. Просечна температура у јулу ове области је 20 °C. У јужним деловима покрајине Гуангдунг просечна температура се креће од 10 °C у јануару до 28 °C у јулу.

Падавине варирају чак и више од температуре. На јужним падинама Кинлинг падају велике количине кише, највише за време летњих монсуна. Северно и западно од планине вероватноћа падавина се смањује. Северозападна област земље је веома сува, са пустињама (Такла Макан, Гоби, Ордос) и готово без падавина.

Јужне и источне области Кине често (око 5 пута годишње) страдају од разорних тајфуна и поплава, монсуна, цунамија и суше. Велики проблем представљања ширење пустиња, посебно пустиње Гоби. Иако су заштитни појасеви шума сађени још од 1970их смањили учестаност пешчаних олуја, дуже суше и лоше пољопривредне навике изазивају пешчане олује које муче северну Кину сваког пролећа, а одатле се шире према Кореји и Јапану. Кина губи годишње око 4.000 km² земље због дезертификације. Воде, ерозија и контрола загађења су постале важна питања у односима Кине са другим земљама.

Флора и фауна[уреди]

Јужна Кина претежно је прекривена влажним суптропским зимзеленим шумама, средње листопадним, а сјеверна четинарским шумама. Сечуански крај се одликује великим бројем ендемичних врста, а Манџурија ендемичним врстама четињача. У Манџурији су раширене ливаде и пашњаци, а на крајњем истоку и степе. Флора високога планинског појаса убраја се у врстама најбогатије флоре на свету. Шума је јаче развијена на пристранцима који су изложени влажним вјетровима. На шумско подручје отпада око 13,9% површине Кине. Највећи су шумски комплекси у Манџурији и на планинама Сечуана. У Кини расте око 3000 врста биљака које се користе у медицинске сврхе. Суве завале у унутрашњости Кине и на сјеверу обрасле су травом и грмљем или су полупустиње. За вегетацију, особито за пољопривреду, врло је значајно подручје прапора око средишњег тока реке Хоангјо, које је настало у плеистоценско ледено доба еолским наносима прашине из пустињских крајева средње Азије.

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Кине

Праисторија[уреди]

Археолошки докази показују да су рани хоминиди насељавали Кину пре између 250.000 и 2,24 милиона година.[20] У пећини у Џоукоудијену (код данашњег Пекинга) нађени су фосили датирани између 300.000 и 780.000 година пре нове ере.[21][22] Фосили припадају пекиншком човеку, врсти хомо еректуса који је користио ватру. Остаци хомо сапиенса пронађених на истом локалитету су датирани у период између 18.000 и 11.000 година пре нове ере.[23]

Рани династички период[уреди]

Древна Кина је једна од најстаријих цивилизација човечанства. Историја Кине према традиционалним кинеским записима се протеже до времена Три суверена и пет императора пре око 5000 година. Записана историја подржана археолошким доказима потиче из 16. века п. н. е.[24] Кина је једна од најстаријих континуалних цивилизација на свету. За корњачин оклоп који се користио за прорицање са ознакама које подсећају на древно кинеско писмо из династије Шенг је установљено да потичу из времена око 1500. п. н. е. Кинеска држава потиче од градова-држава у долини Хоангхоа.

Царска Кина[уреди]

Велики кинески зид

Година 221. п. н. е. се често узима за годину у којој је Кина уједињена у велико краљевство или царство. Те године Ћин Ши Хуанг је први ујединио Кину. Сукцесивне кинеске династије су развиле бирократски систем који је омогућио кинеском цару да контролише огромну територију.

Конвенционално гледиште на историју Кине је да је држава пролазиле кроз периоде политичког јединства и нејединства, а повремено су њом доминирали туђински народи, од којих се већина стопила са Кинезима. Културни и политички утицаји из многих делова Азије, преношени сукцесивним имиграцијама, ширењима и културним асимилацијама спојили су се у кинеску културу.

Касни династички период[уреди]

Република Кина (1912—1949)[уреди]

Сун Јат Сен (седи) и Чанг Кај Шек

Дана Република Кина је основана 1. јануара 1912, означивши крај царске Кине. Сун Јат Сен, вођа странке Куоминтанг, је проглашен за привременог председника Републике Кине. Међутим, место председника је касније дато Јуан Шикају, бившем генералу династије Ћинг, који је обезбедио пребег на страну револуције читаве пекиншке војске. Јуан се прогласио 1915. прогласио царем Кине, али је био приморан да абдицира и успостави републику због непопуларности, не само међу становништвом, већ и из редову сопствене пекиншке војске и њених команданата.

После смрти Јуан Шикаја 1916, Кина је политички издељена, са међународно признатом али практично немоћном националном владом са седиштем у Пекингу. Обласни господара су имали стварну контролу над својим територијама. Крајем 1920их, националистички Куоминтанг, под Чанг Кај Шеком, успео је да поново уједињени земљу под својом контролом низом вештих војних и политичких маневара, познатих под именом Северна експедиција. Куоминтанг је преместио главни град државе у Нанкинг и спроводио „политичко туторство“, међуфаза политичког програма Сун Јат Сена Три народна начела за преображај Кине у модерну демократску држава. У пракси, политичко туторство је значило једнопартијску владавину Куоминтанга, али је странка је политички подељена на ривалске фракције. Ова политичка подела је отежала Чангу борбу против комуниста, са којима је Куоминтанг ратовао од 1927. у Кинеском грађанском рату. Куоминтанг је у почетку успешно водио рат, посебно након што су се комунисти повукли у Дугом маршу, али су Сијански инцидент и јапанска агресија приморали Чанга да се супростави Јапану. Јапан је, користећи хаос у коме се нашла Кина, већ 1931. заузео Манџурију и успоставио марионетску државу Манџукуо, а потом постепено ширио свој утицај преко про-јапанских обласних господара.

Други кинеско-јапански рат (1937—1945), део Другог светског рата, изнедрио је нелагодан савез Куоминтанга и комуниста. Јапанск окупација у северној Кини је довела до бројних ратних злочина почињених над цивилним становништвом; укупно је погинуло чак 20 милиона кинеских цивила. Процењено је да је само у Нанкингу током јапанске окупације масакрирано 200.000 Кинеза. Јапан се безусловно предао 1945. Тајван и Пенху су ствљени под административну управу Републике Кине, која је одмах прогласила суверенитет над овим острвима. Кина је изашла из рата као победник, али опустошена и финансијски сломљенаи. Наставак неповерења између Куоминтанга и комуниста довео је до наставка грађанског рата. Године 1947, ступио је на снагу нови устав, али због сталних сукоба многе одредбе устава Републике Кине нису никада спроводене у континенталном делу Кине.

Народна Република Кина (1949—данас)[уреди]

Кинески грађански рат завршио је 1949. КП Кине је преузела власт над главнином Кине, сем Тајвана. Куоминтанг се повукао на Тајван и нека мала острва Фуџијана. Мао Цедунг је 1. октобра 1949. прогласио Народну Републику Кину. Мао Цедунг се повукао са позиције председника Кине 1959. после неколико великих економских неуспеха, као што је био Велики скок напред. Ли Шаођи га је заменио, али Мао је и даље имао огроман утицај на партију и остао је генерални секретар КП Кине. Једно време Кином је управљало умерено вођство: Ли Шаођи, Денг Сјаопинг и други, који су започели економске реформе. Мао Цедунг и његови савезници су 1966. лансирали Културну револуцију. Према мишљењу многих историчара то је био покушај да се очисти вођство од умерених елемената. Маови следбеници су то сматрали експериментом директне демократије и први покушај борбе против корупције и других негативних утицаја на кинеско друштво. Развио се Маов култ, а привреда земље је током тога периода назадовала. Дошло је до великог нереда током Културне револуције, па је председник владе Џоу Енлај посредовао у смањивању деструктивности и помагао је умерене елементе. Џоу Енлај је иницирао нормализацију односа са САД, па је Кина 1971. постала члан Савета безбедности ОУН уместо Тајвана, који је дотад представљао Кину. Последњих година живота отворено је критиковао жену Мао Цедунга и преостале припаднике банде четворо. Био је најближи сарадник Денг Сјаопинга и помогао је да се Кина након културне револуције ослободи радикалних елемената.

После Маове смрти 1976. ухапшена је Четворочлана банда, а Денг Сјаопинг је успео да преузме власт од Маовог наследника Хуа Гуофенга. Денг није никад постао шеф партије или државе, али је својим утицајем на партију водио земљу путем економских реформи. Прагматизам којим је водио Кину оцртан је његовим речима: „Није битно да ли је мачка црна или бела, битно је да лови мишеве“. Комунистичка партија је смањила своју свеобухватну контролу. Распуштене су и задруге, а сељаци су почели добијати земљу у закуп. Због тога је дошло до повећања пољопривредне производње.

Привреда[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Привреда Народне Републике Кине
Шангај је главни привредни и пословни центар Кине

Од краја 1978. кинеско вођство је започело са економским реформама. Дотад је кинеска привреда била планска привреда совјетског типа. Реформисана је у мешовиту привреду, много ближе тржишној привреди, али још увек под политичким оквирима које намеће КП Кине. Колективизација у пољопривреди је замењена изнајмљивањем земље. Повећана је одговорност локалних власти и директора фабрика. Дозвољено је отварање великог броја мањих приватних фирми, а стране инвестиције су охрабрене бројним економским и политичким мерама. Као резултат тих промена кинеска привреда је постала мешовита, а Кина је 2001. примљена у Светску трговинску организацију.

У 5 специјалних економских зона закони о инвестирању су много повољнији са циљем да се у те зоне привуче страни капитал. Од 1990-их специјалне економске зоне су се рашириле и на веће кинеске градове укључујући Пекинг и Шангај. Због тога је Кина по плану Денг Сјаопинга петнаест пута повећала бруто домаћи производ (БДП) од 1978. до 1995. (извор Кинески статистички завод). Кина има једну од најбржих економских стопа раста, тако да је просечни годишњи раст БДП-а 9,4% у задњих 25 година. Крајем 2009. Кина је постала друга привреда света по укупном БДП-у, а друга на свету по БДП-у израчунатом по паритету куповне моћи. Због великог броја становника БДП по становнику по паритету куповне моћи је 7.600 $, што представља 1/6 америчког. Али је зато храна, електрична енергија, услуге и друго далеко јефтиније него у САД.

Раст кинеског БДП-а од 1952. до 2005.

Кина је углавном постала произвођач са ниским трошковима. Трошкови производње у Кини су много мањи него у Азији или Латинској Америци. Пошто је дуго времена фиксирала курс јуана уз долар долазиле су критике да је то разлог огромног суфицита, који Кина има у трговини са готово свим развијеним земљама, сем са Тајваном и Јужном Корејом. Од 21. јула 2005. курс јуана је постао пливајући. Кина уједначује свој порески систем који је дотад давао предност извозним компанијама. Постоји огроман јаз у богатству између обалног подручја Кине и унутрашњости. То представља проблем, који може потенцијално дестабилизовати земљу, па је влада Кине задњих година започела са низом иницијатива, којима би се помогло унутрашњости Кине да сустиже економски развој напредног подручја. Као резултат великог економског развоја стандард живота у Кини је битно већи, а број сиромашних се смањио на 5%.(Извор циа Фактбук)

Наука и технологија[уреди]

Историја[уреди]

Вредност у доларима извоза роба високе технологије 2009.

Кина је била светски лидер у науци и технологији до Минг династије. Четри велика открића Кине: прављења папира, компаса, барута и штампарство су се прошириле широм Азије и Европе. Међутим, кинеске научне активности су се смањиле у 14. веку. За разлику од научника у Европи који су прошли кроз научну револуцију, средњовековни кинески мислиоци нису покушали да редукују обсервације природе на математичке законе, и нису формирали школовану заједницу која би могла да има критичко мишљење и могла да преиспитује научни допринос других. Кинеско друштво се концентрисало на литературу, уметност, јавну администрацију, док се наука и технологија сматрала тривијалним и мање битним.[25]

Након више војних пораза у сукобима са западним нацијама у 19. веку, кинески реформисти су почели да промовишу модерну науку и технологију као део политике јачања државе. Грађански рат у Кини се завршио 1949. победом Комунистичке партије, а напори да се организује наука у технологија били су засновани на моделу Совјетског Савеза. Културна револуција (1966-76) имала је катастрофалан утицај на кинеску науку истраживања, јер су научници били прогањани а улагање у истраживања и образовање је било редуковано. Након смрти Мао Цедунга 1976, улагање у науку и технологију је драстично повећано јер је преовладало мишљење да је то стуб модернизације, а започела је и реформа образовног система.[25]

Модерна ера[уреди]

После културне револуције, Кина је брзо постала једна од светских водећих технолошких сила,[26] улагајући преко 100 милијарде долара у научна истраживања и развој у 2011.[27] На науку и технологију се гледа као битну ствар за постизање економских и политичких циљева, а сматра се да је то и извор националног поноса до нивоа да се то описује као „техно-национализам“.

Кина је брзо развила образовани систем у коме је наглашен значај науке, математике и инжењеринга; само у 2009. преко 10.000 инжењера је докторирали, а 500.000 дипломирало, што је више од било које друге државе.[28] Кина је такође друга у свету по броју објављених научних радова, само у 2010. објављено је 121.500, укључујући 5.200 у водећим међународним часописима.[29] Кинеске компаније попут Huawei и Lenovo су светски лидери у телекомуникацијама и рачунарству,[30][31][32] а кинески суперрачунари се редовно рангирају међу најјачима.[33] Кина је такође и највећи инвеститор у технологије обновљиве енергије.[34]

Кинески космички програм је један од најактивнијих у свету и важан извор националног поноса.[35][36] Први сателит из Кине је лансиран 1970, а 2003. Кина је постала трећа држава која је самостално посала људску посаду у свемир. 2008. године Кина је извела прву мисију у којој је изведена прва активност ван ракете у Шенгџоу 7 мисији. 2011. је лансирана прва кинеска свемирска станица Тиангонг-1, као први део изградње велике свемирске станице са људском посадом до 2020.[37] Кинески лунарни програм има за план да се 2013. лансира и на месец слети беспилотна летелица, а мисија са лунарним слетањем се планира за 2025.[38][39]

Инфраструктура[уреди]

Комуникације[уреди]

Паметни телефон главне телекомуникацијске компаније Хуавеј.

Кина тренутно има највећи број активних мобилних телефона на свету, са преко милијарду корисника у мају 2012.[40][41] Такође, има највећи број интернет корисника, као и највећи број корисника са широкопојаним интернетом.[42] Децембра 2010, Кина је имала 457 милиона интернет корисника, што је повећање од 19% у односу на претходну годину, а 2011. је је број интенрет корисника прешао 500 милиона.[43][44] Просечна брзина интернет конекције 2011. је била 100,9 kbit/s, што је нешто мање од половине у односу на светски просек (212,5 kbit/s).[45]

Транспорт[уреди]

Маглев у Шангају 2006.

Од краја деведесетих година двадесетог века, мрежа путева Кине је значајно увећана путем креирања мреже аутопутева. Крајем 2012. дужина аутопутева у Кини је досегла 96.000 км, при чему је само у 2012. направљено 11.000 км. Број власника приватних аутомобила је значајно расте, тако да су 2009. године прететекли број продатих возила у САД, са укупним бројем продатих возила од преко 13,6 милиона.[46] Аналитичари су предвидели да се годишња продаја возила у Кини може да порасте на чак 40 милиона годишње до 2020.[47] Споредни ефекат рапидног раста мреже путева и возила је значајан раст саобраћајних несрећа, углавном због лоше спроведених саобраћајних закона, тако да је само у 2011. страдало 62.000 људи у саобраћајним несрећама.[48][49]

Кина поседује најдужу мрежу пруга високих брзина са преко 9767 км.[50] Од тога 3515 км су пруге са брзинама од преко 300 км.[51] У 2011. је у Кини направљен први воз за високе брзине без стране помоћи.[52] Кина намерава да изгради до 2020. мрежу од 16.000 км пруга високих брзина.[53] Системи брзог транспорта људи се нашироко граде у кинеским градовима у форми мрежа подземних система. Кина такође развија сателитси навигациони систем, који је започео са пружањем комерцијалних навигационих услуга широм Азије 2012. године,[54] а у плану је да се до 2020. постигне покривање целе планете.[55]

Кина је тренутно (2013) највећи градитељ нових аеродрома, а кинеска влада спроводи петогодишњи план улагања од 250 милијарди долара да развије и модернизује домаћи путнички транспорт.[56] У урбаним срединама, и поред раста броја аутомобила, бицикле остају веома значајан вид транспорта, тако да је 2012. године у Кини постоји око 470 милиона бицикла.[57]

Административна подела[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Административна подела Кине

Народна Република Кина има суверенитет над двадесет и две провинције (са Тајваном - двадесет три), пет аутономних региона, четири аутономна градска округа и два специјална административна региона које уживају велику аутономију. Тајван је под контролом непризнате државе Републике Кина, али га Народна Република Кина сматра својом двадесет и трећом провинцијом. Део Кине без Тајвана и специјалних административних региона се назива Континентална или Копнена Кина. А део Кине без ових територија, као и без аутономних региона се назива још и Унутрашња Кина.

Број становника кинеских провинција у милионима.

Демографија[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Највећи градови[уреди]

Шангај
Шангај

Пекинг
Тјенцин
Тјенцин
Гуангџоу
Гуангџоу
Поредак Град Покрајина Популација Шенџен
Шенџен
Дунгуан
Дунгуан
Ченгду
Ченгду
Хонгконг
Хонгконг
1 Шангај Шангај 22.315.426
2 Пекинг Пекинг 18.827.000
3 Тјенцин Тјенцин 11.090.314
4 Гуангџоу Гуангдунг 11.070.654
5 Шенџен Гуангдунг 10.357.938
6 Дунгуан Гуангдунг 8.220.937
7 Ченгду Сичуан 7.123.697
8 Хонгконг Хонгконг 7.055.071
9 Нанкинг Ђангсу 6.852.984
10 Вухан Хубеј 6.434.373
11 Шенјанг Љаонинг 5.743.718
12 Хангџоу Џеђанг 5.695.313
13 Чунгкинг Чунгкинг 5.402.721
14 Харбин Хејлунгђанг 4.517.549
15 Суџоу Ђангсу 4.074.000
16 Ђинан Шандунг 3.922.180
17 Си'ан Шенси 3.890.098
18 Вуси Ђангсу 3.542.319
19 Хефеј Анхуеј 3.352.076
20 Чангчуен Ђилин 3.341.700
Попис становништва 2010



Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ National Bureau of Statistic of China [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ Walton (2001), стр. 5.
  4. ^ „Constitution of the People's Republic of China“. People's Daily Online Приступљено 23 November 2009. „Article 138. The capital of the People's Republic of China is Beijing.“ 
  5. ^ „Sino-British Joint Declaration“. Wikisource. 1984 Приступљено 8. 9. 2008.. 
  6. ^ „Rivers and Lakes“. China.org.cn Приступљено 15. 6. 2009.. 
  7. ^ „Output, prices and jobs“. The Economist. 28. 1. 2012. Приступљено 28. 1. 2012.. 
  8. ^ Altucher, James (8. 1. 2010.). „There's no stopping China“. New York Post Приступљено 2. 8. 2010.. 
  9. ^ „China trade now bigger than US“. Daily Telegraph. 10. 2. 2013. Приступљено 15. 2. 2013.. 
  10. ^ Muldavin, Joshua (9. 2. 2006.). „From Rural Transformation to Global Integration: The Environmental and Social Impacts of China's Rise to Superpower“. Carnegie Endowment for International Peace Приступљено 17. 1. 2010.. 
  11. ^ (Lt Colonel, USAF) Uckert, Merri B. (April 1995). China as an Economic and Military Superpower: A Dangerous Combination?. Maxwell Air Force Base, Alabama: Air War College, Air University. pp. 33-. 
  12. ^ „China: a military giant in the making?“. BBC. 9. 3. 2012. Приступљено 6. 6. 2012.. 
  13. ^ Bergsten, C. Fred; Gill, Bates; Lardy, Nicholas R.; Mitchell, Derek (17. 4. 2006.). China: The Balance Sheet: What the World Needs to Know about the Emerging Superpower (Illustrated Hardcover ed.). PublicAffairs. стр. 224-. ISBN 978-1-58648-464-4. 
  14. ^ „A Point Of View: What kind of superpower could China be?“. BBC. 19. 10. 2012. Приступљено 21. 10. 2012.. 
  15. ^ Martino, Martin, Novus Atlas Sinensis, Vienna 1655, Preface, pp. 2.
  16. ^ "China". The American Heritage Dictionary of the English Language (2000). Boston and New York: Houghton-Mifflin.
  17. ^ "China". Oxford English Dictionary (1989). ISBN 978-0-19-957315-8.
  18. ^ Barbosa 1989, стране 211
  19. ^ Eden, Richard (1555). Decades of the New World: "The great China whose kyng is thought the greatest prince in the world."
  20. ^ "Early Homo erectus Tools in China". Archaeological Institute of America. 2000. Retrieved 30 November 2012.
  21. ^ Ian Tattersall (1997). „Out of Africa again...and again?“. Scientific American 276 (4): 60-68. DOI:10.1038/scientificamerican0497-60. 
  22. ^ Shen, G; Gao, X; Gao, B; Granger, De (Mar 2009). „Age of Zhoukoudian Homo erectus determined with (26)Al/(10)Be burial dating“. Nature 458 (7235): 198-200. Bibcode 2009Natur.458..198S. DOI:10.1038/nature07741. ISSN 0028-0836. PMID 19279636. 
  23. ^ „Peking Man Site at Zhoukoudian“. UNESCO Приступљено 4. 10. 2012.. 
  24. ^ Henry Cleere (12 November 2012). Archaeological Heritage Management in the Modern World. Taylor & Francis. стр. 318-. ISBN 978-0-415-21448-3. 
  25. ^ а б Donald D. DeGlopper (1987). A Country Study: China. Chapter 9 – Science and Technology. Library of Congress. Retrieved 9 April 2012.
  26. ^ "7 Technologies Where China Has the U.S. Beat". GreenBiz.com. 7 December 2010. Retrieved 30 August 2012.
  27. ^ "China 'to overtake US on science' in two years". BBC News, 28 March 2011. Retrieved 26 April 2012.
  28. ^ "Desperately seeking math and science majors". CNN, 29 July 2009. Retrieved 9 April 2012.
  29. ^ "China publishes the second most scientific papers in international journals in 2010: report". Xinhua, 2 December 2011. Retrieved 25 April 2012.
  30. ^ „Who's afraid of Huawei?“. The Economist. 4. 8. 2012. Приступљено 11. 8. 2012.. 
  31. ^ „Shares in China's Lenovo rise on profit surge“. New Straits Times. 17. 8. 2012.. 
  32. ^ „Lenovo ousts HP as world's top PC maker, says Gartner“. BBC. 11. 10. 2012.. 
  33. ^ „'Titan' supercomputer is world's most powerful“. The Daily Telegraph. 12 November 2012 Приступљено 13 November 2012. 
  34. ^ „China have set a Renewable Energy Target of 10% of Electric Power Capacity by 2010“. Reuters. 11. 3. 2008. Приступљено 19. 7. 2010.. 
  35. ^ „China Now Tops U.S. in Space Launches“. Wired. 16. 4. 2012. Приступљено 24. 10. 2012.. 
  36. ^ David Eimer, "China's huge leap forward into space threatens US ascendancy over heavens". The Telegraph. 5 November 2011.
  37. ^ „Rocket launches Chinese space lab“. BBC. 29. 9. 2011. Приступљено 20. 5. 2012.. 
  38. ^ „China to launch lunar rover in 2013“. Sen.com. 3. 8. 2012. Приступљено 1. 9. 2012.. 
  39. ^ "China could make moon landing in 2025". The Guardian, 20 September 2010. Retrieved 17 October 2011.
  40. ^ „Squeezing cash from China's billion phone app market“. BBC. 22. 5. 2012.. 
  41. ^ „China August mobile phone users top 823 million“. People's Daily Приступљено 28. 9. 2010.. 
  42. ^ Barboza, David (26. 7. 2008.). „China Surpasses US in Number of Internet Users“. NY times Приступљено 26. 7. 2008.. 
  43. ^ "China's internet users breach half billion mark". Reuters. 11 January 2012. Retrieved 16 January 2012.
  44. ^ "China: 485 million internet users". TechNode. 20 July 2011. Retrieved 20 October 2011.
  45. ^ „Shanghai: Home to the slowest internet in all of China“. Shanghaiist.com. 21. 1. 2011. Приступљено 1 November 2011. 
  46. ^ „China auto sales officially surpass US in 2009, 13.6 million vehicles sold“. Industry News. 8. 1. 2010. Приступљено 14. 5. 2010.. 
  47. ^ „China premium car sector remains bright spot“. Reuters. 23. 4. 2012. Приступљено 24. 4. 2012.. 
  48. ^ „Chinese bus collides with tanker, killing 36“. BBC. 26. 8. 2012. Приступљено 28. 8. 2012.. 
  49. ^ „China suspends tough new traffic penalties“. BBC. 6. 1. 2013. Приступљено 6. 1. 2013.. 
  50. ^ „China opens world's longest high-speed rail route“. BBC. 26. 12. 2012. Приступљено 26. 12. 2012.. 
  51. ^ „Japan's bullet train will have a top speed of 310 mph“. Daily Mail (London). 16. 2. 2011. Приступљено 1 November 2011. 
  52. ^ "China pushes ahead with high-speed rail". Financial Times, 27 December 2011. Retrieved 3 January 2012.
  53. ^ "China boasts biggest high-speed rail network". Agence France-Presse via The Raw Story, 24 July 2011. Retrieved 24 April 2012.
  54. ^ „China's Beidou GPS-substitute opens to public in Asia“. BBC. 27. 12. 2012. Приступљено 27. 12. 2012.. 
  55. ^ "The final frontier". China Daily. 27 April 2012. Retrieved 16 February 2013.
  56. ^ „China's New Plan: A Great Leap Into The Air“. NPR. 19. 5. 2012.. 
  57. ^ „Bike-Maker Giant Says Fitness Lifestyle Boosting China Sales“. Bloomberg.com. 17. 8. 2012. Приступљено 8. 9. 2012.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :