Elenor Glanvil

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Elenor Glanvil
Datum rođenja1654.
Mesto rođenjaTikenhem
Datum smrti1709.
Mesto smrtiTikenhem, Velika Britanija

Elenor Glanvil[note 1] (rođena Gudrik; prvo udato prezime Ešfild; Tikenhem, 1654 – Tikenhem, 1709) bila je engleski entomolog i prirodnjak, specijalizovana za proučavanje leptira i moljaca. Nasledila je porodična imanja širom Samerseta, udavala se dva puta (jednom udovica). Imala je sedmoro dece, od kojih je četvoro preživelo detinjstvo.

Nakon što se odvojila od svog drugog muža kasnih 1690-ih, Glanvilova se vratila ranoj strasti za sakupljanjem leptira i našla se među ranim entuzijastama insekata, dopisujući se sa drugim entomolozima kao što su Džejms Petiver i Džon Rej. Elenor Glanvil je poslala nekoliko prvi put prepoznatih primeraka leptira Petiveru, doprinoseći njegovom britanskom katalogu insekata Gazophylacium naturae et artis, a njeni eksperimenti u uzgoju leptira rezultirali su nekim od najranijih detaljnih opisa uzgoja leptira. Poznata je po tome što je otkrila [[Crnooki šarenac|crnookog šarenca (Melitaea cinxia) (engl. Glanville fritillary)]], jedinog autohtonog britanskog leptira nazvanog po britanskom prirodnjaku. Tri primerka insekata Elenor Granvil i danas postoje u Sloun kolekciji Prirodnjačkog muzeja u Londonu.

Pred kraj njenog života, njen otuđeni muž je pokušao da dođe do njenog bogatstva zastrašivanjem i širenjem glasina, a ona se tome suprotstavila ostavljajući svoja imanja na čuvanje poverenicima i malim zaostavštinama svojoj deci. Međutim, njen najstariji sin je osporio testament nakon njene smrti i tvrdio da su entomološka potraga njegove majke i naizgled ekscentrično ponašanje bili dovoljni da njen testament proglase nevažećim na osnovu ludila. Testament je poništen 1712. godine.

Mladost i porodica[uredi | uredi izvor]

Tikenhem kort u Tikenhemu, Samerset

Elenor Gudrik je rođena 1654. u porodici majora Vilijama Gudrika i Elenor Poinc (rođena Dejvis). Njihovo drugo dete, mlađa ćerka, zvala se Meri. [2] Vilijam se borio u Škotskoj kao podrška vojsci Olivera Kromvela 1650–1651, a kasnije je dobio kraljevsko pomilovanje za svoje postupke u restauraciji 1660. godine. Eleanor Poinc je nasledila nekoliko imanja od svojih roditelja, uključujući imanja u Tikenhamu i Bekvel parku i druga imanja u Samersetširu, a Vilijam je bio njen drugi muž. Porodica Gudrik je živela u Tikenhem kortu.[3]

Nakon očeve smrti 1666. (njena majka je umrla devet godina ranije), Elenor Gudrik je nasledila porodična imanja svoje majke. Nastavila je da živi u Tikenhem kortu. Godine 1676. udala se za umetnika iz Linkolnšira po imenu Edmund Ešfild, i dobili su sina po imenu Forest Edmund, a zatim dve ćerke bliznakinje (od kojih je samo jedna, Meri, preživela rođenje). Ešfild je umro 1679.

Godine 1685, Elenor se udala za Ričarda Glanvila, koji je posedovao imanja u Elmsetu, Someršamu i Oftonu.[4] Imali su još četvoro dece, od kojih je dvoje umrlo još u detinjstvu. Preživeli su sin i ćerka. Ispostavilo se da je Ričard bio nasilan, jednom je pretio Eleonor napunjenim pištoljem[1] i do 1698. godine par se razdvojio.[2]

Entomološki rad[uredi | uredi izvor]

Crnooki šarenac

Elenor Glanvil je bila zainteresovana za kolekcionarstvo leptira kao mlada, ali je počela da razvija ozbiljniju potragu nakon što se njen brak sa Ričardom raspao.[1] Angažovala je svoje sluge za pomoć u sakupljanju insekata, dobro plaćajući primerke sve dok su bili pažljivo očuvani u skladu sa uputstvima, i isporučeni u odličnom stanju.[2] Dopisivala se sa drugim ranim sakupljačima insekata kao što su Džon Rej, Adam Badl, Džozef Dendridž i Vilijam Vernon i postala bliska prijateljica sa entomologom Džejmsom Petiverom. Prilikom susreta sa Glanvilovom u Londonu 1703. godine, Vernon je bio impresioniran njenom kolekcijom i pohvalio je kao „najplemenitiju kolekciju leptira, svih engleskih, zbog koje mi treba da budemo postiđeni“.[5]

Tokom godina, Glanvilova je slala Petiveru kutije pažljivo zakačenih primeraka, prikupljajući manje poznate insekte iz cele Engleske i Velsa da bi ih Petiver katalogizirao i podelio sa entomološkom zajednicom.[6] Jedna od njenih kutija uključivala je najraniji poznati primerak smaragdnog repkara.  Njen rad je pomogao Petiveru da završi svoj britanski katalog insekata Gazophylacium naturae et artis, i on joj je pripisao zasluge u tekstu. Jedna od prvih lokalnih lista britanskih insekata, sastavljena od insekata Bristola, pripisuje se Glanvilovoj.[6]

Glanvilova je takođe kod kuće uzgajala moljce i leptire. Larve je dobijala uz pomoć pomoćnica, koje su napolju tukle žive ograde i žbunje i čaršavom hvatale insekte koji padaju. Odgajila je leptire crvenooke sedefice i žiličaste kupusare, a njen opis njihovih ranih faza životnog ciklusa ostaje jedna od najranijih detaljnih referenci na praksu uzgoja leptira.[5]

Godine 1702. Elenor je uhvatila novu vrstu leptira u Linkolnširu. Vrsta je prvobitno nazvana Lincolnshire fritillary kada je prvi put ilustrovana i predstavljena u Petiverovom Gazophylacium-u. Kasnije će biti preimenovana u Glanville fritillary u decenijama nakon njene smrti, a njeno ilustrovano otkriće postalo je primerak tipa Karla Linea kada je opisao vrste leptira 1758. godine.[7] To je jedini autohtoni britanski leptir nazvan po britanskom prirodnjaku.

Smrt i nasleđe[uredi | uredi izvor]

Glanvilova je nastavila da ima problema sa Ričardom nakon njihovog razdvajanja, jer je tražio način da uzme njeno bogatstvo i imovinu za sebe i svoju novu ljubavnicu.[5] Ričard je počeo da širi glasine da je Elenor Glanvil izgubila razum, pokušavajući da natera njenu decu da podrže njegove tvrdnje putem pismene izjave pod zakletvom, pa čak i organizovanjem planova za kidnapovanje jednog od Glanvilovih sinova kako bi ga primorali da potpiše nasledstvo.[1] Da bi sprečila Ričardovu zaveru, Glanvilova je dala svoju imovinu u ruke poverenika i ostavila najveći deo svog bogatstva svom drugom rođaku, Henriju Gudriku, sa manjim nasleđem ostavljenim za njeno četvoro dece.[8] Umrla je u Tikenhemu u prvim mesecima 1709. godine, sa imovinom u vrednosti do 7000£ (ekvivalentno 857,426 £ 2018).[2]

Nezadovoljan testamentom, Elenorin najstariji sin Forest osporio je dokument na sudu nakon njene smrti. Tvrdio je da je njegova majka bila luda u vreme izrade testamenta, ubeđena da zavešta svoje bogatstvo Henriju Gudriku kroz zabludu da su njena sopstvena deca pretvorena u vile.[5] Svedoci su svedočili da je Glanvilova pokazivala čudno ponašanje kao što je tučenje žbunja u potrazi za larvama insekata, oblačila se „kao ciganka“ i izlazila napolje bez sve odeće koja se smatrala prikladnom za damu,[9] a 1712. njen testament je poništen iz razloga uočenog ludila, ostavljajući Foresta vlasnikom Tikenham korta.[3]

Iako se Glanvilova borila da sačuva sopstvene kolekcije insekata suočena sa upornim grinjama i buđi tokom svog života,[10] tri njena primerka – dva moljca i leptir, koji su prvobitno dati Petiveru – i dalje postoje u kolekciji Sloun Prirodnjačkog muzeja.[5] Dva njena pisma Petiveru ponovo su otkrivena u arhivi muzeja tokom 1960-ih.[6]

Na Univerzitetu Linkoln, Elenor Glanvil Centar funkcioniše kao centralno odeljenje za rad na raznolikosti i inkluziji širom kampusa.[11][12] Istorijska romansa Fione Mauntin Lady of the Butterflies (2010) usredsređena je na izmišljeno prepričavanje životne priče Elenor Glanvil.[13]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ While Glanville was sometimes referred to as "Lady Glanville" in writings by her contemporaries, this was simply a term of respect and not a formal title.[1]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Salmon, Michael (2000). The Aurelian Legacy – British Butterflies and their Collectors (na jeziku: engleski) (1st izd.). Harley Books. str. 106—108. ISBN 0-946589-40-2. 
  2. ^ a b v g Gilbert, Pamela (3. 1. 2008). „Glanville [née Goodricke; other married name Ashfield], Eleanor”. Oxford Dictionary of National Biography (online izd.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/58359.  (Subscription or UK public library membership required.)
  3. ^ a b Goodricke, Charles Alfred, ur. (1885). „Goodricke of Yorkshire”. History of the Goodricke family. Hazell, Watson and Viney. str. 47—49. 
  4. ^ Goodricke, Charles Alfred, ur. (1885). „Goodricke of Yorkshire”. History of the Goodricke family. Hazell, Watson and Viney. str. 47—49. 
  5. ^ a b v g d Salmon, Michael (2000). The Aurelian Legacy – British Butterflies and their Collectors (na jeziku: engleski) (1st izd.). Harley Books. str. 106—108. ISBN 0-946589-40-2. 
  6. ^ a b v Marren, Peter (2016). „Lady Glanville's Fritillary”. Rainbow dust : three centuries of butterfly delight. The University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-39588-3. 
  7. ^ „Specimen of the Week 331: The Glanville Fritillary”. University College London, Culture Blog. 23. 2. 2018. Pristupljeno 6. 7. 2022. 
  8. ^ Marren, Peter (2010). „Glanville Fritillary”. Bugs Britannica. Chatto & Windus. str. 248—250. ISBN 978-0-7011-8180-2. 
  9. ^ Russell, Sharman Apt (2003). An obsession with butterflies : our long love affair with a singular insect. Perseus Publishing. ISBN 978-0-7382-0699-8. 
  10. ^ Russell, Sharman Apt (2003). An obsession with butterflies : our long love affair with a singular insect. Perseus Publishing. ISBN 978-0-7382-0699-8. 
  11. ^ „Who was Eleanor Glanville?”. Eleanor Glanville Centre, University of Lincoln (na jeziku: engleski). Pristupljeno 6. 6. 2022. 
  12. ^ „About - Overview”. Eleanor Glanville Centre, University of Lincoln (na jeziku: engleski). Pristupljeno 6. 6. 2022. 
  13. ^ „Fiction Book Review: Lady of the Butterflies by Fiona Mountain”. Publishers Weekly. 1. 7. 2010. Pristupljeno 6. 6. 2022. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Еленор_Гланвил&oldid=27689576”