Id, ego i super ego

Psihološku teoriju o idu, egu i super-egu je formulisao Zigmund Frojd.

Id

Id je prema psihoanalitičkoj teoriji ličnosti jedan od tri dela strukture ličnosti, pored ega i super-ega. Id je prvobitna instanca ličnosti koja, zbog svoje nagonske prirode, ne poznaje zakone vremena, logike i morala i u kojoj ne postoje vreme i prostor. Frojd je id označio kao arhaičnu oblast i jezgro nagonskih sila čiji je jedini cilj neposredno i potpuno zadovoljenje. Zbog svoje fluidne i neorganizovane energije i nerazumnosti, snaga ida je nedostupna svesti. Zato se sve što se događa u idu može razumeti putem analize slobodnih asocijacija, snova i simptoma neurotičnih poremećaja. Prema psihoanalitičkoj teoriji iz prvobitnog „sirovog“ materijala ida kasnije se, procesima diferencijacije, razvijaju druge (pod-)strukture, a pre svega ego.

Ego

Ego je po psihoanalitičkoj teoriji središnji deo trodelne strukture ličnosti, nastao modifikacijom ida u dodiru sa spoljašnjim svetom. Kao središnja instanca ličnosti često je proglašavan „slugom“ ida i superega. Najvažniji zadatak ega je da se upravlja principom realnosti. Time on igra glavnu ulogu u integraciji pojedinih psihičkih delova ličnosti u skladnu celinu. Ukoliko ego ne uspeva da „pomiri“ težnje ida sa merilima super-ega često se javljaju različiti mehanizmi odbrane. I u takvim slučajevima uloga ega u prilagođavanju stvarnosti ostaje najvažnija jer u suprotnom dolazi do poremećaja u funkcionisanju ličnosti.

Super-ego

Vidi još: Podsvest

Super-ego je, po Frojdu, deo organizacije psihološkog „aparata“ ličnosti koji je nosilac moralnih normi. Formira se tokom procesa socijalizacije u najranijem detinjstvu.

Teorije

Ego ideal je savršena slika o sebi sa kojom se ego upoređuje i koju teži da dostigne. To nije ono kakav bi ego zaista želeo da bude, već je to, pod roditeljskim uticajima nastao, spolja nametnuti ideal koji mu propisuje kakav bi morao da bude.

Ego otpor je neprihvatanje ega da sadržaje ida dovede u svest, posebno u situacijama kada takvi zahtevi protivureče moralnim i drugim normama. Otpor se posebno javlja u terapijskim situacijama korišćenja mehanizama odbrane koji su neuspešni.

Ego odbrana je odbrana koju ego koristi; pošto je izložen stalnim, često neprihvatljivim zahtevima iz ida mora koristiti zaštitne mehanizme odbrane ličnosti. Njihovo korišćenje je u službi boljeg funkcionisanja ega samo ukoliko ne predstavlja sistem koji dovodi do ego-neuroze kada nije u mogućnosti da uspešno razreši probleme koji se stalno nameću između spoljašnje i unutrašnje realnosti.

Ego snage su, u psihodinamskoj teoriji, stepen psihičke energije koji stoji pojedincu na raspolaganju za rešavanje problema, unutrašnjih konflikata i odbrane od mentalnog stresa i stresa iz okruženja. Ego snage strukturiraju kapacitet pojedinca za logičko razmišljanje, inteligenciju, perceptivnost i samokontrolu nad impulsima koji teže da odmah postignu gratifikaciju.

Ego dezintegracija je u psihoanalitičkoj teoriji, gubitak sposobnosti ega da nastavi svoju funkciju medijacije među zahtevima ida i super-ega. Takođe, slom sposobnosti ega da se nosi sa sopstvenim funkcijama, poput odbrane od stresora, razlikovanja stvarnosti od fantazije, odlaganja gratifikacije i medijacije između zahteva tela i zahteva okruženja.

Literatura

• Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.

Spoljašnje veze

• O super-egu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. septembar 2011)
• Pesma o egu na sajtu YouTube