Ум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Представа људског духа (1619.)

Ум је људска способност мишљења, поимања, разумевања и умећа.[1] У ширем значењу, ум је скуп људских духовних моћи, па чак и превазилази искључиво људску способност; ум је и оно што конституише поредак ствари у свету.

У обичном говору ум је синоним за мудрост, па се за мудрог човека каже да је уман. Ум се такође сматра одликом ментално здравог човека, која га разликује од ментално оболелог, за кога се каже да је „пореметио умом“ или „сишао с ума“.

Ум у филозофији[уреди]

Буда[уреди]

Cquote2.png
Ум је претеча свих ствари, ум их ствара и њима управља.[2]
Cquote2.png
 

Сидарта Гаутама је знатан део свог учења посветио описивању природе ума, истраживању његових карактеристика и способности, као и откривању начина на који се он може мењати и ослободити.[3] Готама Буда је говорио да „које год су ствари повезане са неповољним, припадају неповољном, све њих ум ствара. Њих прво ум ствара, затим оне постају неповољне“.[4]. Он је тврдио да „ум и тело међусобно зависе, као што два снопа сена стоје ослањајући се један на други“ (С.II,14). За Буду је упрљан ум узрок свих других нечистоћа те се бића чисте прочишћујући свој ум (С.III,151).

Cquote2.png
Духовни живот се не живи ради користи у виду иметка, части или славе, ради користи које доносе врлина, медитација, знање или увид. Потпуна ослобођеност ума, то је сврха, циљ и кулминација духовног живота.[3]
Cquote2.png
 

Стари Грци[уреди]

Старогрчки филозофи не разликују дух од ума, ни ум од разума. Античка филозофија не одређује ум као посебан појам, већ за ову људску способност употребљава речи: разборитост, памет, мишљење, поимање, итд. Као битан филозофски појам издваја се нус, који осим ума значи и дух. Појам логос сједињује значење ума са говором, односно логичком манифестацијом; логос је ум који се исказује, саопштава, открива се као истина. Грчки филозофи су, готово без изузетка, претпостављали да је свет (космос) у својим основа уман (ноетичан), да људски ум произилази из тог исконског ума, и да је рефлексија (повратни ток) враћање ума свом искону.[1]

Аквински[уреди]

У средњовековној филозофији интелект (лат. intellectus) најчешће се схвата као виша, а рацио (лат. ratio) као нижа спознајна моћ.[5] Тома Аквински прави разлику између ума (интелекта) којим се непосредно (интуитивно) сазнаје истина, и разума (рациа) који заобилазно (дискурзивно) долази до истине.[1]

Лок[уреди]

Џон Лок својевремено бележи да „реч ум има у енглеском језику различита значења; каткад она означава истините и јасне принципе, каткад опет јасне и веродостојне закључке изведене из тих принципа, а понекад узрок, нарочито финални узрок“.[6]. Он сам прави одређену разлику између разума и ума: „разум се не учи умности помоћу силогистичких правила, него има урођену способност да спозна сагласност или несагласност својих идеја“, а та „урођена способност“ је ум или дух, „дар божји људима“.[1]

Лок напомиње да ће употребљавати реч ум у значењу човекове способности, по којој се човек разликује од животиња, и по којој их „очигледно јако надвисује“.

Кант[уреди]

Кант у филозофији прави јасну и недвосмислену разлику између ума (нем. Vernunft) и разума (нем. Verstand). Ум је шира и виша, а разум ужа и нижа спознајна моћ. Разум анализира и сређује чулима добијену грађу, a ум уз помоћ својих идеја уноси више јединство у разумски сређене појмове. Ум се никад не односи непосредно на искуство, него на разум, придајући његовим спознајама више јединство ума.[5] Разум је сазнајна моћ која основне ставове употребљава у границама могућег искуства, и постижући поуздано знање о свету. Ум је, пак, сазнајна моћ која основне ставове примењује изван граница могућег искуства (тј. на ствари по-себи).

Cquote2.png
У једноме роду свога сазнања људски ум има чудну судбину: узнемирују га питања о која он не може да се оглуши, јер му их поставља сама природа ума, али која он ипак не може да реши, јер она премашују сваку моћ људског ума. У ову незгоду ум запада без своје кривице. Он полази од основних ставова чија је примена у току искуства неопходна и у исто време њиме довољно доказана. Са њима ум се пење (као што изискује сама његова природа) све више, удаљенијим условима. Али пошто примети да на тај начин његов посао мора да остане увек недовршен, јер питања никако не престају, то се он осети принуђен да прибегне основним ставовима који прекорачују сваку могућу искуствену примену и ипак се чине тако несумњиви да их признаје и обичан људски ум. Али ум се услед тога сурвава у мрак и противречности, из којих заиста може закључити да негде у основи морају лежати скривене заблуде, које он не може да открије, јер они основни ставови којима се он служи, пошто излазе изван граница свакога искуства, не признају више никакво пробно мерило искуства. Поприште ових бескрајних препирки зове се метафизика.
Cquote2.png
 
— Кант, Предговор првом издању Критике чистог ума

За Канта, ум је људска сазнајна, вредносно-процењивачка и сврхотворна моћ. Ум је основно средство метафизике, па ограниченост његове сазнајне моћи чини да метафизика никада не може постати потпуно поуздана наука о ономе што по себи јест. Кант разликује чисти, практични и спекулативни ум. Чисти ум означава ону страну ума која схвата принципе априори, односно принципе који су општи и нужни али не зависе од искуства него омогућују да искуство добије неко одређено значење и смисао.

Cquote2.png
Чисти ум је онај ум који садржи принципе на основу којих се нешто може сазнати потпуно априори.
Cquote2.png
 
— Кант, Критика чистог ума, Увод, VII

Практични ум садржи опште и нужне принципе људског моралног деловања или људске воље. Практични ум није ништа друго до практична употреба чистога ума, нарочито с обзиром на идеје о Богу, бесмртности, узрочности и слободи. Чисти ум не спознаје и не увиђа на поуздан начин могућност Бога и бесмртности, али његова практична употреба ("практични ум") може и мора претпостављати њихову могућност. Спекулативни ум је израз који Кант користи за ону страну чистог ума која обухвата идеје о Богу и бесмртности, а која, тврдећи да на поуздан начин зна за постојање Бога и бесмртности, превазилази границе могућег искуства и на тај начин и границе своје легитимне сазнајне употребе.[1]

Хегел[уреди]

Хегел такође прихвата разликовање ума и разума, које је након Канта постало широко прихваћено. Разум је спознајна моћ којом умртвљујемо стварност рашчлањујући је на делове и фиксирајући те делове у њиховој изолованости и апстрактности. Ум остварује конкретно јединство ограничених разумских одредаба у њиховом дијалектичком супротстављању.[5] Хегел не сматра да је ум, првенствено, људско својство, већ своју визију ума развија полазећи од следећег начела:

Све што је умно, то је стварно; а што је стварно, то је умно.[7]

За Хегела, ум постаје јединство свих супротности, „по себи и за себе бивствујућа истина“, дух у религиозном и у филозофском значењу.[1]

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ Бранко Павловић, Филозофски речник (одредница ум), Плато, Београд, 1997.
  2. ^ Walpola Rahula: Čemu je Buda podučavao, Приступљено 27. 4. 2013.
  3. ^ а б Budizam od A do Z: UM, Приступљено 27. 4. 2013.
  4. ^ U trenutku, Приступљено 27. 4. 2013.
  5. ^ а б в Um, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  6. ^ Џон Лок, Оглед о људском разуму, књ. IV, гл. XVII, 1
  7. ^ Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Предговор за Основне црте филозофије права, Увод, параграф 6

Види још[уреди]