Kvenija (jezik)

Kvenija (Quenya)
Govori se u:	Valinor, Lotlorijen, Sive luke
Ukupno govornika:	?
Porodica jezika:	Vilovnjači jezici Amanska grupa Kvenija vanjarski dijalekt (Valinor) noldorski dijalekt (Srednja zemlja)

Kvenija (Quenya) je veštački jezik koji je u svojim delima stvorio engleski pisac Dž. R. R. Tolkin. Ovaj jezik se sreće u njegovim delima i kao:

• Visoko-vilovnjački
• Visoki govor Noldora
• Drevni govor
• govor Vilovnjaka Valinora
• Vilin-latinski ili Vilovnjački latinski
• Valinorski ili Valinoreanski
• Avalonijski
• Ereseanski;

a na jezicima Tolkinovog sveta:

• Parmalambë (kvenija – Jezik Knjige)
• Tarquesta (kvenija – visokogovor)
• Nimiryê (na adunajskom)
• Golódrin ili Goldolambë (na telerinu)
• Cwenglin ili Cwedhrin (na gnomskom, jednom od ranih Tolkinovih jezika).

Istorija jezika

Kvenija napisana tengvarom

Kvenija je najistaknutiji član amanskog ogranka porodice vilovnjačkih jezika. U Amanu su postojala dva dijalekta, vanjarski i noldorski. Iz istorijskih razloga iznetih u »Silmarilionu«, samo ovaj drugi se koristio u Srednjoj zemlji. Još jedan jezik eldara koji se govorio u Valinoru, Telerin, se može smatrati dijalektom kvenije, ali se češće o njemu govori kao o posebnom jeziku. U poređenju sa ostalim vilovnjačkim jezicima, kvenija se smatra arhaičnim jezikom, koji je sačuvao mnoge odlike predačkog, pravilovnjačkog jezika. Ipak, u Valinoru se dosta izmenio, umekšao, čime je postao prijatniji i milozvučniji. Takođe je u tom periodu u kveniju ušao veći broj reči iz jezika Valara, ali oni sami su u opštenju sa vilovnjacima koristili kveniju, jer njihov jezik je malo vilovnjaka znalo i nije bio toliko milozvučan. Kao i svi Valari, i Melkor je govorio kveniju, i to sa takvom umešnošću da je i same velikaše volovnjaka zaveo.

Kvenija je bio i prvi jezik koji je zapisivan znakovima koje je izmislio Rumil, poznatim kao sarati, a kasnije i Feanorovim pismom, tengvarom.

U Srednju zemlju je kvenija došla sa Noldorima Izgnanicima nakon Pobune Noldora u Prvom Razdoblju. Ali, Noldori su tamo bili malobrojni u odnosu na Sindare, koji su govorili jedan drugačiji, iako srodan, jezik, sindarin, tako da su ga i oni većim delom naučili. Nakon što je kralj Tingol od Dorijata doznao da su Noldori pobili veći deo Telera u Valinoru zabranio je upotrebu kvenije u svom kraljevstvu, tako da su Izgnanici počeli koristiti sindarin, a kvenija se očuvala samo u međusobnim razgovorima lordova tog naroda. Nakon što je osnovao skriveni grad Gondolin, Turgon mu je dao ime Ondolindë na starom govoru, ali je sindarinsko ime bilo poznatije, a čak je i za njegove stanovnike kvenija bila samo »jezik predanja«.

Kvenija kao jezik je preživela i Ratove Belerijanda i mnogi Edaini, nakon preseljenja u Numenor, su pored sindarina koji je većina znala, naučili od vilovnjaka koji su dolazili iz Valinora i kveniju. Čak su i vladari Numenora uzimali vladarska imena na kveniji, i taj običaj je nastavljen sve dok u 2899. godini Drugog Razdoblja na presto nije došao dvadeseti kralj, koji je mrzeo vilovnjake i koji im je zavideo na besmrtnosti. On je uzeo skiptar pod imenom na adunajskom, Ar Adûnakhôr – Gospodar Zapada. Ipak, u Svitku Kraljeva je njegovo ime, kao i imena svih drugih kraljeva i kraljica Numenora, zapisano na kveniji kao Tar Herunúmen. Godine 3102. je dvadeset i treći kralj, Ar Gimilzor [Ar Gimilzôr], u potpunosti zabranio upotrebu eldarskih jezika i čak zabranio dolazak ikoga od Eldara u Numenor. Ipak, njegov sin, Inziladun, se pokajao zbog greha predaka i skpitar uzeo pod kvenijskim imenom Tar Palantír, Dalekovidi, ali je već za narod Numenora bilo kasno. Nakon njegove smrti, trebalo je da ga nasledi ćerka Miriel kao četvrta Vladajuća Kraljica, ali je sin njenog strica nju oženio i seo na presto kao Ar Farazon [Ar Pharazôn]. U svojoj ludosti izazvao je rat sa Sauronom, koji je prividno ponizio i predao. Ar Farazon ga je doveo u Numenor, gde je ovaj uskoro postao glavni savetnik kraljev. Naveo ga je da pomisli da će tadobiti besmrtnost ako stupi u Valinor, što su Valari oštro zabranili. Ipak, Sauron nije pretpostavio da će se Valari obratiti Jednome i da će On izmeniti oblik čitavog sveta. Valinor je uklonjen van vidljivog sveta, čime je većina onih koji su od rođenja govorili kveniju otišlo sa ovog sveta. Numenor je potonuo pod More, i dobio je novo ime na kveniji: Mar-nu-Falmar, Dom pod Talasima i Atalantë, Ona-koja-je-Pala.

Jedini koji su preživeli Uništenje su bili Elendil i njegovi sinovi Isildur i Anarion kao i oni koji su ih pratili na brodovima. Oni su bili vilin-prijatelji i osnovali su Kraljevstva u Izgnanstvu, Arnor i Gondor. Sauron, izgubivši svoje fizičko telo u Uništenju Numenora, vratio se u Mordor odakle je uskoro napao Gondor, ali nakon dugog rata je poražen i Jedinstveni Prsten mu je otet. Smatralo se da je mrtav i tako je otpočelo Treće Razdoblje.

Kraljevi Arnora i Gondora su uzimali kvenijska imena, kao u Numenoru u davnini. Ali, zla sudbina je zadesila ova kraljevstva. 861. godine Trećeg Razdoblja se Arnor raspao na manja kraljevstva, a ubrzo potom je potpuno uništen. U Gondoru se običaj kvenijskih imena zadržao do smrti poslednjeg kralja 2050. godine, kada tokom sledećeg milenijuma, vladaju Domostrojitelji koji uzimaju imena na sindarinu. Tek na kraju Trećeg Razdoblja, 3019. godine, kada Aragorn II postaje kralj Obnovljenog Kraljevstva, on uzima ime na kveniji, Elessar, Vilin-kamen. Ipak, kvenija više nije zaživela kao govorni jezik, već je, kao u našem svetu latinski, postala jezik predanja i ceremonije.

Ime jezika

Reč kvenija [Quenya], u vanjarskom dijalektu Quendya potiče od istog korena kao i reč Quendi – Vilovnjaci, tako da je značenje imena prosto Vilovnjački [jezik]. Koren ove dve reči je quet−, „govoriti”, a kako je to rečeno u predanjima, vilovnjački učenjaci su smatrali da ime Quendi znači „oni koji govore jezikom”.

Nastanak jezika

Kvenija (prvobitno zvan Qenya) je nastala vrlo rano, čak možda i oko 1915. godine. Čini se da je te godine dvadesettrogodišnji Tolkin sastavio »Leksikon Kvenje« [Qenya Lexicon], jedan od najstarijih 'rečnika' vilovnjačkog jezika. Do oblika koji se javlja u »Gospodaru prstenova«, koji je manje-više konačan, bilo je bezbroj izmena i gramatike i rečnika, ali osnovna fonetska struktura je prisutna od početka.

Tolkin je i nakon izlaska »Gospodara prstenova« nastavio da doteruje kveniju, jer je to bio, po rečima njegovog sina Kristofera,: »Jezik kakav je on želeo, jezik njegovog srca«. Jezik se najviše oslanja na strukturu i gramatiku finskog i latinskog jezika, a donekle, mada u mnogo manjoj meri, i grčkog.

Najduži primer kvenije u »Gospodaru prstenova« je Galadrijelin lament, poznat pod naslovom Namárië, koji se može naću na samom kraju poglavlja Zbogom Lorijenu (GP I – Knjiga II – str. 430.):

Ai! Laurië lantar lassi súrinen,		Ah! Poput zlata pada lišće na vetru,
yéni únótimë ve rámar aldaron!		duge godine nebrojene kao krila drveća!
Yéni ve lintë yuldar avánier		Duge godine su prošle
mi oromardi lissë-miruvóreva		kao napici slatke medovine u ponositim dvoranama
Andúnë pella, Vardo tellumar		iza Zapada, pod plavim svodovima Varde
nu luini yassen tintilar i eleni		gde zvezde podrhtavaju
ómaryo airetári-lírinen.		u pesmi njegnog glasa, posvećenog i kraljevskog.
Sí man i yulma nin enquantuva?		Ko će mi ponovo napuniti čašu?
An sí Tintallë Varda Oiolossëo		Jer sada je Svetiteljka, Varda, Kraljica Zvezda
ve fanyar máryat Elentári ortanë		sa Planine Večne Beline, podigla ruke kao oblake
ar ilë tier unudlávë lumbulë		i sve su staze utonule duboko u senku
ar sindanóriello caita mornië		a iz sive zemlje tama leži
i falmalinnar imbë met,		na zapenušanim talasima među nama
ar hísië untúpa Calaciryo míri oialë.		i magla pokriva dragulje Kalakirije zauvek.
Sí vanwa ná, Rómello vanwa, Valimar!		Izgubljen sad, za nas sa Istoka izgubljen je Valimar!
Namárië! Nai hiruvalyë Valimar!		Zbogom! Možda ćeš ti naći Valimar!
Nai elyë hiruva! Namárië!		Možda ćeš čak i ti naći ga! Zbogom!

Fonološka struktura

U kveniji postoji pet kratkih i pet dugih samoglasnika (a, e, i, o, u i á, é, í, ó, ú). Izgovor samoglasnika je istovetan kao u srpskom jeziku. Zbog specifičnosti čitanja samoglasnika u engleskom jeziku, Tolkin je pisao dvotačku (dijarezu) nad nekim samoglasnicima, pa tako u reči Manwë dijareza označava da se e na kraju reči čita (odn. da nije nemo), ili u Eärendil označava da se odvojeno čitaju oba samoglasnika, i e i a, a ne kao u eng. ear.

Postoji šest diftonga ai, au, oi, ui, eu, iu (javlja se još i sedmi, ei, ali samo u nekoliko reči i nije sigurno da je diftong).

Suglasnici se čitaju fonetski, osim nekoliko iznimaka, pa se tako hy u hyarmen [jug] čita kao nemačko ch u ich-Laut. Za razliku od 'kasnijih' vilovnjačkih jezika, u kveniji ne postoji zvučno-bezvučni par th-dh (þ-ð). U ranoj fazi jezika se bezvučno þ stopilo sa s i po izgovoru se ne razlikuje, ali se i dalje pisalo sa tengvom súlë [←thúlë], a ne sa silmë (vidi Tengvar). Plozivi b, d i g se javljaju samo u suglasničkim klasterima mb, nd/ld/rd i ng, a nikada samostalno. Reči u kveniji počinju samo sa četiri vrste klastera i to qu (=cw), ty, ny i nw, ali pod uslovom da se polusamoglasnici i računaju u suglasnike. Reči se završavaju uglavnom na samoglasnik ili, ređe, na suglasnik (najčešće t, s, l, n i r).

Način zapisivanja latinicom je Tolkin bazirao na latinskom jeziku, tako da je čitanje slično. Suglasnik c se čita kao k, y kao j (tako da se ny i ly čitaju kao nj i lj, a ne kao nj i lj), qu kao kw, x kao ks.

Osnove gramatike

Imenice

Padeži

U kveniji, imenice se menjaju u devet ili deset padeža. Promene su slične kao u srpskom jeziku, odnosno, na reč ili koren reči se dodaju različiti sufiksi, koji su u slučaju kvenije standardni za svaki padež..

Padeži u kveniji su:

• nominativ – osnovni, neizmenjivi oblik imenice koji nema poseban sufiks. Imenica u nominativu ima funkciju subjekta glagolu.
• [akuzativ] – ovaj padež se koristio u Valinoru, ali se on izgubio kasnije u Srednjoj zemlji i nominativ je preuzeo njegovu funkciju. On se gradio produžavanjem poslednjeg samoglasnika u reči (cirya (nom.) → ciryá (akuz.)), dok reči koje su se završavale na suglasnik nisu imale očigledan akuzativ.
• genitiv – se gradi dodavanjem sufiksa -o na reč, osim na one koje se završavaju u nominativu na -o, kada se sufiks dodaje na koren reči (Varda → Vardo, ne Vardao). Ako se imenica završava na -o, onda je genitiv 'nevidljiv', odnosno, ne razlikuje se od nominativa. Genitiv množine ima sufiks -on (npr. Silmaril (nom. jed.) → Silmarilli (nom. množ.) → Silmarillion (gen. množ.)). U ovom se slučaju genitivni nastavak ne dodaje na koren reči, već na samu reč, tako da je genitiv množine Silmarillion a ne Silmarilon.
• posesiv [poznat još i kao asocijativ ili adjektiv] – funkcija ovog padeža je da označi pripadanje, odnosno, da subjekt koji opisuje imenica pripada ili potiče od nekoga/nečega. (róma Oroméva znači Oromeov rog, ali u smislu »rog koji pripada/je pripadao Oromeu u trenutku kada se govori (sadašnjost ili prošlost«). Sufiks za ovaj padež je -va, odnosno za imenice koje se završavaju na suglasnik -wa.
• dativ – padež koji odgovara na pitanja »kome?« i »čemu?«. Sufiks ovog padeža je -n.
• lokativ – padež sa sufiksom -ssë sa značenjem »na« ili »u«, koji ima množinski oblik -ssen.
• ablativ – padež sa sufiksom -llo sa značenjem »od«, »iz« ili »sa« (npr. Rómello (skraćeno od Rómenello) = Istok+sa = sa Istoka.
• alativ – padež sa sufiksom -nna sa značenjem »do«, »u« ili »na«, kao u Elendilovim rečima Et Eärello [ablativ More-od (-sa) = od ili sa Mora] Endorenna [alativ Srednja zemlja-do = do Srednje zemlje] utúlien = Od Velikog Mora do Srednje zemlje dođoh.
• instrumental – padež koji označava sredstvo (instrument) kojim se izvršava radnja ili razlog njenog odvijanja. Sufiks ovog padeža je -nen (npr. laurië lantar lassi súrinen – poput zlata pada lišće na [bukvalno: zbog] vetru)
• respektiv – padež koji nije najpodrobnije opisan i čija funkcija nije baš najjasnija. Sufiks ovog padeža je -s (u množini -is). On se ne sreće ni u jednom tekstu na kveniji. Neki ga koriste kao zamenu za lokativ, ali nema dokaza ni za ni protiv ove upotrebe.

Ako se padežni sufiks dodaje imenici koja se završava na suglasnik, često se umeće -e- da bi se izbegla upotreba kompilkovanih klastera suglasnika, pa tako alativ imena Elendil nije Elendilnna, već Elendilenna. U slučaju da je imenica u množini, ubacuje se -i-.

Brojevi

U kveniji se imenica menja u četiri broja i to:

• jednina
• množina
• partitivna množina – označava jedan deo veće grupe objekata, stvari ili lica
• dual ili dvojina – označava prirodan par (oči, noge, ruke...), a ne bilo koja dva objekta, stvari ili lica.

Sufiksi imenica u padežima i brojevima su sledeće:

padež	jednina	množina	partitivna množina	dual
nominativ	–	–r ili –i	–li (arhaično –lí)	–t ili –u
akuzativ	dugi završni samoglasnik (ako ima)	–i	–lí	? –u → –ú
dativ	–n	–in	–lin	–nt (–en za imenice na –u)
genitiv	–o	nom. mn + –on	–lion	–to
posesiv	–va (–wa)	–iva	–líva	–twa
lokativ	–ssë	–ssen	–lisse(n)	–tsë
alativ	–nna	–nnar	–linna(r)	–nta
ablativ	–llo	–llon (–llor)	–lillo(n)	–lto
instrumental	–nen	–inen	–línen	–nten
respektiv	–s	–is	–lis	–tes

Tako, imenica cirya – brod se po padežima i brojevima menja na sledeći način:

padež	jednina	množina	partitivna množina	dual
nominativ	cirya	ciryar	ciryali	ciryat
akuzativ	ciryá	ciryai	ciryalí	–
dativ	ciryan	ciryarin	ciryalin	ciryant
genitiv	ciryo	ciryaron	ciryalion	ciryato
posesiv	ciryava	ciryaiva	ciryalíva	ciryatwa
lokativ	ciryassë	ciryassen	ciryalissë ili ciryalissen	ciryatsë
alativ	ciryanna	ciryannar	ciryalinna ili ciryalinnar	ciryanta
ablativ	ciryallo	ciryallon ili ciryallor	ciryalillo ili ciryalillon	ciryalto
instrumental	ciryanen	ciryainen	ciryalínen	ciryanten
respektiv	ciryas [?]	ciryais [?]	ciryalis [?]	ciryates [?]

Član

Imenice u kveniji imaju određeni član i koji odgovara engleskom the (i eleni = eng. the stars). Neodređenog člana (eng. a/an) nema, odnosno, ako nema određenog člana, podrazumeva se da je imenica neodređena (elen = eng. a star).

Glagoli

U kveniji postoji dve grupe glagola: manja, koju čine osnovni (primarni) glagoli, čija osnova je koren bez ikakvih dodataka, te tako, glagol mat-, „jesti”, dolazi od korena MAT- istog značenja. U ovom primeru, glagol mat- bi trebalo prevesti sa „jes-”, jer se infinitiv („jesti”) gradi dodavanjem nastavka -ë (odgovara srpskom -ti) na osnovu. Ovo je mnogo očiglednije u engleskom gde se mat- može prevesti kao eat, a infinitiv matë sa engleskim to eat. Druga i mnogo veća grupa glagola su izvedeni glagoli, ili tzv. glagoli A-osnove. Nju čine svi glagoli koji se završavaju na -a, koje nije deo korena reči, već postoji nekoliko određenih završtaka, od kojih su -ya i -ta najčešći. Na primer, koren TUL, „doći”, ne čini samo osnovni glagol tul-[-ë], „doći”, već i duže A-osnove tulta-[-ë], „sazvati” i tultya-[ë], „dovesti”. Ovi nastavci menjaju osnovno značenje glagola, odnosno, u ovmo slučaju, oba imaju ulogu kauzativa, jer su „sazvati” i „dovesti” dve varijacije procesa „učiniti da dođe/dođu”. Neki od glagola imaju završetak –na, dok još manji broj ima prost završetak –a.

Vremena

Glagoli se u kveniji javljaju u pet vremena:

• aorist
• sadašnje vreme
• prošlo vreme
• prošlo svršeno vreme
• buduće vreme

Osim ovih, može se sresti i davno prošlo vreme (pluskvamperfekt), ali se njime Tolkin nije mnogo bavio.

Pridevi

Pridevi u kveniji nemaju roda, odnosno, svi se koriste bez promena za svaki rod. Mnogi se završavaju na -a (npr. laiqua – „zelen/a/o/”, alassëa – „srećan/a/o”, vanya – „lep/a/o”). Manji broj se završava na –ë (carnë – „crven/a/o”), a čini se da nema prideva koji se završavaju na –o ili –u. Relativno mali broj prideva se završava na suglasnik, pretežno na –n (firin – „mrtav/a/o [prirodnom smrću]” ili qualin – „mrtav/a/o [nesrećnim slučajem]”). Pridevi se slažu u broju sa imenicom koju opisuju. Pridevi koji se završavaju na -a, u množini se završavaju na -ë, pridevi na -ë se u množini završavaju na -i, dok pridevi na -ëa imaju u množini završetak -ië:

vanya vendë – „lepa devojka” → vanyë vendi – „lepe devojke”

carnë parma – „crvena knjiga” → carni parmar – „crvene knjige”

laurëa lassë – „zlatan list” → laurië lassi – „zlatno lišće”

Superlativi prideva se izvode sa prefiksom an-:

calima – „svetao/la/lo” → ancalima – „najsvetliji/a/e”

Nije poznato kako se grade komparativi prideva.

Zamenice

Zamenice su u kveniji mali problem. Postoji mnogo nepoznanica, a problem komplikuje i mnoštvo različitog materijala koji je Tolkin napisao tokom godina u kojem je često menjao svoje mišljenje po ovom pitanju. Ovde izložen sistem je sastavljen iz mnogih izvora koji se mogu naći kako u knjigama, tako i na internetu, i kao takav ne mora predstavljati tačan sistem, već je arbitraran i podložan promenama.

Pokazne zamenice

Oko jedne stvari nema dvojbe: zamenice se (uglavnom) javljaju kao sufiksi na imenicama ili glagolima, a ne kao zasebne reči. U sledećoj tabeli su navedene lične zamenice kao sufiksi na glagolima (arbitrarne su označene sa *):

1. lice jednine	ja	–n ili –nyë
2. lice (iz poštovanja)	Ti ili Vi	–l ili –lyë
2. lice (familijarno)	ti ili vi	–ccë *
3. lice jednine	on – ona – ono	–s (uopšteno) –ro on –rë ona
1. lice množine	mi	–mmë (uključujući sagovornika) –lmë (isključujući sagovornika)
1. lice dvojine	nas dvojica/dve/dvoje (kao par)	–lvë ili –lwë
3. lice množine	oni	–ntë

Na osnovu ove tabele, glagol lendë - „otići” u perfektu se menja na sledeći način:

1. lice jednine	ja sam otišao	lenden ili lendenyë
2. lice (iz poštovanja)	Ti/Vi si/ste otišli	lendel ili lendelyë
2. lice (familijarno)	ti/vi si/ste otišli	lendeccë *
3. lice jednine	on/ona/ono je otišao/la/lo	lendes (uopšteno) lendero on je otišao lenderë ona je otišla
1. lice množine	mi smo otišli	lendemmë (uključujući sagovornika) lendelmë (isključujući sagovornika)
1. lice dvojine	nas dvojica/dve/dvoje smo otišli	lendelvë ili lendelwë
3. lice množine	oni su otišli	lendentë

Prisvojne zamenice

Čak se i prisvojne zamenice u kveniji izražavaju sufiksima koji se dodaju direktno na imenicu. Sufiksi prisvojnih zamenica na imenicama uglavnom odgovaraju sufiksima ličnih na glagolima, osim što se završavaju na -a:

1. lice jednine	moj/moja/moje	–nya
2. lice (iz poštovanja)	Tvoj ili Vaš	–lya
2. lice (familijarno)	tvoj ili vaš	–cca *
3. lice jednine	njegov – njen	–rya
1. lice množine	naš	–mma (uključujući sagovornika) –lma (isključujući sagovornika)
1. lice dvojine	naš (moj i tvoj)	–lva ili –lwa
3. lice množine	njihov	–nta

Tako, na primer, imenica parma – knjiga, se menja ovako:

1. lice jednine	moja knjiga	parmanya
2. lice (iz poštovanja)	Tvoja/Vaša knjiga	parmalya
2. lice (familijarno)	tvoja/vaša knjiga	parmacca *
3. lice jednine	njegova/njena knjiga	parmarya
1. lice množine	naša knjiga	parmamma (naša i tvoja knjiga) parmalma (naša, ali ne i tvoja knjiga)
1. lice dvojine	naša (moja i tvoja) knjiga	parmalva ili parmalwa
3. lice množine	njihova knjiga	parmanta

Kada se imenice završavaju na suglasnik, -e- se može ubaciti između imenice i sufiksa zarad lakšeg izgovora (npr. macil – mač → macilerya – njegov mač, a ne macilrya). Kod množine, sufiks za množinu imenica -i razdvaja koren imenice i sufiks (macili – mačevi → maciliryar – njegovi mačevi). Moguće je da sufiks -nya – moj uvek ima -i-, čak i u jednini (npr. Anarinya – moje Sunce od Anar – Sunce).

Ovako dobijene imenice sa pokaznim i prisvojnim sufiksima se dekliniraju kao i obične imenice, tako da od nominativa parmanya – moja knjiga, dobijamo genitiv parmanyo, posesiv parmanyaiva...

U kveniji se ponekad, pored sufiksa, javljaju i zamenice kao posebne reči, koje služe uglavnom za naglašavanje. Tako, u poslednja dva stiha pesme Namárië imamo:

Namárië! Nai hiruvalyë Valimar!

Nai elyë hiruva! Namárië!

U prvom od navedenih stihova, reč hiruvalyë znači „ćeš naći” odnosno „ćeš naći-ti”, gde je sufiks -lyë pokazna zamenica 2. lica Ti. U drugom stihu, pak, reč elyë je prevedena sa „čak [...] ti”. Prema još nekim primerima, čini se da se pokazne zamenice kao posebne reči u svrhu naglašavanja grade prefiksom e- ili i- na odgovarajući zamenični nastavak (inyë, elyë, elmë...).

Spoljašnje veze

• Društvo zlatiborskih kvendista (jezik: srpski)
  • Kurs kvenije H. K. Favskangera (jezik: engleski)
• Gwaith-i-Phedain (jezik: engleski)