Konsekracija

Consecratio (gl. imenica od od gl. consecrare, osvetiti, proglasiti svetim) je u rimskom pravu bio pravno važeći i trajni prenos predmeta ili ličnosti iz pravne oblasti ius humanum u pravnu oblast ius divinum, što je za posledicu imalo njihovu klasifikaciju u kategoriju sacrum (otuda je prvobitno nazivan samo sacrare); za predmet je to značilo njegovo izuzimanje iz svetovne upotrebe, a za lice svašta (od njegovog proklinjanja do deifikacije).

Po svojoj prirodi specifičan (specifičan, jer, prema rimskom shvatanju, „autogena“ sakralnost nije svojstvena ni hramu, ni kultnoj slici, ni oltaru, ni kultnom priboru), ovaj pravni čin izvršavali su magistrati neretko i u društvu pontifikâ.

Sadržajno razlikovanje konsekracije (lat. consecratio) i dedikacije (lat. dedicatio) pokatkad se pripisuje periodu republike, a od vremena pozne republike oba pojma se upotrebljavaju kao sinonimi.

Praksa

Budući da sakralne stvari (lat. res sacrae), s jedne strane, za državu i njenu kasu, predstavljaju obavezu i opterećenje, a s druge strane, za privatnopravnu trgovinu (lat. commercium), takoreći zabranjeno voće, konsekracija nije mogla (pa ni tamo gde se nije radilo o državnoj nego o privatnoj svojini) da se olako prepusti samovolji pojedinaca. Otuda je kao pravna postavka važilo da se konsekracija može izvršiti jedino učešćem državnopravnih činilaca; to što je privatno lice posvećivalo božanstvu nije bilo res sacra, već samo res religiosa. Na takvo posvećivanje privatne svojine izvršeno bez konsenzusa države, od strane vlasnika, ili sa njegovim odobrenjem, odnosi se „stari tribunov zakon“ (lat. lex vetus tribunicia) Kvinta Papirija, koji je (istina, sa ograničenjem na nekretnine) izrekao zabranu „da se bez odobrenja hrama i naroda, posvećuju zemlja i žrtvenik“. Jedno drugo ograničenje konsekracije nekretnine jeste da je ona punovaljana samo u Italiji (in agro Italico), dok u provinciji (in provinciali solo) ni zemlja koja je posvećena državnim putem ne postaje sacrum, kao što ni zemlja koju je posvetilo privatno lice ne postaje religiosum, već se samo smatraju pro sacro odnosno pro religioso:

isto tako, ono što u provincijama nije ovlašćenjem naroda Rima posvećeno, u pravom smislu nije sveto, pa se ipak drži za sveto

Saglasno tome, i car Trajan je na upit Plinija Mlađeg odgovorio da premeštanje jednog starog hrama Velike Majke u Nikomediju nije u suprotnosti sa verskim skrupulama, „jer zemljište stranog grada nije prikladno za posvećenje kakvo se čini po našem [rimskom] zakonu“. Konsekracija ima za pretpostavku da se vlasnik odriče stvari u svakoj formi njenog posedovanja, da je ustupa u korist božanstva. Postiže se činom dedikacije, koji sa konsekracijom stoji u tako uskoj vezi, da se obe reči često dovode u međusobnu vezu, i povremeno zamenjuju jedna drugom.

Pravosnažnu predaju prava vlasništva zajednice, koja je bila potrebna radi pretvaranja zajedničkog dobra u dobro bogova, nije moglo da izvede privatno lice, nego magistrat koga je služba sama po sebi za to ovlašćavala ili koga bi za to specijalno (nominatim) odredio narod. Službenici sa imperijumom (cum imperio) imali su neograničeno pravo na dedikaciju upravo na osnovu svog prava i ovlašćenja da izriču naređenja. Za svakog drugog službenika trebalo je ovlašćenje a o tome se pitao narod. Narod je čin dedikacije mogao da poveri i onome ko je obećao ili započeo gradnju hrama, ili njegovom sinu, i onda kada te godine nisu obavljali službu. Ilustracije radi, kod Cicerona je ostao zabeležen pokušaj cenzora Gaja Kasija Longina iz 154. p. n. e. da osveti kip Konkordije, čemu se, u ime pontifikalnog kolegijuma, suprotstavio veliki pontifik Marko Emilije tvrdnjom da „osim ako ga rimski narod nije izričito ovlastio i zadužio za takav posao, izgleda da se [kip] ne može osvetiti na zakoniti način“. Isto tako je bilo i mišljenje pontifikâ, kada je Klodije jedan deo Ciceronove kuće, koja je na osnovu plebiscita konfiskovana i postala državno dobro, konsekrirao Liberti, pa je Ciceron, po povratku iz izgnanstva, osporavao pravno važenje akta i zahtevao povraćaj zaplenjene imovine i o tome pisao:

Kada su pontifici odlučili da, „ako stranka, koja kaže da je posvetila [božanstvu] onaj deo placa, nije bila – ni po nalogu naroda ni po odluci plebsa – izričito [nominatim] ovlašćena za to, i ako – ni po nalogu naroda ni po odluci plebsa – nije bila zadužena da izvrši to, onda oni, izgleda, mogu da mi ga vrate ne počinivši pritom svetogrđe“, odmah su mi upućene čestitke, jer niko nije sumnjao da mi je kuća time dosuđena.

U slučaju vestalke Licinije, koja je 123. p. n. e. na javnom mestu (lat. in loco publico) na brdu Aventin osveštala jedan oltar, kapelu i pulvinar, njeno osvećenje nije važilo iz dva razloga. S jedne strane, vestalka kao privatno lice nije mogla da božanstvu prepusti državno dobro (tj. komad državnog zemljišta na kom je oltar počivao), a s druge strane još je manje bila ovlašćena za to. Zbog toga je gradski pretor ustao protiv ovog osvećenja, dok su pontifici odlučili da se „ne smatra svetim ono što je osveštala na javnom mestu Licinija, kći Gajeva bez naloga naroda“. Zakon koji je navodno izdat 304. pre n. e „da ne bi ko bez naloga naroda ili tribuna, većeg dela plebejaca posvetio hram i žrtvenik“, verovatno se nimalo ne odnosi na ovlašćenje za konsekriranje državnih dobara, nego na osnivanje novog kulta, za šta je zapravo bio nadležan Senat. U vreme Carstva pravo na dedikaciju pripadalo je caru, na šta ukazuje pravnik Ulpijan: „Treba da se zna da javno može postati sveto onda kada ga car posveti ili da nekome ovlašćenje za posvećivanje.“ Kuratori za sveta zdanja, javna mesta i poslove (lat. curatores aedium sacrarum et operum locorumque publicorum) su verovatno imali ovlašćenje da privatnim licima daju dozvolu za konsekriranje delova njihove svojine, tj. za njihovo stvarno pretvaranje u sveta mesta (loca sacra), barem koliko se zna na osnovu natpisa od 21. avgusta 166, u kom se privatno lice koje osvećuje poziva na dozvolu koju je izdejstvovao od kuratora Mecija Rufa i dvaput ističe reč consecravit (osvetio): Iunoni Lucinae pro salute domus Augustorum itd. aram cum base consecr(avit) – permissu Maeci Rufi curat(oris) aedium – consecravit X K. Sept. itd.

Iako nije bilo zakonski obavezno, konsultovanje pontifika na državnom osvećivanju ipak je, u interesu korektnosti i pouzdanosti čina, ono bilo sasvim uobičajeno. Međutim, tumačenje akta kao obostranog pravnog posla, u kojem magistrat zastupa zajednicu, a pontifik božanstvo nije održljivo. Jer, magistrat i pontifik ne izgovaraju ugovorne formule, koje se međusobno dopunjuju kao pitanje i odgovor, već obojica rade i izgovaraju isto. Pontifik kao onaj koji se razume u božansko pravo (lat. ius divinum) demonstrira magistratu čin pipanja dovratka (lat. postem tenere) koji je nužan za dedikaciju i deklamuje mu dedikacionu formulu. Obojica su uporedo zastupljeni u činu, a ne kao predstavnici različitih stranaka. Stoga reč dedicare ne koristi samo magistrat, nego i pontifik, a izgovaranje reči consecrare ne pada isključivo u deo pontifika, nego se javlja po izvršenoj dedikaciji; zvanična fraza glasi „sveti hram dediciraju magistrat i pontifik diktirajući i izgovarajući“ (aedis sacra a magistratu pontifice praeeunte dicendo dedicatur), ili „magistrat uz pomoć pontifika dedicira“ (magistratus per pontificem dedicat); formulu kojom službenici zahtevaju pomoć pontifika data je kod Cicerona: „Dođi, Lukule, sine Servilijev, da mi diktiraš i pipaš dovratak, dok ja dediciram Ciceronovu kuću“ (ades, Luculle, Servili, dum dedico domum Ciceronis, ut mihi praeeatis postemque teneatis). U neformalnom privatnom osvećivanjanju nema sudelovanja pontifika. Ni ono se u tehničkom smislu ne naziva consecratio, ali se katkada javlja i pod tim nazivom. Isto tako, deluje uvredljivo, kada se o konsekraciji priča kao o nečemu što je u vezi sa grobom, koji, kao što se zna, nije loca sacra, nego loca religiosa.

Kada je Ciceron dospeo na ostrvo Asturu na obali Lacijuma, gde je otišao, kako je tvrdio, da se preda svojoj tuzi, na pamet mu je pala sujetna zamisao da podigne večni spomenik u spomen na svoju ćerku. Zamislio ga je ne kao grobnicu, ili kenotaf, nego kao pravo svetilište čija lepota je trebalo da sjedini u sebi sva savršenstva koje je u prošlosti stvorio umetnički genije Grčke i Rima. O tome je obavestio prijatelja Atika koga je zamolio da se svim srcem prihvati ovog grandioznog plana. Kao da je posao već bio gotov, obuzeo ga je strah za sudbinu svetilišta u slučaju moguće promene vlasnika placa.

Ovo je zaista prijatno mesto. Nalazi se usred mora. Može se videti iz Ancijuma i Cirkeja. No, treba da razmislim kako da ostane konsekrirano pri svakoj promeni vlasnika, koje mogu da budu bezbrojne u beskrajnoj budućnosti, ukoliko [Rim i njegovo carstvo] opstanu. Što se mene tiče, vektigali mi sad uopšte ne trebaju. Umem biti zadovoljan i malim. Ponekad se nosim mišlju da preko Tibra kupim neke vrtove i to pre svega stoga što ne vidim ništa [drugo] što bi moglo biti toliko posećeno. A koje [vrtove], to ćemo videti [kad budemo bili] zajedno. Uslov je samo da svetilište bude gotovo ovog leta.

Kao objekat konsekracije često su u obzir dolazile nekretnine, između ostalog, hramovi, fiksirani oltari, gajevi, ali i inventar hrama a pre svega idoli. Rimsko sakralno pravo nije znalo za hramovne sluge, tj. ljude konsekrirane da služe božanstvo, ali su u Larinumu postojale „javne Marsove sluge“ (lat. ministri publici Martis) ili tzv. marcijali (lat. Martiales). Jedina vest o njima je nedovršen prikaz o tome kako je Opijanik pokušao da obezbedi slobodu i rimsko građansko pravo.

Vrste

Enciklopedija antičkog doba Der Neue Pauly razlikuje sledeće vrste konsekracije:

1. Konsekracija oltara, hramova, zemljišta, idola, novca itd. u vezi sa ustanovljavanjem ili proširivanjem javnih svetinja (lat. sacra publica). Kao i brojne druge verske ustanove, rimska analistika pripisuje proceduru konsekracije kralju Numi, koji je, navodno, prvi putem konsekracije stvorio grad uređen na sakralna i profana područja, nakon što je Romul razgraničavanjem pomerijuma stvorio prve pretpostavke za organizaciju političke zajednice. Ukidanjem kraljevstva, kompetencija za konsekraciju prešla je u doba republike na najviše rimske činovnike. Uz to, mogla je odlukom naroda ili odgovarajućim zakonom o pojedinom objektu da se dodeli bivšem činovniku. Do principata konsekracija je kao poslednji korak pri uspostavljanju kultnih mesta (nešto posle votuma pred klanje) bila deo verskih aktivnosti rimske političke elite. Sve kasnije znamenite hramove podizao je i konsekrirao car lično. Oni su, na kraju krajeva, bili i jedini koji su mogli dati dopuštenje za preobraćanje zemljišta iz javnog u osvećeno (lat. loca sacra). Proceduru rimske konsekracije prihvatila je kasnije katolička crkva u hrišćanski modifikovanoj formi.
2. Konsekracija dobara (lat. consecratio bonorum). Ova konsekracije je bila deo krivičnog postupka ili politički coercio, prilikom kog je (najčešće) osvećivanjem oduzimano zemljište u korist javnog hrama. Konsekraciju dobara sprovodili su narodni tribuni. Istom domenu pripada i konsekracija glave (lat. consecratio capitis) kao deo formule proklinjanja ili samoproklinjanja koja, međutim, nije ušla u pravnu praksu odnosno jezik.
3. Konsekracija mrtvih careva. Po formi i sadržini drugačija od gorenavedenih vrsta konsekracija jeste konsekracija umrlih careva u okviru njihove divinizacije. Odluku o ovoj konsekraciji donosio je (na predlog cara koji je stupao na prestol posle umrlog cara) senat. Konsekracijom je umrli car proglašavan za božanskog (lat. divus). U kasnija vremena ova konsekracija se odvijala istovremeno sa pogrebom.

Literatura

• Frateantonio, Christa (1997). „Consecratio”. Der Neue Pauly. 3. Stuttgart/Weimar. str. 127—128.