Италија

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 37°-47° СГ Ш, 7°-19° ИГД

Италијанска Република
Repubblica italiana
Застава Италије Грб Италије
Застава Грб
крилатица: нема
Химна
Италијанска браћа
Положај Италије
Главни град Coat of arms of Rome.svg Рим
(2 743 796 становника/2009.[1])
41°54′N 12°29′E
Службени језик италијански 1)
Државна религија {{{државна религија}}}
Облик државе Парламентарна република
 — Председник Ђорђо Наполитано
 — Премијер Матео Ренци
Независност 17. март 1861
 — Стварање републике 2. јун 1946 
Приступ у ЕУ 25. март 1957.
Површина  
 — укупно 301.338 km² (69)
 — вода (%) 2.4
Становништво  
 — 2011. 60.021.955 [2] (24)
 — густина 201,1/km² (61)
БДП (ПКМ) 2010 приближно
 — укупно 1773 милијарде $ (8)
 — по глави становника 29.392 $ (20)
ИХР (2010) 0,854 (23) — веома висок
Валута евро2) (EUR)
Временска зона UTC +1, +2 (CET, CEST)
Интернет домен .it, .eu
Позивни број +39
1) Уз италијански, службени језици су немачки у Јужном Тиролу и француски у Долини Аосте

 2) До 2002. италијанска лира

Италија (итал. Italia), или званично Италијанска Република (итал. Repubblica italiana) је држава на југу Европе [3]. Италија обухвата Апенинско полуострво и три велика острва на Средоземном мору: Сицилију, Сардинију и Елбу. Једину копнену границу има на северу, на Алпима, где се граничи са Француском, Швајцарском, Аустријом и Словенијом. Независне државе Сан Марино и Ватикан налазе се унутар територије Италије.

Италија је место настанка Римског царства, једног од највећих царстава старог века. Варварске инвазије уништиле су Западно римско царство и омогућиле стварање германских држава на тлу Италије. Византија и Франачка су у раном средњем веку поседовале значајне делове Италије. Каснија подела Италије на мале државе омогућиле су Светом римском царству, Француској и Аустрији да доминирају италијанском политиком. Италија је уједињена у другој половини 19. века. Од уједињења па до краја Другог светског рата, Краљевина Италија је створила колонијално царство у Средоземном мору и источној Африци. Од 1946. Италија је република.

Веома је позната по кулинарским способностима, моди, дизајну, одећи, архитектури, уметности, музици и осталим знаменитостима које у великом броју посећују туристи. Италија је један од оснивача НАТО-а, групе Г8 и Европске економске заједнице, данашње Европске уније.

Географија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Географија Италије
Сателитски снимак Италије

Положај[уреди]

Италија обухвата Апенинско полуострво и три велика острва на Средоземном мору: Сицилију, Сардинију и Елбу. Једину копнену границу има на северу, на Алпима, где се граничи са Француском, Швајцарском, Аустријом и Словенијом. Независне државе Сан Марино и Ватикан налазе се унутар територије Италије. Облик земље подсећа на чизму, а Сицилија асоцира на троугао.

Геологија и рељеф[уреди]

Кроз цело полуострво простиру се Апенини, а на северу један део Алпа припада Италији. Највиши врх Италије је Мон Блан де Курмајор висине 4.748 m. Дуж западне италијанске обале протежу се са севера у правцу југа следеће ривијере: Италијанска ривијера у Лигурији, Етрурска ривијера у Тоскани и Напуљска ривијера у Кампањи. Источна обала је од Трста на северу до Гаљана на југу (може се и рећи до Отранских врата).

Вулкан Везув

Поред Везува који је на самом полуострву, веома су познати Етна на Сицилији и Стромболи, где се налазе и бројни мањи вулкани.

Воде[уреди]

Најдуже реке су По, Арно и Тибар. У највећа италијанска језера убрајају се Гарда, Мађоре и Комо у северној Италији и Болсена и Тразименско језеро у средњој Италији.

Клима[уреди]

Детаљ из Тоскане.

Клима Италије драстично варира од стереотипне медитеранске климе у зависности од локације. Приморским деловима Лигурије и већим делом Апенинског полуострва јужно од Фиренце влада класична медитеранска клима. Већи део северних унутрашњих области Италије, око Торина, Милана и Болоње има континенталну климу, која се често по Кепеновој класификацији климата класификује и као влажна суптропска клима. Приморски делови полуострва могу имати драстично другачију климу од планина и долина у унутрашњости, посебно током зимских месеци, када на планинским деловима владају хладноће и снег. Приморски региони имају благе зиме и топла и обично сува лета, мада и долине у унутрашњости могу бити прилично топле лети.

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Италије

Од праисторије ка Римској држави[уреди]

Групе на Апенинском полуострву у гводеном добу.

Ископавања широм Италије показују присуство модерног човека на овим просторима још од палеолита, отприлике пре око 200.000 година.[4]

Данашњи Италијани су потомци старих племена која су се још почетком првог миленијума п. н. е. настанила у крајевима између Алпа, и по целом Апенинском полуострву и Сицилији. Ови народи су били различитог порекла. Најстарији су били Лигури и Илири, које су италијански преци потиснули пред крај 2. и почетком првог миленијума п. н. е. Негде у 8. веку п. н. е. између ријеке Арно и Тибар настанили су се и Етрурци, који су се у 7. веку п. н. е. проширили све до реке По и Корзике. У тим крајевима били су настањени још многи народи. Тако су у подручјима око данашње Венеције живели Венети, тако да се данас италијанска регија у којој је живео овај град зове Венето, На Сицилији су живели Сицули, Сицани и Елими. Сабињани и Латини живели су у Лацију, заједно са Фалисцима, Еквима, Херницима и Аусонима. У Абруцу су живели Вестини, Паелигни и Марси. Френтани, Пиценти и Маруцини насељавали су средишњу обалу Јадрана. Самнити и Луцани живели су у Молизеу и Басилицати. Језгру нове нације свакако су дали они народи и племена по којима су Италијани добили име, звали су се Италици или Итали. Италици нису били једно племе, бијаху подијељени на 4 главна племена, то су: Латини, Фалисци, Осци и Умбри или Умбријци.

У 8. и 7. веку п. н. е. антички Грци су основали своје колоније дуж обале Сицилије и у јужним деловима Апенинског полуострва. Римљани су касније назвали ову област Великом Грчком, због велике бројности Грка.[5][6][7]

Антички Рим[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Антички Рим
Колосеум у Риму.

Стари Рим је на почетку била мала пољопривредна заједница основана у 8. веку п. н. е. која је током векома израсла у џиновско Римско царство које је обухватало цело Средоземно море, у којој су се културе Античке Грчке и Рима спојиле у једну цивилизацију. Ова цивилизација је била толико утицајна да су делови ње опстали у модерном праву, администрацији, филозофији и уметности, формиравши темеље на ком су засноване западне цивилизације. У 12 векова свог постојања, Антички Рим је прешао пут од монархије преко републике до царске аутократије. У полаком опадању од 2. века нове ере, Римско царство се 395. године коначно поделило на два дела, Западно римско царство и Источно римско царство. Западни део ја пао под притиском Гота, после чега је Апенинско полуострво подељено у мале независне краљевине и градове-државе у наредних 14 векова, док је источни део постао једини наследник античког Рима.

Средњи век[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Средњовековна Италија
Гвозден круна којом су крунисани лангобардски краљеви.

Од 493. године Остроготи су поново остварили политичко јединство Италије. Од 535. до 553. године територија Италије је била поприште Готског рата, који је водио источноримски цар Јустинијан I против Остроготског краљевства. Јустинијан је освајање Италије окончао 553. године коначним поразом Острогота и анексијом целе територије Остроготског краљевства Источном римском царству. Сукоб, који је трајао готово двадесет година, разорио је целу земљу и довео до озбиљне демографске, економске, политичке и социјалне кризе.

Године владавине Источног римског царства је потлаченима донело погоршање животних услова пољопривредника због тешких пореских терета, као расељавање становништва због куге између 559. и 562. године. Ослабљен и осиромашен регион није могао да се супротстави лангобардској инвазији под краљем Албоином. Између 568. и 569. Лангобарди, често уз подршку локалног становништва огорченог због византијског опорезивања, заузимају велики део Италије: од уласка у Фриули, ускоро су освојили већину централне и северне Италије, област којој је наденуто име Велика Лангобардија, и у јужној Италији, која је прозвана Мала Лангобардија. Краљевство Лангобарда је трајало око два века, када их је на северу савладао Карло Велики 774. године, а касније на југу Нормани. И током наредних неколико векова Византија је била констатна сила на Апенинском полуострву, довољно јака да спречи Арабљане, Свето римско царство и Папску државу да ставе Италију под своју власт, али превише слаба да истера уљезе.

Последице ратова у првих пар векова после пада Западног римског царства су довеле до тога да, док су северно од Алпа настајале националне државе, политичком сценом Италије су доминирале на завађени градове, мали тирани и страни нападачи. Међутим, било је покушаја да се се поново успостави независност Италије од Светог римског царства за време Беренгара Фурланског и Ардуина Ивреовског.

Политичка мапа Италије из 15. века подељена на мале државе.

Нови век[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Италије у новом веку (од 14. до 19. века)
Leonardo da Vinci, the quintessential Renaissance man (self portrait, ca. 1512).

У 14. и 15. веку, северна и средња Италија је била издељена у бројне зараћене градове-државе, а остатак полуострва су обухватали Папска држава и Напуљско краљевство. Најјаче од тих градова-држава су постепено апсорбовале околне територије, што је довело до појаве сињорија, регионалних држава на чијем челу су били трговачке породице које су основале локалне династије. Ратови између градова-држава су били ендемски, а углавном су их водиле плаћеничке војске зване кондотјери, регрутовани широм Европе, углавном из Немачке и Швајцарске, које су углавном предводили италијански заповедници.[8] Деценије ратова су довеле да Фиренца, Милано и Венеција постану доминантне силе које су склопиле мир из Лодија 1454, који је донео релативан мир по први пут у неколико векова. Овај мир ће потрајати следећих 40 година.

Ренесанса, период оживљавања уметности и културе, се појавила у Италији, захваљујући бројним чиниоцима, као што су велико богатство које су скупили трговачки градовима, патронство доминатних породица као што су Медичији из Фиренце.[9][10] и долазак грчких учењака и текстова у Италију након пада Цариграда под власт Османског царства.[11][12][13] Италијанска ренесанса је достигла врхунац половином 16. века када су стране инвазије довеле регион у вихор Италијанских ратова. Идеје и идеали ренесансе су се ускоро проширили у северну Европу, Француску, Енглеску и већи део Европе. У међувремену, шпанско откриће Америке, португалско откриће нових поморских путева ка Азији и успон Османског царства су умањили традиционалну италијанску доминацију у трговини са Истоком, што је изазвало дуги привредни пад целог полуострва.

Након Италијанских ратова (1494—1559), који су започели због ривалства Шпаније и Француске, градови-државе су постепено губили своју независност и дошли под страну доминацију, прво под Шпанијом (1559—1713), а затим под Аустријом (1713—1796). Између 1639. и 1631. нова епидемија куге је однела око 14% становништва Италије.[14] Поред тога, Шпанско царство је почело да пропада крајем 17. века, што се односило и на његове поседе у Напуљу, Сицилији, Сардинији и Милано. Јужна Италија је нарочито осиромашила и била одсечена од важних догађаја у Европи.[15] Крајем 18. века, као последица Рата за шпанско наслеђе, Аустрија је заменила Шпанију као доминатна регионална сила, док се Савојска династија појавила као регионална сила која је јечала у Пијемонту и Сардинији. У истом веку, два века дук привредни пад је прекинут привредним и државним реформама које је спровела владајућа елита у неколико држава.[16] Током Наполеонских ратова, северна и средња Италија је окупирана и реорганизована као нова Краљевина Италија, зависна држава Француског царства,[17] док је јужним делом полуострва управљао Жоашен Мира, Наполеонов зет, који је крунисан за напуљског краља. Бечки конгрес из 1815. је вратио стање онако како је било крајем 18. века, али идеали Француске револуције нису могли бити искорењени, и ускоро су се поново појавили током политичких револуција које су одликовале прву половину 19. века.

Уједињење Италије[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Уједињење Италије

Италија је постала краљевина 17. марта 1861, када се највећи део држава са овог полуострва ујединио под утицајем краља Виктора Емануела II, из династије Савоја, који је владао Сардинијом и Пијемонтом. Рим је још једну деценију остао под папином влашћу да би и он постао део државе 20. септембра 1870.

Први светски рат и последице[уреди]

Иако је била једна од Централних сила, Италија је увучена у Први светски рат обећањем Савезника о значајним територијалним проширењима, која укључује Нотрањску, бивше Аустријско приморје, Далмацију, као и делове Османског царства, по тајним одредбама Лондонског уговора.

Рат је у почетку био катастрофа за Италију. Италија је стално нападала Аустроугарску, али је имала мало успеха и трпела је велике губитке, а у немачко-аустроугарској контраофанзиви била је одбачена на запад. Италијани су поово напали октобра 1918. Аустроугарска војска се распала, а Италијани су ушли дубоко у аустријску територију. Борбе су се окончале 3. новембра. Током рата погинуло је више од 650.000 војника и јавни дуг је порастао. Неколико хиљада Италијана је остало у границама новоосноване Краљевине СХС, а око пола милиона Јужних Словена[18], углавном Словенаца и Хрвата, и око 200.000 Немаца у Тиролу су постали део Краљевине Италије. По одредбама мировних споразума из Сен-Жермена, Рапала и Рима, Италија је добила део већину обећаних територија, укључујући бившу угарску луку Ријеку, али не и Далмацију (осим Задра), због чега су италијански националисти описивали победу „осакаћеном“.

Фашистички режим[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Италијански фашизам и Италија у Другом светском рату
Бенито Мусолини, дуче фашистичке Италије.

Социјалистичка аагитовања која су уследила након разарајућег Великог рата, инспирисана Руском револуцијом, довеле су до нереда и анархије широм Италије. Либералска буржоазијка, плашећи се револуције совјетског типа, почела је да подржава малу Националну фашистичку странку, на чије челу је био Бенито Мусолини. У октобру 1922. црнокошуљаши су покушачи да изведу државни удар. Сам државни удар је био неуспех, али је у последњем тренутку краље Виторио Емануел III одбио да уведе ванредно стање и именовао је Мусолинија за премијера Италије. Током наредних неколико година, Мусолини је забранио све политичке партије и ограничио личне слободе, тиме створивши тоталитарну диктатуру, која је привукла међународну пажњу и посчужила као инспирација другим државама у Европи и свету, међу којима су нацистичка Немачка и Франкова Шпанија.

Мусолини је 1935. напао Етиопију, што је довело међународне изолације Италије и повлачења Италије из Друштва народа. Италија се стога удружила са нацистичком Немачком и Јапанским царством и снажно подржавала Франсиска Франка у Шпанском грађанском рату. Италија је 1939. анектирала Албанију, de facto италијански вишедеценијски протекторат. Италија је ступила у Други светски рат 10. јуна 1940. Након почетних успеха у Британском Сомалиленду и Египту, Италијани су претрпели тешке поразе у Грчкој, Совјетском Савезу и северној Африци.

Затим су западни Савезници извршили инвазију на Сицилију у јулу 1943. што је довело до слома фашистичког режима и Мусолинијевог пада 25. јула 1943. Италија се предала 8. септембра 1943. Немци су за кратко време успели да преузму контролу над северном и централном Италијом. Немци су на северу основали марионетску Италијанску социјалну републику са Мусолинијем на челу. Период после примирја је обележио успон масовног антифашистичког покрета отпора. Земља је остала бојиште до краја рата, пошто су савезници споро напредовали са југа. Борбе су се окончали 29. априла 1945. када су се предале немачке снаге у Италији. Скоро пола милиона Италијана (укључујући цивиле) је умрло у рату,[19] а италијанска привреда је била уништена; доходак по становнику је 1944. био најнижи од почетка 20. века.[20] Након Париска мировна конференцијаПариске мировне конференција 1947. Италија је предала Југославији скоро све источне територије добијене после Првог светског рата, Француској Бригу и Тенду и изгубила све колоније осим Сомалије.

Република Италија (1946-данас)[уреди]

Референдум о монархији од 2. јуна 1946. створио је Републику Италију.

Италија је отпочетка чланица НАТО пакта и Европске уније.

Интернационалне организације
Чланица НАТО од: 4. априла, 1949.
Чланица УН од: 14. децембра, 1955.
Чланица ЕУ од: 25. марта, 1957.

Политика[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Политика Италије
Матео Ренци, премијер је Италије од 22. фебруара 2014.
Ђорђо Наполитано, председник је Италије од 15 маја 2006.

Уставом из 1948. установљен је дводомни Парламент (итал. Parlamento), који чине Посланички дом (итал. Camera dei Deputati) и Сенат Републике (итал. Senato della Repubblica), засебно судство, те извршна власт коју обавља Савет министара (итал. Consiglio dei Ministri), на челу са председником савета (итал. Presidente del Consiglio dei Ministri).

Председник републике бира се сваких 7 година, а бира га парламент заједно с малим бројем регионалних посланика. Председник предлаже председника владе, који предлаже остале министре (формално их именује председник). Веће министара, састављено углавном од посланика, мора да добије већину у оба дома.

Чланови оба дома Парламента бирају се директно на општим изборима, по пропорционалном систему. Посланички дом има 630 чланова. Сенат чине поред 315 посланика и бивши председници, као и разне друге особе именоване доживотно у складу с посебним уставним одредбама. Чланови оба дома се бирају на највише пет година, али оба дома могу да буду распуштена и пре истека тог рока. Законе могу да предлажу чланови оба дома, а да би ступили на снагу морају да добију већину у оба дома парламента.

Италијанско судство се заснива на римском праву, Коду Наполеона и статутима. Уставни суд (Corte Costituzionale), који одлучује о уставности закона, основан је тек након 2. светског рата.

Регије Италије[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Регије Италије

Италија је подељена у двадесет регија:

Регије Главни град На италијанском
1 Застава Абруца Абруцо Л'Аквила Abruzzo L'Aquila
2 Застава Долине Аосте Долина Аосте Аоста Valle d'Aosta Aosta
3 Застава Апулије Апулија Бари Puglia Bari
4 Застава Базиликате Базиликата Потенца Basilicata Potenza
5 Застава Калабрије Калабрија Катанцаро Calabria Catanzaro
6 Застава Кампаније Кампанија Напуљ Campania Napoli
7 Застава Емилије-Ромање Емилија-Ромања Болоња Emilia-Romagna Bologna
8 Застава Фурланије-Јулијанске крајине Фурланија-Јулијска крајина Трст Friuli-Venezia Giulia Trieste
9 Застава Лација Лацио Рим Lazio Roma
10 Застава Ллигурије Лигурија Ђенова Liguria Genova
11 Застава Ломбардије Ломбардија Милано Lombardia Milano
12 Застава Маркеа Марке Анкона Marche Ancona
13 Застава Молизеа Молизе Кампобасо Molise Campobasso
14 Застава Пијемонта Пијемонт Торино Piemonte Torino
15 Застава Сардиније Сардинија Каљари Sardegna Cagliari
16 Застава Сицилије Сицилија Палермо Sicilia Palermo
17 Застава Трентина-Јужног Тирола Трентино-Јужни Тирол Тренто Trentino-Alto Adige Trento
18 Застава Тоскане Тоскана Фиренца Toscana Firenze
19 Застава Умбрије Умбрија Перуђа Umbria Perugia
20 Застава Венета Венето Венеција Veneto Venezia

Привреда[уреди]

Пољопривреда[уреди]

Највеће површине плодног земљишта су у долини реке По. Због повољних климатских услова ту се гаје пшеница, кукуруз, шећерна репа, воће, поврће, а у влажним пределима доњег тока реке и пиринач. Сточни фонд Италије је велики. Гаје се говеда, свиње и овце.

Индустрија[уреди]

Индустрија је развијена на северном делу Италије. Текстилна и хемијска индустрија су веома значајне за економију Италије због великог извоза тих производа. У италијанским фабрикама производе се аутомобили (Фијат, Ферари), мотори, гвожђе и челик, електронски апарати (телевизори, фрижидери, замрзивачи) и производи од гуме. Прерађује се поврће, дуван и производе тестенине. Развијена је и бродоградња. У склопу петрохемијске индустрије на острвима Сицилија и Сардинија прерађује се нафта. Највећи индустријски центри су Ђенова, Милано, Рим и Торино. Највећа лука је Ђенова.

Туризам[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Туризам у Италији

Туризам је веома развијен. По броју страних туриста Италија је међу првим земљама у свету. Туристи долазе да виде како природне феномене као што су Везув и Етна, тако и чуда која је створио човек - антички Рим, цркву св. Петра у Риму, Помпеје, катедралу у Милану, Венецију итд.

Становништво[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Демографија Италије
Пица Маргерита

Италија има 59.448.163 становника, налази се на двадесет и другом месту светске ранг листе и четвртом месту ранг листе Европске уније после Немачке, Француске и Уједињеног Краљевства. 67% Италијана живи у градовима и то претежно на северу. Највеће миграције из неразвијених региона у градове биле су у периоду од 1950. до 1960. Од 1980. овај тренд се пребацио на предграђа и мале градове. У просеку мушкарци живе око 78, а жене око 83 године. Око 19% Италијана су старији од 65 године. У Европи Италијани су људи који најдуже живе после Грка и Швеђана. Као разлог наводи се италијанска кухиња и медитеранска исхрана.

Религија[уреди]

80,2 % становништва су католици, а само 3,6 % припада осталим религијама од чега су 231.226 Јеховини сведоци, 35.000 су јеврејске вероисповести, а има и протестаната и муслимана. Католичка црква је традиционално веома јака у Италији.

Језик[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Италијански језик

Поред службеног језика, италијанског, постоје још регионални службени језици као што су немачки у Јужном Тиролу, француски и словеначки. Такође постоје и друге мање групе језика које су уредбом и законом из 1999. године заштићене. То су сардински, грчки, хрватски, албански и други.

Највећи градови[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Списак градова у Италији
Мапа Италије са најважнијим градовима
Рим
Рим
Милано
Милано
Напуљ
Напуљ
Торино
Торино
Поредак Град Регион Број становника Палермо
Палермо
Ђенова
Ђенова
Болоња
Болоња
Фиренца
Фиренца
1 Рим Лацио 2.761.477
2 Милано Ломбардија 1.324.110
3 Напуљ Кампања 963.357
4 Торино Пијемонт 907.563
5 Палермо Сицилија 655.875
6 Ђенова Лигурија 607.906
7 Болоња Емилија-Ромања 380.181
8 Фиренца Тоскана 371.282
9 Бари Апулија 320.475
10 Катанија Сицилија 293.458
11 Венеција Венето 270.884
12 Верона Венето 263.964
13 Месина Сицилија 242.503
14 Падова Венето 214.198
15 Трст Фурланија-Јулијска крајина 205.535
16 Бреша Ломбардија 193.879
17 Таранто Апулија 191.810
18 Прато Тоскана 188.011
19 Парма Емилија-Ромања 186.690
20 Ређо ди Калабрија Калабрија 186.547
ISTAT estimates for 31 December 2010


Култура[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Култура Италије
Криви торањ у Пизи

Италија је веома рано одиграла значајну улогу у култури и уметности. Римска антика била је у време Римског царства узор осталим европским земљама. Чак и у средњем веку и у доба ренесансе Италија је остала узор у уметности, култури и истраживањима осталим земљама Европе. Веома је познато италијанско сликарство, вајарство и архитектура. Ова красна земља била је домовина врсним, изузетним, генијалним уметницима као што су Леонардо да Винчи, Ботичели, Рафаело, Микеланђело ...

Ова елегантна чизма је у свету позната по много чему. Пре свега по уметности и култури, затим разним грађевинама као што су Колосеум и Торањ у Пизи. Све знаменитости Италије веома су посећене, јер како је написао Гете, свако камење, палата и по која улица има и говори своју причу и све је одуховљено у светим зидинама вечног Рима. Земља која може да рачуна историју од скоро 3000 година, дакле опет по Гетеу не живи од данас до сутра, позната је и по јелу (пица, паста, шпагете ...), вину, начину живота, позоришту, литератури, поезији, музици (посебно опери) и добром укусу.

Школство и образовање[уреди]

Похађање наставе у Италији је обавезно и без обзира на разлике између севера и југа, не разликује се план наставе у Милану од оног у Палерму. Разлике постоје само у областима пословног образовања. Обавезан систем образовања подељен је у три области: обданиште (scuola dell' infanzia, 3-6), основна школа (scuola elementare, 6-11; scuola media 11-14) и средња школа (Liceo: classico, scientifico, linguistico, artistico, economico, tecnologico, musicale, delle scienze umane; 14-19). Након наведених обавезних школа, ученици се могу определити за факултет. Последњих година дошло је до извесних промена у предавању страних језика, тако да се сада енглески учи у основним школама, а постоји и други страни језик. У петогодишњим гимназијама, осим часова латинског, похађа се и настава грчког језика. Од 2004. године, обавезно школовање повећано је са 9 (6-15) на 12 (6-18), што значи да ко не жели да са 14 година похађа гимназију, мора изабрати неки од средњих стручних школа након чега се полаже матура и државни испит. У забавиштима и основним школама деца морају носити униформе: девојчице најчешће розе и беле, а дечаци плаве.

Уметност[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Уметност у Италији
Галерија Уфици у Фиренци

Уметност у Италији обухвата уметничка дела настала од праисторије па до данас. Италија је била центар и жариште многих праваца европске уметности (видети ренесанса). У антици захваљујући свом положају у центру Медитерана, у Италији се преплићу културни утицаји из различитих подручја. Ти претежно грчки и хеленистички утицаји стапају се са аутохтоним ликовним изразима Италије и стварају оригиналну римску уметност, која ипак није достигла уметничке висине класичне грчке уметности.

Филм[уреди]

Софија Лорен на додели Оскара 2009

Медији[уреди]

Италија располаже великом мрежом мас-медија. Поред традиционалних новина и телевизије, све више користи се Интернет. Велики успех доживели су мобилни телефони који су све више заступљени, јер су припеид и постпеид тарифе јефтиније него у другим земљама Европске уније.

Новине[уреди]

Постоји широка понуда дневних италијанских новина и листова. Наравно, има одређених сличности и разлике међу њима. Познате дневне новине су: La Repubblica у Риму, Il Corriere della Sera у Милану, La Stampa у Торину, La Nazione у Фиренци, Il Mattino у Напуљу. У Италији се дневне новине читају много мање него у осталим европским земљама. С друге стране, италијански недељни часописи могу се поредити са немачким. По изузетном квалитету познати су Oggi, Gente и La Domenica del Corriere.

Радио и телевизија[уреди]

Три националне радио-телевизије су RAI Uno, RAI Due и RAI Tre и оне припадају организацији RAI-TV. Такође постоји велики број различитих приватних станица које се налазе готово у сваком великом граду. Оне опстају емитујући велики број реклама. Иначе углавном пуштају музику и шоу програм. Квалитет приватних телевизија је различит. Многе су се прошириле, а оне мање успешне склоне су емитовању филмова слабијег квалитета. Италија располаже са 1.700 телевизијских станица и око 30 милиона гледалаца.

Такође врло утицајна особа у медијима је бивши премијер Силвио Берлускони у чијем се власништву налазе три телевизијске станице (Canale 5, Italia 1 и Rete 4) под заједничким именом Mediaset које је купио у периоду између 1980. и 1984. године. Оне дневно достижу више од милион гледалаца претежно због Reality Shows програма и спортских преноса.

Референце[уреди]

  1. ^ „Statistiche demografiche ISTAT“. Demo.istat.it Приступљено 24. 6. 2010.. 
  2. ^ Национална агенција за статистику [1]
  3. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  4. ^ Mussi, Margherita (2001). Earliest Italy: An Overview of the Italian Paleolithic and Mesolithic. Springer. ISBN 978-0-306-46463-8. .
  5. ^ Luca Cerchiai, Lorena Jannelli, Fausto Longo, Lorena Janelli, 2004. The Greek Cities of Magna Graecia and Sicily (Getty Trust). ISBN 978-0-89236-751-1.
  6. ^ T. J. Dunbabin, 1948. The Western Greeks
  7. ^ A. G. Woodhead, 1962. The Greeks in the West
  8. ^ Jensen (1992), стр. 64.
  9. ^ Strathern (2003).
  10. ^ Peter Barenboim, Sergey Shiyan, Michelangelo: Mysteries of Medici Chapel, SLOVO, Moscow, 2006. ISBN 978-5-85050-825-8.
  11. ^ Encyclopædia Britannica, Renaissance, 2008, O.Ed.
  12. ^ Har (1999).
  13. ^ Norwich (1997).
  14. ^ Beloch (), стр. 359–360.
  15. ^ Dandelet & Marino (2007).
  16. ^ Galasso (1972), стр. 509–10.
  17. ^ Napoleon Bonaparte, "The Economy of the Empire in Italy: Instructions from Napoleon to Eugène, Viceroy of Italy", Exploring the European Past: Texts & Images, Second Edition, ed. Timothy E. Gregory (Mason: Thomson, 2007), 65–66.
  18. ^ Hehn (2005), стр. 45.
  19. ^ „Italy – Britannica Online Encyclopedia“. Britannica.com Приступљено 2. 8. 2010.. 
  20. ^ Lyttelton (2002), стр. 13.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :