Трајан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Трајан

Трајанова статуа
Трајанова статуа

Пуно име Марко Улпије Нерва Трајан
Датум рођења 18. септембар 53.
Место рођења Италика (Римско царство)
Датум смрти 9. август 117.
Место смрти Селин (Римско царство)
Титула Римски цар
Период 28. јануар 98.-9. август 117.
Претходник/ци Нерва
Наследник/ци Хадријан
Порекло и породица
Династија Антонини
Отац Марко Улпије Трајан
Мајка Марција
Супружник/ци Помпеја Плотина
Потомство Хадријан (усвојен)

Трајан, пуним именом након усиновљења Марко Улпије Нерва Трајан (лат. Marcus Ulpius Nerva Traianus; рођен 53. године н. е., ступио на престо 98. године, умро 117. године), био је римски цар, наследник Нервин и припадник антонинске династије.

Трајан је био први и можда једини цар којега је усвојио претходни цар с којим није био ни у каквом сродству, било рођењем или брачним везама. Такође је био други у низу петорице добрих царева који су наслеђивали један другога путем усиновљења и током већег дела 2. века обезбедили царству унутрашњу хармонију и добру владу. Осим тога, Трајан је као Хиспанац био први цар рођен у некој провинцији. Уз све већи број провинцијалаца у сенату, уздизање једног од њих на царски престо било је практично неминовно.

Током целе владавине Трајан је у принципу поштовао уставне обичаје принципата какве су их установили Август и његови непосредни наследници. Био је пажљив према сенату и редовно се с њим саветовао и извештавао га о својим активностима. Како је био скромног држања, није за себе тражио претеране почасти и са сенаторима је склапао срдачна пријатељства. Тиме је опет успостављено међусобно поштовање између сената и принцепса. „Царство и слобода били су“, како каже Тацит, „измирени“, а атмосфера сумње, интрига и терора која је окруживала Домицијанов двор, сада је нестала. Трајан је добио и наклоност ширих слојева становништва организујући грађевинске програме, гладијаторске игре и дистрбуције новца. Изнад свега, био је популаран међу војницима: он је био истински војник-цар. Због свега тога није чудно што је имао надимак Optimus (= Најбољи), званично од 114. године, а незванично од много година раније.

Ипак, Трајан је био аутократа који се без оклевања и обзира мешао и у сферу деловања сената, када год је то изгледало неопходно. Његов је циљ била ефикасна државна управа, а жеља му је била да свуда промовише јавно благостање. Украсио је Рим сјајним и значајним грађевинама, а своју бригу за Италију показао је обвнављањем и проширењем лука у Остији и Анкони. Слао је своје службенике назване цураторес у италске муниципије које су биле у економским тешкоћама и помагао да се оне превазиђу. Једна од главних Трајанових мера у правцу побољшања стања Италије био је развој алиментарних фондова, којима је темеље ударио Нерва. Суштина алиментације састојала се у следећем: из одређеног новчаног фонда који је основала држава давани су зајмови ситним и средњим земљопоседницима уз незнатне камате (обично 5% годишње); камате од тих зајмова трошене су на васпитавање малолетне сирочади и деце сиромашних родитеља. Сличне приватне установе постојале су и раније, али је новост била у томе што је сада алиментарни фонд основала држава и што се алиментација спроводила у читавој Италији у релативно широким размерама. Али ипак је то била палијативна мера, која није могла спречити пропадање ситног и средњег земљопоседа и осиромашење градског становништва. Трајан је издао и наређење које је сваког сенатора обавезивало да једну трећину своје имовине уложи у италску земљу, што је имало за циљ да повећа вредност италског земљишта.

Интерес за Италију није значио запостављање провинција, у које су такође слати куратори. Да би сенатске провинције Ахају и Битинију спасао од банкрота који им је претило, Трајан их је обе привремено прогласио царским и послао тамо специјалне комисије. Његова преписка са Плинијем Млађим, кога је поставио за намесника Битиније, открива како се савесно Трајан бавио и најситнијим детаљима провинцијског живота. Та кореспонденција истовремено открива како је ограничен био приступ централној влади и како је стога велика иницијатива у одлучивању морала бити дата намесницима оних провинција које нису биле предмет посебне цареве пажње. Трајанов је дан био сувише кратак да би могао саслушати говор сваке делегације из провинција, сваку препоруку за давање почасти или унапређења и сваку жалбу која му је упућена као највишем апелационом суду. Помагала му је царска бирократија, коју је у Риму чинило само неколико стотина људи и још неколико стотина који су се с разним задужењима налазили у провинцијама ― за управљање животима неких 60 милиона људи. Јасно је да се управа над тако пространом државом углавном налазила у рукама локалних аристократија.

У војној сфери, Трајанова владавина била је веома динамична. После Домицијанових уступака из 89. године посебно је опасна била Дачка краљевина, чији је краљ Децебал ступио у преговоре са парћанским краљем о заједничким акцијама, што је представљало опасност за источне границе царства. У првом походу (101―102) Трајан је потукао Децебала који је био принуђен да склопи мир, при чему је Римљанима припао један део Дачке краљевине. Осим тога, Децебал се обавезао да помаже Трајана у његовим даљим походима; због ових успеха Трајан је узео назив Dacicus (= Дачки). Нови рат са Дачком краљевином (105—106) завршио се Децебаловим самоубиством и припајањем целе Дакије римској држави. Римљани су се тако спасли опасног суседа и добили подесно земљиште за одбијање напада са североистока. Осим тога, у Дакији су се налазили рудници злата, а коначно, то је била област веома подесна за колонизацију. Трајан је, по завршетку дачких ратова, изградио онај систем пограничних утврђења који је чинио тзв. limes: дуж границе царства на извесним су растојањима подизана мања утврђења ― каштели, који су повезивани путевима pogodnim za kretanje trupa. Na graničnoj liniji kopani su šančevi i stvarani насипи. То је имало за циљ да спречи евентуалну офанзиву варвара.

Трајан је и на истоку планирао проширење римских граница, очигледно у убеђењу, које су и пре и после њега делили многи угледни Римљани, да једино освајање може решити парћански проблем. Први је потез било припајање Набатејске краљевине (106. н. е.), која се налазила у Арабији, у области градова Бостре и Петре (оба града се налазе у данашњем Јордану и представљају ванредно значајна археолошка налазишта под заштитом УНЕСКО). Затим је 114. године Трајан окупио велику војску, припојио Риму зависну краљевину Јерменију и напао Партију. После спектакуларних победа 115. и 116. година, он је створио нове провинције (Северну Месопотамију и Асирију) и стигао до Персијског залива. Ипак, он је заправо само прошао кроз Месопотамију не учврстивши ту римске позиције. Стога су, пошто би његова војска прошла, избијали устанци. У Киренаици, смештеној на источној обали Либије, још 115. године Јудејци су дигли устанак који је наишао на одзив и у Египту и на Кипру. Устанци су 117. године угушени, али је зато понестало средстава за наставак даљег офанзивног рата против Партије. Трајан је због болести кренуо натраг у Италију, али је умро успут у Малој Азији.

Пре но што је умро Трајан није званично одредио наследника. Међутим, још раније су високе почасти и важна задужења била додељена његовом најближем мушком рођаку, Публију Елију Хадријану, намеснику Сирије. Према речима Трајанове удовице, Трајан је на самрти и усвојио Хадријана. Била та тврдња истинита или не, сенат и војска су јој поверовали и Хадријана признали за цара. Трајан је одмах и без оклевања био деификован од стране сената.

Литература[уреди]

  • Ancell, R. Manning. "Soldiers." Military Heritage. December 2001. Volume 3, No. 3: 12, 14, 16, 20 (Trajan, Emperor of Rome).
  • Bennett, J. Trajan: Optimus Princeps, 2nd Edition, Routledge 2001
  • Bowersock, G.W. Roman Arabia, Harvard University Press, 1983
  • Fuller, J.F.C. A Military History of the Western World. Three Volumes. New York: Da Capo Press, Inc., 1987 and 1988.
    • v. 1. From the earliest times to the Battle of Lepanto. ISBN 978-0-306-80304-8.: 255, 266, 269, 270, 273 (Trajan, Roman Emperor).
  • Isaac, B. The Limits of Empire, The Roman Army in the East, Revised Edition, Oxford University Press, 1990
  • Kennedy, D. The Roman Army in Jordan, Revised Edition, Council for British Research in the Levant, 2004
  • Lepper, F.A. Trajan's Parthian War. London: Oxford University Press, 1948.

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Нерва
Римски цар Наследник:
Хадријан
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}