Korisnik:MajaJadranka/pesak

Ferdinand de Sosir (franc. Ferdinand de Saussure; Ženeva, 22. novembra 1857. - Vufflens-le-Château kraj Morgesa, 22. februara 1913.) je švajcarski lingvista koji je svojim postavkama utemeljio modernu lingvistiku i dao temelje evropskom strukturalizmu, lingvističkom pravcu koji se razvio dvadesetih i tridesetih godina 20. veka. Nadasve je prihvaćeno da je on jedan od osnivača lingvistike 20. veka i jedan od pronalazača semiotike/semiologije (to je uradio zajedno sa Charles Sanders Peirce-om).

Jedan od prevodilaca njegovih dela, Roj Haris (engl. Rou Harris), sumirao je Sosirov doprinos lingvistici i studije čitavog niza društvenih nauka. Svoj najveći uticaj Sosir je ostavio na lingvistiku, filozifiju, psihologiju, sociologiju i antropologiju. Iako je svo njegovo stvaralaštvo prošlo kroz brojne promene i bilo izloženo kritici tokom vremena, dimenzije koje je predstavio Sosir nastavile su da informišu o savremenim pristupima fenomenu jezika. Lingvista Praške škole Jan Mukarovski ( češki: Jan Mukařovský) piše da se Sosirova ,,otkrića unutrašnje strukture jezičkih znakova razlikuju od znakova više akustičnih stvari... i od mentalnog procesa, i da je ovakav razvoj novi put koji je otvoren ne samo za lingviste, nego i za buduću teoriju literature.“ Ruqaiya Hasan raspravlja o tome da je ,,uticaj Sosirove teorije lingvističkih znakova bio nadasve moderan i da su kasnije teorije nastajale u skladu sa njom: te teorije su poznate kao pre-Sosirevska, Sosirevska, anti-Sosirevska, post-Sosirevska, i ne-Sosirevska.

Biografija

Ferdinand Mongin de Sosir je rođen u Ženevi 1857. godine. Njegov otac bio je Henri Luis Frederik de Sosir, minerolog, entomolog, taksomonista. Sosir je još od svoje četrnaeste godine iskazivao široki spektar svojih talenta i intelektualnih sposobnosti. Nakon godinu dana studiranja latinskog, grčkog, sanskrita i pohađanja mnogih kurseva na univerzitu Ženeva, započeo je diplomski rad na univerzitetu Lajpcig 1876. godine. Dve godine kasnije, u svojoj dvadeset prvoj godini, Sosire objavljuje knjigu,, Memorija na primitivnom sistemu samoglasnika indoevropskih jezika“. Nakon toga studirao je godinu dana na univerzitetu Berlin kod predavača Hajnrihom Zimerom, sa kojim je proučavao keltski, i Hermanom Odenbergom, sa kojim je nastavio svoje učenje o sanskritu. Vratio se u Lajpcig da odbrani svoju ,,Doktorsku disertaciju za upotrebu genitiva apsolutno u sanskritu“, za šta mu je uručen doktorat u februaru 1880. godine. Ubrzo posle toga prebacio se na univerzitet u Parizu gde je predavao sanskrit, gotski i južni nemački a ponekad i druge predmete.

Predavao je na Praktičnoj školi visokih studija (fr. École pratique des hautes études) 11 godina, tokom kojih mu je dodeljena titula viteza legije časti. On se vratio u Ženevu gde mu je ponuđeno mesto profesora na tom univerzitetu. Tamo je predavao sanskrit i indo-evropski sve do kraja svog života. Tek od 1907. Sosir je počeo da predaje kurs osnovne lingvistike, koji će nuditi 3 puta, završavajući u leto 1911. Umire 1913. u Vulfens le Šateu u Vodu u Švajcarskoj. Njegov brat bio je Esperanist Rene de Sosir a njegov sin je bio psihoanalitičar Rejmond de Sosir. Sosir je pokušao mnogo puta 1880. i 1890. da napiše knjigu o osnovnim odlikama lingvistike. Njegova predavanja o bitnim principima i opisima jezika u Ženevi su između 1907. i 1911. skupljena i objavljena od strane njegovih učenika posle njegove smrti u ,,Kursu opšte lingvistike“ 1916. godine. Neki od njegovih rukopisa, uključujući i nedovršeni esej otkriven iz 1966. su objavljeni u ,,Zapisima o opštoj lingvistici“ iako je većina sadržaja u knjizi već bila objavljena u Englerovom kritičkom izdanju u ,,Putanji“ 1967 i 1974. godine.

Život i delo Ferdinanda de Sosira

Sosurov rad i uticaj

Sosirove teoretske rekonstrucije o jezičkom proto indo evropskom vokalnom sistemu, i posebno njegova teorija o laringelima iako nezapisana u to vreme, je urodila plodom i dobila odobrenje nakon dešifrovanja Neše u radu kasnijih generacija lingvista kao što su Emile Benvenist i Valter Kuvreur, koji su dobili inspiraciju iz čitanja ,,Memorija“ iz 1878. Sosir je takođe imao veliki uticaj na razvoj lingvističke teorije u prvoj polovini 20.veka. Njegova dva toka misli pojavljuju se nezavisno jedan od drugog, jedan u Evropi, drugi u Americi. Rezultati oba su imala u sebi osnovna značenja Sosirovih misli u formiranju načela centeralne strukture lingvistike. Njegov status u savremenoj teorijskoj lingvistici je mnogo manji, sa mnogo ključnih pozicija koje su zastarele ili su bile teme rasprava, iako i sam 21.vek ostaje sklon Sosirovom uticaju.

Sosir tvrdi da je lingvistički oblik proizvoljan, i da iz tog razloga svi jezici funkcionišu na sličan način. Prema Sosiru, jezik je prozvoljan zato što nema ciljne veze između znaka tj. slova (slova koja stvaraju reč ,,mačka“) i stvari na koju se odnosi (naša zamisao pri pomisli na pojam tj. reč ,,mačka“). Značenje će se pojaviti kada pomislimo na reč mačka ne zato što postoji objektivna veza između reči mačka i mačke kao životinje na koju ona upućuje; vrlo često, značenje će se pojaviti i kada reč mačka upoređujemo sa nekom drugim rečima koje imaju suprotno značenje, kao što su na primer auto ili otirač. Upravo na ovo je Sosir mislio kada je rekao da je jezik samorefercijalan.

Delo koje je imalo najveći uticaj na Evropu urađeno je od strane Praške škole tj. Nikolaja Turbetckog i Romana Jakobsona koji su bili najzaslužniji za postavljanje fonološke teorije u narednim decenijama posle 1940 godine. Jakobsonova univerzalnost strukturalno funkcionalne teorije o fonologiji, zasnovana na hijerarhiji značnosti obeležja, je bilo prvo uspešno rešenje na ravno lingvstičke analize prema Sosirovskoj hipotezi. S druge strane, Luis Hlemsljev i Kopenhaška škola su zahtevale nove interpretacije lingvistike od okvira strukturalnih teorija.

U Americi Sosirova ideja je predstavljala distributionalizam Lenarda Blumfilda i post- Blumfidski strukturalizam učenika kao što su Judžin Nida, Bernard Bloh Džordž L. Trager, Rulon S., Vels 3., Čarls Hoket i preko Zelinga Harisa i mladog Noama Čomskog. U dodatku Čomskovoj teoriji o promenjivoj gramatici, druga savremena razvijanja strukturalizma su obuhvatala radove Keneta Pajka i Majkla Silversteina. Sistemska funkcionalna lingvistika je teorija za koju se smatra da zasnovana na osnovu Sosirovog principa znaka, sa malim promenama. Rukvaija Hasan opisuje sistemsku funkcionalnu lingvistiku kao post-Sosurovsku lingvističku teoriju. Majkl Halidaj kaže da:

Sosir je uzeo znak kao oranizujući koncept za lingvističku strukturu, koristeći je da bi izrazio konvencionalanu prirodu jezika u frazi ,,Proizvoljnost znaka“. Ovo ima efekat naglašavanja onoga što jeste, u stvari, jedna tačka proizvoljnosti u sistemu, uglavnom fonološki oblik reči, i time se dozvoljava neproizvoljnost ostalih da bi se dobila bolja jasnoća. Primer nečega što je izrazito neproizvoljno je način na koji različite vrste značenja u jezicima su izražene drugačijom vrstom gramatičke strukture, kao što se javlja kada lingvistička struktura protumači u funkcionalnim terminima.

Kurs opšte lingvistike

Glavni članak: Course in General Linguistics

Sosirovo najuticajnije delo, Kurs opšte lingvistike (fr.Cours de linguistique générale ) je posthumno objavljen od strane njegovih bivših učenika, Čarlsa Bejlija (Charles Bally) i Alberta Sečenhaja (Albert Sechehaye), na osnovu beleški koje su zapisivali na Ssirovim predavanjima u Ženevi. Kurs opšte lingvisike postao je jedan od najuvažajnijih radova dvadesetog veka, ne prvobitno zbog svog sadržaja (mnoge ideje su bile već viđene u drugim delima dvadesetog veka), nego zbog inovativnog pristupa koje je Sosir donosio u diskusijama lingvističkih fenomena.

Centralna misao je da jezik može biti razmatran i kao formalni sistem sastavljen od različitih elemenata, ostavljajući po strani uneređenu savremenu dijalektiku i razumevanje. Primeri ovih elemenata uključuju njegovu misao o lingvističkim znacima, koji su ravnomerno raspoređeni. Iako znaci mogu takođe imati određene referente, Sosir je ovo poslednje pitanje ostavio da bude u sklopu lingvističkih delokruga.

Kroz njeovu knjigu, on je govorio da lingvisti mogu da razviju sinhrnizujuće analize tekstova ili teorija jezika ali, moraju naučiti mnogo više o jeziku onakvim kakav on postoji u bilo kom trenutku. ,,Jezik je sistem znakova koji označava ideje“. Nauka koja proučava ulogu znakova u sklopu društva i koja je deo socijalne i opšte psihologije. Sosir je verova oda je semiotika usresređena na sve što može biti shvaćeno kao znak, i on je upravo to i nazivao semiotikom.

U tom delu postoji pet temeljnih dihotomija: • jezička delatnost (langage): jezik (langue) - govor (parol) • jezički znak: označitelj (signifié) – označenik (signifiant) • pristup: interna lingvistika - eksterna lingvistika • perspektiva: sinhronija - dijahronija • odnosi: sintagmatski odnosi - asocijativni odnosi

Njoj je De Sosir pridao i šestu dihotomiju razlikovanja forme i supstancije.

Sosir je odredio predmet lingvistike i rekao da je to jezik, objašnjavajući pritom distinkciju jezika i govora. Po njemu predmet neke nauke mora biti ustrojstvo, a jezik to jeste.

Upravo je pogled na jezik kao ustrojstvo i struktura, ono što je kasnije razvilo strukturalizam. Po tom pravcu, zadatak lingvista jeste proučavanje jezika kao dinamičkog sistema.

Teorija laringala

Dok je studirao, Sosir je objavio bitan rad o Indo-Evropsku filozofiju koja je zahtevala postojanje duhova u Proto-Indo-Evropi zvanih sonantni koeficijenti. Skandinavski učenjak Herman Miler (skan. Hermann Möller) je predložio da ovo ustvari bude laringelovi konsonanti, što dovodi do zaključka da je to poznato sada kao Laringalova teorija. Bilo je polemike oko problema sa kojim se Sosir susreo, gde je on pokušavao da objasni kako je uspeo da napravi sistematske i predvidive hipoteze iz poznatih lingvističkih podataka do nepoznatih koji su bili podstaknuti njihovim razvojem u strukturalizmu. Sosirova predviđanja o opstanku primarnog koeficijenta-larineala i njihove evolucije pokazala su veliki uspeh kada su otkriveni i dešifrovani hetitski tekstovi pedeset godina kasnije.

Kasnije kritike

Završna rečenica Sosirovog ,,Kursa generalne lingvistike“ je bila izazov u mnogim akademskim disciplinama i poddisciplinama sa značenjem da:,,je lingivstika kao jedini i ispravni objekat jezika predviđena sebi i samo sebi“. Od druge polovine dvadesetog veka, mnoga Sosirova dela bila su pod teškim kritikama.

Sosirove lingvističke ideje se i daljnj smatraju značajnima za svoje vreme, ali su zatim proživele znatan retorički razvoj sa ciljem da se dokaže kako se lingvistika menja i kako se menjala kroz vekove. Kao posledica, Sosirove ideje su sada često prezentovane od strane profesionalnih lingvista kao istekle i kao zamenjene razvojem kongitivne lingvistike i generativne gramatike, ili su bile toliko izmenjene u odnosu na njihov prvobitni sadržaj da su njihova korišćenja u pređašnjem obliku vema teško izvodljiva a to bi sa sobom nosilo i rizik izmene, kao i u sistemskoj lingvistici. Ovaj razvoj je sa vremenom preteran, ipak; na primer Žan Koster (Jan Koster) tvrdi: ,,Sosir, smatran jednim od najznačajnijih lingvista prve polovine dvadesetog veka u Evropi, teško da je igrao uloguu u trenutnim teoretskim razmišljanjima o jeziku. Mnogo bolje bi bilo reći da su Sosirovi doprinosi bili utkani u to kako je pristupano jeziku sa takvog fundamentalnog nivoa kako to i biva, za mnoge namere i svrhe, nevidljive, baš kao doprinos neogramatičara u devetnaestom veku“. Preterane reakcije su takođe mogle biti viđene i kod kongitivnog lingviste Marka Turnera, koji govori da su mnogi Sosirevi koncepti bili ,,sve u svemu pogrešni“. Ovde je pre neophodnije biti fino nijansirati pozicije koje su bile pripisivane Sosiru i njihovom uticaju na razvoj lingvističkih teorija u svim školama; za aktuelne interpretacije Sosirovih dela, videti Pola Tibalta (Paul Thibault). Kao i mnogi principi strukturalne lingvistike koji su i dalje menjani i prilagođavani u datoj praksi i prema onome što je bilo naučeno i oličeno u funkcionisanju mozga i uloge jezika u tome, načelno su počeli sa Sosirom a i dalje se može videti njihov uticaj i dan danas.

Semiologija

Sosir je jedan od osnivača semiotike, a nauku o njoj nazivao semiotika. Njegov koncept znakova kao referentnih formi grade jezgra. Iako vrlo često previđene ili zanemarene, podjednako važne su i dimenzije sintagmatskog i paradigmatskog lingvističkog opisa.

Umesto fokusiranja na njegovu teoriju porekla jezika i njegovih istorijskih aspekata, Sosir se usresredio na njegove šablone i funkcije. Iako je ime bilo promenjeno u semiotika, Sosirova teorija je i današnjem društvu vrlo rasprostranjena. On je takođe verovao da veza koja postoji između značenja potpuno arbitrarna i analitična.

Neki lingvisti su skrenuli pažnju na činjenicu da Sosir nije ,,izmislio“ semiotiku, već je njoj pridodao srednjovekovno aristotelovsko i neoplantonističko znanje. Sosir nije uradio ništa drugo do reformisao antičku teoriju u Evropi, sudeći prema morernim koncepcijama.

Uticaj van lingvistike

Principi i metodi koji su bii zastupljeni u strukturalizmu kasnije su prilagođeni zahvaljujućim francuskim intelektualcima iz raznih sfera, kao što su Roland Bartes, Džek Lakan i Klod Levi Štraus. Ovi učenici su poprimili uticaj Sosirovih ideja u njihovim ličnim sferama istraživanja (književnost, filozofija, psihoanaliza, antropologija). Međutim, njihove interpretacije Sosirovih lingvističkih teorija proklamovanju kraja strukturalizma u te dve discipline!!!!

Vidi takođe

• Axiom of categoricity
• Jan Baudouin de Courtenay

Reference

• Culler, J. (1976). Saussure. Glasgow: Fontana/Collins.
• Ducrot, O. and Todorov, T. (1981). Encyclopedic Dictionary of the Sciences of Language, trans. C. Porter. Oxford: Blackwell.
• Harris, R. (1987). Reading Saussure. London: Duckworth.
• Holdcroft, D. (1991). Saussure: Signs, System, and Arbitrariness. Cambridge University Press.
• Veselinov, D. (2008). Bъlgarskite studenti na Ferdinand dьo Sosюr (The bulgarian students of Ferdinand de Saussure). Universitetsko izdatelstvo "Sv. Kliment Ohridski" (Sofia University Press).
• Joseph, J. E. (2012). Saussure. Oxford University Press.
• Sanders, Carol (2004). The Cambridge Companion to Saussure. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-80486-8. 
• Wittmann, Henri (1974). "New tools for the study of Saussure's contribution to linguistic thought." Historiographia Linguistica 1.255-64. [1]

Spoljni linkovi

• The poet who could smell vowels: an article in The Times Literary Supplement by John E. Joseph, November 14, 2007.
• Original texts and resources, published by Texto, ISSN 1773-0120 (jezik: francuski).
• Hearing Heidegger and Saussure by Elmer G. Wiens.