Језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
Клинасто писмо је прва позната форма писаног језика, док је говорни језик претходио писано бар неколико десетина хиљада година.
Цртеж на зицу Теотивакана у мексику (cca 2. век) приказује особу која емитује говорни запис из својих уста, што симболизује говор
Две девојчице уче амерички знаковни језик

Језик је систем гестикулације, граматике, знакова, гласова, симбола, или речи, који се користи за приказ и размену концепата (тј., за комуникацију), идеја, значења и мисли. Може се замислити као „семантички код“. Проучавање језика као кода се зове лингвистика, што је наука коју је као академску дисциплину у том облику увео Фердинанд де Сосир. Они који говоре или на друге начине користе језик сматрани су делом те језичке теоријско-лингвистичке заједнице. Питања о филозофији језика, као што је да ли речи могу да представљају искуства, су расправљана бар од времена Горгија и Платона у античкој Грчкој. Мислиоци као што је Русо су тврдили да је језик потекао од емоција, док су други као што је Кант сматрали да је потиче од рационалне и логичке мисли. Филозови 20. века као што је Витгенштајн тврде да је филозофија заправо проучавање језика. У главне фигуре у лингвистици се убрајају Фердинанд де Сосир и Ноам Чомски.

Процењује се у свету постоји између 5.000 и 7.000 људских језика. Међутим, свака прецизна процена зависи од делимично арбитрарних разлика између језика и дијалеката. Природни језици су говорни или знаковни. Језици могу да буду кодирани у секундарне медије користећи слушне, визуелне или тактилне стимулусе – на пример, путем звиждања, знакова, или брајевих ознака. То је зато што је људски језик независтан од модалитета. У зависности од филозофских перспектива у погледу дефиниције језика и значења, када се користи као општи концепт, „језик” се може односити на спознајну способност учења и употребе система комплексне комуникације, или на описивање сета правила која сачињавају те системе, или сет исказа који се могу произвести из тих правила. Сви језици се ослањају на процес семиозе за повезивање знакова са одређеним значењима. Орални, знаковни и тактилни језици садрже фонолошки систем који одређује начин на чији се симболи користе за формирање секвенци познатих као морфеме, и синтаксног система који одређује како се речи и морфеме комбинују да би се формирале фразе и изјаве.

Људски језик има својства продуктивности и замењивања, и у потпуности се ослања на друштвену конвенцију и учење. Његова комплексна структура даје много шири спектар израза од било ког познатог система животињске комуникације. Сматра се да је језик настао кад су рани хоминини почели да постепено мењају њихове приматне системе комуникације, стичући способност да формирају теорију других умова и заједничку интенционалност.[1][2] Понекад се сматра да се овај развој поклапа са повећањем обима мозга, а многи лингвисти виде структуре језика као да су еволуирале да служе специфичним комуникативним и друштвеним функцијама. Језик се обрађује на мноштву различитих локација у људском мозгу, али посебно у Броковим и Верниковим областима. Људи стичу језичку способност путем друштвених интерација у раном детињству, а деца углавном течно говоре након око три године живота. Употреба језика је дубоко укорењена у људској култури. Стога, поред строго комуникативне употребе, језик има и многе друштвене и културне употребе, као што је означавање групног идентитета, друштвена стратификација, као и социјална нега и забава.

Дефиниције[уреди]

Енглеска реч language је утиматно изведена из праиндоевропски речи *dn̥ǵʰwéh₂s са значењем „говор, језик”, преко латинске речи lingua, „језик”, и старофранцуске речи language.[3] Ова реч се понекад користи у смислу кода, шифри, и других врста вештачки конструисаних комуникационих система као што су формално дефинисани компјутерски језици који се користе за програмирање рачунара. За разлику од конвенционалних људских језика, формални језик у овом смислу је систем знакова за кодирање и декодирање информације. Овај чланак се превасходно односи на особине природних људских језика, као што се проучава у лингвистичкој дисциплини.

Као предмет лингвистичке студије, „језик” има два примарна значења: апстрактни концепт и специфични језички систем, нпр. „француски”. Швајцарски лингвиста Фердинанд де Сосир, који је дефинисао модерну дисциплину лингвистике, први је експлицитно формулисао разлику користећи француску реч langage за језик као концепт, langue као посебан пример језичног система, и parole за конретну употребу горовара у датом језику.[4]

Када се говори о језику као општем концепту, могу се користити дефиниције које наглашавају различите аспекте ове појаве.[5] Ове дефиниције подразумевају и различите приступе и разумевања језика, а такође информишу различите и често некомпатибилне школе језичке теорије.[6] Дебате о природи и пореклу језика се воде још од античких времена. Грчки филозови као што су Горгија и Платон дебатовали су релацију између речи, концепата и реалности. Горгија је сматрао да језик не може да представља нити објективно искуство нити људско искуство, и да су стога комуникација и истина немогуће. Платонов став је био да је комуникација могућа пошто језик представља идеје и концепте који постоје независно од језика, и постојали су пре њега.[7]

Током доба просветитељства и његових дебата о људском пореклу, постало је помодно да се спекулише о пореклу језика. Мислиоци као што су Русо и Хердер тврдили су да је језик проистекао из инстиктивног израза емоција, и да је изворно био ближи музици и поезији него логичком изразу рационалне мисли. Рационалистички филозофи као што су Кант и Декарт држали су супротан став. Око преокрета 20. века, мислиоци су почели да разматрају улогу језика у обликовању људских искустава у свету – питајући да ли језик једноставно одражава објективну структуру света, или он ствара концепте које он заправо намеће људском искуству објективног света. То је довело до питања да ли су филозофски проблеми заиста напосве лингвистички проблеми. Повратак мишљења да језик игра значајну улогу у креирању и циркулацији концепата, те да је проучавање филозофије у суштини проучавање језика, повезано је са оним што се називало лингвистичким заокретом, и филозофима као што је Витгенштајн, у филозофији 20. века. Ове дебате о језику у контексту са значењем и референцом, спознајом и свешћу, и даље су активне.[8]

Људски језици[уреди]

Неопходно је разликовати „стварни“, употребни језик од стандардног, званичног. Стандардни језик постоји док постоји подржавајућа политичка структура, док употребни језик од таквих структура (условно) не зависи. Стандардни језик је уско везан за политичке и етничке прилике, док употребни језик није; иако се не може спорити њихов међусобни утицај.

Најречитији пример за ово је јужнословенски језички простор: од Црног мора на истоку до Алпа на западу и од јужне Мађарске на северу до северне Грчке на југу. На том простору постоји седам стандардних језика (бугарски, македонски, српски, црногорски, босански или бошњачки, хрватски и словеначки) и један некада стандардни (српскохрватски) а данас, са становишта подржавања политичких структура -- мртви језик. Са друге стране, постоји један једини дијалекатски континуум: померајући се од истока према западу и од севера према југу Балкана — између два суседна места се неће пронаћи до те мере значајна дијалекатска разлика да би се та два места могла дефинисати као насеобине у којима се користе различити језици.

Стандардни бугарски језик је заснован на источним дијалектима бугарског језичког простора, док је стандардни српски језик заснован на западним дијалектима српског језика. Говорници западних бугарских дијалеката и говорници источних српских дијалеката de facto говоре истим језиком и међу њима не постоји готово ни најмање неразумевање. За разлику од њих, иако се начелно могу разумети, говорници ова два стандардна језика имаће поприлично тешкоћа у споразумевању. Иако су у питању знатно мањи простори, слична је ствар и са разликом између хрватског језика и словеначког језика, али и, сваког понаособ, бугарског и српског језика према македонском језику.

Ствари постају знатно бизарније када се упореде чак и стандарди четири званична језика настала на основу, данас мртвог, српскохрватског језика. Чак и између стандарда српског, црногорског, босанског или бошњачког и хрватског језика не постоје разлике које би их лингвистички одвојиле у различите језике. Ипак, политички и етнички осећај говорника тих језика је такав да се они поистовећују само са нормом језика свог етницитета, односно државе.

Зато је битно схватити да је стандардни језик политичка а не лингвистичка категорија, док се лингвисти баве особинама и стандардног и употребног језика. (Погледајте одреднице дијалекат или Август Шлајхер за дужи опис ове проблематике; у једном случају савремени (дијалекат) у другом онакав каквим су ову проблематику видели лингвисти из деветнаестог века Август Шлајхер.)

Концепти Ausbausprache-а, Abstandsprache-а, и Dachsprache-а су коришћени за стварање јаснијих разлика између језика и дијалеката.

Лингвистика[уреди]

Лингвистика детаљно проучава различите теоријске перспективе људских језика. Чланак лингвистика је користан за као уводни чланак о језику.

Језичка таксономија[уреди]

Светски језици су подељени у породице које имају сличности. Неке од најзначајнијих језичких група су: индо-европски језици, афро-азијски језици, сино-тибетански језици.

Види: Списак језичких породица

Вештачки језици[уреди]

Најпознатији вештачки језик, зван есперанто створио је Л. Л. Заменхоф. Есперанто је скуп различитих елемената различитих језика, а био је замишљен као језик који би требало лако да се научи.

Други писци, као што је Џ. Р. Р. Толкин, направили су фантастичне језике због литературе, лингвистике или из личних разлога. На пример, један од Толкинових језика зове се квенија, а представља дијалекат виловњачког језика. Тај језик има своју азбуку (тенгвар) и изговор према језику германоликих људи.

Данас се на основу праиндоевропског језика развија европајо, чији је крајњи циљ да постане званични језик европске уније.

Један занимљив минималистички вештачки језик је токипона.

Животињски језици[уреди]

Иако се термин „животињски језик“ користи, највећи број истраживача се слаже у томе да животињски језици нису тако сложени и изражајни као људски.[9] Неки други истраживачи говоре да постоји значајна разлика која дели људске језике од комуникације међу животињама, као и да основни принципи тих комуникација нису у вези.

Друти истраживачи кажу да постоји континуитет између комуникационих метода свих животиња. Готово сви истраживачи се слажу да је људски језик сложенији него комуникација међу животињама.[10][11] Више о комуникацији међу осталим животињама погледајте на пројекту „Животињска комуникација“ (на енглеском).

Формални језици[уреди]

Математика и рачунарске науке користе вештачке ентитете зване формалним језицима (укључујући програмске језике и језике за означавање). Ови језици често представљају низове карактера узглобљених у неку врсту комбинације формалне граматике и семантике.[12][13]

Занимљивости[уреди]

На свету се у овом тренутку говори 6.912 језика, од којих је 516 на ивици изумирања. Иако је међу толиким језицима тешко направити некакву статистику, она ипак постоји. Према званичним подацима, језик који као матерњи говори највише људи јесте мандарински кинески: њиме се као првим језиком служи чак 873 милиона људи, док га као други говори 178 милиона. Први следећи на листи јесте хинду који се говори у Индији и којим се као матерњим служи 370 милиона људи. Због чињенице да је УК некада владало великим светским пространствима, као и због утицаја филмова, књига и музике на енглеском, овај језик држи рекорд у броју људи који га говоре као други језик: процењује се да их има између 250 и 350 милиона људи. Енглески језик је матерњи за 340 милиона људи. Највише језика говори се у Папуи Новој Гвинеји – чак 820 различитих језика. Нешто скромнијим бројем језика може да се похвали Индонезија у којој их има укупно 742, а трећа на листи је Нигерија са 516 језика. Рекорд у категорији језика с најмање речи држи таки таки, којим се служе људи у јужноамеричкој држави Суринам: у питању је језик који је базиран на енглеском, али има свега 340 речи. Потпуно супротна категорија – језик с највећим бројем речи – много је комплекснија. Званично, рекордер је енглески са 250 хиљада речи, али различити експерти тврде да то ипак није баш тако. Највећи број слова има алфабет кабардијског језика – 58. У питању је иначе један од језика којим се служе кавкаски народи и који се углавном говори у Русији. Ипак, како овај језик има слова која су суштински сачињена од два слова, рекорд је на неки начин доведен у питање – на титулу рекордера можда више права има грузијски са 41 словом. Језик чији је алфабет најсиромашнији свакако је ротокас, језик којим говори 4.300 људи, а све су му речи исписане комбинацијом 12 слова. Својеврсни рекордер је и кинески. Овај језик нема класичан алфабет, већ симболе за сваку речу или комбинацију речи. Да би се прочитала књига на кинеском, потребно је научити бар 3 хиљаде симбола, учени људи знају их 6 до 7 хиљада, док их у речницима има чак 60 хиљада.[14]

Информације о језицима и писмима на Википедији[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. (енглески) Tomasello (1996)
  2. (енглески) Hauser, Chomsky & Fitch (2002)
  3. „language”. The American Heritage Dictionary of the English Language (3rd изд.). Boston: Houghton Mifflin Company. 1992. 
  4. (енглески) Lyons (1981:2)
  5. (енглески) Lyons (1981:1–8)
  6. (енглески) Trask (2007)
  7. Bett (2010)
  8. Devitt & Sterelny (1999)
  9. (енглески) Hockett (1960); (енглески) Deacon (1997)
  10. Engesser, Sabrina; Crane, Jodie S.; Savage, James L.; Russel, Andrew F.; Townsend, Simon W. (29. 6. 2015). „Experimental Evidence for Phonemic Contrasts in a Nonhuman Vocal System”. PLOS Biology. 13 (6): e1002171. PMID 26121619. doi:10.1371/journal.pbio.1002171. Приступљено 18. 8. 2017. 
  11. Engesser, Sabrina; Ridley, Amanda R.; Townsend, Simon W. (20. 7. 2017). „Element repetition rates encode functionally distinct information in pied babbler 'clucks' and 'purrs'. Animal Cognition. 20 (5): 953. PMID 28730513. doi:10.1007/s10071-017-1114-6. Приступљено 18. 8. 2017. 
  12. (енглески) Hauser & Fitch (2003)
  13. (енглески) Pinker (1994)
  14. НАЈ месечник за ученике и ученице старијих разреда основне школе (82 изд.). „Нова школа” д.о.о. Београд, ЦИП – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије. стр. 2. ISSN 1451-3013. Приступљено 21. 1. 2018. 

Литература[уреди]

  • Agha, Agha (2006). Language and Social Relations. Cambridge University Press. 
  • Aikhenvald, Alexandra (2001). „Introduction”. Ур.: Alexandra Y. Aikhenvald; R. M. W. Dixon. Areal diffusion and genetic inheritance: problems in comparative linguistics. Oxford: Oxford University Press. стр. 1—26. 
  • Aitchison, Jean (2001). Language Change: Progress or Decay? (3rd (1st edition 1981) изд.). Cambridge, New York, Melbourne: Cambridge University Press. 
  • Allerton, D. J. (1989). „Language as Form and Pattern: Grammar and its Categories”. Ур.: Collinge, N.E. An Encyclopedia of Language. London:NewYork: Routledge. 
  • Anderson, Stephen (2012). Languages: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-959059-9. 
  • Aronoff, Mark; Fudeman, Kirsten (2011). What is Morphology. John Wiley & Sons. 
  • Austin, Peter K.; Sallabank, Julia (2011). „Introduction”. Ур.: Austin, Peter K; Sallabank, Julia. Cambridge Handbook of Endangered Languages. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-88215-6. 
  • Baker, Mark C. (2001). „Syntax”. Ур.: Mark Aronoff; Janie Rees-Miller. The Handbook of Linguistics. Blackwell. стр. 265—95. 
  • Bauer, Laurie (2003). Introducing linguistic morphology (2nd изд.). Washington, D.C.: Georgetown University Press. ISBN 978-0-87840-343-1. 
  • Bett, R. (2010). „Plato and his Predecessors”. Ур.: Alex Barber; Robert J Stainton. Concise Encyclopedia of Philosophy of Language and Linguistics. Elsevier. стр. 569—70. 
  • Bloomfield, Leonard (1914). An introduction to the study of language. New York: Henry Holt and Company. 
  • Brown, Keith; Ogilvie, Sarah, ур. (2008). Concise Encyclopedia of Languages of the World. Elsevier Science. ISBN 978-0-08-087774-7. 
  • Clackson, James (2007). Indo-European Linguistics: An Introduction. Cambridge University press. 
  • Campbell, Lyle (2002). „Areal linguistics”. Ур.: Bernard Comrie; Neil J. Smelser; Paul B. Balte. International Encyclopedia of Social and Behavioral Sciences. Oxford: Pergamon. стр. 729—33. 
  • Campbell, Lyle (2004). Historical Linguistics: an Introduction (2nd изд.). Edinburgh and Cambridge, MA: Edinburgh University Press and MIT Press. 
  • Campbell, Lyle (2001). „The History of Linguistics”. Ур.: Mark Aronoff; Janie Rees-Miller. The Handbook of Linguistics. Blackwell. стр. 81—105. 
  • Candland, Douglas Keith (1993). Feral Children and Clever Animals: Reflections on Human Nature. Oxford University Press US. стр. 293—301. ISBN 978-0-19-510284-0. 
  • Chomsky, Noam (1957). Syntactic Structures. The Hague: Mouton. 
  • Chomsky, Noam (2000). The Architecture of Language. Oxford: Oxford University Press. 
  • Clarke, David S. (1990). Sources of semiotic: readings with commentary from antiquity to the present. Carbondale: Southern Illinois University Press. 
  • Comrie, Bernard (1989). Language universals and linguistic typology: Syntax and morphology. (2nd изд.). Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-226-11433-0. 
  • Comrie, Bernard, ур. (2009). The World's Major Languages. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-35339-7. 
  • Coulmas, Florian (2002). Writing Systems: An Introduction to Their Linguistic Analysis. Cambridge University Press. 
  • Croft, William; Cruse, D. Alan (2004). Cognitive Linguistics. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Croft, William (2001). „Typology”. Ур.: Mark Aronoff; Janie Rees-Miller. The Handbook of Linguistics. Blackwell. стр. 81—105. 
  • Crystal, David (1997). The Cambridge Encyclopedia of Language. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Cysouw, Michael; Good, Jeff (2013). „Languoid, doculect and glossonym: Formalizing the notion 'language'. Language Documentation and Conservation. 7: 331—59. 
  • Deacon, Terrence (1997). The Symbolic Species: The Co-evolution of Language and the Brain. New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-31754-1. 
  • Devitt, Michael; Sterelny, Kim (1999). Language and Reality: An Introduction to the Philosophy of Language. Boston: MIT Press. 
  • Dixon, Robert M. W. (1972). The Dyirbal Language of North Queensland. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-08510-6. 
  • Duranti, Alessandro (2003). „Language as Culture in U.S. Anthropology: Three Paradigms”. Current Anthropology. 44 (3): 323—48. doi:10.1086/368118. 
  • Evans, Nicholas; Levinson, Stephen C. (2009). „The myth of language universals: Language diversity and its importance for cognitive science”. 32 (5). Behavioral and Brain Sciences: 429—92. 
  • "First Impressions: We start to pick up words, food preferences and hand-eye coordination long before being born", Scientific American, vol. 313, no. 1 (July 2015). стр. 24.
  • Fisher, Simon E.; Lai, Cecilia S.L.; Monaco, Anthony P. (2003). „Deciphering the Genetic Basis of Speech and Language Disorders”. Annual Review of Neuroscience. 26: 57—80. PMID 12524432. doi:10.1146/annurev.neuro.26.041002.131144. 
  • Fitch, W. Tecumseh (2010). The Evolution of Language. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Foley, William A. (1997). Anthropological Linguistics: An Introduction. Blackwell. 
  • Goldsmith, John A (1995). „Phonological Theory”. Ур.: John A. Goldsmith. The Handbook of Phonological Theory. Blackwell Handbooks in Linguistics. Blackwell Publishers. ISBN 978-1-4051-5768-1. 
  • Greenberg, Joseph (1966). Language Universals: With Special Reference to Feature Hierarchies. The Hague: Mouton & Co. 
  • Haspelmath, Martin (2002). Understanding morphology. London: Arnold, Oxford University Press.  (pbk)
  • Haugen, Einar (1973). „The Curse of Babel”. Daedalus. 102 (3, Language as a Human Problem): 47—57. 
  • Hauser, Marc D.; Chomsky, Noam; Fitch, W. Tecumseh (2002). „The Faculty of Language: What Is It, Who Has It, and How Did It Evolve?”. Science. 298 (5598): 1569—79. PMID 12446899. doi:10.1126/science.298.5598.1569. 
  • Hauser, Marc D.; Fitch, W. Tecumseh (2003). „What are the uniquely human components of the language faculty?”. Ур.: M.H. Christiansen and S. Kirby. Language Evolution: The States of the Art (PDF). Oxford University Press. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 8. 8. 2014. 
  • Hockett, Charles F. (1960). „Logical considerations in the study of animal communication”. Ур.: W.E. Lanyon; W.N. Tavolga. Animals sounds and animal communication. стр. 392—430. 
  • International Phonetic Association (1999). Handbook of the International Phonetic Association: A guide to the use of the International Phonetic Alphabet. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-65236-0. 
  • Katzner, Kenneth (1999). The Languages of the World. New York: Routledge. 
  • Kennison, Shelia (2013). Introduction to Language Development. SAGE. 
  • Labov, William (1994). Principles of Linguistic Change vol.I Internal Factors. Blackwell. 
  • Labov, William (2001). Principles of Linguistic Change vol.II Social Factors. Blackwell. 
  • Ladefoged, Peter (1992). „Another view of endangered languages”. Language. 68 (4): 809—11. doi:10.1353/lan.1992.0013. 
  • Ladefoged, Peter; Maddieson, Ian (1996). The sounds of the world's languages. Oxford: Blackwell. стр. 329—30. ISBN 978-0-631-19815-4. 
  • Lesser, Ruth (1989). „Language in the Brain: Neurolinguistics”. Ур.: Collinge, N.E. An Encyclopedia of Language. London:NewYork: Routledge. 
  • Levinson, Stephen C. (1983). Pragmatics. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Lewis, M. Paul, ур. (2009). „Ethnologue: Languages of the World, Sixteenth edition”. Dallas, Tex.: SIL International. 
  • Lyons, John (1981). Language and Linguistics. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29775-2. 
  • Macaro, Ernesto, ур. (2010). Continuum companion to second language acquisition. London: Continuum. стр. 137—57. ISBN 978-1-4411-9922-5. 
  • MacMahon, April M.S. (1994). Understanding Language Change. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-44119-3. 
  • MacMahon, M.K.C. (1989). „Language as available sound:Phonetics”. Ур.: Collinge, N.E. An Encyclopedia of Language. London:NewYork: Routledge. 
  • Matras, Yaron; Bakker, Peter, ур. (2003). The Mixed Language Debate: Theoretical and Empirical Advances. Berlin: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-017776-3. 
  • Moseley, Christopher, ур. (2010). Atlas of the World's Languages in Danger, 3rd edition. Paris: UNESCO Publishing. 
  • Nerlich, B. (2010). „History of pragmatics”. Ур.: L. Cummings. The Pragmatics Encyclopedia. London/New York: Routledge. стр. 192—93. 
  • Newmeyer, Frederick J. (2005). The History of Linguistics. Linguistic Society of America. ISBN 978-0-415-11553-7. 
  • Newmeyer, Frederick J. (1998). Language Form and Language Function. Cambridge, MA: MIT Press. 
  • Nichols, Johanna (1992). Linguistic diversity in space and time. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-58057-9. 
  • Nichols, Johanna (1984). „Functional Theories of Grammar”. Annual Review of Anthropology. 13: 97—117. doi:10.1146/annurev.an.13.100184.000525. 
  • Olson, David R. (1996). „Language and Literacy: what writing does to Language and Mind”. Annual Review of Applied Linguistics. 16: 3—13. doi:10.1017/S0267190500001392. 
  • Payne, Thomas Edward (1997). Describing morphosyntax: a guide for field linguists. Cambridge University Press. стр. 238—41. ISBN 978-0-521-58805-8. 
  • Pinker, Steven (1994). The Language Instinct: How the Mind Creates Language. Perennial. 
  • Romaine, Suzanne (2001). „Multilingualism”. Ур.: Mark Aronoff; Janie Rees-Miller. The Handbook of Linguistics. Blackwell. стр. 512—33. 
  • Saussure, Ferdinand de (1983) [1913]. Bally, Charles; Sechehaye, Albert, ур. Course in General Linguistics. Translated by Roy Harris. La Salle, Illinois: Open Court. ISBN 978-0-8126-9023-1. 
  • Sandler, Wendy; Lillo-Martin, Diane (2001). „Natural Sign Languages”. Ур.: Mark Aronoff; Janie Rees-Miller. The Handbook of Linguistics. Blackwell. стр. 533—63. 
  • Senft, Gunter, ур. (2008). Systems of Nominal Classification. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-06523-8. 
  • Swadesh, Morris (1934). „The phonemic principle”. Language. 10 (2): 117—29. JSTOR 409603. doi:10.2307/409603. 
  • Tomasello, Michael (1996). „The Cultural Roots of Language”. Ур.: B. Velichkovsky and D. Rumbaugh. Communicating Meaning: The Evolution and Development of Language. Psychology Press. стр. 275—308. ISBN 978-0-8058-2118-5. 
  • Tomasello, Michael (2008). Origin of Human Communication. MIT Press. 
  • Thomason, Sarah G.; Kaufman, Terrence (1988). Language Contact, Creolization and Genetic Linguistics. University of California Press. 
  • Thomason, Sarah G. (2001). Language Contact – An Introduction. Edinburgh University Press. 
  • Trask, Robert Lawrence (1999). Language: The Basics (2nd изд.). Psychology Press. 
  • Trask, Robert Lawrence (2007). Stockwell, Peter, ур. Language and Linguistics: The Key Concepts (2nd изд.). Routledge. 
  • Ulbaek, Ib (1998). „The Origin of Language and Cognition”. Ур.: J. R. Hurford & C. Knight. Approaches to the evolution of language. Cambridge University Press. стр. 30—43. 
  • Van Valin, jr, Robert D. (2001). „Functional Linguistics”. Ур.: Mark Aronoff; Janie Rees-Miller. The Handbook of Linguistics. Blackwell. стр. 319—37. 
  • Zentella, Ana Celia (2002). „Spanish in New York”. Ур.: García, Ofelia; Fishman, Joshua. The Multilingual Apple: Languages in New York City. Walter de Gruyter. 

Спољашње везе[уреди]