Структурализам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Структурализам (лат. structura — састав, склоп, грађа) методолошки је приступ и истраживачки поступак у друштвеним наукама, који се развио 60-их година XX века у Европи. Проистекао је из лингвистичких теорија Фердинанда де Сосира и културних теорија Клод Леви-Строса[1] и служи као основа за истраживање лингвистичких, социјалних, етичких и културних целина.[2]

Структуралисти у социологији критиковали су пренаглашену улогу човека у друштвеним догађањима.

Структура[уреди]

Појам структуре кључан је за структурализам, али није настао заједно са њим. Води порекло из лингвистике, где се првенствено и употребљавао. Најопштија дефиниција појма је: “Структура је целина коју творе солидарне појаве, тако да свака зависи од других и може бити оно што јесте само по односу према њима”.[3] То би значило да структура представља скуп међусобно зависних и уско повезаних сложених појава и да се свака може одредити на основу односа према другим појавама из те структуре.

Другу, мање-више сличну дефиницију дао је Жан Пијаже и она гласи: “О структури говоримо онда кад су елементи повезани у целину која, као таква, има своје специфичне карактеристике и кад су особине елемената, од којих је та целина састављена, сасвим или делимично зависне од особина те целине”.[4] Дакле, да би нешто било структура, његови елементи морају бити мање или више међусобно повезани. [5]

Развој структурализма[уреди]

У досадашњем развоју структурализма могу се разликовати три фазе. Прве две припадају класичном облику структурализма, који представници француске филозофске авангарде сматрају прошлошћу, а трећа, данашња, је такозвани постструктурализам, који се већ приближава своме крају и преласку на тзв. мишљење разлике. Прекретница у развоју структурализма је мај 1968. године у Француској.

У првој, предфилозофској фази свога развоја, структурализам се јавио и утврдио као нови научни метод у посебним научним дисциплинама- лингвистици (структурална лингвистика Фердинанда де Сосира), поетици, литерарној теорији и естетици (руска формалистичка школа), етнологији (анализа митова, структурна антропологија Клод Леви-Строса), психоанализи (Жак Лакан), генетици итд.

Највећи утицај на развој структурализма имао је Фердинанд де Сосир, у области лингвистике, тачније семиологије. Доказ да структурализам води порекло из лингвистике је то да је структура, главни теоријски појам структурализма, прво коришћена у лингвистици, семиологији, као назив за систем знакова, а не у биолошком, физичком, психолошком или социолошком смислу.

У другој, филозофској фази развоја структурализма разликују се две етапе:

  • критичка
  • конститутивна

У критичкој фази, структурализам првенствено представља критику статуса субјекта тј. приоритет човека у различитим областима друштвених наука (етнологији, лингвистици, психоанализи итд.) и доказује да је човек, његов начин размишљања, поступци и живот уопште део исте организационе шеме и да је зависан од истих категорија као и научни и технички свет, који је и једини стварни свет.

У конститутивној фази структурализма, он прелази у изградњу чврсто повезаних теоријских склопова заснованих на јединстваној методологији, који би требало да га заснују као правац. Представници те фазе структурализма били су Клод Леви-Строс и његове „Методологике”, Фукоове “Речи и ствари” и “Археологија знања” и Алтхусеово читање Марксовог „Капитала”.

Паралелно са тим, појавиле су се и критике самог структурализма и то највише од стране егзистенцијалиста (Сартреова критика структурализма као “последње баријере коју још грађанска филозофија може истурити против марксизма”), као и од стране самих марксиста.

Година 1968. била је важна и бурна година, како за људе, тако и за структурализам. Студентски и раднички протести потресали су цео свет, а они мајски у француској изазвали су прекретницу у развоју структурализма тј. удаљили га од оног класичног. Од тада структурализам представља постструктуралистички филозофски покрет који је у одређеној мери актван и данас.

Постструктурализам је за циљ имао да исправи недостатке класичног структурализма и да га унапреди, тако што га је критиковао. Карактеристичан за постструктурализам је прелазак са проучавања структуре на проучавање процеса које те структуре производе као своју последицу. Најважнији представници структурализма су Луј Алтисер и Мишел Фуко (друга фаза њиховог развоја), Жил Делез и Јулија Кристева. [6]

Однос структурализма и марксизма[уреди]

У својој првој, предфилозофској, фази структурализам није имао додирних тачака са марксизмом.

У другој, филозофској тј. класичној, фази, структурализам и марксизам спаја Луј Алтисер и његова париска школа. Сам Алтисер не спада у структуралисте, јер је углавном критиковао тај правац, нарочито његову претфилозофску фазу и изјавио је да, иако користи структуралистичку терминологију у неким својим делима, он не припада структурализму.

Други структуралисти, као што су Мишел Фуко и Жил Делез, до 1968. Године оштро су критиковали марксизам, али су након тога ублажили своје критике.

Идеја постструктурализма је, у поређењу са структуралистичким, најближа марксизму. [7]

Литература[уреди]

  • Lalande, Andre. Vocabulaire de philosophie, III. 
  • Речник српског језика. Нови Сад: Матица српска. 2011. 
  • Енциклопедија Британика. Београд: Народна књига, Политика. 2005. 
  • Мајер Борис (1976). Структурализам. Београд:Издавачки центар Комунист

Референце[уреди]

  1. ^ Енциклопедија Британика. Београд: Народна књига, Политика. 2005. 
  2. ^ Речник српског језика. Нови Сад: Матица српска. 2011. 
  3. ^ Lalande, Andre. Vocabulaire de philosophie, III. 
  4. ^ Schiwy, Günther (1969). Der franzosische Strukturalismus. Hamburg: Rowohlt. стр. 14. 
  5. ^ Мајер, Борис (1976). Структурализам. Београд: Комунист. стр. 15—20. 
  6. ^ Мајер, Борис (1976). Структурализам. Београд: Комунист. стр. 8—13. 
  7. ^ Мајер, Борис (1976). Структурализам. Београд: Комунист. стр. 13—15.