Marberi protiv Medisona

Marberi protiv Medisona (engl. Marbury v. Madison) je najznačajniji precedent Vrhovnog suda SAD, kojim je on dobio ulogu Ustavnog suda, čiji je glavni zadatak nadzor nad ustavnošću zakona, kao i zaštita ljudskih prava i sloboda građana obećanih ustavom.

Nadležnost Američkog Vrhovnog suda se ustanovljava u slučajevima kada postoje različita mišljenja apelacionih sudova, kada se ocenjuje neki federalni zakon, a naročito kada se pokreće neko ustavno pitanje.

Džon Adams

Ali ovu funkciju – ulogu ustavnog suda koji ocenjuje ustavnost zakona, nije dobio Ustavom SAD iz 1787. već par godina kasnije. Sticanjem ove funkcije Vrhovni sud je mogao da ukine zakone, statute ili neke akcije Kongresa koje su u suprotnosti sa načelima Ustava. Ta njegova nadležnost proizašla je iz čuvenog slučaja iz 1803. godine Marberi protiv Medisona. Ovaj slučaj nastao je u vreme kada je Džon Adams bio drugi predsednik SAD (4. mart 1797 – 4. mart 1801), posle Džordža Vašingtona, čiji je potpredsednik i bio. Adams je bio istaknuti federalista, na predsedničkim izborima 1800. pobedio ga je njegov dotadašnji potpredsednik Tomas Džeferson, koji je bio Adamsov politički protivnik i istaknuti republikanac.

Vilijam Marberi

Dva dana pre isteka mandata Adams je iskoristio period pre primopredaje dužnosti i imenovao je za sudije određen broj ljudi iz svoje stranke. Kongres je potvrdio ta imenovanja, ali se Džejms Medison, tada državni sekretar a kasnije četvrti predsednik SAD, pobunio i odbio da pečatom potvrdi njihovo postavljenje i da im izda odgovarajuće uverenje. Jedan od postavljenih sudija bio je Vilijam Marberi, poznati biznismen iz Merilenda i snažni pristalica fedealista i samog Adamsa. Nakon što je Medison više puta odbio da izda uverenje, Marberi je podneo tužbu Vrhovnom sudu i zahtevao da sud naredi Medisonu da mu izda pomenuto uverenje o postavljenju.

Predsednik Vrhovnog suda bio je čuveni i naširoko poznati Džon Maršal (John Marshall), koga je Adams imenovao na tu funkciju i koji je na tom položaju ostao 35 godina. Iako je Maršal bio Džefersonov rođak, bio mu je politički protivnik. Maršal je ostalim sudijama Vrhovnog suda predložio stav, koji je bio prihvaćen od strane svih, da je Marberi samim postavljanjem od strane predsednika postao sudija, a da uverenje, koje je Medison trebalo da izda, nije ni od kakvog značaja, jer ono ne utiče na nastanak pomenutog prava. Iz toga proizilazi da je Medison trebalo da izda uverenje o postavljenju i da je ugrozio pravo koje je Marberi zakonito stekao. Maršal se nije usudio da naloži Medisonu da izda to uverenje, jer bi ga verovatno Džefersonova administracija ponovo odbila, a s obzirom na nemogućnost vrhovnog suda da izvrši tu odluku, Maršalov ugled bi bio urušen.

Tomas Džeferson

U presudi koja je jednoglasno doneta, Maršal postavlja problem ustavnosti zakonskih i podzakonskih akata postavljajući pitanje ,,da li jedan zakon protivan Ustavu može postati važeći zakon zemlje?’’ i daje odgovor ,,Ustav je ili vrhovni, najviši zakon, koji se ne može izmeniti običnim sredstvima, ili je na nivou običnih zakonodavnih akata, pa se može, kao i drugi akti menjati kad god se to svidi zakonodavnom telu’’. I najzad u presudi daje eksplicitan odgovor: ,,sudska vlast je nadležna da kaže šta je pravo (,,to say what the law is’’) … To je sama suština ovlašćenja pravosuđa (,,This is the very essence of the judicial duty’’). Drugim rečima kroz ovaj presedan Vrhovni sud je uzeo sebi za pravo da on, a ne Kongres ili izvršna vlast, odlučuje o ustavnosti zakona i drugih akata, da proglašava akte Kongresa i predsednika neustavnim ukoliko oni prevazilaze ovlašćenja koja su im data Ustavom kao najvišim pravnim aktom.

Tako je, kroz ovaj slučaj, zaživeo princip da Vrhovni sud ne primenjuje savezni zakon ako oceni da je u suprotnosti sa Ustavom, a Vrhovni sud SAD je postao ekskluzivni tumač Ustava. Otuda se i danas doktrina na kojoj se bazira ustavno sudstvo u svetu često naziva i Maršalova doktrina.

Džejms Medison

Na taj način je sistem ,,provere i ravnoteže’’ dobio novu dimenziju: federalnoj sudskoj vlasti je omogućeno da u određenim slučajevima kontroliše zakonodavnu i izvršnu vlast. Ovo specifično ovlašćenje sudske vlasti nije sadržano u Ustavu, nego je ušlo u praksu korz presedan judicial review – sudski nadzor, odnosno sudska revizija. Ono podrazumeva pravo sudova da proglašavaju nevažećim i stavljaju van snage akte izvršne i zakonodavne vlasti (kako Predsednika, tako i Kongresa) koji se smatraju suprotnim Ustavu. Vrhovni sud SAD kroz judicial review ne može menjati Ustav, već ga samo može tumačiti i primenjivati na način koji smatra adekvatnim.

Literatura

• Uporedna pravna tradicija/ Sima Avramović, Vojislav Stanimirović, Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet, 2018.