Masakr u Voli

Koordinate: 52° 14′ S; 20° 58′ I / 52.23° S; 20.96° I / 52.23; 20.96
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Memorijal genocida u Voli u Gorčevskoj ulici, na mestu železničkog nasipa gde su Nemci streljali a potom spalili do 10.000 ljudi između 5. i 8. avgusta 1944.

Masakr u Voli (polj. Rzeź Woli — „pokolj u Voli”) sistematsko je ubijanje između 40.000 i 50.000 Poljaka u varšavskom predgrađu Vola. Izvršili su ga snage nemačkog Vermahta i njihovi saveznici iz ruske SS jurišne brigade RONA, tokom rane faze Varšavskog ustanka. Hitler je naredio masakr uz uputstvo da se pobije „sve što se kreće”.

Od 5. do 12. avgusta 1944, Nemci su sistematski ubili desetine hiljada poljskih civila i zarobljene pripadnike Armije Krajove u priređenim masovnim pogubljenjima širom Vole. Pobijene su čitave porodice — i bebe, i deca, i starci. Nemci su u bolničkim krevetima ubijali pacijente u bolnicama, a ubijani su i doktori i medicinske sestre koji su o njima brinuli. Leševi su stavljani na gomilu kako bi bili spaljeni. Pre spaljivanja, psi su puštani da provere da li je neko još uvek živ. Oni koji su nađeni živi su ubijani na licu mesta. Crni dim od spaljenih hiljada leševa je prekrio celo predgrađe. Stotine žena je silovano pre nego što su ubijene. Roditelji su primoravani da gledaju kako im ubijaju decu. Ubijani su i sveštenici koji su pokušavali da zaštite one koji su utočište potražili u njihovim hramovima.

Nemci su predviđali da će ovaj masakr ugušiti volju za borbom ustanika, i da će ustanak dovesti do brzog kraja.[1] Međutim, nemilosrdnost ovog masakra je samo ojačala poljski otpor, i morala su da prođu čitava dva meseca žestokih borbi pre nego što su Nemci ponovo uspostavili kontrolu nad Varšavom.

Masakr[uredi | uredi izvor]

Varšavski ustanak je izbio 1. avgusta 1944. Tokom prvih nekoliko dana poljski pokret otpora je uspeo da oslobodi veći deo Varšave na levoj strani Visle (ustanak je takođe izbio i u predgrađu Pragi sa desne strane reke, ali su ga Nemci brzo ugušili). Dva dana nakon što su počele borbe, SS general Erih fon dem Bah-Zelevski je postavljen za komandanta svih nemačkih snaga u Varšavi. Izvršavajući direktno naređenje SS-rajhsfirera Hajnriha Himlera da uguši ustanak bez milosti, njegova strategija je bila da primeni taktiku terora protiv stanovnika Varšave.[1] Nije pravljena nikakva razlika između pripadnika Armije Krajove i civila, jer su Himlerova naređenja eksplicitno glasila da Varšavu treba potpuno uništiti i da civilno stanovništvo treba istrebiti.[a][b]

Profesor Timoti D. Snajder sa univerziteta Jejl, je napisao da „masakri u Voli nisu imali ništa zajedničkog sa borbom ... odnos civilnih prema vojnim žrtvama je bio više od hiljadu prema jedan, čak i ako se računaju vojne žrtve sa obe strane”[2]

Poljski civili ubijeni tokom masakra u Voli u Varšavi, avgust 1944.

Dana 5. avgusta, tri nemačke borbene grupe su počele da napreduju prema centru grada sa zapadne granice predgrađa Vola, duž Volske i Gorčevske ulice. Nemačke snage su se sastojale od jedinica koje su pripadale Vermahtu i SS policijskim bataljonima, kao i mahom ruska SS jurišna brigada RONA i SS jurišna brigada Dirlevanger, ozloglašena Vafen SS kaznena jedinica koju je vodio Oskar Dirlevanger.[3] Britanski istoričar Martin Vindrou je opisao Dirlevangerovu jedinicu kao „jezivu rulju” „koljača, [stranih] odmetnika, sadističkih morona i vojnika nečasno otpuštenih iz drugih jedinica”.[4]

Nemačke trupe vode kolonu poljskih žena sa decom duž Volske ulice početkom avgusta 1944.

Ubrzo nakon što su počele nastupanje prema centru Varšave, dve borbene grupe koje su išle spreda — borbena grupa „Ror” (komandir general major Ginter Ror) i borbena grupa „Rajnefart” (komandir Hajnc Rajnefart) — su zaustavljene žestokom vatrom poljskog pokreta otpora. U nemogućnosti da nastave napred, neki nemački vojnici su krenuli od kuće do kuće izvršavajući naređenje da pobiju sve stanovnike. Mnogi civili su ubijeni na licu mesta, ali neki su ubijeni tek posle mučenja i silovanja.[5] Procene se razlikuju, ali sam Rajnfart je procenio da je do 10.000 civila ubijeno u Voli samo 5. avgusta, prvog dana operacije.[6] Većina žrtava su bili stari, žene i deca.[7]

Većinu zločina su počinile snage pod komandom SS-oberfirera Oskara Dirlevangera i SS-brigadefirera Bronislava Kaminskog.[8] Istoričar istraživač Martin Gilbert sa Univerziteta Oksford je napisao:

„Više od petnaest hiljada poljskih civila ubile su nemačke snage u Varšavi. U 5:30 to veče [5. avgust], general Erih fon dem Bah je izdao naređenje da se prestane sa ubijanjem žena i dece. Ali ubijanje svih zarobljenih muškaraca je nastavljeno, a niko se nije trudio da utvrdi da li su bili pripadnici snaga otpora ili ne. Niti su se Kozaci ili kriminalci brigada Kaminskog i Dirlevangera uopšte obazirali na naređenje fon dem Bah Zalevskog: silovanjem, mučenjem i paljevinom, probijali su se kroz predgrađa Vola i Ohota, ubivši za tri dana pokolja dodatnih trideset hiljada civila, računajući stotine pacijenata u svim bolnicama koje su im se našle na putu.”[9]

Pepeo 4.000 žrtava masakra u Voli, ubijenih u fabrici Franasek, sahranjen i obeležen privremenim krstom.

Dana 5. avgusta, bataljon Zoška Armije Krajova je uspeo da oslobodi koncentracioni logor Gensiovka i da preuzme kontrolu nad strateški značajnom oblašću oko nekadašnjeg Varšavskog geta uz pomoć dva zarobljena Panter tenka koja su pripadala jedinici kojom je komandovao Vaclav Mikuta.[traži se izvor] Tokom narednih nekoliko dana borbe ova oblast je postala jedna od glavnih linija komunikacije između Vole i Starog grada, što je omogućilo pobunjenicima i civilima da se postepeno povuku iz Vole pred nadmoćnim nemačkim snagama.[traži se izvor]

Dana 7. avgusta, nemačke kopnene snage su dodatno ojačane. Kako bi poboljšali svoju efikasnost, Nemci su počeli da koriste civile kao ljudski štit dok su nastupali prema položajima poljskog pokreta otpora.[10] Ova taktika, u sadejstvu sa njihovom brojčanom i nadmoći u naoružanju im je omogućila da se probiju do Bankarskog trga na severnom delu centra grada i da preseku Volu na dva dela.[traži se izvor]

Nemačke jedinice su spalile dve lokalne bolnice dok je u njima još bilo pacijenata. Stotine drugih pacijenata i osoblja je ubijeno nasumičnom paljbom i granatama ili izdvojeno i odvedeno na gubilišta.[11] Najveći broj ljudi je ubijen na železničkom nasipu u Gorčevskoj ulici i u dve velike fabrike u Volskoj ulici — Ursus u Volskoj 55 i fabrici Franasek u Volskoj 41/45 — kao i u fabrici Pfajfer u Okopovoj 57/59. Na svakoj od ove četiri lokacije, hiljade ljudi je sistematski ubijeno u masovnim streljanjima, nakon što su prethodno skupljeni na drugim mestima i dovedeni tu u grupama.[traži se izvor]

Između 8. i 23. avgusta, SS je formirao grupe sačinjene od ljudi iz Vole u takozvani „odred za spaljivanje”. Pripadnici ovog odreda su bili primorani da sakriju dokaze o masakru spaljivanjem tela žrtava, kao i kuća domova.[12] Većina ljudi koji su bili u ovim grupama je kasnije ubijeno.[traži se izvor]

Dana 12. avgusta je izdato naređenje da se prekine sa neselektivnim ubijanjem poljskih civila u Voli. Erih fon dem Bah je izdao novu direktivu u kojoj je stajalo da zarobljene civile treba evakuisati iz grada i deportovati u koncentracione logore ili u radne logore.[traži se izvor]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Spomenik žrtvama Masakra u Voli, na kome se nalazi spisak lokaliteta u Voli i procenjeni broj ubijenih na svakom od njih.
Krupan kadar Spomenika žrtvama Masakra u Voli sa spiskom nekih od lokaliteta u Volskoj ulici u kojima su vršena ubistva.

Nijednom pripadniku nemačkih snaga koji je učestvo zločinima počinjenim tokom Varšavskog ustanka nije zbog tih zločina suđeno nakon Drugog svetskog rata.[traži se izvor]. Glavni počinioci Masakra u Voli i sličnih masakara u obliđnjem predgrađu Ohota su bili Hajnc Rajnefart i Oskar Dirlevanger. Dirlevanger je komandovao i lično učestvovao u mnogim od najsurovijih dela. Uhapsile su ga 1. juna 1945. francuske okupacione snage dok se krio pod lažnim imenom u blizini grada Altshauzena u Gornjoj Švabiji. Umro je 7. juna 1945 u francuskom logoru za zarobljenike u Altshauzenu, verovatno usled lošeg tretmana njegovih poljskih stražara.[13][14][15] 1945, Rajnefarta su privele britanske i američke vlasti, ali mu nikad nije suđeno zbog njegove umešanosti u zločine u Varšavi, uprkos poljskim zahtevima za njegovo izručenje. Nakon što ga je sud Zapadne Nemačke oslobodio zbog nedostatka dokaza, Rajenfart je imao uspešnu posleratnu karijeru kao pravnik, a postao je i gradonačelnik Vesterlanda, i član Landtaga, parlamenta Šlezvig-Holštajna. Vlada Zapadne Nemačke je takođe dodelila bivšem SS-obergrupenfireru generalsku penziju[16] pre nego što je umro 1979.[traži se izvor]

U maju 2008, Muzej Varšavskog ustanka je sastavio i objavio spisak nekoliko bivših pripadnika SS Dirlevanger koji su još uvek živi.[17]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "[...] Firer nije zainteresovan za dalje postojanje Varšave [...] celokupno stanovništvo će biti ubijeno a sve zgrade dignute u vazduh. Madajczyk 1972, str. 390
  2. ^ Prema dokazu koji je Erih fon dem Bah predao na Nirnberškom suđenju, Himlerovo naređenje (izdatno na osnovu naređenja Adolfa Hitlera), je glasilo: 1. Zarobljeni pobunjenici će biti ubijeni bilo da se jesu ili nisu borili u skladu sa Haškom konvencijom. 2. Deo populacije koji ne učestvuje u borbama, žene, deca, će takođe biti ubijeni. 3. Ceo grad će biti sravnjen sa zemljom, tj. zgrade, ulice, ustanove, i sve u okviru njegovih granica. Wroniszewski 1970, str. 128–29.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b THE SLAUGHTER IN WOLA Arhivirano 2009-08-21 na sajtu Wayback Machine, Muzej Varšavskog ustanka
  2. ^ Snyder, Timothy (2010). Bloodlands: Europe Between Hitler and Stalin. Bodley Head. str. 304. ISBN 0224081411. 
  3. ^ Lukas, Richard C. (2012). The Forgotten Holocaust: The Poles under German Occupation, 1939-1944. Hippocrene Books. str. 197. ISBN 978-0-7818-1302-0. 
  4. ^ Windrow, Martin & Francis K. Mason (2000). The World's Greatest Military Leaders. Gramercy. str. 117. ISBN 0517161613. 
  5. ^ Zaloga, Steven J. & Richard Hook (1982). The Polish Army 1939–45. Osprey Publishing. str. 25. ISBN 0-85045-417-4. 
  6. ^ „The Rape of Warsaw”. Stosstruppen39-45.tripod.com. Pristupljeno 3. 2. 2009. 
  7. ^ Lukas, Richard (1997). Forgotten Holocaust. The Poles under German Occupation 1939–1944. Hippocrene Books, New York. ISBN 0-7818-0901-0. 
  8. ^ „Warsaw Uprising of 1944: PART 5 – "THEY ARE BURNING WARSAW"”. Poloniatoday.com. 5. 8. 1944. Arhivirano iz originala 28. 1. 2008. g. Pristupljeno 3. 2. 2009. 
  9. ^ Gilbert, Martin (2004). The Second World War: A Complete History. Owl Books. str. 565. ISBN 0-8050-7623-9. 
  10. ^ „1944: Uprising to free Warsaw begins”. BBC News. 1. avgust 2002. 
  11. ^ (jezik: poljski) Służba sanitarna w Powstaniu Warszawskim: Wola, SPPW1944
  12. ^ „Timeline”. Warsaw Uprising. Arhivirano iz originala 03. 08. 2018. g. Pristupljeno 3. 2. 2009. 
  13. ^ Walter Laqueur, Judith Tydor Baumel (2001). Dirlewanger, Oskar. The Holocaust Encyclopedia. Yale University Press. str. 150. ISBN 0300084323. Arhivirano iz originala 29. 10. 2013. g. Pristupljeno 24. 6. 2012. 
  14. ^ Wistrich, Robert S. (2001). Who's Who of Nazi Germany: Dirlewanger, Oskar. Routledge. ISBN 0-415-26038-8. str. 44..
  15. ^ Walter Stanoski Winter, Walter Winter, Struan Robertson. Winter Time: Memoirs of a German Sinto who Survived Auschwitz. 2004. Page 139. ISBN 1-902806-38-7.
  16. ^ „Syn warszawskiej Niobe”. polskatimes.pl. 31. 7. 2009. Pristupljeno 6. 12. 2012. 
  17. ^ Odkryta kartoteka zbrodniarzy Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. jun 2015), Rzeczpospolita, 17. maj 2008.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Masakr u Voli na Vikimedijinoj ostavi.
52° 14′ S; 20° 58′ I / 52.23° S; 20.96° I / 52.23; 20.96
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Масакр_у_Воли&oldid=26930139”