Mikroučenje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Termin mikroučenje (na engleskom microlearning) predstavlja perspektivu ili modalitet učenja orijentisan na fragmentaciju didaktičkih sadržaja, kroz koji se stiču određene kompetencije. Učenje se generiše u malim koracima, koji kada su međusobno povezani, dugoročno formiraju šire i dublje znanje. Karakteriše ga to što je oblik učenja koji se sprovodi u kratkom vremenu, koji se može odraditi u bilo koje vreme i na bilo kom mestu.​[1] Autori smatraju da pojam mikroučenje proizilazi iz koncepta mikrosadržaja, koji je osmislio Anil Daš (programer i promoter blogerskog pokreta). Daš je 2003. godine koristio termin mikrosadržaj da definiše sve informacije objavljene u skraćenom obliku koje su, zbog svog vremenskog ograničenja, ograničene na jednu glavnu temu, kojoj se pristupa preko softvera i uređaja.[2]

Mikroučenje je posledica kulturne i tehnološke promene 21. veka.[3] Ovaj pokret nastaje u kontekstu veba 2.0 i, usled porasta mobilnih uređaja i fenomena m-učenja (mobilno elektronsko učenje), pristup je ponovo stekao veliku važnost u skorije vreme, koristi se za celoživotno učenje i za učenje koje zahteva da se primeni u ovom trenutku, a mnoga od njih se obavljaju neformalno.[1]

Isto tako, upotreba mikroučenja je sve relevantnija u korporativnim kontekstima, gde je cilj sticanje znanja i veština brzo, personalizovano i u trenutku (učenje tačno na vreme).[4]

Definicija[uredi | uredi izvor]

To je nova oblast istraživanja koja ima za cilj istraživanje novih načina da se odgovori na rastuće potrebe za učenjem članova našeg društva. „Zasnovan je na ideji razvoja malih delova sadržaja za učenje i fleksibilnih tehnologija koje omogućavaju učenicima da im lakše pristupe u određeno vreme i uslove dana, na primer, tokom perioda odmora ili dok su u pokretu.“[5]

Nije lako usvojiti ustaljenu definiciju mikroučenja, jer autori koji su pokušali da ga okarakterišu[1]​ (između ostalih, Hag, Lindner i Bruk)[6] nisu uspeli da definišu vrste procesa učenja koje bi mogli biti uključeni u navedenu definiciju. Još uvek nema konsenzusa o tome kako pristupiti fenomenu iz pedagogije ili didaktike.

Termin mikroučenje ne treba mešati sa pojmom mikronastava, koji se odnosi na podršku nastavnika u unapređenju nastavne prakse kako u metodama tako i u sadržaju. Mikroučenje je povezano sa mikrosadržajem i mikromedijima u smislu veličine, vremena, oblika isporuke i sadržaja.[7]​ U odnosu na veličinu, odnosi se na minimalnu oblast proučavanja u okviru određene teme. Što se tiče vremena, to se odnosi na male napore u kratkim vremenskim periodima.[8]

U evoluciji ovog koncepta postoje neka diferencirana istraživanja i koncepti; prema intervjuu sa Teom Hagom.[9] Neverovatno, u studijama učenja i obrazovnim istraživanjima, koncept mikroučenja decenijama nije bio naglašen.

To je model učenja koji favorizuje porast mobilnih uređaja i napredak u telekomunikacijama, koji imaju veliki uticaj na način učenja, dajući veliku mogućnost personalizovanom učenju, pristupanju onome što je potrebno kad god je potrebno, neophodno i sa bilo kog mesta.[10]

Koristi se u kontekstu e-učenja za kratke interakcije učenika sa temom učenja podeljenom na veoma male fragmente sadržaja.[2] Za ovog autora, procesi učenja koji se nazivaju mikroučenje mogu da pokriju period od oko nekoliko sekundi (npr. u mobilnom učenju) do 15 minuta (npr. objekti za učenje poslati kao poruke e-pošte).

Osmišljavanje aktivnosti mikroučenja je jednostavan način za negovanje i stimulisanje znanja. Za ovo se mogu koristiti različite pedagogije, od konstruktivističke, refleksivne, konektivističke, pragmatičnog učenja, itd.[3]

Aktivnosti obuke koje su izgrađene su zasnovane na mikrosadržaju. To su mali fragmenti digitalnih informacija u stalnom toku i cirkulaciji. Veličina mikrosadržaja (granularnost) treba da zavisi od grupe učenika sa kojom ćete raditi i predmeta koji će se predavati. Isto tako, mikrosadržaji moraju imati smisla za obuku i moraju biti jasni, uvek orijentisani na ciljeve učenja kojima se teži.[11] Drugim rečima, mikrosadržaj bazira se na korišćenje malih jedinica sadržaja koji se mogu naučiti pomoću fleksibilnih tehnologija koje omogućavaju ljudima da im lakše pristupe, u određenim ili svakodnevnim vremenima i uslovima.[1]

Ovo je novi nastavni dizajn, gde je ideja da se sadržaj koji se predaje razdvoji na manje delove, koristeći digitalni sadržaj i internet. Promenljive veličine, vremena, načina isporuke i sadržaja su ključne.

,,Nije bitno da li se učenje odnosi na proces izgradnje znanja, promene bihejvioralnih stavova, vrednosti, mentalnih sposobnosti, kognitivnih struktura, emocionalnih reakcija, obrazaca delovanja ili društvenih dimenzija, u svim slučajevima imamo mogućnost da razmotrimo mikro, mezo i makro aspekte različitih tačaka gledišta, o manje ili više upornim promenama i održivim promenama delovanja" (Hag, T).

Mikroučenje se sastoji od tri osnovna elementa, koji moraju da rade koherentno da bi okruženje za učenje bilo efikasno: sadržaj, pedagogija i tehnologija. Biće neophodno izabrati odgovarajući sadržaj za ovu metodologiju, koristiti odgovarajući pedagoški model i integrisati tehnologiju koja je najefikasnija za podršku i olakšanje procesa učenja.[12]

To je način učenja koji ljudi danas praktikuju, prema potrebama koje imaju, bez praćenja nastavnog plana i programa ili formalne metodologije, uzimajući više malih informacija ili fragmentacije znanja u module koji se mogu naučiti odvojeno u bilo kom trenutku.[5][13]

Iz ove perspektive, mikroučenje nam omogućava da odgovorimo na preopterećenje informacijama koje karakteriše trenutni digitalni pejzaž, dok omogućava da proces učenja bude odvojen od prostorno-vremenskih faktora.[14]

U zavisnosti od okvira i referentnih oblasti, mikro, mezo i makro aspekti se razlikuju. Oni su relacioni koncepti. Na primer, u kontekstu učenja jezika, mogli bi se razmišljati o mikro aspektima u smislu rečnika, fraza, rečenica i razlikovati ih od situacija i epizoda ili poglavlja (mezoaspekti) i specifičnih socio-kulturnih ili semantičkih radnji (makro aspekti).

U opštem smislu učenja, možemo razlikovati individualno učenje, učenje grupa ili organizacija i učenje u društvu. Mikroučenje je takođe povezano sa situiranim učenjem i „usputnim učenjem“ u kontekstu toka znanja u kome je potrebno uzeti u obzir zrelost i kompetenciju učenika za promovisanje odgovarajućeg učenja (proces sazrevanja znanja).[15]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Canales Ciudad, Daniel (2013-05-30). „El relato canónico de la transición. El uso del pasado como guía para el presente”. El Futuro del Pasado. 4: 513—532. ISSN 1989-9289. doi:10.14201/fdp.24768. 
  2. ^ a b „Perfiles de salinidad y temperatura de la columna de agua obtenidos en el Crucero Oceanográfico Caribe Junio de 2006. Colombia”. doi:10.26640/cecoldo.dataset_00186. 
  3. ^ a b Montemayor Ibarra, Fernando; Hernández Muñoz, Guadalupe Maribel; Rivas Velázquez, Ángel Rolando; Zambrano Robledo, Patricia del Carmen (2022-09-07). „Retrospectiva de una reforma curricular en Ingeniería en Manufactura a una década de su implementación”. Encuentro Internacional de Educación en Ingeniería. Asociación Colombiana de Facultades de Ingeniería - ACOFI. doi:10.26507/paper.2291. 
  4. ^ „Microlearning: Knowledge management applications and competency-based training in the workplace”. Knowledge Management & E-Learning: An International Journal: 125—132. 2018-06-15. ISSN 2073-7904. doi:10.34105/j.kmel.2018.10.008. 
  5. ^ a b Hug, Theo (2021-04-25), Sound Pedagogy Practices for Designing and Implementing Microlearning Objects, Routledge, str. 33—57, ISBN 978-0-367-82162-3, Pristupljeno 2023-10-24 
  6. ^ Hug, Theo (2021-04-25), Sound Pedagogy Practices for Designing and Implementing Microlearning Objects, Routledge, str. 33—57, ISBN 978-0-367-82162-3, Pristupljeno 2023-10-24 
  7. ^ „Revista Iberoamericana de Tecnologías del Aprendizaje (IEEE-RITA) (Latin-American Learning Technologies Journal) Society Information”. IEEE Revista Iberoamericana de Tecnologias del Aprendizaje. 16 (2): C2—C2. 2021. ISSN 1932-8540. doi:10.1109/rita.2021.3094602. 
  8. ^ Palazón Herrera, José (2014). „Aprendizaje móvil basado en microcontenidos como apoyo a la interpretación instrumental en el aula de música en secundaria”. Píxel-Bit, Revista de Medios y Educación (46): 119—136. ISSN 1133-8482. doi:10.12795/pixelbit.2015.i46.08. 
  9. ^ Milenković, Tanja D. (2020). „Oblici fantastike u romanu Opsada crkve Svetog Spasa Gorana Petrovića”. Godišnjak Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. 15: 299—315. ISSN 1820-5305. doi:10.18485/godisnjak.2020.15.15. 
  10. ^ Barradas-Gudiño, José (2020-08-23). „Microlearning como Herramienta de Entrenamiento Tecnológico del Docente Universitario”. Revista Tecnológica-Educativa Docentes 2.0. 8 (2): 28—33. ISSN 2665-0266. doi:10.37843/rted.v8i2.172. 
  11. ^ Gómez-Méndez, Rubén (2022-02-16), LA UNIVERSIDAD NACIONAL DE EDUCACIÓN A DISTANCIA EN TWITTER:, Dykinson, str. 237—262, Pristupljeno 2023-10-24 
  12. ^ Alqurashi, Emtinan; Gokbel, Elif N.; Carbonara, David (2016-09-29). „Teachers’ knowledge in content, pedagogy and technology integration: A comparative analysis between teachers in Saudi Arabia and United States”. British Journal of Educational Technology. 48 (6): 1414—1426. ISSN 0007-1013. doi:10.1111/bjet.12514. 
  13. ^ Schäfer, Mirko Tobias; Es, van, Karin, ur. (2017-02-23). „The Datafied Society. Studying Culture through Data”. doi:10.5117/9789462981362. 
  14. ^ Gao, Sini; Daaboul, Joanna; Le Duigou, Julien (2021-09-30). „Layout and scheduling optimization problem for a reconfigurable manufacturing system”. International Journal of Industrial Engineering and Management. 12 (3): 174—186. ISSN 2217-2661. doi:10.24867/ijiem-2021-3-286. 
  15. ^ Maier, Ronald; Schmidt, Andreas (2015). „Explaining organizational knowledge creation with a knowledge maturing model”. Knowledge Management Research & Practice. 13 (4): 361—381. ISSN 1477-8238. doi:10.1057/kmrp.2013.56. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Микроучење&oldid=27730991”