Микроучење

С Википедије, слободне енциклопедије

Термин микроучење (на енглеском microlearning) представља перспективу или модалитет учења оријентисан на фрагментацију дидактичких садржаја, кроз који се стичу одређене компетенције. Учење се генерише у малим корацима, који када су међусобно повезани, дугорочно формирају шире и дубље знање. Карактерише га то што је облик учења који се спроводи у кратком времену, који се може одрадити у било које време и на било ком месту.​[1] Аутори сматрају да појам микроучење произилази из концепта микросадржаја, који је осмислио Анил Даш (програмер и промотер блогерског покрета). Даш је 2003. године користио термин микросадржај да дефинише све информације објављене у скраћеном облику које су, због свог временског ограничења, ограничене на једну главну тему, којој се приступа преко софтвера и уређаја.[2]

Микроучење је последица културне и технолошке промене 21. века.[3] Овај покрет настаје у контексту веба 2.0 и, услед пораста мобилних уређаја и феномена м-учења (мобилно електронско учење), приступ је поново стекао велику важност у скорије време, користи се за целоживотно учење и за учење које захтева да се примени у овом тренутку, а многа од њих се обављају неформално.[1]

Исто тако, употреба микроучења је све релевантнија у корпоративним контекстима, где је циљ стицање знања и вештина брзо, персонализовано и у тренутку (учење тачно на време).[4]

Дефиниција[уреди | уреди извор]

То је нова област истраживања која има за циљ истраживање нових начина да се одговори на растуће потребе за учењем чланова нашег друштва. „Заснован је на идеји развоја малих делова садржаја за учење и флексибилних технологија које омогућавају ученицима да им лакше приступе у одређено време и услове дана, на пример, током периода одмора или док су у покрету.“[5]

Није лако усвојити устаљену дефиницију микроучења, јер аутори који су покушали да га окарактеришу[1]​ (између осталих, Хаг, Линднер и Брук)[6] нису успели да дефинишу врсте процеса учења које би могли бити укључени у наведену дефиницију. Још увек нема консензуса о томе како приступити феномену из педагогије или дидактике.

Термин микроучење не треба мешати са појмом микронастава, који се односи на подршку наставника у унапређењу наставне праксе како у методама тако и у садржају. Микроучење је повезано са микросадржајем и микромедијима у смислу величине, времена, облика испоруке и садржаја.[7]​ У односу на величину, односи се на минималну област проучавања у оквиру одређене теме. Што се тиче времена, то се односи на мале напоре у кратким временским периодима.[8]

У еволуцији овог концепта постоје нека диференцирана истраживања и концепти; према интервјуу са Теом Хагом.[9] Невероватно, у студијама учења и образовним истраживањима, концепт микроучења деценијама није био наглашен.

То је модел учења који фаворизује пораст мобилних уређаја и напредак у телекомуникацијама, који имају велики утицај на начин учења, дајући велику могућност персонализованом учењу, приступању ономе што је потребно кад год је потребно, неопходно и са било ког места.[10]

Користи се у контексту е-учења за кратке интеракције ученика са темом учења подељеном на веома мале фрагменте садржаја.[2] За овог аутора, процеси учења који се називају микроучење могу да покрију период од око неколико секунди (нпр. у мобилном учењу) до 15 минута (нпр. објекти за учење послати као поруке е-поште).

Осмишљавање активности микроучења је једноставан начин за неговање и стимулисање знања. За ово се могу користити различите педагогије, од конструктивистичке, рефлексивне, конективистичке, прагматичног учења, итд.[3]

Активности обуке које су изграђене су засноване на микросадржају. То су мали фрагменти дигиталних информација у сталном току и циркулацији. Величина микросадржаја (грануларност) треба да зависи од групе ученика са којом ћете радити и предмета који ће се предавати. Исто тако, микросадржаји морају имати смисла за обуку и морају бити јасни, увек оријентисани на циљеве учења којима се тежи.[11] Другим речима, микросадржај базира се на коришћење малих јединица садржаја који се могу научити помоћу флексибилних технологија које омогућавају људима да им лакше приступе, у одређеним или свакодневним временима и условима.[1]

Ово је нови наставни дизајн, где је идеја да се садржај који се предаје раздвоји на мање делове, користећи дигитални садржај и интернет. Променљиве величине, времена, начина испоруке и садржаја су кључне.

,,Није битно да ли се учење односи на процес изградње знања, промене бихејвиоралних ставова, вредности, менталних способности, когнитивних структура, емоционалних реакција, образаца деловања или друштвених димензија, у свим случајевима имамо могућност да размотримо микро, мезо и макро аспекте различитих тачака гледишта, о мање или више упорним променама и одрживим променама деловања" (Хаг, Т).

Микроучење се састоји од три основна елемента, који морају да раде кохерентно да би окружење за учење било ефикасно: садржај, педагогија и технологија. Биће неопходно изабрати одговарајући садржај за ову методологију, користити одговарајући педагошки модел и интегрисати технологију која је најефикаснија за подршку и олакшање процеса учења.[12]

То је начин учења који људи данас практикују, према потребама које имају, без праћења наставног плана и програма или формалне методологије, узимајући више малих информација или фрагментације знања у модуле који се могу научити одвојено у било ком тренутку.[5][13]

Из ове перспективе, микроучење нам омогућава да одговоримо на преоптерећење информацијама које карактерише тренутни дигитални пејзаж, док омогућава да процес учења буде одвојен од просторно-временских фактора.[14]

У зависности од оквира и референтних области, микро, мезо и макро аспекти се разликују. Они су релациони концепти. На пример, у контексту учења језика, могли би се размишљати о микро аспектима у смислу речника, фраза, реченица и разликовати их од ситуација и епизода или поглавља (мезоаспекти) и специфичних социо-културних или семантичких радњи (макро аспекти).

У општем смислу учења, можемо разликовати индивидуално учење, учење група или организација и учење у друштву. Микроучење је такође повезано са ситуираним учењем и „успутним учењем“ у контексту тока знања у коме је потребно узети у обзир зрелост и компетенцију ученика за промовисање одговарајућег учења (процес сазревања знања).[15]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Canales Ciudad, Daniel (2013-05-30). „El relato canónico de la transición. El uso del pasado como guía para el presente”. El Futuro del Pasado. 4: 513—532. ISSN 1989-9289. doi:10.14201/fdp.24768. 
  2. ^ а б „Perfiles de salinidad y temperatura de la columna de agua obtenidos en el Crucero Oceanográfico Caribe Junio de 2006. Colombia”. doi:10.26640/cecoldo.dataset_00186. 
  3. ^ а б Montemayor Ibarra, Fernando; Hernández Muñoz, Guadalupe Maribel; Rivas Velázquez, Ángel Rolando; Zambrano Robledo, Patricia del Carmen (2022-09-07). „Retrospectiva de una reforma curricular en Ingeniería en Manufactura a una década de su implementación”. Encuentro Internacional de Educación en Ingeniería. Asociación Colombiana de Facultades de Ingeniería - ACOFI. doi:10.26507/paper.2291. 
  4. ^ „Microlearning: Knowledge management applications and competency-based training in the workplace”. Knowledge Management & E-Learning: An International Journal: 125—132. 2018-06-15. ISSN 2073-7904. doi:10.34105/j.kmel.2018.10.008. 
  5. ^ а б Hug, Theo (2021-04-25), Sound Pedagogy Practices for Designing and Implementing Microlearning Objects, Routledge, стр. 33—57, ISBN 978-0-367-82162-3, Приступљено 2023-10-24 
  6. ^ Hug, Theo (2021-04-25), Sound Pedagogy Practices for Designing and Implementing Microlearning Objects, Routledge, стр. 33—57, ISBN 978-0-367-82162-3, Приступљено 2023-10-24 
  7. ^ „Revista Iberoamericana de Tecnologías del Aprendizaje (IEEE-RITA) (Latin-American Learning Technologies Journal) Society Information”. IEEE Revista Iberoamericana de Tecnologias del Aprendizaje. 16 (2): C2—C2. 2021-05. ISSN 1932-8540. doi:10.1109/rita.2021.3094602.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  8. ^ Palazón Herrera, José (2014). „Aprendizaje móvil basado en microcontenidos como apoyo a la interpretación instrumental en el aula de música en secundaria”. Píxel-Bit, Revista de Medios y Educación (46): 119—136. ISSN 1133-8482. doi:10.12795/pixelbit.2015.i46.08. 
  9. ^ Миленковић, Тања Д. (2020). „Oблици фантастике у роману Опсада цркве Светог Спаса Горана Петровића”. Годишњак Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. 15: 299—315. ISSN 1820-5305. doi:10.18485/godisnjak.2020.15.15. 
  10. ^ Barradas-Gudiño, José (2020-08-23). „Microlearning como Herramienta de Entrenamiento Tecnológico del Docente Universitario”. Revista Tecnológica-Educativa Docentes 2.0. 8 (2): 28—33. ISSN 2665-0266. doi:10.37843/rted.v8i2.172. 
  11. ^ Gómez-Méndez, Rubén (2022-02-16), LA UNIVERSIDAD NACIONAL DE EDUCACIÓN A DISTANCIA EN TWITTER:, Dykinson, стр. 237—262, Приступљено 2023-10-24 
  12. ^ Alqurashi, Emtinan; Gokbel, Elif N.; Carbonara, David (2016-09-29). „Teachers’ knowledge in content, pedagogy and technology integration: A comparative analysis between teachers in Saudi Arabia and United States”. British Journal of Educational Technology. 48 (6): 1414—1426. ISSN 0007-1013. doi:10.1111/bjet.12514. 
  13. ^ Schäfer, Mirko Tobias; Es, van, Karin, ур. (2017-02-23). „The Datafied Society. Studying Culture through Data”. doi:10.5117/9789462981362. 
  14. ^ Gao, Sini; Daaboul, Joanna; Le Duigou, Julien (2021-09-30). „Layout and scheduling optimization problem for a reconfigurable manufacturing system”. International Journal of Industrial Engineering and Management. 12 (3): 174—186. ISSN 2217-2661. doi:10.24867/ijiem-2021-3-286. 
  15. ^ Maier, Ronald; Schmidt, Andreas (2015-11). „Explaining organizational knowledge creation with a knowledge maturing model”. Knowledge Management Research & Practice. 13 (4): 361—381. ISSN 1477-8238. doi:10.1057/kmrp.2013.56.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Микроучење&oldid=26938387”