Mobilni telefon

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Primerak mobilnog telefona proizvođača „Samsung“

Istorija mobilne telefonije u Srbiji[uredi]

Srbija je 1995. godine početkom rada kompanije Mobtel postala jedna od mnogobrojnih u svetu sa mobilnom telefonijom. U međuvremenu smo naučili da je mobilni telefon mali aparat, težak oko stotinak grama, koji radi na baterije, može da se ponese svuda sa sobom i po želji pozove bilo koji telefonski broj na Zemlji. Ima svoj jedinstveni broj, pa nas može pozvati svako ko zna taj broj, bez obzira na to da li zove sa “običnog” ili “mobilnog” telefona. Naučili smo da razlikujemo kućne “bežične” telefone koji, takođe, rade na baterije, ali se koriste samo u neposrednoj blizini tradicionalnog “fiksnog” priključka na gradsku telefonsku mrežu od mobilnih telefona, koji se mogu koristiti ma gde se u svetu nalazili.

Mobilna telefonija je jedan od najpopularnijih vidova komuniciranja u savremenom svetu. Ona omogućava izvanredan telefonski servis za mobilnog učesnika, prenos podataka (faksova, kratkih poruka (SMS), elektronske pošte,...), napredno tarifiranje, zahvaljujući kome su korisnik i davalac usluga precizno izvešteni o pojedinačnim i zbirnim računima, privatnost i bezbednost komuniciranja i još mnogo toga. Na početku je sve izgledalo mnogo skromnije, da bi mukotrpnim radom generacije inženjera i naučnika došle do onoga što danas imamo.

Kako je počelo?[uredi]

U pionirskoj fazi mobilne telefonije (1921—1945), dominirale su vojna i policijska primena. Najveća teškoća bila je izgradnja radio-predajnika koji može da funkcioniše pod ograničenjima karakterističnim za automobil u pokretu. U to vreme je mobilni telefon bio znatno većih dimenzija i trošio je mnogo energije, pa se jedino mogao smestiti u automobil, dok je džepni mobilni telefon (danas se, praktično, samo takvi i koriste) bio nezamisliv. Glavni tehnološki proboj u ovoj oblasti je uvođenje frekvencijske modulacije (FM) 1935. godine. Prvi funkcionalni mobilni sistem instaliran je za potrebe policije 1928. u Detroitu. Mada je bio jednosmeran, tj. prenos govora je bio moguć samo od centrale ka telefonu (Calling all cars, poznata je fraza iz policijskih filmova iz tog perioda), znatno je podigao efikasnost lokalne policije i ubrzo je počeo da se koristi i u ostalim velikim gradovima po Americi. Edvin Armstrong je 1935. pronašao FM i izazvao pravu revoluciju u radio-industriji, naročito u radio-difuznim sistemima. Posle toga, FM je ubrzo uveden i u mobilne komunikacije. Mobilni radio-sistemi na bazi FM-a su do 1940. potpuno potisnuli prethodnu generaciju s amplitudskom modulacijom (AM). Drugi svetski rat imao je presudan uticaj na razvoj industrijskih potencijala za masovnu proizvodnju FM radio-uređaja. Veličina, cena i pouzdanost uređaja osetno su popravljeni i od 1946. otvorili su vrata komercijalnoj fazi mobilne telefonije. Među osnovnim karakteristikama svakog telekomunikacionog kanala koji koristi radio-prenos su “centralna frekvencija” i “širina kanala” (širina frekvencijskog opsega). Kada na skali svog radio-prijemnika birate željenu stanicu, vi zapravo birate određenu centralnu frekvenciju. Širina kanala je, uprošćeno govoreći, razmak između frekvencija na kojima rade pojedine stanice.

Kao pčelinje saće[uredi]

Reklama - Vikipedija na srpskom jeziku na mobilnom telefonu

Šezdesetih godina širina kanala FM sistema ograničena je na jednom od popularnih frekvencijskih opsega (UHF - Ultra High Frequency) na 25 MHz, i na taj način se došlo do ideje o celularnoj (ćelijskoj) radio-mreži sa dovoljnim brojem kanala u zadatom opsegu. Drugo značajno tehničko dostignuće ovog perioda jeste pronalazak automatskih trunking radio-sistema, u kojima mobilnom radio-primopredajniku nije trajno dodeljen određeni frekvencijski kanal, već se u momentu poziva automatski bira trenutno slobodan kanal iz skupa dozvoljenih. Dalji razvoj mobilne telefonije obeležile su dve revolucionarne ideje: celularna struktura mobilne telefonske mreže i uvođenje digitalnog prenosa.

Celularna, tj. ćelijska struktura mobilnih mreža, podrazumeva deljenje teritorije koju mreža pokriva na izvestan broj manjih delova, tzv. ćelija (eng. cell). Termin “ćelija” nastao je asocijacijom na pčelinje saće čije šestougaone ćelije imaju oblik kakav bi u idealnom teorijskom slučaju trebalo da imaju i ćelije mobilne mreže koje u potpunosti pokrivaju neku teritoriju. U svakoj ćeliji postoji radio-uređaj koji komunicira sa mobilnim telefonima koji se u zadatom trenutku nalaze na teritoriji te ćelije. Taj uređaj se obično naziva bazna stanica (Base Transmitter Station) i ima nekoliko radio-primopredajnika koji istovremeno podržavaju komunikaciju sa desetak do tridesetak mobilnih telefona.

Sve bazne stanice povezane su žičnom ili radio-vezom sa telefonskim centralama mobilne mreže, a one sa telefonskim centralama klasične javne telefonske mreže, a preko njih i sa celim svetom. Ćelijska struktura omoguđava da se isti frekvencijski kanal istovremeno koristi u više ćelija, pod uslovom da su one međusobno dovoljno udaljene (da ne bi dva bliska korisnika na istom frekvencijskom kanalu ometali jedan drugog). U susednim ćelijama obavezno se koriste različiti frekvencijski kanali. Na taj način je omogućeno višestruko iskorišćavanje frekvencijskih kanala, što je od presudnog značaja da broj korisnika koje mreža može da opsluži bude dovoljno veliki da bi mreža bila komercijalno isplativa. Celularnost mobilne mreže olakšava modifikacije mreže i poveđanje kapaciteta mreže u slučaju potrebe (povećanje broja korisnika). Ćelijska struktura nameće i nove tehničke probleme, npr. prelazak mobilnog telefona iz ćelije u ćeliju tokom razgovora mora biti propraćen komandnom procedurom u mreži, koja taj prelazak mora da učini neosetnim za korisnika (tzv. Handover). Prvi celularni sistem ušao je u komercijalnu upotrebu 1983. godine u Čikagu.

Broj je govor[uredi]

Sledeća revolucionarna pojava je uvođenje “digitalnog” prenosa u mobilnu telefoniju, umesto dotadašnjeg “analognog”. Digitalni prenos znači da se govor prvo pretvara u niz brojeva, zatim se ti brojevi radio-signalima prenose između centrale i korisnika, da bi se na kraju ponovo iz brojeva regenerisao govor.

(Razliku između analognog i digitalnog pokušaćemo da objasnimo na primeru: zamislite da promene svoje težine svakodnevno pratite i upisujete u svesku na jedan od dva načina: 1. u obliku linije koja ide naviše kad vam težina raste i naniže kad vam težina opada ili 2. u obliku tabele u koju brojčano unosite promene. Ako tu svesku pošaljete svom lekaru, on će na osnovu dobijene linije ili na osnovu brojeva, steći predstavu o promenama vaše telesne težine. Prenos informacija koji ste na prvi način ostvarili je analogan, a na drugi digitalan.)

Digitalne mreže imaju niz prednosti u odnosu na analogne: otpornost na šum (koji čujete svakodnevno i vi na svom radio-prijemniku, ako izaberete stanicu koja je daleko), otpornost na preslušavanja, mogućnost korekcije greške i mogućnost regeneracije signala (što je od izuzetnog značaja za savlađivanje velikih razdaljina). Takođe, inteligencija digitalne mreže omogućava joj da se prilagođava izmenjenim uslovima rada (putem naprednih postupaka, kao što su: ekvalizacija, kontrola eha, monitorisanje uslova u kanalu itd.); fleksibilnost digitalne mreže često omogućava da se nove funkcije ili korekcije starih unesu jednostavnom izmenom softvera.

Osim toga, jedino se na digitalne sisteme mogu primeniti moderne, efikasne i izuzetno bezbedne metode šifrovanja, što je od neprocenjive važnosti za privatnost komunikacija. Konačno, digitalna mreža je “generička”, ona prenosi binarne simbole - bite (brojeve 0 i 1), bez obzira šta oni predstavljaju. To je preduslov za vezu sa modernom žičnom digitalnom ISDN mrežom (Integrated Service Digital Network), u kojoj se istim prenosnim putevima prenose informacije, bez obzira na njihovu prirodu (govor, slika, podaci...) i ona će, možda, u dogledno vreme zameniti tradicionalnu analognu telefoniju u našim domovima.

Komercijalni CDMA[uredi]

Sa gledišta strateškog opredeljenja u pogledu izgradnje budućih mobilnih mreža, digitalne mreže su u prednosti u odnosu na analogne. Dilema je na koji način iskoristiti raspoloživi frekvencijski opseg na što veći broj potencijalnih korisnika u digitalnoj mreži (tzv. “način multipleksiranja signala”). Mogućnosti su:

  • frekvencijski multipleks (FDMA - Frequency Division Multiple Access),
  • vremenski multipleks – (TDMA- Time Division Multiple Access) i
  • kodni multipleks – (CDMA- Code Division Multiple Access), preuzet iz vojnih sistema sa proširenim spektrom (Spread Spectrum Systems), preciznije iz tehnike sa direktnom sekvencom (Direct Sequence), za poznavaoce vojnih komunikacija.

Komercijalni CDMA sistemi do pre nekoliko godina bili su samo u fazi testiranja, međutim danas, naročito u Severnoj Americi, kompanijama su podeljene dozvole za rad za mobilnu telefoniju koje rade na ovom principu i njihova komercijalna primena je u punom zamahu. Ostali digitalni sistemi za mobilnu telefoniju bazirani su na kombinovanom FDMA-TDMA principu i godinama su u komercijalnoj upotrebi. Tipični predstavnici su američki D-AMPS (Digital Advanced Mobile Phone System) i čuveni evropski GSM sistem (Global System for Mobile Communications), koji već nekoliko godina uspešno funkcioniše i u našoj zemlji.

Bazna stanica mobilne telefone

Evropske mreže koriste frekvenciju od 900 MHz i/ili 1800 MHz. Frekvenciju od 900 MHz podržavaju svi modeli mobilnih telefona, dok obe frekvencije 900MHz i 1800 MHz podržavaju dual-band mobilni telefoni što je naznačeno u njihovoj tehničkoj specifikaciji. Zemlje Amerike koriste frekvencije od 900 MHz ili 1900 MHz i u tom slučaju je neophodno imati tiple-band telefon koji podržava 900MHz/1800 MHz/1900 MHz. Frekvencija 1900 MHz najčešće se koristi u zemljama Severne, Centralne i Južne Amerike.

Godine osnivanja operatora mobilne telefonije u Jugoslaviji:[uredi]

Lesoto, Bahrein, Sejšeli, Brunei, Fidži i Kambodža, samo su neke od egzotičnih država koje su uvele GSM pre Savezne Republike Jugoslavije.

Na tržištu SR Jugoslavije, nudeći usluge analogne telefonske mreže, kao operater prvo se pojavila kompanija „Mobtel“. MOBilne TELekomunikacije “Srbija” BK-PTT osnovali su aprila 1994. godine, BK Trade (kao član BK Grupe) iz Moskve i JP PTT saobraćaja “Srbija” - Holding, a odnos njihovog vlasničkog udela je ugovorno stavljen 51:49. Krajem decembra 1995, prvo je u rad puštena analogna telefonska mreža NMT 900 sa pozivnim brojem 061. Mreža je pokrila 60% stanovništva na otprilike 12% teritorije Republike Srbije, a njen (odmah popunjeni) kapacitet bio je samo 9.500 pretplatnika.

Digitalna telefonska mreža GSM 900 startovala je sa radom 15. oktobra 1996., uz pozivni broj 063. Početni kapacitet bio je 17.000 pretplatnika, i on je popunjen krajem 1997, a sledeće godine proširen na 50% teritorije Srbije i za kapacitet od 60.000 pretplatnika. Planovi kompanije, koji su u skladu sa potpisanim ugovorom sa Eriksonom, su da do kraja 2000. godine mobilnom telefonijom pokrije teritoriju cele Republike Srbije. Sredinom 2004. godine Mobtel je u rad pustio još jedan pozivni kod svoje mreže 062 pod nazivom „Mobi“. U početku su korisnici 062 koda bili isključivo pri-pejd korisnici, da bi se nekoliko meseci kasnije sistem plaćanja proširio i na post-pejd.

U avgustu 1998. godine Srbija je dobila i drugu GSM 900 mrežu, mrežu operatera Telekom Srbije sa pozivnim brojem 064. Novija oprema i prilično velika pokrivenost u startu, te pre-paid i post-paid ugovorni aranžman, mrežu Mobilne Telefonije Srbije učinila je konkurentnom na tržištu.

1999. godine kompanija Simpaid pojavljuje se kao Mobtelov servis-provajder i odgovara na zahteve tržišta sa svojom pre-paid karticom u okviru 063 mreže.

Krajem 2004. godine 063 mrežu koristi preko 1.900.000 post i pre-paid korisnika, dok je Telekom Srbije 064 polovinom 2004. godine promovisao dvomilionitog korisnika (broj stanovnika u Srbiji bez teritorije Kosova i Metohije iznosi oko 7.500.000). Godine 2005. Vlada Srbije je Mobtelu oduzela licencu za obavljanje telekomunikacionih delatnosti zbog neisplaćenih dividendi državi devedesetih godina XX veka. Vlada Srbije postala je većinski vlasnik kompanije (70%), dok je deo kompanije kupio austrijski Mobilkom sa (30% akcija) i kompanija menja ime u Mobi 63. Naredne godine, većinski paket akcija kompanije Mobi 63, Vlada Srbije prodaje norveškoj kompaniji Telenor koja tim potezom postaje prisutna u još jednoj zemlji ovog dela Evrope (pored Mađarske i Crne Gore).

Sredinom 1996. godine, i Crna Gora dobila je prvog GSM 900 operatera. To je kompanija ProMonte, a njena mreža se dobija na pozivni broj 069. Treba naglasiti da se u početku radilo o post-paid servisu, a danas je to operater koji u svojoj ponudi ima i pri-pejd sistem. Danas Promonte pokriva preko 90% teritorije Crne Gore i u vlasništvu je norveškog telekomunikacionog giganta Telenor-a.

Takođe, Telekom Crna Gora pokrenula je svoju MoNet 067 mrežu, i tako upotpunila crnogorski GSM mozaik.

Galerija mobilnih telefona[uredi]

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]