Muslimansko osvajanje Huzestana
| Muslimansko osvajanje Persije | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Muslimansko osvajanje Persije, | |||||||
 Karta Huzestana (krajnje desno) i njegove okoline | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
 Pravedni kalifat |
 Sasanidsko carstvo | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
|
Abu Musa Ašari, El Numan Hurkus ibn Zuhajr el Sadi Sijah el Usvari (povređen kod Šuštara) Sulma ibn el Kajn Harmala ibn Murajta Širuja el Usvari (povređen kod Šuštar) |
Hormuzan Sijah el Usvari Šahrijar Širuja el Usvari | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| teški | Nepoznati, verovatno značajni | ||||||
Muslimansko osvajanje Huzestana odvijalo se od 637/8. do 642. godine, a završilo se zauzimanjem bogate provincije Huzestan od strane Rašidunskog kalifata.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Rani muslimanski upadi i pad Hormizd-Ardašira[uredi | uredi izvor]
Arapi su počeli da napadaju Kuzestan 637/8 - otprilike u isto vreme kada je Hormuzan, plemić visokog statusa, stigao u Hormizd-Ardašir nakon što je pretrpeo nekoliko poraza pred Arapima u Asuristanu. Hormuzan je grad koristio kao bazu da bi izvršio upade u Mešanu protiv Arapa.[1] Mladi sasanidski kralj Jezdigerd III (v. 632-651) podržao ga je u tim napadima i verovao je da je moguće povratiti teritorije koje su Arapi zauzeli.[2] Nakon nekog vremena, Hormuzan se sukobio sa arapskom vojskom zapadno od Hormizd-Ardašira, ali je lako poražen i povukao se nazad u grad, gde je zatražio mir. Arapi su se složili u zamenu za danak, što je Hormuzan prihvatio.[3] Međutim, ubrzo je prestao da plaća danak i podigao je vojsku Kurda (termin koji je tada korišćen za opis iranskih nomada).[3] Omar, koji je bio kalif Rašidunskog kalifata, odgovorio je slanjem vojske pod Hurkus ibn Zuhair el Sadijem, koji je 638. godine pobedio Hormuzana u Hormizd-Ardaširu i primorao grad da plati džizju.[4] U međuvremenu, Hormuzan je pobegao u Ram-Hormizd .. Potom je još jednom zatražio mirovni sporazum i dobio je jedan u zamenu za danak.[4]
Međutim, ponovo je prestao da plaća danak i nastavio svoj otpor, ali je opet poražen u bici. U međuvremenu, gradovi Huzestana polako su osvajani jedan za drugim. Nešto kasnije 641. godine, nakon poraza kod Ram-Hormizda, Hormuzan je pobegao u Šuštar i poražen je u blizini grada, što ga je koštalo života 900 njegovih ljudi, dok je 600 bilo zarobljeno, a kasnije će biti pogubljeni. Ipak, uspeo je da stigne do grada.[5] Arapi su tada opseli grad.
Opsada Šuštra[uredi | uredi izvor]
Srećom za Hormuzana, Šuštar je bio dobro utvrđen zahvaljujući rekama i kanalima koji su ga okruživali na gotovo svim stranama. Jedan od njih bio je poznat kao Ardaširagan, nazvan po prvom sasanidskom kralju Ardaširu I (v. 224-240). Još jedan naziv poznat kao Šamiram, stvoren je po legendarnoj asirskoj kraljici Semiramidi. Poslednji spomenuti bio je poznat pod imenom Darajagan, nazvan po ahemenidskom kralju Dariju I (v. 550–486 p.n.e).[6] Postoji nekoliko verzija kako je grad zauzet; prema El Tabariju, tokom opsade, iranski branilac po imenu Sina (ili Sinah) otišao je kod El Numana i molio ga da mu poštedi život kako bi mu on zauzvrat pomogao tako što bi mu pokazao put u grad. El Numan se složio, a Sina mu je rekao sledeće; "napadnite kroz izlaz vode i tada ćete osvojiti grad."[7]
El Numan je to učinio onako kako mu je bilo rečeno i sa malim delom svoje vojske uputio se u Šuštar. Hormuzan se zatim povukao do citadele i nastavio otpor, ali je na kraju bio primoran da se preda.[8][7] Prema drugoj verziji napisanoj u Huzestanskoj hronici, sličnoj verziji El Tabarija, branilac iz Katara, zajedno s drugom osobom, tražio je od Arapa neke pljačke u zamenu za ulazak u grad. Arapi su se složili i nakon nekog vremena uspeli su da uđu u grad.[6] Prema El Baladuriju, tokom opsade Arapi su bili ojačani grupom profesionalnih iranskih elitnih vojnika pod Sijah el Usvarijem, poznatim kao Asavira.[9]
Razlog njihovog poraza bio je u očuvanju njihovog statusa i bogatstva. Međutim, prema Huzestanskoj hronici, Asaviri su prvo prešli Arapima nakon što su ušli u Šuštar. Za brata Hormuzana, Šahrijara, priča se da je bio deo Asavira.[9] Prema Pouršariatiju,postoji priča o tome da su Asaviri pomogli Arapima u njihovom osvajanju Huzestana, ali je ona možda bila lažna.[10] Hormuzana su, nakon njegove predaje, Arapi odveli i doveli u njihov glavni grad Medinu.
Zauzimanje Gondišapura[uredi | uredi izvor]
Prema većini izvora, Gondišapur je bio poslednji veliki grad u Huzestanu koji su Arapi osvojili. Prema El Tabariju i El Baladuriju, Abu Musa Ašaari je krenuo ka Gundišapuru i 642. godine opkolio grad.[11] Grad nije pružio veliki otpor, zbog slabog mehanizma odbrane; tek nakon nekoliko dana grad se predao i otvorio kapiju. Abu Musa je tada sklopio mir sa gradom u zamenu za danak, što je grad prihvatio. Međutim, neki stanovnici grada odbili su da žive pod vlašću Rašidunskog kalifata i pobegli su u Kalbaniju. Abu Musa je tada otišao u grad i lako ga zauzeo. Nakon toga zauzeo je još nekoliko malih gradova, čime je završio osvajanje Huzestana.[11]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Nakon osvajanja Huzestana, stanovnici pokrajine nisu pružali veliki otpor kao što su to činile druge sasanidske provincije. Najveća pobuna koja se dogodila u provinciji bila je pobuna Piruza 643/4. godine, koja je ugušena iste godine u Bajrudu. To se dogodilo zbog mešovitog stanovništva provincije, gde su "ljudi navikli na različite kulture i različite religije" (Džalalipour).[12]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Morony 2005, str. 193.
- ^ Zarrinkub 1975, str. 14.
- ^ a b Jalalipour 2014, str. 6.
- ^ a b Jalalipour 2014, str. 7.
- ^ Jalalipour 2014, str. 9.
- ^ a b Jalalipour 2014, str. 10.
- ^ a b Jalalipour 2014, str. 8.
- ^ Zarrinkub 1975, str. 15.
- ^ a b Jalalipour 2014, str. 12–13.
- ^ Pourshariati 2008, str. 240.
- ^ a b Jalalipour 2014, str. 11–12.
- ^ Jalalipour 2014, str. 17.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- Shahbazi, A. Shapur. (2004). „HORMOZĀN”. Encyclopaedia Iranica, Vol. I, Fasc. 5. str. 460—461.
- Pourshariati, Parvaneh (2008). Decline and Fall of the Sasanian Empire: The Sasanian-Parthian Confederacy and the Arab Conquest of Iran. London and New York: I.B. Tauris. ISBN 978-1-84511-645-3.
- Zarrinkub, Abd al-Husain (1975). „The Arab conquest of Iran and its aftermath”. The Cambridge History of Iran, Volume 4: From the Arab Invasion to the Saljuqs. Cambridge: Cambridge University Press. str. 1—57. ISBN 978-0-521-20093-6.
- Morony, Michael G. (2005) [1984]. Iraq After The Muslim Conquest. Gorgias Press LLC. ISBN 978-1-59333-315-7.[mrtva veza]
- Jalalipour, Saeid (2014). The Arab Conquest of Persia: The Khūzistān Province before and after the Muslims Triumph (PDF). Sasanika.[mrtva veza]
- Rawlinson, George (2004). The Seven Great Monarchies of the Ancient Eastern World, Vol 7. (of 7): The Sassanian the History, Geography and Antiquities of Chaldaea, Assyria, Babylon, Media, Persia, Parthia and Sassanian or New Persian Empire. Library of Alexandria. ISBN 1-4655-0672-1.
- Madelung, Wilferd (1998). The Succession to Muhammad: A Study of the Early Caliphate. London and New York: Cambridge University Press. ISBN 0-521-64696-0.
- Muir, Sir William (2004). The Caliphate: Its Rise, Decline, and Fall from Original Sources. London and New York: Kessinger Publishing. ISBN 1-4179-4889-2.
- Zakeri, Mohsen (1995). Sasanid Soldiers in Early Muslim Society: The Origins of 'Ayyārān and Futuwwa. Otto Harrassowitz Verlag. str. 1—391. ISBN 3447036524.