Ožeov efekat

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Dva pogleda na Ožeov proces. (a) ilustruje sekvencijalno korake uključene u Ožeov deekscitaciju. Upadni elektron (ili foton) stvara rupu u jezgru na nivou 1s. Elektron sa nivoa 2s popunjava 1s rupu i energija prelaza se prenosi na 2p elektron koji se emituje. Konačno atomsko stanje tako ima dve rupe, jednu u 2s orbitali, a drugu u 2p orbitali. (b) ilustruje isti proces koristeći rendgensku notaciju, KL1L2,3.

Ožeov efekat (Ožeov elektron) je emisija sekundarnog elektrona iz atomskog omotača[1] prouzrokovana emisijom elektrona (stimulisanom spoljašnjim agensom) iz stanja sa velikom vezivnom energijom.[2] Ovaj sekundarni elektron, koji izleće iz slabije vezanog stanja, naziva se Ožeov elektron. Na njegovo mesto uglavnom dolazi susjedni elektron sa većom vezivnom energijom, koji taj višak energije emituje kao foton - u praksi je poznat kao karakteristični foton (jer ima poznatu energiju).[3] Na taj način je moguće dobiti i rendgenske zrake ili gama zračenje..

Efekat i sekundarni elektron ime su dobili po francuskom fizičaru Pjeru Ožeu (franc. Pierre Victor Auger) koji je pojavu opisao.

Efekat[uredi | uredi izvor]

Efekat je prvi put otkrila Liza Majtner 1922. godine; Pjer Viktor Ože je nezavisno otkrio efekat ubrzo nakon toga i pridaju mu se zasluge za otkriće od strane većine naučne zajednice.[4][5]

Pri izbacivanju, kinetička energija Ožeovog elektrona odgovara razlici između energije početnog elektronskog prelaza[6] u prazninu i energije jonizacije[7] za elektronski omotač iz kojeg je Ožeov elektron izbačen. Ovi nivoi energije zavise od vrste atoma i hemijske sredine u kojoj se atom nalazio.

Ožeova elektronska spektroskopija uključuje emisiju Ožeovih elektrona bombardovanjem uzorka bilo rendgenskim zracima ili energetskim elektronima i meri intenzitet Ožeovih elektrona koji nastaju kao funkcija energije Ožeovih elektrona. Dobijeni spektri se mogu koristiti za određivanje identiteta emitujućih atoma i nekih informacija o njihovom okruženju.

Ožeova rekombinacija je slična Ožeovom efektu ali se javlja u poluprovodnicima. Elektron i elektronska rupa (par elektron-rupa) mogu rekombinovati dajući svoju energiju elektronu u provodnom pojasu, povećavajući njegovu energiju. Obrnuti efekat je poznat kao udarna jonizacija.

Ožeov efekat može uticati na biološke molekule kao što je DNK. Nakon jonizacije K-ljuske komponentnih atoma DNK, Ožerovi elektroni se izbacuju što dovodi do oštećenja njegove šećerno-fosfatne kičme.[8]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Ovaj proces emisije elektrona teorijski je predvideo Roseland 1923.[9] a prva je otkrila Liza Majtner (nem. Lise Meitner) 1920. godine i objavila 1922/3.[10][11] Kasnije je proces otkrio i Ože, objavio 1925. godine i dao mu svoje ime.[12]

Francuski fizičar Pjer Viktor Ože ga je nezavisno otkrio 1923. godine[13] nakon analize eksperimenta Vilsonove maglene komore i postao je centralni deo njegovog doktorskog rada.[14] Rendgenski zraci visoke energije su primenjeni da bi se jonizovale čestice gasa i posmatrali fotoelektrični elektroni. Posmatranje elektronskih tragova koji su bili nezavisni od frekvencije upadnog fotona sugerisali su mehanizam za jonizaciju elektrona koji je bio uzrokovan unutrašnjom konverzijom energije iz tranzicije bez zračenja. Dalja istraživanja i teorijski rad koristeći elementarnu kvantnu mehaniku i proračune brzine prelaza/verovatnoće prelaza, pokazali su da se radi o bezradijacionom efektu, pre nego efektu unutrašnje konverzije.[15]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Rassolov, Vitaly A; Pople, John A; Redfern, Paul C; Curtiss, Larry A (2001-12-28). „The definition of core electrons”. Chemical Physics Letters. 350 (5–6): 573—576. Bibcode:2001CPL...350..573R. doi:10.1016/S0009-2614(01)01345-8. 
  2. ^ IUPAC. „Auger effect”. Kompendijum hemijske terminologije (Internet izdanje).
  3. ^ IUPAC. „Auger electron”. Kompendijum hemijske terminologije (Internet izdanje).
  4. ^ Grant, John T.; David Briggs (2003). Surface Analysis by Auger and X-ray Photoelectron Spectroscopy. Chichester: IM Publications. ISBN 1-901019-04-7. 
  5. ^ Matsakis, Demetrios; Coster, Anthea; Laster, Brenda; Sime, Ruth (2019-09-01). „A renaming proposal: "The Auger–Meitner effect"”. Physics Today. 72 (9): 10—11. Bibcode:2019PhT....72i..10M. ISSN 0031-9228. S2CID 202939712. doi:10.1063/PT.3.4281. 
  6. ^ Deléglise, S. „Observing the quantum jumps of light” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 7. 11. 2010. g. Pristupljeno 17. 9. 2010. 
  7. ^ Cotton, F. Albert; Wilkinson, Geoffrey (1988). Advanced Inorganic Chemistry (5th izd.). John Wiley. str. 1381. ISBN 0-471-84997-9. 
  8. ^ Akinari Yokoya & Takashi Ito (2017) Photon-induced Auger effect in biological systems: a review,International Journal of Radiation Biology, 93:8, 743–756, . doi:10.1080/09553002.2017.1312670.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  9. ^ S. Rosseland, Zeitschrift für Physik 14, 173 (1923).}-
  10. ^ L. Meitner (1922). „Über die Entstehung der β-Strahl-Spektren radioaktiver Substanzen”. Z. Phys. 9 (1): 131—144. Bibcode:1922ZPhy....9..131M. S2CID 121637546. doi:10.1007/BF01326962. 
  11. ^ L. Meitner, Zeitschrift für Physik 17, 54 (1923).
  12. ^ -{P. Auger, Journal de Physique Radium 6, 205 (1925).
  13. ^ P. Auger: Sur les rayons β secondaires produits dans un gaz par des rayons X, C.R.A.S. 177 (1923) 169–171.
  14. ^ Duparc, Olivier Hardouin (2009). „Pierre Auger – Lise Meitner: Comparative contributions to the Auger effect”. International Journal of Materials Research. 100 (9): 1162—1166. S2CID 229164774. doi:10.3139/146.110163. 
  15. ^ „The Auger Effect and Other Radiationless Transitions”. Cambridge University Press. Pristupljeno 2015-12-11. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ožeov efekat na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ожеов_ефекат&oldid=27551782”