Pasoš

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Pasoš Republike Srbije
Stranica sa ličnim podacima nosioca pasoša

Pasoš je putna isprava koju izdaje država njenim državljanima da radi prelaska državne granice, putovanja i boravka u inostranstvu, kao i povratak u matičnu državu.[1] Pasoš dokazuje njegovom nosilac identitet u inostranstvu i da je državljanstva države izdavanja pasoša[2]. Pasoš sadrži sledeće informacije o nosiocu: ime i prezime, pol, datum i mesto rođenja, sliku i potpis, kao i druge informacije (koje zavise od države do države). Reč pasoš dolazi od stare mađarske reči paszus , koja je pak izveden od nemačke reči Pass.

Nosilac pasoša je dužan da nestanak dokumenta bez odlaganja prijavi nadležnom organu za izdavanje putnih isprava i viza, a u inostranstvu, najbližem diplomatskom ili konzularnom predstavništvu države, koje je u obavezi da nosiocu pasoša pruži konzularnu pomoć i zaštitu. Postoji više vrsta putnih isprava: pasoš, zajednički pasoš, diplomatski pasoš, službeni pasoš i putni list. U Srbiji postoje pasoš, diplomatski pasoš, službeni pasoš i putni list. Neke zemlje izdaju i poseban pasoš za maloletna lica, koji se karakteriše kao dečji pasoš. Državljanima Republike Srbije nije potreban pasoš za ulazak u Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Makedoniju već je dovoljna samo važeća lična karta, dok za putovanje u zemlje Evropske unije potreban je pasoš. Nosiocima srpskog pasoša nisu potrebne vize za putovanje u Rusku Federaciju, Tursku i u Evropsku uniju. Takođe, srpski pasoš je jedan od 7 država kojima ne treba viza za putovanje u države Evropske unije, Kinu i Rusku federaciju.

Svaka država ima propise za izdavanje pasoša, kao i njihov rok trajanja. Većina država izdaje na 10 godina, mada postoje izuzeci. U Srbiji se osobama mlađim od 3 godine života izdaje na 3 godine, starijim od 3 godine, a mlađim od 14 na 5 godina, dok starijim od 14 godina na 10 godina. Neke države (kao što su Finska, Južna Koreja i Tajvan) izdaju pasoš na kraći period ukoliko nosilac pasoša nije obavio obaveznu vojnu obuku. Većina država zabranjuje posedovanje više pasoša iste vrste u isto vreme. Putni list je vrsta pasoša koja se izdaje u slučaju da nosiocu bude pasoš ukraden ili izgubljen. Njegov rok važenja je 30 ili 60 dana.

Mnoge zemlje izdaju (ili planiraju izdavanje) biometrijske pasoše koji sadrže ugrađeni mikročip, što ih čini mašinski čitljivim i teškim za falsifikovanje.[3] Prema podacima od januara 2019, bilo je više od 150 jurisdikcija koje izdaju e-pasoše.[4] Ranije izdati nebiometrijski pasoši za mašinsko čitanje obično ostaju važeći do datuma isteka. Vlasnik pasoša obično ima pravo da uđe u državu koja je izdala pasoš, iako neki ljudi koji imaju pravo na pasoš ne moraju biti punopravni državljani sa pravom boravka (npr. američki državljani ili britanski državljani). Pasoš sam po sebi ne stvara nikakva prava u zemlji koja se posećuje niti na bilo koji način obavezuje državu koja ga je izdala, poput pružanja konzularne pomoći. Neki pasoši svedoče o donosiocu koji ima status diplomate ili drugog zvaničnika, te mu stoga sleduju veća prava i privilegije, poput imuniteta od hapšenja ili krivičnog gonjenja.[3]

Mnoge zemlje obično dozvoljavaju ulazak nosiocima pasoša drugih zemalja, mada je ponekad potrebno i dobijanje vize, što nije automatsko pravo. Mogu biti primenjeni mnogi drugi dodatni uslovi, kao što je verovatnoća da osoba neće postati teret za javne resurse iz finansijskih ili drugih razloga, da nosilac nije osuđivan za krivična dela.[5] Ako država ne priznaje drugu državu ili je u sporu sa njom, ona može zabraniti upotrebu pasoša koje je izdala za putovanje u tu drugu državu, ili može ograničiti ulazak nosiocima pasoša te druge zemlje, a ponekad i drugima koji su na primer, posetili tu drugu zemlju. Neki pojedinci podležu sankcijama kojima im se uskraćuje ulazak u određene zemlje.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Arapski papirus sa izlaznom dozvolom, od 24. januara 722. godine nove ere, koji ukazuje na regulisanje aktivnosti putovanja. Iz Hermopolis Magna, Egipat
Prvi japanski pasoš, izdat 1866
Kineski pasoš iz dinastije Ćing, 24. godine vladavine Guangsju, 1898
Osmanski pasoš (pasavant) izdat ruskom subjektu dana 24. jula 1900

Jedna od najranijih poznatih referenci na dokument koja je služio u ulozi sličnoj pasošu nalazi se u hebrejskoj Bibliji,[6] koja datira otprilike od 450. godine pre nove ere. Tu se navodi da je Nemija, podanik koji je služio persijskog kralja Artakserksa I, zatražio dozvolu da otputuje u Judeju; kralj je odobrio dopuštenje i dao mu pismo za „guvernere s one strane reke“ tražeći siguran prolaz za njega dok je putovao kroz njihovu zemlju.

Artašastra (oko 3. veka pre nove ere) pominje propusnice izdate po stopi od jedne maše po prolazu za ulazak i izlazak iz zemlje. Poglavlje 34 Druge knjige Artašastre bavi se dužnostima Mudradjakse (doslovno: nadzornika pečata) koji mora da izda overene propusnice pre nego što osoba može da uće ili izaći iz sela.[7]

Pasoši su bili važan deo kineske birokratije još u Zapadnom Hanu (202. p. n. e.-220. godine), ako ne i u dinastiji Ćin. Za njihove izdavanje zahtevani su detalji kao što su starost, visina i telesne karakteristike.[8] Ovi pasoši (džuan) određivali su mogućnost osobe da se kreće po carskim okruzima i kroz kontrolne tačke. Čak su i deci bili potrebni pasoši, mada su deci od godinu dana ili manje koja su bila pod nadzorom svoje majke verovatno bila izuzeta.[8]

U srednjovekovnom Islamskom kalifatu, oblik pasoša bio je bara'a, potvrda za plaćene poreze. Samo ljudi koji su platili zekat (za muslimane) ili džiziju (za dimine) mogli su putovati u različite regije kalifata; stoga je bara'a priznanica bila „osnovni pasoš”.[9]

Etimološki izvori pokazuju da je izraz „pasoš” korišten za srednjovekovne dokumente koji su bili potrebni da bi se prošlo kroz kapije (ili „porte”) gradskog zida ili da bi se prošlo kroz teritoriju.[10][11] U srednjovekovnoj Evropi takve dokumente stranim putnicima izdavale su lokalne vlasti (za razliku od lokalnih građana, kao što je to savremena praksa) i uglavnom su sadržavale spisak varoši i gradova kroz koje je imaocu dozvoljeno da uđe ili prođe. U celini, dokumenti nisu bili potrebni za putovanje do morske luke, koje su se smatrale slobodnim zonama, ali su bili potrebni dokumenti za putovanje u unutrašnjost iz morskih luka.[12]

Kralj Henri V Lankastera je zaslužan za ono što neki smatraju prvim pasošem u savremenom smislu, kao sredstvo koje pomaže njegovim podanicima da dokažu ko su u stranim zemljama. Najranije spominjanje ovih dokumenata nalazi se u Parlamentarnom aktu iz 1414. godine.[13][14] Godine 1540, davanje putnih isprava u Engleskoj postalo je uloga Državnog veća Engleske, i otprilike u to vreme se počelo sa korišćenjem izraz „pasoš”. Godine 1794, izdavanje britanskih pasoša postao je posao departmana državnog sekretara.[13] Carska skupština u Augzburgu iz 1548. zahtevala je od javnosti da poseduje carske dokumente za putovanje, uz rizik stalnog izgnanstva.[15]

Brzo širenje železničke infrastrukture i bogatstva u Evropi počev od sredine devetnaestog veka dovelo je do velikog povećanja obima međunarodnih putovanja i posledičnog jedinstvenog širenja pasoškog sistema tokom približno trideset godina pre Prvog svetskog rata. Brzina vozova, kao i broj putnika koji su prelazili više granica, otežali su sprovođenje zakona o pasošima. Opšta reakcija bila je ublažavanje pasoških zahteva.[16] Kasnije u devetnaestom veku, i sve do Prvog svetskog rata, pasoši nisu bili potrebni za putovanja unutar Evrope, a prelazak granice bio je relativno jednostavan postupak. Shodno tome, relativno mali broj ljudi imao je pasoše.

Godine 1920. Liga naroda je održala konferenciju o pasošima, Parisku konferenciju o pasošima i carinskim formalnostima.[17] Smernice za pasoše i opšti dizajn brošura ishod su ove konferencije,[18] a zatim su konferencije 1926. i 1927. godine.[19]

Iako su Ujedinjene nacije održale konferenciju 1963. godine o putnim ispravama, iz nje nisu proizašle smernice za pasoš. Do standardizacije pasoša došlo je 1980. godine, pod pokroviteljstvom Međunarodne organizacije civilnog vazduhoplovstva (engl. International Civil Aviation Organization]] (ICAO)). ICAO standardi uključuju standarde za mašinski čitljive pasoše.[20] Takvi pasoši imaju sekciju u kojoj su neki od podataka koji su inače napisani u tekstualnoj formi napisani kao nizovi alfanumeričkih znakova, štampani na način pogodan za optičko prepoznavanje znakova. Ovo omogućava graničnim kontrolorima i drugom osoblju angažovanom na aktivnostima sprovođenja zakona da brže obrađuju pasoše, bez potrebe za ručnim unosom podataka u računar. ICAO je objavio dokument Doc 9303 Mašinski čitljive putne isprave, koji je tehnički standard za mašinski čitljive pasoše.[21] Noviji standard se bavi biometrijskim pasošima. Oni sadrže biometrijske podatke za potvrdu identiteta putnika. Kritične informacije pasoša su uskladištene na malom RFID računarskom čipu, slično informacijama pohranjenim na pametnim karticama. Poput dela pametnih kartica, dizajn knjižice pasoša zahteva ugrađeni beskontaktni čip koji može da čuva podatke digitalnog potpisa kako bi se obezbedio integritet pasoša i biometrijskih podataka.

Službeni pasoš[uredi | uredi izvor]

Službeni pasoš („Passeport de service”) se, prema Zakonu o putnim ispravama Republike Srbije izdaje službenicima konzularnih ili diplomatskih predstavništava Republike Srbije, koji nisu obuhvaćeni članom 10. ovog zakona koji uređuje pun obuhvat diplomatskih imuniteta i privilegija, pre svega državnim službenicima, državnim službenicima na položajima i rukovodećim radnicima sa posebnim ovlašćenjima u drugim državnim organima, kada putuju u inostranstvo službenim poslom koji zahteva posedovanje službenog pasoša, u skladu sa propisom iz člana 9.ovog zakona.[22] Nosioci službenog pasoša, po pravilu, poseduju sve imunitete i privilegije definisane Bečkom konvencijom o konzulranim odnosima iz 1963. godine. Ovo uključuje imunitet od građanske i upravne jurisdikcije, i sve poreske i druge finansijske, carinske i imigracione olakšice u svrhu nezavisnog i samostalnog vršenja svojih obaveza van jurisdikcije države primaoca, a u unteresu države pošiljaoca. Za razliku od diplomatskog imuniteta koji je apsolutan (u krivično-pravnom i prekršajnom pogledu), kao i neprekidan i kontinuiran, odnosno važi i kada lice nije na dužnosti, službeni imunitet važi samo i isključivo u vezi sa vršenjem posla (a ne na primer na izletu, odmoru ili za vreme praznika ili privatnih putovanja). Nosilac službenog pasoša, pored toga, poseduje manje privilegija ili povlastica u poređenju sa licem u posedu diplomatskog pasoša.

Službeni pasoš izdaje Ministarstvo inostranih poslova, saglasno odredbama ili propisom Vlade i uskladu sa međunarodnim pravom. Službeni i diplomatski pasoš važe samo kada je na njih utisnuta službena odnosno diplomatska viza.

Službeni pasoš može se izdati i članu uže porodice službenog lica kome je izdat takav pasoš, koji s njim živi u zajedničkom domaćinstvu i s njim putuje u inostranstvo ili boravi u inostranstvu. Članom uže porodice u ovom smislu smatra se bračni drug ili dete, ili lice koje je zakonom izjednačeno sa detetom.[23]

Galerija slika[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Definition of PASSPORT”. www.merriam-webster.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-07-14. 
  2. ^ „Zakon o putnim ispravama”. 
  3. ^ a b Cane, P; Conaghan, J (2008). The New Oxford Companion to Law. London: Oxford University Press. ISBN 9780199290543. 
  4. ^ The electronic passport in 2018 and beyond
  5. ^ „ilink – USCIS”. uscis.gov. Arhivirano iz originala 08. 03. 2016. g. Pristupljeno 29. 08. 2021. 
  6. ^ Nehemiah 2:7–9
  7. ^ Boesche, Roger (2003). The First Great Political Realist: Kautilya and His Arthashastra (na jeziku: engleski). Lexington Books. str. 62 A superintendent must issue sealed passes before one could enter or leave the countryside(A.2.34.2,181) a practice that might constitute the first passbooks and passports in world history. ISBN 9780739106075. 
  8. ^ a b China's early empires : a re-appraisal. Nylan, Michael., Loewe, Michael. Cambridge: Cambridge University Press. 2010. str. 297, 317—318. ISBN 9780521852975. OCLC 428776512. 
  9. ^ Frank, Daniel (1995). The Jews of Medieval Islam: Community, Society, and Identity. Brill Publishers. str. 6. ISBN 90-04-10404-6. 
  10. ^ George William Lemon (1783). English etymology; or, A derivative dictionary of the English language. str. 397.  said that passport may signify either a permission to pass through a portus or gate, but noted that an earlier work had contained information that a traveling warrant, a permission or license to pass through the whole dominions of any prince, was originally called a pass par teut.
  11. ^ James Donald (1867). Chamber's etymological dictionary of the English language. W. and R. Chambers. str. 366. „passport, pass'pōrt, n. orig. permission to pass out of port or through the gates; a written warrant granting permission to travel.” 
  12. ^ Lopez, Robert Sebationo; W. Raymond, Irving (2001). Medieval Trade in the Mediterranean World: Illustrative Documents. Columbia University Press. str. 36—39. 
  13. ^ a b A brief history of the passport - The Guardian
  14. ^ Casciani, Dominic (2008-09-25). „Analysis: The first ID cards”. BBC. Pristupljeno 2008-09-27. 
  15. ^ John Torpey, Le contrôle des passeports et la liberté de circulation. Le cas de l'Allemagne au XIXe siècle, Genèses, 1998, n° 1, pp. 53–76
  16. ^ „History of Passports”. Government of Canada. Pristupljeno 7. 4. 2018. 
  17. ^ „League of Nations Photo Archive – Timeline – 1920”. Indiana University. Arhivirano iz originala 02. 04. 2020. g. Pristupljeno 13. 7. 2013. 
  18. ^ „League of Nations 'International' or 'Standard' passport design”. IU. Arhivirano iz originala 2011-07-19. g. Pristupljeno 2010-06-27. 
  19. ^ „International Conferences – League of Nations Archives”. Center for the Study of Global Change. 2002. Pristupljeno 2009-08-05. 
  20. ^ „Welcome to the ICAO Machine Readable Travel Documents Programme”. ICAO. Pristupljeno 2012-09-06. 
  21. ^ Machine Readable Travel Documents, Doc 9303 (Sixth izd.). ICAO. 2006. Pristupljeno 2013-08-09. 
  22. ^ Vidi Zakon o putnim ispravama, posebno čl.11. [1]
  23. ^ Vidi Pravilnik o postupku izdavanja diplomatskih i službenih pasoša[2]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Pasoš na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пасош&oldid=27549099”