Европска унија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg

„Eu“ преусмерава овде. За остале употребе погледајте Eu (вишезначна одредница).

Европска унија
Застава ЕУ
(Застава Европске уније)
крилатица: In varietate concordia (латински)
"Уједињени у разноликости/различиости"
Смјештај ЕУ
Државе чланице Аустрија, Белгија, Бугарска, Грчка, Данска, Естонија, Ирска, Италија, Кипар, Летонија, Литванија, Луксембург, Мађарска, Малта, Немачка, Пољска, Португалија, Румунија, Словачка, Словенија, Уједињено Краљевство, Финска, Француска, Холандија, Хрватска, Чешка, Шведска и Шпанија.
Службени језик 24 службена језика
Европски савет Председник: Херман ван Ромпуј
Земља председавајућа Италија
Савет ЕУ Главни секретаријат: Брисел
Европска комисија Седиште: Брисел
Председник: Клод Јункер
Европски парламент Седиште: Стразбур, Брисел, Луксембург
Председник: Мартин Шулц
Европска централна банка Франкфурт на Мајни
Површина 4.381.324 км² (1. јули 2013.)
Становништво 508.077.900 (процена 2012.)
Густина насељености 116,3 стан./км²
Валута Евро (€ EUR)
Друге:

Британска фунта (GBP GB£)
Бугарски лев (BGN lv)
Чешка круна (CZK Kč)
Данска круна (DKK kr)
Хрватска куна (HRK kn)
Мађарска форинта (HUF Ft)
Летонски лат (LVL Ls)
Литвански литас (LTL Lt)
Пољски злот (PLN zł)
Румунски леј (RON lei)
Шведска круна (SEK kr)

Временска зона UTC 0 до +2,
(UTC -4 до +4 укључивши и прекоморским територијама)
Химна Европска химна
Дан Европе 9. маја
Интернет домен .еu

Европска унија (скраћено: ЕУ) је међувладина и наднационална унија (заједница) двадесет осам европских држава. Унија своје корене води од Европске економске заједнице основане Римским уговором 1957. од стране шест европских држава. Од тада се Европска заједница проширила придруживањем нових држава-чланица и стекла већу моћ. Ова заједница је оформљена под садашњим именом Уговором о Европској унији (више познатим под именом Мастрихтски уговор) 1992. године. Многи аспекти ЕУ су постојали и пре потписивања овог уговора, преко разних организација оформљених 50-их година двадесетог века. Лисабонским споразумом потписаним децембра 2007. предвиђена је измена садашњих споразума како би се кориговале политичке и правне структуре Европске уније. Процес ратификације Лисабонског споразума завршен је у новембру 2009. године.

Европска унија ствара јединствено тржиште путем система закона који се примењује у свим државама чланица, што гарантује слободан проток људи, роба, услуга и капитала.[1] Она задржава заједничку трговинску политику, пољопривредну политику и политика у области рибарства и регионалног развоја.[2] Европска унија је 2002. увела заједничку валуту евро, коју је до сада усвојило 18 држава чланица.

Политичке активности Европске уније се испољавају у многим сферама, од политике здравства и економске политике до иностраних послова и одбране. Контрола пасоша на граничним прелазима држава-чланица је укинута Шенгенским споразумом.[3] У зависности од развијености сваке земље понаособ, организација Европске уније се разликује у различитим областима.

ЕУ је дефинисана као:

Са скоро 500 милиона становника Европска унија има 31% удела у светском номиналном бруто домаћем производу (15,8 билиона америчких долара) у 2007.[4]Унија представља своје чланице у Светској трговинској организацији и посматрач је на самитима Групе 8 и Уједињених нација. 21 чланица Европске уније је и чланица НАТО пакта. Важне институције Европске уније су Европска комисија, Европски парламент, Савет Европске уније, Европски савет, Европски суд правде и Европска централна банка. Грађани Европске уније своје представнике у Европском парламенту бирају сваких 5 година.

Статус[уреди]

Европска унија је најмоћнија регионална организација која тренутно у свету постоји. Као што се из претходног може видети, у неким областима где су државе чланице свој суверинитет препустиле Европској унији, може се рећи да је Европска унија федерација или конфедерација. Унија нема право да премести додатна овлашћења других чланица на себе без допуштења одређене чланице. Исто тако, одређени број чланица руководи самостално својим политикама од националног интереса, као што су инострани послови, одбрана, валута.

Захваљујући оваквом устројству, Европска унија се не може дефинисати ни као интернационална организација ни као конфедерација или федерација. Могло би се рећи да је sui generis целина.

Тренутни и будући статус Европске уније је предмет велике политичке пажње унутар неких чланица ЕУ.

Правна основа[уреди]

Правна основа Европске уније су уговори између њених чланица. Они су доношени током година. Први такав уговор је Уговор из Париза (1951) којим је оформљена Европска заједница за угаљ и челик између шест европских земаља. Овај уговор је истекао пре доношења доцнијих уговора. Са друге стране, Римски уговор (1957) и даље траје, после њега је донесен Мастрихтски уговор (1992), који је Европску унију конституисао под тим именом. Највише амандмана на Римски уговор се тицало приступа 10 нових чланица 1. маја 2004.

Чланице ЕУ су се недавно договориле око текста Европског Устава који ће, ако се ратификује од стране чланица, постати први званични устав ЕУ замењујући све дотадашње уговоре.

Ако Устав не прође приликом ратификације свих чланица, онда би можда било неопходно поново отворити преговоре у вези његовог доношења. Већина политичара и државних званичника се слажу око тога да је садашњи пред-устав неодговарајућ за тренутних 25 држава чланица (као и за будуће). Старији политичари (нарочито у Француској) имају став да ако устав не ратификује неколико чланица треба „наставити без њих“.

Видети такође:

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Европске уније
Церемонија потписивања Уговора у Риму (1957)

Покушаји да се уједине диспаратне нације Европе претходе националној држави. Они су се дешавали константно кроз историју континента још од пропасти Римског царства. Франачко царство Карла Великог, Свето Римско царство и Државна заједница Пољске и Литваније су ујединили велика пространства. Много касније, током 19. века - царинске уније под Наполеоном и освајања нацистичке Немачке '40. година двадесетог века су имала само тренутно постојање.

С обзиром на изворне језичке и културне различитости у Европи, ови покушаји обично су подразумевали војно потчињавање невољних и непослушних нација, што би потом довело до нестабилности и коначног неуспеха. Један од првих предлога за мирно уједињење кроз сарадњу и једнакост чланства дао је зачетник пацифизма Виктор Иго (1851). Након катастрофа Првог, а затим и Другог светског рата, покретачка снага за оснивање Европске уније (односно онога из чега ће се она потом развити) значајно је порасла, вођена жељом да се Европа обнови и спречи могућност да се такви ужаси рата икада понове. Европска заједница за угаљ и челик (оформљена 1951, а коју су чиниле: Западна Немачка, Француска, Италија и земље Бенелукса) је била иницијална каписла за даље уједињење Европе.

Прва царинска унија, која се изворно звала Европска економска заједница, основана је Римским уговором 1957, а имплементирана 1. јануара 1958. Касније се променила у Европску заједницу, која је сада „први стуб“ Европске уније. ЕУ се развила од трговачког система до економског и политичког партнерства.

Институције[уреди]

Европска унија има неколико институција:


Постоји неколико финансијских тела:

Постоји још много тела задужена за спровођење објективне политике и правде. То су тзв. Агенције Европске уније.

Поред тога, постоје и саветодавна тела, међу којима су:

Европски савет[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Европски савет
Херман ван Ромпуј, председник Европског савета

Политичко вођство Европске уније је Европски савет, који се обично састаје четири пута годишње. Њега чини један представник по држави — или шеф државе или шеф владе - уз председника Европског савета као и председника Европске комисије. Представницима држава чланица помажу њени министри иностраних послова. Европски савет користи своју водећу улогу да реши спорове између држава чланица и иституција Европске уније и да се реше политичке кризе и неслагања због контроверзних питања и политика. Европски савет се не треба поистовећивати са Саветом Европе, међународном организацијом независном од Европске уније.

19. новембра 2009. Херман ван Ромпуј је изабран за првог председника Европског савета, док је Кетрин Ештон изабрана за високог представника уније за спољну и безбедносну политику. Обоје су ступили на дужност 1. децембра 2009.

Савет Европске уније[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Савет Европске уније

Савет Европске уније (понекад се назива Савет министара) чини другу половину законодавства Европске уније. Чине је министри из сваке државе чланице и састаје се у другачијем саставу у зависности од проблема којим се бави. И поред различитог састава, оно се сматра једним телом.[5] Поред законодавне улоге, Савет Европске уније има и извршне функције по питању зајаедничке спољне и безбедносне политике.

Европска комисија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Европска комисија
Жозе Мануел Барозо, председник Европске комисије

Европска комисија је извршно тело и одговорна је за законске иницијативе и свакодневно управљање Европско унијом. Тренутно је чине 27 европских комесара за различита поља деловања, по један из сваке државе. Председника и чланове европске комисије предлаже Европски савет. Именовање председника и чланова комисије мора да одобри Европски парламент.[6]

Европски парламент[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Европски парламент

Европски парламент представља једну половину законодавста Европске уније. 736 (ускоро ће бити 750) европских посланика директно бирају држављани ЕУ сваких пет година. Иако се посланици бирају по државном кључу, они се организују по политичким групама, а не по држављанству. Свака држава чланица има одређени број посланика, а они се у неким случајевима бирају по националним изборним јединицама. Парламент и Савет Европске уније заједно усвајају законе у скоро свим областима под редовном законодавној процедури. Ово се такође односи и на буџет Европске уније. Коначно, Европска комисија одговара Европском парламенту, потребна јој је његово одобрење за именовање и мора да подноси извештаје Парламенту. Председник Европског парламента представља Парламент. Председника и потпредседника Парламента бирају посланици сваке две и по године.[7]

Седишта институција Европске уније[уреди]


Државе чланице и проширења[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Чланице Европске уније, Проширење Европске уније, Државе које се граниче са Европском унијом и Копенхагенски критеријум

Од 1. јула 2013. ЕУ има 28 земаља чланица. Укупна површина тих 28 земаља је 4,382,269 km². Да је јединствена земља, била би седма по реду држава у свету по површини. Број грађана ЕУ (под условима Мастрихтског споразума) у 28 земаља је отприлике 500 милиона (јануар 2007). Била би дакле трећа по реду после Кине и Индије, да се ради о правој држави.

У периоду од 1952/1958. шест оснивачких земаља ЕУ биле су: Белгија, Западна Немачка, Италија, Луксембург, Француска и Холандија. Деветнаест будућих земаља су јој се придружиле у „таласима проширења“ који су дати у следећој табели:

Година Државе
1973. Данска, Република Ирска и Уједињено Краљевство
1981. Грчка
1986. Португалија и Шпанија
1995. Аустрија, Финска и Шведска
2004. Естонија, Кипар, Летонија, Литванија, Мађарска, Малта, Пољска, Словачка, Словенија и Чешка
2007. Бугарска, Румунија
2013. Хрватска

Напомене:

  • Гренланд, који је саставни део Данске је на референдуму (1979) напустио све европске институције 1985. године.
  • 1990. године територија и становништво Европске заједнице су увећани када се Источна Немачка ујединила са Западном Немачком.

Кандидати за чланство, остале земље[уреди]

Званичне земље кандидати за чланство су Исланд, Македонија, Турска, Црна Гора и Србија за које се не зна када ће тачно постати чланице уније. Турска је држава око које се воде разне полемике унутар ЕУ о томе да ли би требала да буде примљена у чланство. Земље које су званично регистроване као потенцијални кандидати су Албанија и Босна и Херцеговина.

Многе државе, као што су Норвешка, Швајцарска и Лихтенштајн, не желе да уђу у ЕУ, али с њом имају специјалне споразуме.

Тренутна питања[уреди]

Главна питања са којима се Европска унија у овом тренутку бави је њено проширење на југ и исток, односи са Сједињеним Америчким Државама, ревизија правила Пакта за стабилност и ратификација Устава Европске уније од стране држава чланица.

Статус прекоокеанских територија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Специјалне територије Европске уније

Неке територије имају званичне односе са чланицама ЕУ захваљујући колонијалној прошлости, културним везама или географском положају. Ту се пре свега мисли на прекоморске територије Француске, Шпаније, Холандије и Велике Британије.

Економски положај[уреди]

Године 2005, ЕУ је имала највећу економију на свету са, БДП од 9.486•10¹² евра (или 12.427•10¹² USD са курсом од 1,31$ за 1 евро 11. јануара, 2005.

Животни стандард[уреди]

Следи табела са подацима о БДП по глави становника у свакој држави ЕУ понаособ. Подаци су из 2004.

БДП (ППП), 2004
БДП (ППП) по становнику, 2004
Државе чланице БДП (PPP)
millions of
међ. долара
БДП (PPP)
по становнику
међ. долара
БДП (nominal)
по становнику
међ. долара
Flag of Europe Европска унија 12,954,042 28,477 29,763
Застава Луксембурга Луксембург 33,436 72,945 76,224
Застава Републике Ирске Република Ирска 179,516 42,859 49,533
Застава Данске Данска 195,788 36,079 48,530
Застава Аустрије Аустрија 286,767 35,002 37,378
Застава Финске Финска 171,848 32,822 36,928
Застава Белгије Белгија 338,452 32,500 35,843
Холандија Холандија 524,035 32,062 38,323
Уједињено Краљевство Уједињено Краљевство 1,911,943 31,628 36,875
Застава Немачке Немачка 2,605,373 31,572 33,356
Застава Шведске Шведска 283,802 31,235 39,562
Застава Француске Француска 1,900,467 30,322 33,387
Застава Италије Италија 1,726,869 29,727 30,144
Застава Шпаније Шпанија 1,145,078 27,542 27,815
Застава Грчке Грчка 261,018 23,519 20,545
Застава Словеније Словенија 46,384 23,250 17,535
Застава Кипра Кипар 18,563 22,334 20,500
Застава Малте Малта 8,103 20,365 13,847
Застава Португалије Португалија 210,049 19,949 17,224
Застава Чешке Републике Чешка 198,931 19,478 12,587
Застава Мађарске Мађарска 179,606 18,492 11,375
Застава Естоније Естонија 23,927 17,802 10,342
Застава Словачке Словачка 93,288 17,239 9,471
Застава Литваније Литванија 52,705 15,443 8,310
Застава Пољске Пољска 526,253 13,797 8,410
Застава Летоније Летонија 31,841 13,784 8,401
Застава Бугарске Бугарска 76,696 10,003 3,686
Застава Румуније Румунија 204,412 9,446 5,254
Застава Хрватске Хрватска 57,983 17,885 8,710
Кандидати за чланство:
Застава Турске Турска 609,987 8,385 5,692
Застава Републике Македоније Република Македонија 16,700 8,080 2,564
Застава Србије Србија 47,770 7,234 3,215
Застава Црне Горе Црна Гора 2.412 3.800 1.784
Застава Исланда Исланд 11,820 36.620
Потенцијални чланице:
Застава Босне и Херцеговине Босна и Херцеговина 25,505 6,456 2,561
Застава Албаније Албанија 18,329 5,107 2,441

*Извор података ММФ

PPP је скраћеница за Purchasing-Power-Parity, треба превести БДП ЕУ је мањи од БДП Сједињених Америчких Држава који износи USD 38,031 по глави становника (2004).

Литература (са енглеске Википедије)[уреди]

  • Europe Recast: A History of European Union by Desmond Dinan (Palgrave Macmillan, 2004) ISBN 0-333-98734-9
  • The Great Deception: The Secret History of the European Union by Christopher Booker, Richard North (Continuum International Publishing Group - Academi, 2003) ISBN 0-8264-7105-6
  • Understanding the European Union 2nd ed by John McCormick (Palgrave Macmillan, 2002) ISBN 0-333-94867-X
  • The Institutions of the European Union edited by John Peterson, Michael Shackleton (Oxford University Press, 2002) ISBN 0-19-870052-0
  • The Government and Politics of the European Union by Neill Nugent (Palgrave Macmillan, 2002) ISBN 0-333-98461-7
  • The European Union: A Very Short Introduction by John Pinder (Oxford, 2001) ISBN
  • This Blessed Plot: Britain and Europe from Churchill to Blair by Hugo Young (Macmillan, 1998) ISBN 0-333-57992-5

Извори[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :