Prava škola čiste zemlje

Prava škola čiste zemlje (jap. 浄土真宗, Džodo-šinšu, u prevodu Prava suština učenja o čistoj zemlji), poznatija pod sinonimom Iko-sekta (jap. 一向宗, Ikkō-shū) je budistička sekta nastala u Japanu sredinom 13. veka izdvajanjem iz Škole čiste zemlje.^[1]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Osnivač sekte bio je monah Šinran (1173-1262), koji je propovedao da nema ideološke razlike između sveštenika i vernika. Vernici ili učenici (monto) ove sekte smatrali su da su svi ljudi duhovno jednaki, i da je najprostiji seljak jednako blizak spasenju kao i najučeniji sveštenik. Jedina dužnost vernika bila je iskrena vera i često ponavljanje jedne jedine molitve poznate kao Nambutsu (jap. 南無阿弥陀仏, Namu Amida Butsu, u prevodu Priklanjam se Budi Beskonačnom).^[1] Od početka zasnovana na populističkim idejama i privlačna za siromašne i potlačene, ova sekta lako je uhvatila koren među potlačenim japanskim seljacima u provincijama, ali je takođe izazvala neprijateljstvo tradicionalnih budističkih sveštenika i hramova u gradovima, koji su u njoj videli napad na svoja prava i posede. ^[2]

Iko-iki[uredi | uredi izvor]

Međutim, dok se konzervativnija i umerenija Škola čiste zemlje ograničavala na duhovnu ravnopravnost i spasenje svih ljudi odlaskom u rajsku Čistu zemlju na zapadu posle smrti, Prava škola čiste zemlje otišla je korak dalje, tražeći i društvenu ravnopravnost i jednakost svih ljudi pred zakonom, iz čega je proizilazilo pravo vernika da se svim sredstvima brane od nepravde. Sekta je doživela vrhunac u periodu građanskih ratova tokom ere Sengoku (1467-1600), kada su se njeni najvatreniji pripadnici iz redova seljaka naoružali i udružili u zajednice poznate kao Iko-iki (jap. 一向一揆,) u prevodu Savez Istomišljenika ili Ustanak Posvećenih, kako bi se oduprli nasilju zaraćenih velikaša koji su pustošili njihova sela. Propovednik Renjo (1415-1499), koji je posle Oninskog rata (1467-1477) proteran iz Kjota od strane monaha sa planine Hiei (koji su pripadali tradicionalnoj sekti Tendaj) i našao utočište među vernicima u provinciji Kaga, podigao je 1488. ustanak vernika protiv vladavine samuraja i posle krvavih borbi zauzeo čitavu provinciju. Po prvi put u japanskoj istoriji jedna provincija bila je u rukama seljaka i sitnih zemljoposednika: krajem 15. veka ovaj ustaničko-verski pokret (poznat kao Iko-Iki) raširio se iz provincije Kaga i učvrstio se u više provincija, boreći se za nezavisnost protiv lokalnih velikaša. Glavna uporišta pokreta bila su Nagašima u provinciji Ize i hram Honganđi u Osaki, sa nizom slobodnih sela i varošica u provincijama koja su bila pod zaštitom lokalnih hramova i branjena vojskom naoružanih vernika. Ustaničko-verski savezi u provincijama bili su jedan od najopasnijih protivnika Ode Nobunage u njegovim ratovima za ujedinjenje Japana: Nobunagin rat protiv Iko-Ikija trajao je punih 10 godina (1570 - 1580).^[2]

Reference[uredi | uredi izvor]

^ ^a ^b Chaplin, Danny (2018). Sengoku Jidai. Nobunaga, Hideyoshi, and Ieyasu : three unifiers of Japan. United States. str. 36. ISBN 978-1-9834-5020-4. OCLC 1111714915.
^ ^a ^b Turnbull, Stephen R. (2003). Japanese warrior monks AD 949-1603. Wayne Reynolds. Oxford: Osprey. str. 15—27. ISBN 1-84176-573-2. OCLC 51779452.

[:0-1] Chaplin, Danny (2018). Sengoku Jidai. Nobunaga, Hideyoshi, and Ieyasu : three unifiers of Japan. United States. str. 36. ISBN 978-1-9834-5020-4. OCLC 1111714915.

[:1-2] Turnbull, Stephen R. (2003). Japanese warrior monks AD 949-1603. Wayne Reynolds. Oxford: Osprey. str. 15—27. ISBN 1-84176-573-2. OCLC 51779452.

[1]

[2]