Primenjena grafika u anatomskim atlasima 16. i 17. veka
 | Ovaj članak je nedovršen. |
Primenjena grafika u anatomskim atlasima 16. i 17. veka našla je po prvi put u ovom istorijskom razdoblju svoje mesto u formalnom, medijskom i funkcionalnom smislu, kao izvanredni likovni izraz, za trodimenzionalnu predstavu čovekove anatomije u anatomskim atlasima. Time su umetnici primenom grafičke tehnike, u saradnji sa naučnicima, pronalazili načine da informacije pretoče u prepoznatljive i pristupačne modele, kojima su dali i kognitivnu strukturu. Time su omogućili studentima i lekarima, nove (savremenije) didaktike metode, u izučavanju anatomije ljudskog tela, koje su se zadržale do današnjih dana.[1]
Preduslovi[uredi | uredi izvor]
Prvi grafički radovi u istoriji javili su se u Kini u 6. veku. Upotrebljena tehnika bila je tehnika drvoreza uz pomoć kojeg su se štampali religiozni amuleti. Prva sačuvana knjiga koja se štampala u drvorezu je iz 868. godine. U 13. veku su se drvene matrice upotrebljavali za štampanje na platnu. Postepeno primena tehnika drvoreza zatim i ksilografije (ili drvopisa) postala je neodgovarajuća, pa su umetnicima istraživali nove mogućnosti i materijale uz pomoć koji bi mogli tačnije da prenesu svoje radove. Odatle potiče pronalazak grafičke tehnike štampe s početka 15. veka iz dubine sa čeličnim ili bakarnim pločama koje su odgovarale ovim zahtevima.
Međutim istorijski gledana grafika se do neslućenih razmera razvila u formalnom, medijskom i funkcionalnom smislu tek u 16. veku, kada je štampa dobila svoj neviđeni obim u formi, funkciji i medijima u 16. veku. Zahvaljujući tome primenjena grafika je tragajući za naovi sasržajima izražavanja pronašla izvanredni izraz u trodimenzionalnim predstavama čovekove anatomije u anatomskim atlasima. Tako su počev od sredine 16. veka u saradnji sa naučnicima, likovni umetnici — grafičari sve više pronalazili načine da medicinske informacije o ljudskom telu pretoče u prepoznatljive i pristupačne modele, i da im pri tome daju kognitivnu strukturu.
U toj vizuelizaciji saznanja, stvaranjem dinamičnih interaktivnih obrazaca kojim se moglo manipulisati po potrebi, umetnici su takođe donosili nova i revolucionarna, ali još uvek nedovoljno poznata, rešenja dizajna knjiga.[2]
Tako je u 16. veku, kada se naglo razvijala i usavršavala, grafika počela sve više da pružila nove mogućnosti naučnim disciplinama i obrazovanju u okviru ljih, jer se mnoga naučna saznanja mogla štampati na papiru ili čvršćim podlogama (mešavine tekstila i mlevene kosti) i nositi sa sobom, lepiti u albume ili na čvrstu podlogu (drvo, metal) kao dekoracija, ili služiti u naučne i praktične svrhe (papirni kompasi, astrolabi, sunčani satovi, anatomski atlasi), ali i konzumirati u vidu hostija sa predstavama svetitelja (radi ozdravljenja).
Fizička svojstva pojedinih štampanih oblika (papirni naučni instrumenti) učinila su grafike podesnim sredstvima za empirijska istraživanja i dokumentovanje anatomskih saznanja o ljudskom telu i svetu koji ga okružuju, i time pokrenula stvaranje dinamičnih obrazaca za sticanje daljih saznanja u medicini. Primenjena grafika je postepeno i sve više uticala na unošenje interaktivnost u sam proces prikazivanja sve većeg broja novih saznanja i predstava o čovekovoj anatomiji, u kojima su radeći istovremeno naučnici i umetnici svojom kreativnošću i umećem stvorili nove forme prezentacije procesa i rezultata naučnih istraživanja: interaktivne predstave koje su se preklapale kako bi otkrile i najfinije anatomske detalje ljudskog tela.
Težnja za tačnost u anatomskim prikazima[uredi | uredi izvor]
Srednji vek se u anatomiji, kao i u celokupnoj medicini zasnivao na sholastičkoj medicini sa težnjama za jasnom podelom na pet glavnih anatomskih sistema ljudskog tela.
- koštani sistem,
- nervni sistem,
- arterijski sistem,
- mišićni sistem,
- venski sistem.
Iako su srednjovekovnom periodu postojale određene predstave i pomagala za učenje anatomije ljudskog tela, njih su karakterisale kanonizovanost, jednostavnost i shematičnost udružena sa čvrstim stavom zasnovanim uglavnom na Galenovim spisima, koji su zahvaljujući sholastičkom sistemu edukacije predstavljali apsolutni autoritet.
U sukobu sa sholastikom, počev od druge polovine 16. veka nastale su nove težnje koje su svoj maksimum dostigle tokom Renesanse — da predstave čovekove anatomije (uz podršku nove grafičke tehnologije) postanu realističniji prikazi tela, organa i organskih sistema pravilno i funkcionalno međusobno povezanih.
Taku nastale montažne slike koje se preklapaju i beleže istinsko stanje stvari. Da bi se telo videlo u njegovoj celovitosti, trebalo je da bude podeljeno na sastavne delove, a figuru je trebalo lišiti tradicionalne obavezne metaforičnosti, te objaviti gotovo nemoguću apsolutnu stvarnost čovekovog fizičkog tela, napraviti „montažu“.
Začetnicima primene grafika u anatomskim atlasima[uredi | uredi izvor]
Začetnicima primene grafika u anatomskim atlasima u ovom razdoblju smatraju se Andreas Vezalijus, posebno u svom delu De humani corporis fabrica (1543) a kasnije i Johan Remelin, u svom delu Catoptri Microcosmici (1609). Oni su među prvima u navedenim delima primenili strategije otvaranja tela i pogleda ispod površine kože iskazane u renesansnoj umetničkoj teoriji i praksi, kao i u naučnim istraživanjima.
Umetničkom radu velikana medicinske anatomije, koji su prvi primenili primenjenu grafiku u anatomskim atlasima, prethodila su ne samo njihova umetnička interesovanja, već pre svega nova naučna saznanja do kojih su oni dolazili nakon sopstvenih medicinskih istraživanjima, i nakon kojih su odbacili drevne modele shematizovanih dvodimenzionalnih prikaza i uveli kompleksne volumetrijske predstave.
Primenom višeslojne anatomske predstave, umetnici tog istorijskog razdoblja su uspeli da specifična preklapanjem sastavnih delova ljudskog tela, u svojim likovnim predstavama omogućavala uvid u anatomske strukture ljudskog tela. Pri tome su ovi ilustratori u proces izučavanja anatomije uveli i nove didaktičke metode.
16. vek — vek anatomije[uredi | uredi izvor]
Kako se u navodi u istoriji medicine 16. vek se smatra „vekom anatomije.[3] kao grane medicine koja se razvila od srednjovekovne tipologije zasnovane na prisustvu telesnih tečnosti u organizmu do moderne patologije. Uporedo sa transformacijom anatomije menjao se i vizuelni jezik koji je omogućio razvoj štampe, koja je sa druge strane zahtevala neophodno učešće u izradi štampanih radova i likovnih umetnika. Iz te interakcije, štampara, naučnika i umetnika, ne samo da je rastao značaj vizuelne predstave u prihvanju i prenošenju znanja, već i spona između medija, umetnosti i nauke.
Međutim pre nego što su umetnici dobili ulogu ilustratora anatomskih atlasa, pod rukovodstvom lekara-anatoma, oni su bili vođeni težnjom za uverljivošću, koja je svoj potpuni izraz našla u renesansnoj umetničkoj teoriji Leona Batiste Albertija i opusu umetnika poput Antonija Polajuola, Leonarda da Vinčija, ili Mikelanđela, čije su predstave anatomskih detalja služile čisto umetničkim potrebama, a koje su bile preciznije i ubedljivije od onih koje su kreirali njima savremeni lekari u medicinske svrhe.[3][4][5]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Angelina Milosavljević, Živa tela: primenjena grafika u anatomskim atlasima Andree Vezalijusa iz 1543. i Johana Remelina iz 1609. godine, Originalan naučni rad, Univerzitet Singidunum, Fakultet za medije i komunikacije Beograd. Pristupljeno 22.3.2019.
- ^ Angelina Milosavljević, Živa tela: primenjena grafika u anatomskim atlasima Andree Vezalijusa iz 1543. i Johana Remelina iz 1609. godine, Originalan naučni rad, Univerzitet Singidunum, Fakultet za medije i komunikacije Beograd str.15..
- ^ a b Laurenza, D. 2012 Art and Anatomy in Renaissance Italy : Images from a Scientific Revolution, New York: The Metropolitan Museum of Art. r.5
- ^ Smith, P. H. 2004 The Body of the Artisan. Art and Experience in the Scientific Revolution, Chicago: University of Chicago Press.
- ^ Hyatt Mayor, A. 1984 Artists and Anatomists, New York: Metropolotan Museum of Art