Леонардо да Винчи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Леонардо да Винчи

Аутопортрет Леонарда да Винчија
Аутопортрет Леонарда да Винчија

Информације
Датум рођења 15. април 1452.
Место рођења Винчи (Италија)
Датум смрти 2. мај 1519.
Место смрти Амбоаз (Француска)
Дела

Леонардо ди сер Пјеро да Винчи познат као Леонардо да Винчи (итал. Leonardo da Vinci -Leonardo di ser Piero da Vinci; Винчи, 15. април 1452Амбоаз, 2. мај 1519) је био италијански ренесансни архитекта, проналазач, инжењер, вајар и сликар. Био је описан као идеал „ренесансног човека“ и као универзални геније. Познат је по својим ремек-делима, као што су „Тајна вечера“ и Мона Лиза, а његови изуми се данас користе у модерној технологији, иако нису примењивани у његово доба. Помогао је развоју анатомије, астрономије и грађевинарства.

Његове слике се данас сматрају врхунским делима овог „универзалног генија“, како су га често називали. Био је фасциниран мистеријом људског лица и могућношћу читања „покрета душе“ кроз покрете и изразе лица. Леонардов портрет жене фирентинског званичника тога времена „Мона Лиза“ надалеко је познат по загонетном изразу лица портретисане даме. Портрет „Мона Лиза“ је први психолошки портрет насликан у историји те се зато даје толики значај овом делу.

Живот[уреди]

Његов живот је први пут описан у биографији Ђорђа Вазариа „Vite“ („Животи“)

Леонардо Да Винчи је рођен у доба ренесансе, 15. априла 1452. у једној сеоској кући, 3 km удаљеној од Винчија.

Леонардо да Винчи се родио у селу Анкијано, близу града Винчи у Италији и био је ванбрачно дете. Његов отац био је млади бележник Пјетро да Винчи, а мати Катарина, која је била вероватно сеоска девојчица јер нема доказа да је била роб из Средњег истока коју је поседовао Пјетро. Једини поуздани податак о њој јесте да се звала Катарина и да се недуго након Леонардовог рођења удала за неког Пјера дел Вака да Винчија, званог Кавгаџија. Леонарда је крстио парох Пијеро ди Бартоломео. Мали Леонардо живео је без мајке, барем до венчања сер Пјетра са фирентинком Албијером ди Ђовани Амадори која га је неговала с мајчинском љубављу у породичној кући у Анкијану. Она умире 1464. године, а већ око 1469., након смрти свог деде Антонија, и Леонардо се сели у Фиренцу.

Леонардо да Винчи- Модулатор

Леонардо је ишао у школу у Винчију. Учитељи младог Леонарда су били затечени његовим питањима и размишљањима. У школи је учио да чита, пише и рачуна. Такође је учио геометрију и латински. Касније је усавршавао знање латинског, јер је сматрао да није довољно научио у школи. Након пресељења у Фиренцу, почиње да ради као помоћник у једној радионици.

Како се родио пре заведене конвенције о именима, Леонардо се звао именом које је значило „Леонардо син господара из Винче. Леонардо је сам потписивао своје радове као „Леонардо“ или „Ја Леонардо“ („Io Leonardo“). Многи аутори његове радове наводе као радове Леонарда, а не као радове Да Винчија. Име свога оца, наравно, није употребљавао због свога нелегитимног порекла.

Леонардо је растао са својим оцем у Фиренци. Цео свој живот је био вегетаријанац. Око 1466. године је постао шегрт сликара Андреа дел Верокија а касније је постао независан сликар у Фиренци.

Леонардо учи занат у уметничкој радионици Верокија 1466. Андреа дел Верокио је био водећи фирентински вајар, златар и сликар. Верокио је одушевљен цртежима младог Леонарда и прима га у своју радионицу, где Да Винчи почиње да ради са многим познатим уметницима - Ботичелијем, Перуђинијем, ди Кредијем. У јуну 1472. Леонардо је постао члан сликарског еснафа, чиме је завршио шегртовање. У књизи уписаних у еснаф да Винчи је уписан под именом Лионардо.

Прво познато Леонардово дело је цртеж долине Арна у мастилу- урађен 5. августа 1473. На њему се види Леонардова даровитост, јер је ралистично насликао пејзаж, што нико пре њега није урадио.

1476. Леонардо и Верокио по наруџбини су насликали слику Христовог крштења. Леонардо је насликао предњег анђела и пејзаж. Разлика између ова два уметника види се у изради анђела.

1476. године је био анонимно оптужен за хомосексуални однос са 17-годишњим познаником Јакопом Салтарелијем који се бавио проституцијом, а који му је био модел. Скупа са неколицином младих мушкараца је био оптужен за хомосексуалност. Услед недостатка доказа, био је проглашен за невиног. У следећим годинама је био под присмотром „Ноћних стражара“ — у ренесансно доба се тако звала морална полиција. Тврдња да је Леонардо да Винчи био хомосексуалац се јавно прихвата. Најдужи однос је имао са лепим делинквентом Ђаном Ђакомом Капроти да Ореном којега су звали „млади ђаво“ и који је у његову службу ступио када је имао 10 година, као његов асистент. Он је овог младића помагао и после смрти му је оставио својим тестаментом половину својих винограда.

Око 1482. године до 1499. године је радио за Лудовика Сфорцу, војводу у граду Милану где је основао и властити атеље са ученицима. Ту је употребљено 70 тона бронзе- у покушају војводе за одбрану од Француза и Шарла VIII која је претходно била намењена за његову велику скулптуру у граду Милану 1495. године. Милано се предао без рата и 1498. Сфорца је свргнут. Леонардо је остао у Милану све до времена када је видео како француски стрелци луковима тренирају на његовом моделу скулптуре „Gran Cavallo“ у половичној величини и отишао је, најпре у Мантову па затим у Венецију. У Фиренцу се вратио априла 1500. године.

У Фиренци је ступио у службу Чезара Борџије, сина папе Александра VI, којега су звали „Војвода Валентино“ као војни архитекта и градитељ. 1506. године се вратио у Милано који је тада био у рукама Максимилијана Сфорце, од како су истерани Французи. 1507. године се сусрео са лепим 15-годишњим аристократом, грофом Франческом Мелцијем који је постао његов ученик, животни друг и наследник.

Од 1513. – 1516. живео је у Риму где су у то време деловали сликари Рафаело Санти и Микеланђело. Иако са њима није одржавао контакте, сматра се да је извршио одлучујући утицај на пресељење скулптуре Давида – Микеланђеловог ремек-дела. Због тога Микеланђело није био одушевљен. 1515. године је Милано опет окупиран и Леонарду је поверено прављење декорације за мировне преговоре у Болоњи између француског краља Франсоа I и папе Лава X, када је први пут морао да се сусретне са краљем. 1516. године је ступио у службу краља Франсоа I и употребљавао је замак одмах поред краљеве резиденције, добијао је велика примања и постао краљев пријатељ.

Умро је у Француској у граду Амбоаз у замку Кло-Лисе и у складу са његовом последњом жељом, његов ковчег је пратило 60 просјака; сахрањен је у капели замка Амбоаз.

Леонардо да Винчи је имао много пријатеља.

Сликар[уреди]

„Сликарство је поезија, која је видљива и не да се чути а поезија је сликарство које се слуша и невидљиво је“

Леонардо је познат захваљујући својим сликама и мајсторском сликом као што је Тајна вечера која је насликана 1498. године и „Мона Лиза“ (која је позната и као „La Gioconda“ на италијанском или „La Joconde“ на француском језику) која се налази у Лувру у Паризу и насликана је 1503. – 1506. –тих година иако се воде полемике да ли је ову слику направио сам или заједно са неким од својих ученика. До данашњих дана је сачувано његових седамдесет слика, али ни једна његова скулптура.

Леонардо је често планирао велике слике са великим бројем пројеката, нацрта и скица, али нису биле завршене.

Године 1481. био му је поверен задатак да направи слику „Поклоњење мудраца“ (Фиренца, галерија Уфици)за самостан Св. Доната из Скопета, али је слику остала недовршена, а Леонардо одлази у Милано.

У Фиренци му је било поверено да направи велику и опсежну слику „Битка код Ангијарија“, док је његов ривал Микеланђело требало да направи слику на супротној страни зида. После разраде у небројеним скицама, он је напустио сликање из техничких разлога.

Користио је нови композицијски приступ - централна фигура се налази напред и све је подређено њој, док су остале фигуре и предмети у позадини, груписани тако да још више истичу централну фигуру. Његове стилске иновације су још уочљивије у Тајној вечери, где је једну устаљену тему приказао на сасвим другачији начин. Уместо да 12 апостола представи као индивидуалне фигуре, он их групише у групе које окружују Христа као централну фигуру. Сасвим позади, кроз прозор је приказан пејзаж. Да Винчи апостоле и Христа приказује у моменту кад Христ објављује Јудину издају, и на готово реалистички начин приказује различите емоције апостола, запрепашћених овом вешћу.

Мона Лиза (1503—1505. /1506.)

Мона Лиза, Леонардово најпознатије дело, једнако је познато по иновацијама које користи у сликарској техници, као и по мистериозном осмеху субјекта који Леонардо приказује. Ово дело је кохезија две технике које је он установио - сфумата и кјароскура.

Да Винчи је утицао на скоро све касније уметнике високе ренесансе, а пре свега на Рафаела. У потпуности је изменио миланску школу, а утицао је и на школе у Парми, Фиренци и другим ренесансним центрима.

Иако је Леонардо створио релативно мали број слика (од којих је велики број недовршен), он је ипак један од најутицајнијих и најиновативнијих уметника Ренесансе. У његовом раном периоду, сликарски правац који је следио није се много разликовао од стила његових учитеља, да би сазревајући, Да Винчи вешто одбацио ригидан начин третирања фигура и објеката, и практично их оживео, користећи сфумато, своју надалеко популарну технику.

Списак слика[уреди]

Примедба: Подаци о годинама настанка слика у разним изворима се у већини случајева знатно разликују.

Научни рад[уреди]

Око 1483. године Леонардо се сели у Милано да би радио као цивилни и војни инжењер за Лудовика Сфорцу (познатог и као Лудовико Моро -Ludovico il Moro/Лудовико Црни), а посао сликара и скулптора му постаје споредно занимање. Леонардо је радио и као дизајнер и директор дворских фестивала. Ту започиње своје прве систематске научне студије базиране на практичним искуствима из анатомије, ботанике, математике, физике и механике. 1499. године Леонардо се поново враћа у Фиренцу. Наредне године ступа у службу француског краља, оставши у њој до 1506. године, након чега се враћа у Фиренцу до 1507. Из Фиренце наставља пут за Милано где ће живети наредних пет година. Од 1516. године па до своје смрти живео је у Француској са својим учеником и наследником Франческом Мелцијем (14911568.)

Леонардо је најславнији интелектуалац ренесансног периода захваљујући мноштву његових интересовања: од војне архитектуре, преко анатомије, геометрије, астрономије, грађевинарства, хидраулике, физике до опште технике.

Иако су га за његова живота патрони ангажовали за најразличитије послове - од планирања утврђења, замкова и канала, до креирања балских одора - он је до данашњег дана остао познат као један од најважнијих сликара у историји човечанства.

Да Винчи је целога живота цртао, правио је скице и нацрте, мастилом или оловком. Сачувано је 4 000 његових цртежа, често малих димензија. Леонардо је писао у збијеним линијама, написаним као одраз у огледалу, здесна на лево. Уз њих су цртежи биљака и шеме зупчаника и точкова. Читаве странице посвећене су оружју, копљима, буздованима, мачевима егзотичног облика. Ту су, затим, скице за прављење утврђења и схеме артиљеријског оружја, цртежи летећих машина, тенкова, опреме за роњење и других фантастичних ствари, вековима пре него што су направљене.

Чак је дизајнирао и робота, који је могао седети, махати рукама и померати главу док би отварао и затварао анатомски верну вилицу. “ Могу да правим топове, мало оружје, корисно и веома лепих облика, различито од оног које се користи.“ писао је уметник.

Да Винчи је цртао и различите животиње: псе, мачке, медведе, коње, па чак и змаја. Без знања детаља о анатомији, осим оних које је могао да види голим оком, нацртао је „Дрво жила“ на коме је приказао положај срца, плућа и главних артерија у људском телу.

Вајар[уреди]

Много година је провео у стварању монументалних планова за израду велике скулптуре коњаника од бронзе („Gran Cavallo“) која је требало да стоји у граду Милану, али рат са Француском није дозволио да се овај пројекат реализује. На основу приватне иницијативе је у Њујорку играђена скулптура по овим плановима и 1999. године је поклоњана граду Милану. Хунтов музеј у граду Лимерик у Ирској наводно поседује копију малог коња у бронзи која је рад Леонардовог шегрта на основу мајсторовог пројекта.

Осим овога, он је сам остварио и многе друге радове у вајарству од којих су најпознатији они најстарији радови.

Архитекта[уреди]

Много Леонардових записа се односило на грађење и планирање градње катедрала. Његове студије су почињале испитивањем разних грађевинских алата и помоћних средстава за градњу. Надаље, он је наставио у области која до тада није била испитивана- у носивости стубова и подупирача, као и сводова и лукова.

Архитектонска студија

Експерти су сагласни да је већина његових архитектонских студија била теоријски рад. Његови радови су означени као „како пројектовати конструкцију за декорацију фасаде“ или „како декорисати раван направљену за прославе“. Са друге стране, неки нацрти су интересантни у својој амбицији да представе огромне грађевине, кружна степеништа, улице са многоструким саобраћајем за пешаке и комерцијалним саобраћајем. Ни један од ових планова није остварен.

Као свој архитектонски рад, Леонардо је презентовао модел „идеалног града“ за Лудовика Сфорцу. То је захтевало потпуно преуређење града Милана што се, наравно, никада није остварило. Само мали број Леонардових радова у архитектури је угледало светлост дана. Вероватно је сарађивао и са другим архитектама као и Брамантеом 1492. године код преграђивања трга Виђевано и код неких профаних објеката. Знамо да је предложио пројекат централне куле Миланске катедрале и 10. маја 1490. године иако је одбијен, био је предложен да ради нови који никада није завршио.

Године 1502. он је направио цртеж висећег моста са дужином од 720 стопа у једном сегменту (240 m) као део грађевинског пројекта за султана Бајазита II из Константинопоља. Мост је требало да буде изграђен на ушћу Босфора, познатог као Златни рог. Никада није изграђен, али је његова верзија обновљена 2001. године када је на основу његовог пројекта постављен мањи мост у Норвешкој.

На заласку свог живота је радио на пројектима двора краљеве мајке у Роморантину у Француској, али нажалост, ни овај пројекат се није реализовао.

Наука и конструкција машина[уреди]

Уверљиве и упечатљиве су његове студије које су убележене у дневнике који садрже 6.000 страница примедаба и цртежа у којима се налазе прелази између науке и уметности. Био је леворук и целог живота је употребљавао огледалско писање јер се овако лакше писало помоћу пера левом руком.

Целога живота трудио се да састави велику енциклопедију која би садржала све са детаљним цртежима. Од времена како је напустио своје студије латинског и математике, Леонарда су тадашњи научници у већини игнорисали као научника.

Леонардо никада није објавио и ни на који други начин није ширио садржаје својих дневника. Његови записи су до 19. века остали загонетни и неразумљиви и нису имали утицаја на развој науке. У јануару 2005. године су научници открили тајне лабораторије које је он употребљавао за студије летећих машина и које су биле у срцу Фиренце, у запечаћеним манастирским просторијама поред Базилике најсветије Девице.[1]

Астрономија[уреди]

У астрономији Леонардо је веровао да Сунце и Месец круже око Земље, као и да је Месец покривен водом и као такав одбија светлост. Открио је утицаје месеца на плиму и осеку.

Анатомија[уреди]

Леонардо је учествовао у сецирању и то је омогућило израду многих анатомских цртежа и планирао је велике радове људске и упоредне анатомије. Дошао је на идеју како сецирати око и тај се начин употребљавао до 19. века. 1490. године је створио „Канон пропорција“ по идеалним пропорцијама мушког тела који је пописао у свом раду римски архитекта Маркус Витрувијус Полио и ова студија је названа „Homo Vitruvius“ („Витрувијански човек“), који је један од најпознатијих његових радова.

Његова проучавања анатомије водила су ка пројекту првог робота у писаној историји. Пројекат се зове и „Леонардов робот“; био је вероватно нацртан 1495. године, али је објављен тек педесетих година 20. века и није познато да ли је неко покушао да га конструише.

Летеће машине[уреди]

Леонардо је био фасциниран летењем и створио је неколико машина, од којих и нацрт за хеликоптер који би био покретан са 4 човека и који не би могао да полети али и неке машине које би вероватно могле полетети. Осим тога што је саставио нацрте који имитирају птичија крила, предлагао је и нацрте са крилима слепог миша. У својим белешкама[2] се осврће и на идеје о падобрану које је разрађивао само теоретски. Као погон за своје машине је употребљавао људску силу иако је знао да то може да се разматра и функционише само као теорија.

Пронашао је анемометар на одређивање смера ветра и био је то јако значајан проналазак који је побољшавао безбедност летова, радио је и на инструменту који мери брзину ветра као и инструменту који је требало да одрећује водоравност летова.

Ратне машине[уреди]

Његови дневници садрже и неколико проналазака војних машина као на пример аутоматима опремљени тенк који се покреће снагом људи или коња[3]или касетну бомбу и то упркос томе што је рат сматрао за најгору људску особитост и делатност. Конструисао је нешто као топ који је подешавао угао свога дејства, био покретан и био употребљив у рату. Његове идеје дале су основ данашњем оружју као што су револвери и аутомати. Створио је радове и пројекте који, иако нису били пропраћени математичким рачуницама, казују да је Леонардо познавао законитости и значај аеродинамике.

Други проналасци[уреди]

Даљи проналасци се односе на подморницу, на озубљену машину које се може сматрати првим калкулатором и аутомобил који би био покретан помоћу опруга. Планирао је индустријско загревање воде помоћу сунчане енергије и параболичких огледала. Пронашао је скафандер који је разрадио у својим студијама иако се састојао само од звона за главу и пливајућих плутви. После је додао и кожно одело за пливање у води. Исто тако је конструисао и бушилицу која се састојала од механизма са точкићима и имала је главу.

Од даљих проналазака који су нашли примену у данашњем времену ту је, нпр. хидраулична тестера. Имао је систем климатизације који би редуковао јаке промене климе које би погубно утицале на његову лабораторију. Мерио је влажност ваздуха на основу мерења у виду неке врсте вагице- вуне и воска и разлике у тежини када вуна повлачи влагу која се приказивала на једној скали.

Иако већина Леонардових проналазака није реализована, многи од његових пројеката су били технолошки обистињени како то на пример демонстрира његов „тенк“[4].


Додатна литература[уреди]

  1. Чланак је углавном или у целости из истоименог чланка словачке Википедије
  2. Istorija slikarstva NOLIT, Beograd, 1973.
  3. Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.
  4. Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.
  5. Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.
  6. Spozname umenie R. Dickensova a M. Griffildova, B. Bystrica 2004.
  7. Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
  8. Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
  9. Генији уметности- Леонардо, М. Мањано, 2012.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]