Sol (germanska mitologija)
Sol (staronordijski : [ˈsoːl], „Sunce“)[1] ili Suna (starovisokonemački, a postoji kao staronordijski i islandski sinonim : vidi Vikirečnik suna, „Sunce“) je Sunce personifikovano u germanskoj mitologiji.
Jedna od dve starovisokonemačke inkanacije Merseburg, napisana u 9. ili 10. veku nove ere, svedoči da je Sunna sestra Sinthgunta. U nordijskoj mitologiji, Sol je posvedočen u Poetskoj Eddi, sastavljenoj u 13. veku iz ranijih tradicionalnih izvora, i Proznoj Edi, koju je u 13. veku napisao Snori Sturluson.
I u poetskoj Edi i u proznoj Edi ona je opisana kao sestra personifikovanog meseca, Mani, ćerka je Mundilfari, ponekad se pominje kao Alfroðull, i prorečeno je da će je ubiti monstruozni vuk tokom događaja iz Ragnarok, iako će pre toga roditi ćerku koja nastavlja put svoje majke kroz nebesa. U Proznoj Edi je dodatno opisana kao Glenrova žena . Kao vlastita imenica, Sol se pojavljuje u celoj staroskandinavskoj književnosti. Naučnici su proizveli teorije o razvoju boginje iz potencijalnog nordijskog bronzanog doba i proto-indoevropskih korena.
Jedna od dve Merseburške inkantacije („lečenje konjem“), zabeležena na starovisokonemačkom, pominje Sunu, za koju se opisuje da ima sestru Sintgunt. Zagonetka opisuje kako su Fol i Vodan jahali do šume, a tamo je Balderovo ždrebe uganulo nogu. Sinthgunt je pevala čari, njena sestra Sun je pevala čari, Frija je pevala čari, njena sestra Vola je pevala čari, a na kraju je Vodan pevala čari, nakon čega je usledio stih koji opisuje zarastanje kosti ždrebeta.[2]
Naučnici su predložili da Sol, kao boginja, može predstavljati produžetak ranijeg protoindoevropskog božanstva zbog indoevropskih jezičkih veza između nordijskog Sol, sanskritskog Suria, zajedničkog britonskog Sulisa, litvanskog Saule, latinskog Sola i slovenskog cara Dažboga.[3]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
- Nedelja, dan u nedelji nazvan po Suncu u germanskim društvima
Reference[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Bellows, Henry Adams (1923). The Poetic Edda. The American-Scandinavian Foundation
- Byock, Jesse (Trans.) (2005). The Prose Edda. Penguin Classics. ISBN 0-14-044755-5
- Mallory, J.P. (1989). In Search of the Indo-Europeans: Language, Archaeology and Myth. Thames & Hudson. ISBN 0-500-27616-1
- Faulkes, Anthony (Trans.) (1995). Edda. Everyman. ISBN 0-460-87616-3
- Larrington, Carolyne (Trans.) (1999). The Poetic Edda. Oxford World's Classics. ISBN 0-19-283946-2
- Lindow, John (2001). Norse Mythology: A Guide to the Gods, Heroes, Rituals, and Beliefs. Oxford University Press. ISBN 0-19-515382-0.
- Orchard, Andy (1997). Dictionary of Norse Myth and Legend. Cassell. ISBN 0-304-34520-2
- Simek, Rudolf (2007) translated by Angela Hall. Dictionary of Northern Mythology. D.S. Brewer. ISBN 0-85991-513-1
- Thorpe, Benjamin (Trans.) (1907). The Elder Edda of Saemund Sigfusson. Norrœna Society.
Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]
- Huld, Martin E. (1986). „Proto- and Post-Indo-European Designations for 'sun'”. Zeitschrift für Vergleichende Sprachforschung. 99 (2): 194—202. JSTOR 40848835.
- Wachter, Rudolf (1997). „Das Indogermanische Wort Für 'Sonne' Und Die Angebliche Gruppe Der 1/n-Heteroklitika”. Historische Sprachforschung / Historical Linguistics. 110 (1): 4—20. JSTOR 41288919.