Sumerska religija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Akadski cilindrični pečat (oko 2.300 pre n.e) koji prikazuje bogove (sleva nadesno): Ištar, Šamaš, Enki i Isimud (skroz desno, sa dva lica).

Sumerska religija je bila religija koju su praktikovali ljudi Sumera, prva pismena civilizacija drevne Mesopotamije. Sumerani su smatrali da su njihova božanstva odgovorna za sva pitanja koja se odnose na prirodni i društveni poredak.[1] Sumerska religija razvila se iz lokalnih preistorijskih kultova prirode i predaka, da bi se u doba pojave robovlasničke države uobličila u ideologiju deifikovanja cara i carske vlasti i pretvorila u složen teološki sistem. Poznavanje te teologije i vršenje složenog verskog kulta postale su dužnosti sveštenika, posebne, specijalizovane klase u sumerskim gradovima-državama.[2][3]

Pregled[uredi | uredi izvor]

Pre početka kraljevske vlasti u Sumeru, gradovima-državama su efektivno upravljali teokratski sveštenici i verski zvaničnici. Kasnije su ovu ulogu zamenili kraljevi, ali su sveštenici nastavili da vrše veliki uticaj na sumersko društvo. U ranim vremenima, sumerski hramovi su bili jednostavne, jednosobne strukture, ponekad izgrađene na povišenim platformama. Pred kraj sumerske civilizacije, ovi hramovi su se razvili u zigurate — visoke, piramidalne strukture sa svetištima na vrhovima.

Sumerani su verovali da je univerzum nastao nizom kosmičkih rađanja kao što su bogovi. Prvo, Namu, prvobitne vode, rodila je Ki (zemlju) i An (nebo), koji su se parili zajedno i rodili sina po imenu Enlil. Enlil je odvojio nebo od zemlje i proglasio zemlju svojim vlasništvom. Verovalo se da je ljude stvorio Anki ili Enki, sin An i Ki.

Nebo je bilo rezervisano isključivo za božanstva i verovalo se da su, nakon njihove smrti, duhovi svih smrtnika, bez obzira na ponašanje dok su bili živi, odlazili u Kur, hladnu, mračnu pećinu duboko ispod zemlje, kojom je vladala boginja Ereškigal i gde je jedina dostupna hrana bila je suva prašina. U kasnijim vremenima verovalo se da je Ereškigal vladala zajedno sa svojim mužem Nergalom, bogom smrti.

Glavna božanstva u sumerskom panteonu su An, bog nebesa, Enlil, bog vetra i oluje, Anki, bog vode i ljudske kulture, Ninhursag, boginja plodnosti i zemlje, Utu, bog sunca i pravde, i njegov otac Nana, bog meseca. Tokom Akadskog carstva, Inana, boginja seksa, lepote i ratovanja, bila je naširoko poštovana širom Sumera i pojavljivala se u mnogim mitovima, uključujući i čuvenu priču o njenom silasku u podzemni svet.

Sumerska religija je u velikoj meri uticala na verska verovanja kasnijih mesopotamskih naroda; elementi su zadržani u mitologijama i religijama Hurija, Akada, Vavilonaca, Asiraca i drugih bliskoistočnih kulturnih grupa. Naučnici uporedne mitologije primetili su paralele između priča starih Sumerana i onih koje su zabeležene kasnije u ranim delovima hebrejske Biblije.

Verovanje[uredi | uredi izvor]

Klinopis[uredi | uredi izvor]

Sumero-akadski klinasti slogovi koje su koristili rani akadski vladari.

Sumerski mitovi su se prenosili kroz usmenu tradiciju do pronalaska pisanja (najraniji do sada otkriveni mit, Ep o Gilgamešu, je sumerski i napisan je na nizu izlomljenih glinenih ploča). Rani sumerski klinopis se prvenstveno koristio kao alat za čuvanje zapisa; tek u kasnom ranom dinastičkom periodu religiozni spisi su prvi put postali preovlađujući kao himne hramovne hvale i kao oblik „začaranja“ nazvanog nam-šub (prefiks + „baciti“). Ove ploče su takođe bile napravljene od kamene gline ili kamena, a za pravljenje simbola koristili su mali krak.

Arhitektura[uredi | uredi izvor]

U sumerskim gradovima-državama, kompleksi hramova su prvobitno bili male, povišene jednosobne strukture. U ranom dinastičkom periodu, hramovi su razvili podignute terase i više prostorija. Pred kraj sumerske civilizacije, zigurati su postali poželjna hramska struktura za mesopotamske verske centre.[4] Hramovi su služili kao kulturna, verska i politička sedišta sve do otprilike 2500. godine pre nove ere, sa usponom vojnih kraljeva poznatih kao Lu-gal („čovek“ + „veliki“), nakon čega je političko i vojno vođstvo često bilo smešteno u odvojeni kompleksi „palate”.

Sveštenstvo[uredi | uredi izvor]

Ploča sa scenom libacije. 2550-2250 pre nove ere, Kraljevsko groblje u Uru.

Do pojave Lugala („Kralja“), sumerske gradske države bile su pod praktično teokratskom vladom koju su kontrolisali različiti En ili Ensi, koji su služili kao prvosveštenici kultova gradskih bogova (njihovi ženski ekvivalenti bili su poznati kao Nin) Sveštenici su bili odgovorni za nastavak kulturnih i verskih tradicija svojih gradova-država, i smatrani su posrednicima između ljudi i kosmičkih i zemaljskih sila. Sveštenstvo je stalno boravilo u hramskim kompleksima i upravljalo državnim pitanjima, uključujući velike procese navodnjavanja neophodnih za opstanak civilizacije.

Obogotvoreni kraljevi[uredi | uredi izvor]

Neki gradovi u Sumeru su imali periode u kojima su njihovi kraljevi bili obožavani kao bogovi, a povremeno su se ta vremena proširila na sve gradove u regionu.[5]

Ceremonija[uredi | uredi izvor]

Tokom Treće dinastije Ur, sumerski grad-država Lagaš je navodno imao šezdeset i dva „sveštenika oplakivanja“ koje je pratilo 180 vokala i instrumentalista.[6]

Kosmologija[uredi | uredi izvor]

Sumerani su zamišljali univerzum kao zatvorenu kupolu okruženu primordijalnim slanim morem. Ispod zemaljske zemlje, koja je činila osnovu kupole, postojao je podzemni svet i slatkovodni okean nazvan Abzu. Božanstvo svoda u obliku kupole nazvano je An; ono na zemlji nazvano je Ki. Prvo se verovalo da je podzemni svet produžetak boginje Ki, ali se kasnije razvio u koncept Kura. Prvobitno morsko more nazvano je Namu, koje je postalo poznato kao Tiamat tokom i nakon perioda treće dinastije Ura.

Priča o stvaranju[uredi | uredi izvor]

Glavni izvor informacija o sumerskom mitu o stvaranju je prolog epa o Gilgamešu, Enkiduu i donjem svetu, koji ukratko opisuje proces stvaranja: prvo je postojao samo Namu, prvobitno more.  Zatim je Namu rodio An, nebo, i Ki, zemlju. An i Ki su se parili jedan sa drugim, uzrokujući da Ki rodi Enlila, boga boga. vetra, kiše i oluje. Enlil je odvojio An od Kija i odneo zemlju kao svoju oblast, dok je An odneo nebo.[7]

Raj[uredi | uredi izvor]

Stari Mesopotamci su smatrali nebo kao niz kupola (obično tri, a ponekad i sedam) koji pokrivaju ravnu zemlju  i mesto gde su boravile svete zvezde. Svaka kupola je bila napravljena od različite vrste dragog kamena. Najniža kupola na nebu bila je napravljena od jaspisa i bila je dom zvezda. Srednja nebeska kupola bila je napravljena od kamena sagilmuta i bila je prebivalište Igigija. Najviša i najudaljenija kupola na nebu bila je napravljena od luludanitu kamena i personifikovana je kao An, bog neba. Nebeska tela su takođe bila izjednačena sa određenim božanstvima.  Verovalo se da je planeta Venera Inana, boginja ljubavi, seksa i rata.  Sunce je bilo njen brat Utu, bog pravde, a mesec je bio njihov otac, Nana. Obični smrtnici nisu mogli da odu na nebo jer je to bilo prebivalište samo bogova. Umesto toga, nakon što je osoba umrla, njena ili njegova duša je otišla u Kur (kasnije poznat kao Irkala), mračni senoviti podzemni svet, koji se nalazi duboko ispod površine zemlje.[8][9]

Sumerski panteon[uredi | uredi izvor]

Vrhovno trojstvo bogova činili su nedostižni i daleki bog neba Anu, moćni i veličanstveni bog zemlje Enlil i mudri bog vode i znanja Ea. Sledeći po rangu bili su Sin - bog Meseca, Šamaš - bog Sunca, Adad - bog oluje i Ištar - boginja produktivnih snaga prirode. Između bogova su uspostavljene i rodbinske veze: bog Marduk smatran je sinom boga Ea, bog Šamaš - sinom boga meseca Sina, jer se dan, po predstavi Sumeraca, rađa iz noći; boginju Ištar nazivali su ženom boga Tamuza.[2]

Istovremeno sa komplikovanjem religije i razvitkom rituala formiralo se sveštenstvo, koje se u znatnoj meri specijalizovalo. Pojavili su se posebni sveštenici za vršenje molitvi, prinošenje žrtava, proricanja, pa čak i posebni sveštenici-muzičari. Komplikovala se obradna strana verskog kulta, koji je sve više sticao državni karakter. Sveštenici su proglasili versko i svetovno znanje za svoj monopol, definišući znanje religije za tajno poznavanje svega što se dešava na nebu i zemlji, kao i svega što se tiče velikih bogova. Najviše svešteničke dužnosti bile su koncentrisane u rukama upravljača (patesi) i careva (lugal), koji su pretendovali na prvenstveno poznavanje religijskih tajni. Tako se mitski car Uruka, Gilgameš, naziva čuvarom tajnog znanja.[2]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kramer, Samuel Noah (1963). The Sumerians: their history, culture and character. Chicago (Ill.): University of Chicago press. ISBN 978-0-226-45238-8. 
  2. ^ a b v Avdijev, V.I. (2007). Istorija starog istoka. Beograd: LOGOS ART. str. 77—81. ISBN 978-86-7360-086-4. 
  3. ^ „The Mesopotamian Pantheon”. Ancient History Encyclopedia. Pristupljeno 2020-09-09. 
  4. ^ „The Temple in Time and Eternity - Inside a Sumerian Temple: The Ekishnugal at Ur”. web.archive.org. 2009-11-07. Arhivirano iz originala 07. 11. 2009. g. Pristupljeno 2024-01-20. 
  5. ^ Woolley, C. Leonard. The Sumerians. New York: W. W. Norton. p. 132. ISBN 0-393-00292-6.
  6. ^ Gelb, L.J. (1975). "Homo Ludens in Early Mesopotamia". Studia Orientalia. 46: 43–76 – via North-Holland, American Elsevier.
  7. ^ Kramer, Samuel Noah (1997). Sumerian mythology: a study of spiritual and literacy achievement in the third millenium B. C (Revised ed izd.). Philadelphia (Penn.): University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-1047-7. 
  8. ^ Wright, J. Edward (2000). The early history of heaven. New York: Oxford university press. ISBN 978-0-19-513009-6. 
  9. ^ Choksi, M. (2014), "Ancient Mesopotamian Beliefs in the Afterlife", World History Encyclopedia, archived from the original on 2021-07-13.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сумерска_религија&oldid=27428818”