Еп о Гилгамешу

Из Википедије, слободне енциклопедије

Еп о Гилгамешу је сумерско-акадско дело о Гилгамешу, петом владару прве послепотопске династије из Урука између 2700. и 2650. п. н. е.

Настанак[уреди]

Део табле записа на акадском Епа о Гилгамешу

Први сачувани записи потичу из 18. века п. н. е, иако је еп, највероватније, настао између 2300. и 2100. године п. н. е. Као основа сумерско-акадском епу о Гилгамешу послужиле су сумерске поеме о Гилгамешу и мотиви из сумерске митолошко-епске књижевности. Акадски и вавилонски аутори темељно су прерадили садржај и облик извора.

Сумерске поеме које су послужиле као основа акадског Епа о Гилгамешу:

  • Гилгамеш и Агга од Киша
  • Гилгамеш и земља живота
  • Гилгамеш и Небески бик
  • Гилгамеш и врба
  • Гилгамешова смрт

Верзије Епа[уреди]

До нас су допрле три верзије Епа

  1. најстарија старовавилонска, по првом стиху Велик је он, већи од људи свих, чини га 6 очуваних одломака преписа који потичу из 18-17. века п. н. е.
  2. тзв. периферна верзија коју чине 2 фрагмента из 15-14. века п. н. е. и представља сажету прераду старовавилонске верзије.
  3. нинивска верзија, назив добила по месту проналаска Ниниви, односно асирска, по првом стиху названа О све видевшем, чине је 4 групе преписа. Потиче из 7. века п. н. е, према језику је вавилонска, представља прераду старовавилонске верзије од које се разликује по томе што је извршена замена архаичних речи, скраћивање или проширивање текста епским формулама и понављањем читавих пасуса, размештај појединих епизода.

Највећу заслугу за очување Епа има асирски краљ Асурбанипал (Ашурбанапли) 7. век п. н. е. који је као велики освајач и веома учен човек изаслао учене људе и писаре у културне центре древног Сумера и Вавилона да у тим центрима истраже архиве, преведу на савремени семитски језик све што је вредно и запишу на плочице у чијем је заглављу морало стајати: «Преписано и сравњено с изворником и сабрано у двору Асурбанипала, Владара Света, Краља Асирије».

Радња[уреди]

Гилгамеша приказан на рељефу

Пролог епа говори уопште о Гилгамешу, који је био једна трећина човек а две трећине бог. Гилгамеш се описује као веома леп и мудар човек који је градио прелепе храмове и велике градске зидине. Међутим, и поред његових врлина, када је почео своју владавину био је деспот. Гилгамеш је радио разне грозоте своме народу (нпр. силовао је сваку жену која му се свидела). Богови су увидели патњу Гилгамешевог народа и створили су Енкидуа, човека дивљине, који је био раван Гилгамешу.

Енкиду је био дивљи човек. Када га је један ловац угледао у дивљини довео му је жену из храма богинје Аруру да би га вратио у цивилизовани свет (тада се веровало да секс и жене делују смирујуће на људе дивљине). Енкиду је стварно постао нормалан човек. Када је сазнао шта Гилгамеш ради свом народу, отишао је у Урук и нашао Гилгамеша. Након што су се тукли читаву ноћ, спријатељили су се. Одлучили су да заједно иду у авантуре.

Они прво одлазе у забрањену шуму да убију Хумбабу који је увредио Бога Шамаша. Ту их напада Хумбаба, којег побеђују. При повратку у Урук, након што је Гилгамеш одбио да има љубавне односе с богињом, богиња Иштар тражи од свог оца да пошаље бика да казни Гилгамеша. Гилгамеш и Енкиду се боре и побеђују небеског бика. Богови одлучују да казне Енкидуа. Енкиду умире, а Гилгамеш је емоционално сломљен. Након тога Гилгамеш одлази у потрагу за бесмртношћу долази до свог праоца који му по наговору Жене говори како може да постане бесмртан. Он послуша свог праоца и налази бесмртност(ТРАВУ из ПРАМОРА) и жели да је подели са својим суграђанима. Змија му поједе ту траву и он је проклиње. Умире као смртник.

Састав и садржај Епа[уреди]

Еп о Гилгамешу може се поделити на 4 веће целине, које су следеће:

  1. Енкијада или приповест о јунаку из степе, о његовом уљуђивању, уласку у цивилизовани свет и пријатељству са Гилгамешом; обухвата таблице прву и другу; обрађује митолошке мотиве: стварање првог човека, мотив невиности првог човека, источни грех првог човека, мотив сензуалне љубави, мотив пријатељства – паралела Гилгамеш – Ахилеј.
  2. Поход против Хумбабе, путовање у кедрову шуму и смакнуће Хумбабе; певања треће, четврто, пето; за тему има пустоловине јунака, садржи мотив родитељске љубави, мотив борбе са чудовиштем, мотив забране, тј. мотив огрешења о забрану – убиство Хумбабе којег штити бог Ен-лил.
  3. Епизода о исмејавању богиње Иштар, бој с Небеским биком и смрт Енкидуа; певања шесто и седмо, осмо; мотив борбе са чудовиштем, мотив огрешења о забрану – убиство Небеског бика, мотив смрти.
  4. Гилгамешово трагање за знањем предака о људском животу и бесмртношћу; певања девето, десето, једанаесто, обрађује мотив смрти, страх од смрти, мотив бесмртности, тајна живота, предање о потопу, симболика броја дванаест, сунчев јунак.

Дванаесто певање, као додатак, условљено основном садржином и астролошким значењем Епа обрађује мотив доњег света.

Главни ликови[уреди]

Гилгамеш - је био најјачи човек, храбри борац, краљ Урука. Био је једну трећину човек, а две трећине бог. Он постаје веома тужан кад његов пријатељ Енкиду умире. Постаје очајан знајући да ће и он умрети и одлази на путовање до краја света у потрази за одговором, о животу и смрти.

Енкиду - је био пријатељ и саборац Гилгамешу. Богови су га створили као дивљег човека, кога су одгојиле животиње. Пошто је са Гилгамешом убио Хумбабу (чувара кедрових шума) и небеског бика, богови га кажњавају спором и болном смрћу.

Утнапиштим - краљ и свештеник у Шурипаку. На наговор бога, гради велики брод и спашава себе, своју породицу и по један примерак свих живих бића, од велике поплаве, која је за мало уништила сав живот на свијету. Богови су њему и његовој жени подарили вечни живот.

Мотив[уреди]

У 'Епу о Гилгамешу' се са великом уметничком снагом поставља вечито питање о смислу живота и неизбежности човечије смрти, па макар то био и прослављени херој. У спеву се прича о томе како Гилгамеш, 'две трећине бог а једну трећину човек', влада у старом граду Уруку. Гилгамеш свирепо угњетава народ, терајући га да зида градске бедеме и храмове боговима. Становници Урука жале се на своју тешку судбину боговима, и богови услишивши њихове жалбе стварају див-јунака Енкидуа, који располаже натприродном снагом. Енкиду живи међу дивљим зверима, заједно са њима иде у лов и на појило. Један од ловаца, кога Енкиду спречава да лови дивље звери, моли за помоћ Гилгамеша. Тежећи да примами себи тога примитивног хероја, Гилгамеш му шаље храмовну блудницу. Блудница укроћује љубављу његову дивљу ћуд и доводи га у Урук. Ту оба јунака заподевају двобој, али, располажући подједнаком снагом, они не могу да савладају један другог. Спријатељивши се, оба див-јунака, Гилгамеш и Енкиду, заједно врше своје подвиге. Они заједно крећу у кедрову шуму, где обитава моћни Хумбаба, чувар кедрове шуме. Гилгамеш и Енкиду ступају у бој са Хумбабом и убијају га:

И заљуљаше се кедрови, и изађе Хумбаба, Страшан, изађе испод кедрова. Јурнуше оба јунака, надмећући се у одважности, И оба се ухватише у коштац са господарем кедрова. Двапут је судба помогла Енкиду, И Гилгамеш држи у руци Хумбабину главу.

Победнички јунак Гилгамеш буди луду страст у срцу богиње Иштар, која хероју нуди своју љубав. Али мудри и опрезни Гилгамеш одбацује њену љубав, подсећајући богињу на то колико је патњи и жалости задала она својим ранијим љубавницима. Увређена Гилгамешовим одбијањем, богиња Иштар жали се на њега свом оцу, врховном богу неба, Ану. Услишивши упорне молбе своје кћери, бог на земљу баца чудовишног бика, који својим падом и дахом убија и уништава људе и људску имовину. Али јунаци убијају то страшно чудовиште, и Енкиду вели Гилгамешу:

Пријатељу мој, победили смо небеску звер, Зар не смемо сада рећи да нам је осигурана слава у потомству!

Енкиду усни сан у коме му се прориче пропаст. И заиста Енкиду се смртно разболи. Дирљивим речима опрашта се он са својим пријатељим Гилгамешом и прориче и њему неизбежну смрт. Гилгамеш оплакује смрт пријатеља и први пут осећа над својом главом лепршање крила смрти. Његово нарицање заодевено је у уметничком облику

Шест дана и ноћи плакао сам ја над њим, Све до дана када су га спустили у раку Сада се и ја бојим смрти и бежим у пусто поље. Нада мном лебди пријатељева реч што ми је каза пред смрт.

Како, о како да се утешим? Како, о како да заплачем? Вољени пријатељ сад је налик на прашину. И нећу ли ја лећи, као и он, да никад више не устанем?

Морен страхом од смрти, Гилгамеш креће на далеки пут. Он се упућује свом претку Утнапиштиму, који је једини од смртника добио бемртност. Њега не плаши тешкоћа далеког пута. Њега не могу задржати ни људи-шкорпије, ни рајски врт са дрвећем на коме цвета драго камење, ни богиња Сидури, која га позива да заборави на смрт и да се преда свим радостима живота. Гилгамеш преброђује чамцем „воду смрти“ и стиже у крај у коме живи Утнапиштим. Гилгамеш настоји да од њега дозна тајну вечног живота. Одговарајући на Гилгамешова питања, Утнапиштим му причам о светском потопу, и о томе како га је бог Еа научио да сагради ковчег и да се у њему спасе од потопа, после чега су Утнапиштим и његова жена од богова добили бесмртност. Сажаливши се на Гилгамеша, Утнапиштим му открива „тајну реч“ и саветује га да сиђе на дно океана, да тамо убере траву бесмртности, која носи име „странац постаје младићем“. На свом повратку Гилгамеш стиже до тајне траве, али љута змија допуже до њега и уграби му траву. Ожалошћен херој, вративши се у свој град Урук, моли богове за последњу милост. Он жели да види сен свог преминулог пријатеља Енкудуа. Бог подземног света Нергал шаље по наређењу богова, на земљу Енкидоуву сен. Спев се завршава закљученим дијалогом између пријатеља. У одговор на Гилгамешову страсну молбу да му исприча „закон земље“, Енкиду му најмрачнијим бојама описује загробни живот умрлих људи.

„Па ништа. Пусти ме да седнем и заплачем. Реци ми закон земље кој ти познајеш.“

„Глава, које си се ти дотицао и због које си осећао радост у срцу, Као стару одежду, црв њу прождире“

Прса, којих си се ти дотицао и због који си осећао у радост у срцу, Као стари џак, пуна су прашине. Читаво је тело моје налик на прах“

То је први је први пут да је крајње јасно и у исто време са таквом снагом и изразитошћу изречена мисао о неизбежности смрти, којој су подложни сви људи, чак и они који су спремни на сваки подвиг да би савладали неминовну смрт.

Епска легенда о Гилгамешовим подвизима води своје порекло из дубоке сумерске старине. Имена главних јунака – Гилгамеша и његовог пријатеља Енкидуа – сумерског су порекла. На Гилгамешово име наилази се у сумерски натписима из XXV века, а на представу Гилгамеша – на цилиндричним печатима из истог времена.

Приче о подвизима Гилгамеша и Енкиду, о трагичној смрти Енкиду и о Гилгамешовим лутањима у потрази за бесмртношћу преплиће са читавим низом старијих старијих религијских мотива, које су у виду појединих епизода уметнути у општи текст спева. Такав је кратак одломак легенде о стварање човека (Енкиду) од глине, натопљене божијом пљувачком ; такав је чувени мит о светском потопу, у коме се подробно прича како је стари херој Утнапиштим на савет бога мудрости Еа саградио ковчег, спасавши се у њему од воде потопа, и тиме заслужио вечни живот.

Спев о Гилгамешу заузима посебно у вавилонској књижевности, како по свим уметничким одликама, тако и по специфичности мисли изражених у њему.

У високо уметнички облик заодевена је мисао старовавилонског песника о вечној човечијој човековој тежњи да савлада смтр и стекне личну бесмртност. У задњим речима спева осећа с мучна жеља човекова да сазна „закон земље“, тајну живота и смрти. Дубоким песимизмом прожете су речи страог песника. Будући живот он слика као оличење страдања и бола. Чак ни чувени Гилгамеш – „дивни, снажни, мудри, божанство- својим двема трећинама, човек – само једном, светлог тела као велика звезда“- и поред свог божанског порекла наможе да заслужи и стекне бе смртност. Блаженство у загробном животу даје само оном ко извршује заповест религије, захтева свештеника, обреде верског култа. У томе је основна мисао читавог спева.

Литература[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

  • Гилгамеш, сумерско-акадски еп о Гилгамешу/приредио и превео, коментаре и поговор написао Марко Вишић, Земун, Драганић, 1998