Teorija perspektive
Teorija perspektive je socio-psihološka teorija po kojoj je proces odlučivanja u oblasti spoljne politike ograničen formiranim mišljenjima i tendencijom da se preterano reaguje u kriznim situacijama, postoji sklonost da se odluke donose na osnovu pretpostavljenih izgleda da moguće alternative dovedu do ispunjenja ciljeva, a donosioci odluka nastoje da izbegavaju rizike pri odlučivanju o mogućim dobicima ali prihvataju rizik kada su u pitanju odluke o očekivanim gubicima.[1]
Navodi[uredi | uredi izvor]
- ^ Čarls V. Kegli, Jr, Judžin R. Vitkof, Svetska politika - trend i transformacija, Centar za studije Jugoistočne Evrope, Fakultet političkih nauka, Diplomatska akademija, Beograd, 2004, str. 142
Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]
- Čarls V. Kegli Jr, Judžin R. Vitkof, Svetska politika - trend i transformacija, Centar za studije Jugoistočne Evrope, Fakultet političkih nauka, Diplomatska akademija, Beograd, 2004.
- Levy, Jack S. (1997). „Prospect Theory, Rational Choice, and International Relations”. International Studies Quarterly. 41 (1): 87—112. JSTOR 2600908. doi:10.1111/0020-8833.00034.
