Теорија перспективе
Теорија перспективе је социо-психолошка теорија по којој је процес одлучивања у области спољне политике ограничен формираним мишљењима и тенденцијом да се претерано реагује у кризним ситуацијама, постоји склоност да се одлуке доносе на основу претпостављених изгледа да могуће алтернативе доведу до испуњења циљева, а доносиоци одлука настоје да избегавају ризике при одлучивању о могућим добицима али прихватају ризик када су у питању одлуке о очекиваним губицима.[1]
Наводи[уреди | уреди извор]
- ^ Čarls V. Kegli, Jr, Judžin R. Vitkof, Svetska politika - trend i transformacija, Centar za studije Jugoistočne Evrope, Fakultet političkih nauka, Diplomatska akademija, Beograd, 2004, стр. 142
Додатна литература[уреди | уреди извор]
- Čarls V. Kegli Jr, Judžin R. Vitkof, Svetska politika - trend i transformacija, Centar za studije Jugoistočne Evrope, Fakultet političkih nauka, Diplomatska akademija, Beograd, 2004.
- Levy, Jack S. (1997). „Prospect Theory, Rational Choice, and International Relations” (PDF). International Studies Quarterly. 41 (1): 87—112. JSTOR 2600908. doi:10.1111/0020-8833.00034.[мртва веза]
